Desna Misao

КАП КРВИ

Kolumna — Аутор desnamisao @ 01:22

Пише: Татјана Ивковић

 


„Господине Пашићу, која је по Вама разлика између Краљевине Србије и нове Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца ?“, питао је 1921.године Бранислав Нушић, Николу Пашића.
„У Србији смо хтели да сви ујединимо ово, сто, овај, сад сви хоће да разбију.“
„ И шта ће бити ? „
„Разбијање ће бити тешко колико и стварање“, рекао је Пашић и додао: „И трајаће... Па ћемо, ваљда, у томе и доћи памети.“
Стварању беше основа српска крв, српске кости и српски лешеви (бачени у Јонско море, сахрањени на острву Видо или они који су остали на планинама Албаније, преко којих се повлачила српска војска); јер је сваки леш, свака кап проливене крви била основ Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Рекло би се да је разбијање те државе било далеко једноставније од њеног стварања. Међутим, Срби не дођоше до памети.
Јасеновац, преко 700.000 страдалих Срба од стране хрватске руке (кажем хрватске, јер кољачи и мучитељи нису биле само Усташе, него и обични грађани, земљорадници, па чак и свештеници), преко 50.000 српске деце млађе од 14 година, страдале у усташким логорима, нису помогли Србима у отрежњењу.
Готово целу другу половину XX века, у Србима је убијан национални идентитет и свест о национланој припадности. Са друге стране, Хрвати добише амнестију за почињена зверства, те у таквом односу снага дочекасмо грађански рат деведестих година. Од ујединитеља и ослободилаца са почетка XX , српски народ крајем истог, бива проглашен највећим губитником, злочиначким и геноцидним. А као награду за жртве које је поднео у два светска рата, добио је бомбардовање, чију тринаестогодишњицу обележисмо јуче.
Да ли ће сво ово страдање српског народа бити узалуд и да ли је истинита Ћосићева изјава да сва велика страдања остају без правог поштовања ?
Данас, када је угрожена територија, породица, православље, култура итд, немамо више право на грешке. За велика дела, неопходна је велика воља. Или ћемо да застанемо и да се дубоко замислимо куда корачамо или ћемо нестати. Избор је пред нама.
Уколико одлучимо да постојимо морамо применити Пашићеву логику: „Са пријатељима како можемо, са непријатељима како морамо.“


Да ли постоји Југ цетралне Србије?

Ekonomska politika — Аутор desnamisao @ 13:46

Пише: Соња Николић

 

 

Не могу а да се опет не осврнем на свој југ.Бићу још једна у низу људи који причају о овом  проблему одавно  а чији се гласови не чују. Не могу зато што је изрека „што јужније то тужније заиста постала тачна .Наиме, цела  наша земља  је суочена са великим економским проблемима. Суочени смо са незапосленошћу која износи 20% и због које се налазимо међу пет најгорих европских држава.  Рекордер смо и по стопи инфлације, и деприсијацији националне валуте у односу на евро.

Потребно је опоравити нашу посрнулу економију и решити обичне проблеме које свакодневно тиште грађане наше земље . Од  града до града је ситуација различита, и сви имају проблеме различите тежине. Али ја морам да се осврнем на мој град ,на моје Лебане. У последње време доспели смо у центар интересовања медија због лоше економске ситуације која је снашла општину.

Причају људи о томе а нико да дође и казе : ЕВО КАКО МОЖЕ ДА СЕ ПОМОГНЕ. Сви само причају а од прича нема ништа. Проблема све више а пара све мање, шта треба југ да уради да би власт обратила пажњу  на нас? Да ли треба  да узмемо стиропор па и ми седнемо испред владе?Да ли треба и југ да штрајкује да би нас власт приметила? Тешко,да би ишта успело. Уосталом,то не успева као што смо имали прилике да  видимо.

Садашња  власт заборавља да је и она девеседесетих година била у опозицији и да се борила за ту власт ЗАЈЕДНО са онима које критикује и на које спроводи хајку.  Да се не понављам,сви путеви и све финансије иду у Београд. А југ?    

Општина  Лебане спада у најнеразвијеније општине. Угашени  су некадашњи гиганти :  текстилна индустрија “15 мај експортекст, ”трикотажа”, “козара”, метална индустрија “1 мај”, графичко предузеће “Полет” итд….. Просек  плате међу најнижима у Србији, али многи ни то не примају. Небрига Београда за југ Србије може бити погубна за југ. Срушене су наде да ће се приватизацијом нешто поправити.У општини Лебане не ради ниједно друштвено предузеће (слично стање је и у другим општинама у Јабланичком округу) па су просечне зараде минималне. Сви траже посао и свакоме треба помоћи, али одакле почети ако власт не обраћа пажњу на нас?

Према статистици националне службе за запошљавање  5200 (стално се помињу различите цифре јер број очигледно варира стално) људи је без посла. Према попису  општина  има 24500 становника, половина старих. Што би значило да Лебане има рекордну незапосленост у Србији од 50%. Шта ми треба да урадимо да би власт обратила пажњу на нас? У последњих неколико година из Лебана се иселило  неколико хиљада људи,који се у завичај враћају тек  кад се домогну пензије. Стање је жалосно.Свако тражи за себе и породицу боље услове за живот, а примамљива чињеница  да су у Београду плате веће два пута а запосленост три, наводи људе у најмању руку на одлазак у Београд. Статистика казе да су плате у нашој општини у 2010 години биле у просеку 25061 динара. Да ли је тај просек  урађен на основу примања примања државних и општинских служби?

Све је више корисника материјалне помоћи, људи живе од дечијих додатака и материјалног зато што нема ниједне могућности за запослење.Ниједно друштвено предузеће нема производњу а самим тим нема ни нових запослених. Друштвена предузећа која су приватизована не раде, друга су отишла у стечај а нека су затворена.  Све  је више младих, школованих људи који одлазе у потрази за бољим животом и запослењем, зато што једноставно нема могућност за запослење у свом граду.

У нашем граду највише функционише услужна делатност, примају се минималци али се ипак скрпи крај са крајем, зато што су цене колико толико прилагођене платежној моћи грађана. Највеће потешкоће су када се има студент у кући, сваки родитељ воли да његово дете заврши факултет. Велика су одрицања и жртве, треба подмирити и дете које се школује а и своје обавезе кући а како то учинити са минималцем од 15000 динара?

Мислим да је ово све чешћи проблем свуда, све је теже склопити крај са крајем до краја месеца. Да ли они у власти уопште знају колико је потребно издвојити месечно за само основне потребштине и да ли су примања довољна за то?  

Него, да се вратим на своје Лебане. Можда су неки и већ упућени у ово, имамо велике могућности за развој туризма. Најближи историјски споменик у близини града је Царичин град, удаљен 7км од Лебана.

Он представља остатке раног Византијског града Јустинијана. Град је саградио цар Јустинијан на месту свог рођења. А овај локалитет  уврштен  је у туристичку понуду Србије,при општини  је основана туристичка агенција.

Поред Царичиног града, близу нас се налази и Радан планина као и Ђавоља варош. Близина ових локалитета пружа могућност за развој туризма у нашој општини. Развој туризма би значио нова улагања, која би донела нова радна места .

 Планова је много а могућности све мање.  Шта се то десило па се овај град толико успавао? Изгледа да док не почнемо да радимо нешто сами не може да нам буде боље. Зашто  власт не види југ боље?  

Уколико се незапосленост не смањи а повећају се миграције, полако али сигурно ћемо постати општина која полако бледи са мапе. Не треба да дозволимо да се то деси, ово је наш град, наш завичај, наш југ. То је место из ког смо потекли, које носимо у срцу, у коме живимо и коме се увек враћамо.

Јер како каже она стара "СВУДА ПОЂИ СВОЈОЈ КУЋИ ДОЂИ" .


Отворено писмо уреднику поводом укидања „Атлантиса“

Kolumna — Аутор desnamisao @ 18:27

Пише: Милан Дамјанац

 

 

Поштовани господине Ђорђе Малавразићу,

Обраћам Вам се у име грађана Србије који месечно издвајају новац како би национални сервис, у оквиру којег се налази и Радио Београд, омогућио непристрасно, правовремено и свеобухватно извештавање грађана. Уколико грађани Србије имају законску обавезу да учествују у финансирању јавног сервиса Србије, природно је да очекују да јавни сервис уважи и чува основне грађанске слободе и принципе демократије. Уколико би објективност и отвореност Радио Београда за различита мишљења изостала озбиљно би био доведен у питање демократски поредак у коме (надамо се и даље?) живимо.


Повод за ово обраћање јесте укидање култне емисије „Атлантис“ која се емитовала на програму Радио Београда. Сигурно сте свесни да је у јавност процурила незванична информација да сте Ви уклонили ову емисију из програма након недозвољених притисака од стране члана Програмског савета РТС Драгољуба Мићуновића (посланик УРС Жељко Ивањи се такође узгредно спомиње).

Право на слободу говора једно је од најосновнијих демократских права. Право на јавну, слободну мисао, на јавно заступање става у медијима такође је једно од основних демократских постулата. Право на слободу медија није само право- то је услов постојања истински демократског поретка. Ти и такви слободни медији морају се придржавати неких принципа, али је њихов основни задатак непосустајање под притисцима и храбро испуњавање свог новинарског и уредничког посла. Када се у некој демократској земљи гуши слобода штампе, затварају новинари, укидају телевизијске и радио емисије које нису по вољи властодржаца, тешко је не приметити како таква земља природно срља у хаос и анархију. Бахатост власти често је у стању да доведе у питање демократски поредак уколико их јавност на време, храбро, не опомене да су политичка уплитања неприхватљива. Неприхватљиво је претварати Србију у државу у којој је на делу „меки тоталитаризам“ што би значило да више не живимо у слободној и демократској земљи. Демократски систем се урушава, између осталог, и зато што главни уредници немају довољно моралне снаге и храбрости да јавно саопште да ли се налазе под притисцима, и какви су притисци у питању. Дакле, право на јавно изношење друкчијег става, свиђао се такав став властима или не, основно је право и као такво се не може укинути. Свако ко би покушао да укине ово право оспоравао би демократске вредности у Србији, демократске институције и слободу. Право на слободу медија је, пак, још значајније питање. Медији имају, као што већ рекосмо, не само право већ и обавезу да информишу јавност слободно и без политичких притисака. Сваки политички притисак на главне уреднике и покушај угрожавања ових основних слобода мора добити оштар одговор слободномислећих људи и целокупне јавности. Слободу бране сви грађани, али је њена одбрана најпре у рукама јавних личности и интелектуалаца.

Опет, могуће је да све ово није случај са емисијом „Атлантис“ која се емитовала на програму Радио Београда. Уколико је тако, Ваша је обавеза да се, као уредник Другог програма Радио Београда, обратите јавности, прекинете спекулације и јавно образложите зашто је са програма скинута ова култна емисија. Након протеста дела јавности, обратили сте се јавно преко листа „Политика“, и у образложењу истакли да је „Атлантис“ укинут услед „кршења новинарског професионализма“, „објективне непристрасности“ и да је у емисији било речи о „генетски модификованој храни и опасностима запрашивања земље“. Све ове информације, кажете, људи су погрешно схватили, односно, Ваше образложење се односи на то да се у емисији „Атлантис“ спомињало нешто што се није спомињало ни у једној другој емисији, а пошто није било ни једне речи сумње ка ономе што гост у датој емисији прича, јасно је да је на делу непрофесионализам.

Господине Малавразићу, Ваше образложење је посебно важно уколико имамо у виду да постоје снажне индиције да је у позадини ствари политички притисак владајуће већине, које нас упућују на закључак да власт на свом путу без алтернативе гуши сваку различитост и алтернативно мишљење. Тешко је разумети одлуку о укидању емисије која је угостила светски признате интелектуалце попут Едварда Хермана, Џона Пилџера, Дајане Џонстон и Ноама Чомског. Сада се неко буни зашто признати интелектуалци износе непопуларна мишљења којих нема у медијима и зашто им нико у емисији не опонира. И из тога сте закључили да је на делу новинарски непрофесионализам? Наиме, није ни потребно да у оквиру саме емисије неко опонира изнесеном ставу, пошто том ставу опонира малтене цела српска медијска сцена. И баш због тога, сав простор у емисији је, логично, препуштен за изношење алтернативног мишљења. То и јесте дефиниција квалитетне емисије: довести значајне људе из своје области, са њима направити добар интервју и задовољити потребу слушалаца да чују нешто друкчије и квалитетно на нашем безалтернативном небу. Мени, као обичном грађанину, већи проблем представља то што, на неки начин, упоређујете истакнуте интелектуалце и медиокритете који се непрестано појављују у осталим медијима, али- нема проблема. Свако има право да изнесе свој став. Само то право изгледа немају гости емисије „Атлантис“.


На крају, јасно је да у свом образложењу критикујете ставове изнете у емисији. Господине Малавразићу, сада је јасно да се укидањем емисије укида право на слободу говора.

Теме које су покретане у емисији „Атлантис“ биле су занимљиве, гости инспиративни а њихова излагања крајње поучна, мада је то у овом случају најмање важно. Оставимо сада по страни квалитет и значај ове емисије. Права тема, као што се из Вашег образложења и наслућује, јесте недозвољавање јавног изношења друкчијег става и угрожавање слободе медија.

Још једном понављам: уколико сте Ви донели одлуку о укидању једне култне емисије под политичким притисцима, јавност од Вас очекује да то и обзнаните. Обзнаните каквим сте притисцима изложени и ко је одговоран за недемократске притиске тог типа. Очекујемо од Вас, за кога још увек верујемо да сте частан и моралан човек, да први станете у одбрану основних демократских начела, за које сте се јавно, као и већина наше медијске елите, свесрдно залагали протеклих година. Друштвена атмосфера која се у Србији медијски креира није ни демократска, нити је људска. Она је, напротив, застрашујућа. Оваква пракса произвешће даљу нестабилност и омогућиће повратак Србије у оно стање које је изванредно описано у сада већ култном филму „Црни бомбардер“. Уколико се сећате, у филму се управо радило о забрани једне радио емисије под политичким притисцима режима. Не дозволите да и данас слободу прогута мрак тоталитаризма и једноумља. Не дозволимо повратак у мрачна времена тоталитаризма, јавних денунцијација и кршења грађанских слобода. Покажимо да смо људи, покажимо да нам је стало до слободе говора.


Имајући све у виду, искрено се надамо да ћете одустати од укидања емисије „Атлантис“, не искључиво због саме емисије, већ због значаја одбране основних демократских начела. „Атлантис“ је у овом случају стуб одбране демократских вредности. Забрана „Атлантиса“ је симбол. Немојте Ви да будете тај човек који ће подлећи таквим притисцима. Послушајте здрав разум, повратите нарушени кредибилитет Ваше медијске куће.

И на крају, пружите прилику заступницима другачијег мишљења да се и њихов став чује, да га искажу и аргументовано бране. Немојте се ишчуђавати ако у некој емисији, на неком медију чујете нешто што не можете чути ни на једном другом месту. Верујте да ћете тиме учинити велику услугу крхкој српској демократији.


http://www.slobodanjovanovic.org/2011/04/01/m-damjanac-otvoreno-pismo-uredniku-povodom-ukidanja-„atlantisa“/

http://www.standard.rs/-cvijanovi-vam-preporuuje/6970-milan-damjanac-otvoreno-pismo-oru-malavraziu--kaite-ko-vas-je-pritiskao.html
 

 


Конструкција нових националних идентитета на просторима Војводине и Црне Горе

Kulturna politika — Аутор desnamisao @ 18:24

Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

Непостојање јединственог српског културног обрасца слаби српски национални идентитет. Стога је могуће унутар једног народа који живи на простору две политичке јединице, конструисати две нације. Овакав случај није непознат- узмимо само пример стварања сепаратне аутријске нације у односу на немачку. Такође, могућ је покушај деконструкције нације, а затим конструкције сепаратних народа. Чини се да су најутемељеније управо оне теорије које народ дефинишу као скуп различитих племена и етничких група, које имају заједнички језик, културу и историјско памћење.
Нација се, пак, надовезује на појам народа – мада не нужно. Она свакако црпи историју и континуитет народног историјског постојања, мада се не мора нужно односити на један народ. Нација представља посебну целину и идентитет који се намеће као јединство циљева и тежњи једног или више народа који живи на неком простору и дели сличну културу и историју. Нација се може произвести као целина која настаје природно, као целина која „израста“ из народа, што представља појам националне државе. Уколико нација проистекне из једног народа као целине или на једном делу територије тог народа, њено национално осећање неће бити ограничено политичком јединицом, већ ће се сваки припадник народа који чини нацију сматрати неотуђивим делом те нације ма где живео. Припаднике овако схваћене нације веже заједничко етничко порекло, али понајвише, поред народног језика, културе и историјског сећања, јединствен национални идентитет и сличност различитих културних аспеката, затим солидарност и осећање повезаности са другим припадницима исте нације. Стабилност државе коју чини овако схваћена нација зависи од успоставе патриотизма у свим деловима земље и у свим етничким групама које са њом живе, не поричући њихове посебности.

„Војвођански“ идентитет као пример стварања „грађанистичке“ нације



Са друге стране, постоји и грађанистички концепт нације који се заснива на кровном националном идентитету који настаје у посебној политичкој јединици и намеће се свим становницима државе. Држављанство се изједначава са националношћу, а кровни идентитет обезбеђује успешно наметање културног идентитетског обрасца различитим народима који живе на простору новоосноване нације. Северна српска покрајина Војводина представља пример покушаја конструкције националног идентитета грађанистичке нације. Овако схваћена „нација“ у настајању има за задатак да наметне термин „војвођани“ као идентификациону ознаку и кровни идентитет разнородним народима који живе у овој српској покрајини, те би тако сви становници тог дела земље, ма колико подељени и разнородни били, временом представљали све више целину за себе. Створиће се осећај јединства и солидарности, што ће изродити снажне сепаратистичке тежње. Предуслови тога јесу специфичне културне особености које „војвођани“ непрестано истичу у први план последњих шездесет година. Фактичко отцепљење од Србије представљаће само финални део прилично сложеног процеса конструкције националног идентитета, на који владајућа српска политичка елита не обраћа пажњу.
Важно је схватити да је појам нације конструкција у далеко већој мери од појма народа, а сваку је конструкцију могуће деконструисати. Такви покушаји су управо усмерени против српске нације. На делу је темељна деконструкција српске нације и српског националног идентитета са циљем да се његови домети сведу на један део популације тренутне српске државе (и искључе читаве области попут Војводине у којој живи јасна већина Срба) а из њеног темеља одстране сви елементи који могу довести до реконструкције првобитних постулата и идентитетских образаца српске нације.

Мултикултуралност и толеранција, на коју се војвођански политичари позивају, мора се посматрати из угла комунистичке флоскуле о “братству и јединству ” различитих народа и народности. За сваку је похвалу мирољубива коегзистенција различитих етничких група на простору АП Војводине, међутим, уколико се заиста ради о правој мултикултуралности, не видим разлог постојања аутономије Срба и осталих националних заједница од остатка Србије. Уколико се сва права националних заједница поштују, чему онда аутономија и за 65% Срба који у Војводини живе? Стално се истиче да ” војвођани желе аутономију”. Да ли то значи да грађане Србије који живе на територији аутономне покрајине Војводина не смемо звати Србима, зато што то нису, и зато што бисмо им тиме кршили основна људска права, али их смемо и морамо звати “војвођанима “. Видели смо да се у овом термину не крије само назив за грађане који живе на том простору већ и одређени културни образац којим се истичу непомирљиве разлике АП Војводине у односу на остатак Србије. Сада је већ уобичајено рећи да “војвођани траже… “, ”војвођани очекују…”, чиме се на мала врата уводи нов национални идентитет који почива на миту о европским културним вредностима које, наводно, Војводина поседује. Војвођански идентитет се, дакле, представља као европски идентитет у малом, док се иза тога крије грађанистички концепт конструкције нове нације који не негира посебност народа који живе на простору покрајине, али им намеће јединствени идентитет, културу и тежње.

„Црногорски“ идентитет као пример конструкције новог народа и националне државе

Црногорска нација се гради на основу културног обрасца који прихвата културолошке варијетете у оквиру српског народа на простору Црне Горе као народне. „Црногорска“ елита покушава да створи нов народ негативним одређењем у односу на народ порекла. Темељна грешка која се „конструкторима“ поткрала јесте неразумевање разлике између нације и народа. Било jе сасвим довољно истрајати на покушају стварања нове нације, и дуговечније; покушај стварања новог народа је скуп, неисплатљив и краткорочан пројекат, пошто захтева намерно прећуткивање одређених историјских чињеница, узурпацију културне баштине, истрајност на доказивању различитог етничког порекла и присвајање језика. Јасно је да у Црној Гори живи српски народ; да је већи део племена настао након Косовског боја и пропасти српске државе. Наиме, мноштво српских исељеника населило се у Црној Гори, у којој су већ тада живели Срби. Сви црногорски владари изјашњавали су се као Срби, православне владике нису криле свој српски идентитет, а народ је поносно истицао своје српске корене. Косовски завет је био изузетно снажан у Црној Гори, Обилићев подвиг светао пример јуначког живота а уједињење и ослобођење српских земаља јасан и непомућен циљ. Стога је Црна Гора прозвана „српском Спартом“. Петар II Петровић Његош је један од најзначајнијих утемељивача српског националног идентитета и националног осећања. Примера ради, у Законику књаза Данила установљеног 1855. године пише да у Црној Гори „нема никакве друге народности до једине српске“.

Када се говори о негативном одређењу црногорског народа у односу на српски, мисли се на успостављање момента одношења у односу на који се ствара нов национални идентитет. Како би се створио сепаратни идентитет, мора се примарни прогласити за лажни или наметнути. Стога је од суштинске важности инсистирати на тези да су „Србијанци окупирали Црногорце 1918. године“ и да сва зла црногорцима долазе из београдске кухиње. Овакав културни модел одношења пропагиран је путем медија јавног информисања, те и кроз црногорску филмографију. У извесним филмским остварењима сниманим након 2000. године суштински је важно приметити тумачење новије историје по којој је Црна Гора „била талац политике Слободана Милошевића који окупира Црну Гору“ и младе црногорце користи у својој наводној ратној кампањи деведесетих година. Стварање мржње према објекту одношења јесте од суштинске важности за стварање новог народа. Ради се дакле, о самообмањивању, или, правилније речено- самопревредновању суштине и идентитета.
Како би се стварање народа и касније, нације и националне државе, која из њега проистиче, довршило, било је неопходно ново тумачење историјских догађаја и преименовање језика. Са друге стране, да се црногорска елита одлучила на стварање црногорске нације не утичући на превредновање (или, ако хоћете, асимилацију) српског народа у црногорски народ, вероватно би имала далеко већег ефекта. Промена би спорија али дуготрајнија, као што европски примери и потврђују, узурпација целокупне културе и језика не би била неопходна- а моменат одношења би био неопходан само до одређене границе, односно, суштина тако створене нације није искључиво у рату култура и рату за историјско наслеђе и памћење, док је у супротном случају неопходно новостворени народ константно држати у приправности, и диференцирати га у што већој мери у односу на народ порекла. На тај начин мржња према Другом постаје основа новог идентитета (мржња проистиче из страха од нестанка крхког новог идентитета). Стога би, дугорочно гледано, заснивање црногорске нације на грађанистичком принципу и одвојеном политичком ентитету био успешнији процес који би нанео више штете српском националном бићу, пошто би у свој корпус укључио све грађане Црне Горе. Овако, идентитетска конструкција је исувише нападна и вештачка, одржава је медијска и образовна машинерија која лако може променити смер деловања у зависности од глобалних дешавања. Верујем да разлог за одабир оваквог путa у стварању тзв. црногорске нације упућује на исправност закључка колико се заправо на простору Балкана слабо схвата разлика између нације и народа. Не смеју нас заварати јавни иступи црногорске политичке елите која тврди да је Црна Гора грађанска држава и да не негира права ни једној народу који у њој живи. Без обзира на конкретну дефиницију устројства црногорске државе (мисли се на њену званичну дефиницију- да ли је у питању држава свих народа који у њој живе, тј.грађана или држава свих црногораца и осталих грађана), потпуно је јасно да се све чини не би ли се створила национална држава. Тренутно јавно позиционирање Црне Горе као грађанске, односно, њено неутрално позиционирање у односу на идентитетске обрасце који у њој увелико делују и сукобљавају се има за циљ припрему за касније репозиционирање. Дакле, неутрално позиционирање црногорске државе јесте део развојног процеса. У питању је прелазна фаза ка прихватању супротног идентитетског конструкта у односу на онај који је у почетку одбачен као неодговарајући или спољашњи (у овом случају, српски).

Како би се створио нови народ, неопходна је узурпација културе народа из којег нови народ проистиче. Зато се испоставља као проблем евентуални захтев Срба у Црној Гори за добијање статуса мањинског народа: сваки мањински народ има право да штити и баштини своју културу, обичаје, језик и историју. А сва обележја народа која би Срби желели да заштите у Црној Гори већ су узурпирана од стране тзв. црногорског народа. Култура, историја и говор Срба у Црној Гори није више део српског, већ црногорског идентитетског корпуса, и зато је проблематичан захтев за његовом заштитом. Наиме, црногорска култура је култура Срба у Црној Гори „прочишћена“ од српских националних елемената и српског имена. Црногорска историја је историја Срба у Црној Гори „прочишћена“ од чињеница који је могу повезати са српском историјом, црногорски музички инструменти јесу инструменти Срба у Црној Гори (нпр. гусле). Једина дозвољена права за српску националну мањину била би заштита права на србијански варијетет српског културног и националног идентитета, што је у склопу свеобухватне стратегије да се српски идентитет сведе на шумадијски, те да се из српског корпуса искључе сви Срби ван граница Србије (без Војводине, у којој је на делу стварање војвођанског идентитета, који смо већ споменули). У будућности, Србима предстоји тешка и неизвесна борба- борба за наслеђе.

Значајне личности из српског националног корпуса које заузимају значајна места у културном и националном идентитету Срба, преименоване су у црногорске. Тако се, на пример, владика Петар II Петровић Његош проглашава значајном личношћу црногорске културе, а његово најпознатије дело „Горски вијенац“ преводи на тзв. црногорски језик. Краљ Никола Петровић наједном постаје етнички црногорац иако је сам јасно стављао до знања да је Србин. Дела и одлуке познатих Срба из Црне Горе се систематски лишавају примеса српског националног идентитета, било прећуткивањем и заташкавањем, било несувислим оправдањима њихових „тренутних заблуда“.

Улога и корени конструисања новог језика и нове цркве у Црној Гори као предуслов конституисања новог народа

Што се тиче канонски непризнате тзв. Црногорске православне цркве, ситуација је и више него јасна – и она је у служби стварања новог народа. Циљ јесте стварање посебног народа, и стога, стварање народне, црногорске цркве која нема српске карактеристике била је логична одлука. Наиме, ради се о политици културног геноцида, која се спроводи и на Косову, на коме се затиру трагови српске културе а преостала културна баштина се присваја. Великодостојници тзв. ЦПЦ захтевају да Српска православна црква уступи тој непризнатој и несумњиво, политичкој творевини, српске манастире. Ради се о јачању народне кохезије путем народне цркве. ЦПЦ има управо ту улогу- главног духовног ујединитеља новог „црногорског“ народа. Корене успостављања тзв. „Црногорске православне цркве“ проналазимо у Штедимлијиним радовима, те се заправо може са сигурношћу рећи да је Штедимлија несумњиво први идеолог стварања сепаратне цркве. Писао је да је светосавље идеологија „супротстављена еуропској цивилизацији“ и покушао да направи отклон од ње. Улога коју додељује новој цркви управо је кохезиона и идентитетски примарна што се лако уочава ако обратимо пажњу на тезе које је Савић Марковић Штедимлија записао у својој књизи под насловом „Основи црногорског национализма“: „Ко да сједини и измири племена? Ко да их окупи на једно и да концентрише њихов отпор Турцима, кад она не признају никога и не покоравају се никоме? – Ипак, она су признавала над собом једног поглавара, била му „одана и послушна“, поштовала га и цијенила, али он над њима није имао никакве свјетовне власти, нити је могао да их ма на шта присили. Ко је то био? – Била је то црква! Црногорска народна црква. Црква и црквени поглавар били су поштовани од свих Црногораца без разлике којем су племену припадали. Али, каква је то црква била? Је ли имала сличности са оном средњевјековном српском црквом? Која је њена улога у Црној Гори била? Какве методе? Каква власт?“ . Из приложеног се види да Штедимлија покушава да теоријски разради питање друштвеног утицаја православне народне српске цркве у Црној Гори и разлоге њене успешности. Међутим, Штедимлија намерно прећуткује да је за време турске окупације у Црној Гори деловала православна црква која је тежила континуитету са Српском православном црквом и Пећком патријаршијом. Православна црква у Црној Гори и њени свештеници су кроз читаву историју имали искључиво српски национални карактер.

Питање језика је, можда, још комплексније питање које захтева опширан одговор, но ми ћемо га само успутно споменути. Језик је главно обележје народа, али не нужно и нације. На пример, ваља имати у виду да америчка, аустралијска, аустријска нација постоје иако говоре туђим језиком. Међутим, као што смо већ утврдили, пошто је у питању стварање новог народа, неопходно је и стварање новог језика, те је тако извршена узурпација српског језика коме је промењен назив. Сада се правила и нека слова српског језика у Црној Гори незнатно мењају како би се оправдало стварање новог језика. Наравно, тако нешто је потпуно ненаучно, и то може потврдити сваки лингвиста. Стварање новог језика је чисто политички потез у служби стварања новог народа. Ако се овакав нови језик схвати у контексту стварања новог националног идентитета, јасно је да је циљ што већа неразумљивост између Срба и црногораца. Дакле, језик служи да се што мање разумемо- како бисмо се што лакше дезинтегрисали.

Корени покушаја да се црногорски народ издвоји из српског корпуса налазе се у деловању Секуле Дрљевића и горепоменутог Савића Марковића Штедимлије, сарадника усташког и фашистичког режима. Међутим, управо је у титоизму дошло до неспутаног и озбиљног покретања тзв. Црногорског питања, након објављивања текста “О Црногорском националном питању” у листу Борба, аутора Милована Ђиласа. На овом примеру видимо идеолошке корене новог „црногорског“ идентитета. У односу на Штедимлију, Ђилас је био далеко скромнији – његов циљ није била изградња новог народа већ нације, као што и сам признаје, рекавши да је „…извршио…образлагања црногорске нације…ни тада нијесам мислио да Црногорци нијесу Срби- варијетет српске народности…ми смо за то јер смо увјерени, знамо да црногорски народ, а он то хоће јер се осјећа, јер јесте нешто посебно, посебни другчји Срби од свих Срба“. Не треба да нас завара неопрезна употреба термина народа и нације у Ђиласовим говорима. Из наведеног цитата се јасно види циљ успоставе нове нације- црногорске нације. Слична права, у идентитетском смислу, на то има сваки део српског националног корпуса. Једнака права на стварање сепаратне нације има сваки део српског националног корпуса који је и мало културолошки различит у односу на остале делове, што представља опасност и претњу по српски идентитет. Наиме, ради се о томе да не постоји довољна национална кохезија Срба.

Закључак

Непостојање јединственог културног обрасца слаби српску нацију, тако да се културолошке разлике између Срба морају укључити у јединствен образац који се мора прихватити од стране свих припадника српске нације. Разлика између Срба у Црној Гори који баштине посебан варијетет српске културе у односу на друге Србе (нпр. у Републици Српкој или Шумадији) јесте постојање независне црногорске државе у прилично дугом периоду. Управо ће прекинута државност Црне Горе бити основни аргумет за осмишљавање неопходних предуслова који би створили нови национални конструкт и од Срба у Црној Гори (и старој Херцеговини која је њој присаједињена) начинили „Црногорце“.

Крајње је време да српска елита заузме јасан став о овом питању и доледно га спроводи. Ускоро ће у Црној Гори доћи до пописа становништва, а борба за смањење процента грађана који се изјашњавају као Срби јесте део прикривеног иденитетског рата. Уколико Србија не преузме одлучујућу улогу у решавању проблема Срба у Црној Гори веома брзо можемо бити суочени са асимилацијом великог броја Срба, што је недопустиво и представљало би пораз српске нације, политичке елите и државе Србије у целини.

http://www.slobodanjovanovic.org/2011/03/07/m-damjanac-konstrukcija-novih-nacionalnih-identiteta/
 

 

 


НАПРЕДЊАЧКИ РУЛЕТ

Politički život — Аутор desnamisao @ 15:20

Пише: Ненад Пиваш

 

 

Од обнове вишестраначја у Србији најмање што се може рећи је да политичка сцена није била досадна, а није се могла похвалити ни претераном принципијалношћу. Коалиције дојучерашњих противника, партије настале издвајањем из других од којих се неке врате „извору“ а друге идеолошки окрену за сто осамдесет степени, све су то ствари на које смо се мање-више навикли. Међутим, раскол који се догодио унутар СРС крајем лета 2008. и настанак СНС као његова логична последица ипак су били велико изненађење за јавност иако српска историја памти и горе завршетке кумства.



Овај догађај начинио је Томислава Николића веома честим гостом српских медија, у којима се пре тога није нарочито много појављивао. Изненађени грађани жарко су желели да чују шта то није било у реду у односима између њега и Шешеља, која је кап прелила чашу и нарочито шта и како ће даље. Међутим изгледало је да осим што је склонио беџ Николић није направио неке велике промене. Додуше, требало је заборавити границе Карловац-Карлобаг-Огулин-Вировитица, које су се по Николићевим речима повукле у његово срце, и уместо тога радити на уједињењу Србије, Републике Српске и Црне Горе. Исто тако ЕУ више није била сатанистичка творевина као што каже име једне Шешељеве књиге већ организација у са којом вреди преговарати и у коју вреди ући под условом да она испоштује територијални интегритет Србије. Изручење хашких оптуженика и чланство у НАТО-у наравно није долазило у обзир. Ако овим изјавама Николића додамо и то да су у напредњаке прешли и многи харизматични и истакнути функционери СРС, а грађани Србије се често више везују за личности него за политике, онда није чудно то што је највећи део бирачког тела радикала прешао у табор СНС.



И циљ је постигнут, а неколико локалних избора у јуну 2009. је показало да се нова странка учврстила у народу. Али са друге стране њихови ставови су били све мање чврсти. Најпре је Европска Унија, миц по миц, постала безалтернативна. Кад год би им било постављено питање о евентуалној сарадњи са Хагом, понашали су се „изненађено и увређено“, и углавном избегавали одговор све док Николић у интервуу за Блиц није изјавио да би ухапсио Младића [1]. Њихова склоност ка брзом мењању ставова највише је дошла до изражаја у случају статута Војводине и резолуције о Косову. Статут Војводине су нападали као сепаратистички [2] али недуго након његовог усвајања Николић је изјавио како не би смањивао постојећи ниво аутономије АП Војводине [3]. По питању резолуције о Косову су најпре критиковали владу зато што је није ускладила са Бриселом [4], а када је влада то учинила онда су критиковали због тога [5]. У међувремену је сарадња са онима за које ЕУ има алтернативу проглашена за немогућу мисију [6].



Након свега овога све чешће се могло чути како се напредњаци ниучему не разликују од режима. Са друге стране, ја сам мишљења да шансе да је СНС само копија ДС-а нису нарочито велике. Верујем да је сасвим могуће да би Николић на челу Србије био далеко кооперативнији од Тадића и да би управо са њим Вашингтон и Брисел могли да заврше оно што Тадић, бар за сада, неће и не планира да уради. Немојмо се заваравати, колико ког да је ова власт попустљива и/ли контролисана сасвим је могуће да у будућности добијемо неку другу која би на том плану била далеко „успешнија“. А има још штошта да се уради. Свих ових година и поред, што отворене а што софистициране пропаганде медија и власти, подршка грађана чланству у НАТО-у остала је релативно мала. Међутим, како би било када би уместо Шутановца, Вука Драшковића и невладиног сектора о корисности чланства у НАТО-у кренули да причају Вучић и Николић који су изградили патриотски имиџ у највећем делу домаће јавности? И још када би то причали са власти и уз подршку медија! Или да крене да се прича о томе како су грађани Србије таоци шачице косовских Срба од којих немају ништа? Као и прича о екстремизму некаквих „Босанаца“ згог чијег неуважавања реалности Србија тапка у месту? Мислите ли да би они тај патриотски имиџ изгубили? Могуће да и би у очима једног мањег броја грађана, али нема сумње да би велики део њих наставио да их гледа исто. Јер није важна само прича већ и онај који је прича! А прича о „гутању жаба“ и „суочавањем са реалношћу“ код српских домаћина може много лакше да прође када о томе говори неко ко пече ракију него нека намргођена госпођа коју на сав глас хвале у Загребу и Сарајеву. И шта онда?! Па ништа, жаба је тада заиста скувана! А чланство у НАТО-у, независност Косова и централизована Босна нешто што је пожељно и/ли нужно за бољи живот. Мора да је тако јер о томе говоре „мудри и родољубиви“ напредњаци!



Али може бити и да је ово погрешна процена. Могуће да је врх напредњака дошао до закључка да је за долазак на власт у Србији поред подршке народа пожељно имати и подршку амбасадора. Па одатле онда недостатак јасних ставова и програма јер би њихово постојање нужно наљутило неког, а потребна је подршка и једних и других. Сетимо се сада Милорада Додика, био је миљеник Вашингтона за кога је чак и Медлин Олбрајт рекла да је „дашак свежег ветра“. Међутим, тај исти Милорад Додик је човек који је зауставио пропадање и нестајање Републике Српске и тренутно је последња линија нашег отпора. Да ли можда Вучић и Николић калкулишу не би ли лакше дошли на власт па тек онда скинули рукавице?



Дакле напредњаци тешко да су исти као и ДС, они су или бољи или гори њих. Шанса да су исти је заиста мала, отприлике колика и шанса да у рулету лоптица падне баш на 0. За оне који не знају на точку рулета налазе се бројеви од 0 до 36 с тим што су сви бројеве осим 0 црвене или црне боје. Глас за СНС је као играње на боју у рулету, постоји шанса да се добије, али постоји и (већа) могућност да се изгуби. Тако да треба добро размислити коме дати глас на иборима који се полако ближе. Ја лично нисам љубитељ коцкања, нарочито не у своју државу.



[1] http://www.blic.rs/Vesti/Politika/219414/Tomislav-Nikolic-Izrucio-bih-Ratka-Mladica

[2] http://www.politika.rs/vesti/najnovije-vesti/NIKOLIC-STATUT-VOJVODINE-JE-PROTIV-USTAVA-i76956.lt.html

[3] http://www.blic.rs/Vesti/Politika/126923/Savez-sa-Pastorom-posle-izbora

[4] http://www.sns.org.rs/%D1%81%D1%80/srpska-napredna-stranka-u-medijima/113-2010-06-04-22-17-07/2609--srpska-napredna-stranka-avgust.html

[5] http://www.blic.rs/Vesti/Politika/206132/Vucic-Predociti-gradjanima-tekst-rezolucije-o-Kosovu

[6] http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Tadiceva-politika-nije-losha-samo-se-ne-sprovodi.sr.html
 


Празнине у вашим главама ипак боле

Kolumna — Аутор desnamisao @ 01:19

Пише: Марко Ђедовић

 

 

 

 

Гледајући разне клипове разних професора психологије у покушају, све ми је јасније зашто Србија све више пропада. Једном приликом сам једној особи у шали рекао да је његов недостатак мозга ствар техничке природе, међутим сада ми је све јасније да се таквим стварима не шали. Празнине у главама јасно су се виделе и у немогућству понављања једне реченице која се учи данима, и у падовима у којима не можемо да схватимо да ако дишемо то значи да смо физички живи; види се то и у прављењу мита од једне личности која то по мом дубоком убеђењу то не заслужује ни најмање, при том се особа, која је своје поштење и љубав према свом а и другим народима показала досад небројано пута,покушава сатанизовати. У  тренутку обележавања дванаест година од почетка „милосрдног“ убијања нашег народа особа у лику председника Србије иде у Брисел да се исповеди о чему је разговарала сат времена дуже од предвиђеног са ВЛАДИМИРОМ ПУТИНОМ (ово није ствар техничке природе са врха текста већ јасан прст у око свим пострадалима и њиховим породицама)!

А при том Србија ћути у страху да и ово мало људи што нешто ради за плату од које не може ни комуналије да плати,не изгуби.

Зашто ћути Србија????

Потсећа ли вас ово на она „дивна“ Брозова времена?

Имате ли утисак да се народ препустио апатији и колективној депресији?

Мислите ли да као хришћани мирно чекамо упокојење  или му се велики део грађана радује као једином спасу и излазу из овакве ситуације у коју су нас довели ови са "празнинама у главама"?

Чини ли вам се да нам само још ГОЛИ ОТОК фали?

Мени као неком коме је струка да се бави људима ово делује јако застрашујуће! Делује ми као да ми нисмо потомци светих Немањића, као да нисмо потомци Милоша Обилића, као да нам је Карађорђе случајно део историје, као да то нисмо ми и као да то нису Срби!

Застрашујуће је што смо то заборавили, што у нама није остао ни један рецидив те њихове бунтовне и правичне природе, као да смо неко други, као да су нам (нама који немамо празнине) испрали мозгове, као да смо и сами себи досадни и тешки!

У пракси се све ово зове толеранција а у народу постоји изрека:ПУШТАМО ДА ВИДИМО ИМАЈУ ЛИ МЕРУ.

Сада нам је јасно да немају мере у уништавању и историје и прекрајању државе, немају ни морала, ни стида ни срама.....А такви не смеју остати на власти!

 

ЗАР НЕ???

 


Зашто би чланство у ЕУ и НАТО морало бити питање од другоразредног значаја?

Politički život — Аутор desnamisao @ 19:07

Пише: Соња Николић

 

 

 

 

Протеклих година изнова и изнова непрестано слуашамо да је питање чланства у евроатланствим структураа од пресудне важности за будућност Србије. Ретко се, или готово никад људи запитају зашто су ова питања најзначајнија. Хоће ли нам чланство у овим организацијама искоренити корупцију и криминал, хоће ли обновити Србију, покренути посрнулу економију, ојачати војно Србију? Ово су питања на која се мора обратити пажња.

Но, чак и сама питања о чланству се постављају на погрешан начин. Право питање је да ли Србија и након проглашене једностране независности Космета треба да остане при одлуци да се уђе у Нато и ЕУ? Како поступити уколико ЕУ затражи признавање тзв. државе „Косово“ пре уласка у ту организацију? Да ли је потребно прибегавати таквим одлукама? Србија заслужује да се поштују њене међународно признате границе, њен суверенитет и територијални интегритет. Уместо да се власт бори за економски опоравак земље, потежу се питања уласка у НАТО пакт и преговора са Приштином. Сва се снага Србије расипа на покушај уласка у ЕУ, а не води се рачуна да се морају испунити бројни услови који се тичу политичких и економских критеријума- стабилне демократске институције, постојање тржишне економије засноване на конкурентности, мирно решавање спорова са суседима у региону као и обавеза да након уласка у НАТО Србија допринесе војним капацитетима алијансе. Земље у региону су већ приступиле НАТО алијанси (2004. године Бугарска, Румунија и Словенија). Србија је једина земља у Европи која је бомбардована од стране НАТО пакта и иако емотивни моменат не треба да преломи у одлуци да ли приступити овој војној алијанси, потребно је размотрити политичке ефекте, користи и штете евентуалног приступања. Такође, потребно је направити и економске прорачуне, како чланство у НАТО пакту не би додатно коштало наше  већ осиромашене грађане. Потребно је да нам неко објасни, хоћемо ли уласком у НАТО од непријатеља направити пријатеље, који и сада одвајају Војводину од остатка Србије, и покушавају да угасе Републику Српску? Или ћемо проћи као Македонија?

Права питања и проблеми тичу се економског опоравка земље. Потребно је економски опоравити Србију пошто Европској унији слаба Србија са још слабијом економијом није ни потребна. ЕУ не жели у свом чланству још једну државу попут Бугарске у којој светају криминал и корупција, пошто и сама нема интереса да исту држи на вештачком дисању путем новца из приступних фондова, који су све тањи у време светске економске кризе.

 Зашто се наша влада не забрине за питање опстанка инфлације у планираном оквиру?

Треба рећи да, пошто би одмрзавање плата и пензија довело до раста тражње, плате и пензије би требало да остану исте јер би дефицит порастао са 4% на 6% бруто друштвеног производа.

Да ли је заиста неопходно продавати фирме које су у власништву државе, а које су добро радиле? Знамо да је држава најавила продају најпрофитабилнијег српског предузећа „Телекома“, и да је доживљен прави фијаско на тендеру за продају овог предузећа.

Републички завод за статистику каже да је стопа незапослености 20%. Према стопи незапослености налазимо се међу 5 најгорих европских држава,. Рекордер смо по стопи инфлације, са невероватних 10,3% и депресијацији националне валуте у односу на евро. Потребно је најпре средити проблеме унутар саме Србије, унапредити нашу привреду и економију. Уколико не будемо ценили сами себе, како то можемо очекивати од других?

Ово су питања на која наша власт мора дати одговор. Велике теме нису оне које обичног грађанина Србије занимају, сем уколико се не тичу одбране суверенитета државе. Косово и Метохија јесу и морају остати у границама Србије. Али обичне грађане тиште обични, свакодневни проблеми, и пропадање Србије. Крајње је време да се власт позабави решавањем проблема обичних грађана, а не јурењем сна који неће решити ниједан проблем који имамо. Нико други неће решити српске унутрашње проблеме, до ми сами. 

 


Менталитет Срба на простору југа централне Србије

Kolumna — Аутор desnamisao @ 23:13

Пише: Соња Николић

 

 

 

 

Менталитет српског народа је вишеслојан проблем: тумачење овог феномена захтева праћење тог менталитета од места до места у Србији. Но, ипак, постоје некакве принципијелне поделе. Један од интересантнијих менталитета је свакако менталитет Срба из јужног дела централне Србије (Ниш, Врање, Лесковац, Пирот и околна места) који се развијао под разним утицајима околних култура. Изражен трговачки менталитет и практичност, велика затвореност средине и изражена патријахалност карактеристична су обечежја овог дела Србије. Људи су углавном импулсивни и лако се наљуте међутим још лакше „охладе“. Већином су у питању ипак искрене добричине које тешко прикривају сопствене емоције, и стога их некада Срби из околних крајева потпуно погрешно доживљавају. Њихове емоције су изражене и јаке, а сиромаштво у којем живе помогло је развој њиховог односа према новцу. Новац се обично брижљиво чува далеко од очију државе и банака, из простог разлога што ови људи немају поверења ни у кога.

Посматрајући социјалну мрежу звану " facebook" без које данас нико не може да функционише ( као да смо заборавили на дружења и лепоту живота без интернета) запазила сам бројне критике на рачун „јужњачког“ менталитета.

Наиме,јужњачки менталитет, дух и темперамент су непоновљиви и јединствени, прилично различити у односу на остатак Србије и управо су због тога често на мети критика- једноставно, „јужњаке“ није увек најлакше разумети.

На прво место најизразитијих тежишта живота Срба из ових крајева долази "работа", илити све оно што може да донесе добит. Јужњаци су, иначе, свестрани људи који од превелике бриге за породицу често прибегавају привременом раду у нашој престоници (мада је доста људи и у иностранству) због лоших услова живота у својим срединама.

У срединама на југу Србије влада предрасуда да је бољи живот у Београду. Наиме, 4/5 укупних прихода се остварује ван Београда, а тај новац се индиректно троши у Београду. Незапосленост је два пута већа а плате три пута. Довољан разлог да се спакују кофери и оде са југа. Није ту у питању често критикован менталитет већ републичка власт која заборавља да постоји и југ централне Србије тамо негде иза Чачка. Напросто, услови живота су катастрофални; привреда малтене не постоји, становништво се стално исељава а напуштајући ове крајеве наш народ напушта и важне стратешке државне положаје. Напросто, на делу је београдизација, и овај феномен уопште није наиван- Београд је све пунији а југ централне Србије све празнији.

Услови живота су напросто неупоредиви, а нажалост не виде се никакве назнаке евентуалног побољшања ситуације.

Срби из овог дела Србије су често и предмет критика због свог дијалекта. Менталитет јужњака“ се испољава кроз сваку изговорену реч. Као велики проблем наводи се управо неразумевање дијалекта који је стар и неколико стотина година, и који је продукт утицаја разних култура и језичких типова на овим просторима. Дијалект ових крајева је јединствен, по изразима и брзини изговора и разликује се од места до места. Због тога је јужњачки темперамент топао, весео и изразито отворен.

Што се тиче затворености, Срби из ових крајева се генерално боје промена. Свака се промена гледа са извесним подозрењем, што им сигурно дарује јединствен поглед на свет. Песимистичан поглед на људску природу утицао је на доживљај државе и револуција, и генерално је изражено подозрење према наглим променама, посебно људске природе и политичких прилика. Да,јужњаци знају да буду конзервативни, и да ствари сагледавају из старе, проверене перспективе, некад мало престрого, што зна да представља проблем зато што, рецимо,  Београђани сагледавају ствари са либералније стране и отвореније приступају новотаријама“.

Јужњаци су топли људи и тамо још увек влада стара добра навика испијања прве јутарње кафе са комшијама, и претресања политичких околности, спорта и животних филозофија. У Београду свако гледа свој живот, и поштује комшије јављајући се свако јутро. Отуђење је ипак далеко приметније у Београду. И док је отуђење по дефиницији нешто негативно дотле је сигурно да оно има и једну добру страну: немешање у туђе животе. Уопштено, стиче се утисак да се Срби из ових крајева чешће селе у Београд бежећи од менталитетског духа коме је дато за право мешање у свачији живот, него због економских прилика. У сваком случају, менталитет Срба из ових крајева представља значајан и утицајан део српског културног идентитета и укупног српског менталитета. Да бисмо се боље слагали неопходно је да се боље упознамо. Само тако ћемо у потпуности упознати свој народ и своју, српску културу.

 


Устав је јемство слободе

Politički život — Аутор desnamisao @ 01:26

 Пише: Марко Ђедовић

 

 

Овакав став садржан у наслову изнео је један од највећих правника свих времена у Србији,проф.др Коста Чавошки а Устав каже:

-Полазећи од државне традиције српског народа и равноправности свих народа и етничких заједница у Србији, полазећи и од тога да је Покрајина Косово и Метохија саставни део територије Србије,да има положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе Србије и да из таквог положаја Покрајине Косово и Метохија следе уставне обавезе свих државних органа да заступају и штите државне интересе Србије на Косову и Метохији у свим унутрашњим и спољасњим политичким односима

-грађани Србије доносе

УСТАВ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

(преамбула устава донешеног 2006)

Нашој владајућој елити Устав би требало, природно, да представља „свето писмо“. А да ли је тако? Хајде да размотримо.

Да ли се државни интереси Србије бране потписивањем тајног споразума мин.полиције Ивице Дачица са Еулексом? Подсетићу оне кратког памћења да је Еулекс производ Ахтисаријевог плана који је касније усвојен као Устав лажне, на људским органима направљене "државе" Косово. Да ли се државни интереси Србије бране мољакањем особе у лику председника Србије Бориса Тадића и министра Богдановића (који је био министар у фантомској влади "државе" Косово и који је примао плату из касе која се пунила продајом органа српског народа) за улазак у јужну српску покрајину? Да ли се државни интереси бране укидањем додатка на плате људима са КиМ (за коју одговорно тврдим да није била дупла већ увећана)? Да ли се државни интереси бране подношењем срамне резолуције са ЕУ на генералној скупштини Уједињених нација ,у којој се ни под принудом не помиње одбрана државних интереса Србије.

Ово су само неки у низу несумњиво антисрпских подухвата ове власти. Након свега већ наведеног долазимо до иницијативе за промену Устава РС.

И да видимо ко је предлаже:

-онај који се до јуче клео у Огулин и Вировитицу а сада у ЕУ

-онај који је и постојеће законе студирао до своје 60. године

-онај кога је "чудесна" светлост која допире са запада а не са истока просветлила и преобратила у "паметнијег"

Након те иницијативе у помоћ им стигоше и самопрокламовани експерти,професора психологије, оних са теткиног канабета, ето и оних који су рушили Шилерову због постојања унутрашњих камера на вилама разних кланова, али ето и Муфтије и Ризе са својим правима,жељама за државама, аутономијама, регионима.

У том новом уставу који (ако је памети) никада неће бити донешен биће места и за родитеље и родитељке и за пашалуке и за нове Уставе унутар једне државе, наћиће се ту и заштита права разних сексуланих мањина који уредно плаћају порез а "дискриминисани" су. Ту ће за све бити места сем за Србе и лојалне грађане држави Србији,неће бити места ни за грађане Србије из јужне српске покрајине, ни помена неће бити о заштити српских светиња широм Косова и Метохије, али све ће то бити упаковано и пласирано преко режимских медија који непрекидно народу испирају мозак терминима као што су: председник Косова, премијер Косова, скупштина Косова и тд. Е па господо неће моћи! Они које ви називате председницима,премијерима,посланицима су ратни злочинци и трговци органима наше браће,сестара,деце,кумова,пријатеља! Али то су особе са којима професор психологије жели да разговара?

Након свега, плашим се да размишљам о том новом Уставу знајући ко су идејни творци тога а ко ситни оперативци који тако нешто треба да спроведу у дело у Србији.Оправдано се плашим и тога да из њихових лажи о демократији само стоји жеља за комплетном влашћу и контролом над свима (а то је Србија већ једном једва преживела).Сходно свему овоме мишљења сам да им је свима место на сметлишту српске историје- и тренутној власти и њеној копији у виду опозиције!


Многа питања и један одговор

Kolumna — Аутор desnamisao @ 12:10

Пише: Драгана Трифковић

 

 

Мртвило, летаргија, меланхонија, посрнуће....речи које ми се јављају у мислима ....а размишљам о
садашњости.

Та садашњост дешава се у Србији, мојој Србији. Истој оној земљи која је изнедрила једног
Обилића, земљи јунака, земљи ратника.

ДА- ми смо ти наследници јунака што давно некад рекоше НЕ турској војсци и сукобише се са
њима на Косову Пољу.

Ми смо поносни праунуци оних великана што прегазише Албанију, прегазише Солун. Што их је
мука отерала са огњишта а слава на крилима вратила.

Само да ли се ми поносимо уопште? Да ли се ми сећамо још тога, или упорно покушавамо да
заборавимо.

Многи нас и подстичу да заборавимо, а можда су успели и да нас убеде, да нисмо то ми него неки
други.

Ако и јесмо то МИ, не препознајем НАС. Видим само уморна лица око себе, која слежу раменима
и ломе руке. Видим равнодушне људе, видим безнађе.

А памтим ја и своје деде и прадеде и претке и јунаке и великане. Уби ме то памћење. Саму себе
понекад мрзим што памтим, што не заборавим ко други.

Памтим и деведесете, буре, превирања, војсковође и коловође.

Дуго нисмо хтели да поверујемо у оно што јесте, оклевали смо и тонули. Па када смо потонули,
када нисмо имали куда даље, онда смо се скупили једног дана, да нешто променимо.

И променили смо.

Сменили смо једног лошег диктатора који нас је уништио својом лошом политиком.

Помислили смо: добро је, прошло је. А сада? Сада уместо једног лошег имамо двадесет још
лошијих.

И шта сада?

Сада не смемо више да дигнемо глас, садa гледамо у своје двориште, у свој тањир у свој
телевизор. Трују нас, трујемо се, дозвољавамо да нас лажу и газе. Све то нам је, мање-више и
познато од раније. Сценарио је сличан, само сада има више глумаца на сцени.
И када смо то уствари престали да будемо људи? Када смо почели да ходамо четвороношке?

Размишљам у чему је проблем?

Наше прадеде, наши преци су имали ВОЂУ и јунаке. Имали су кнеза Лазара, имали су краља
Петра, имали су Обилића, Синђелића, па Мишића, Путника, Бојовића, имали су, није да нису.

Ја лично волим вође и јунаке, уосталом ко њих не воли? Можда само они који их мрзе због
њихове величине. Нису им по мери.

А кога ми данас имамо? Ко данас нас води?

Е па кад је тако, онда боље нек нас бију, нек нас деру, нек нас трују, нек нас разапну на крст.

А зар смо ми још гори од њих, да им ћутећи све то дозволимо?

Зар немамо више ни трунку достојанства?

И где је онај наш урођени Српски инат?

Што не кажемо: докле БРЕ? НЕЋУ! НЕ ДАМ!!!

Па што и да кажемо, кад је овде већ све речено. Овде је реч одавно изгубила значење и вредност.
Овде свако може свашта да каже и ником ништа. А многи само причају а ништа не кажу. Највећи
проблем је што је мало оних који нешто раде, а тек оних који нешто паметно и корисно раде, да
не помињем.

И шта нам онда преостаје?

Да вриснемо из све снаге?

Нема помоћи, ни врисци ни претње, ништа више не помаже.

Све је то већ испробано, и лонци и шерпе и зарђале кашике и бомбе и терасе и балкони, и багери
и камиони, па опет смо ту где смо.

Нема више борбе.

Сад дај да пробамо да ћутимо и савијамо кичму још више, да дозволимо да нас газе до
изнемоглости. Ма нек нам кичму сломе. Можда ће ћутање и одобравање све да промене?
Можда.

А када ће нам бити боље?

Одговор је један.

Онда када МИ постанемо бољи, када опет будемо људи, када исправимо кичму, када дигнемо глас.


Заштита националног идентитета преко цркве кроз породицу

Politički život — Аутор desnamisao @ 03:23

  

 Пише: Никола Цветановић

 

 

 Данас често слушамо о томе како треба што пре усвојити вредности западне цивилизације, као што су грађанско друштво, секуларна држава, политичка коректност, итд. То су неизоставни кораци на путу ка Европској унији, најважнијем спољнополитичком циљу свих српских власти у првој деценији 21. века. Као неки образац који треба да испуне све државе да би се по западњачким мерилима сматрале цивилизованим. Међутим, то је врло тежак пут, јер сваки народ и свако поднебље је свет за себе, са својим правилима и обичајима. Природно је да када некоме почнете да намећете туђа правила и туђе културне обрасце долази до отпора, што је поготово случај у Србији, где често пропагатори вредности западне цивилизације наступају врло нетактично, чак и охоло. Као да треба прво да срушимо све што смо до сада постигли, макар било и мало, па да онда све изградимо изнова-и институцију породице, и школе, и универзитет, читаву културу, а цркву да и не помињемо, пошто је, према схватању поборника тзв. европских вредности, њој резервисано место искључиво иза црквених двери. Да преобликујемо менталитет и извршимо, како се то каже -денацификацију”.

Свако разуман ће се упитати где је ту место за очување националног идентитета, као  елемента идентификације са својом државом и својим сународницима, али и бране од културног, чак и економског поробљавања?! Како ћемо тај идентитет сачувати, ако вишевековног чувара тог идентитета-Српску православну цркву-изопштимо из јавног живота и затворимо је у храмове? Да ли треба реафирмисати улогу СПЦ (али и других верских заједница) у модерном српском друштву, или пресећи сваки контакт народа и црквених великодостојника и на тај начин разорити саму идеју цркве, јер су црква сви заједно(и верници и клир)? Због чега се ниједна власт није озбиљније позабавила тиме да нађе неки modus vivendi између усвајања појединих несумњиво позитивних вредности западне цивилизације и очувања идентитетских карактеристика српског народа, као и других који живе у Србији? Следствено претходном, следеће логично питање је: Како да пронађемо праву меру између прихватања вредности западне цивилизације, утапања у њу и губљења у њој? Одговор би требало потражити у враћању колективним идентитетским основама.

Позабавимо се вером и њеном улогом у развоју колективних идентитета балканских народа. Верска припадност је до 19. века била једина одредница колективних идентитета Балканаца. Чак и касније, када се Србија и Црна Гора развијају као модерне државе, када долази до националних културних покрета код Хрвата и Срба, верска припадност остаје један од основних темеља колективног идентитета, иако није више једина идентитетска одредница. Тако су римокатолици били Хрвати, православни Срби, а муслимане су православни Срби сматрали Турцима. Специфични су били положај и улога православне српске цркве. Црквена организација је замењивала државну. Владике су биле верски, али и политички вођи свог народа, вође неколико буна. Српска црква је заслужна за очување српске историјске свести, култа Немањића и Косова. Уопште, владика, хоџа или бискуп су били људи од ауторитета, људи чија се реч слушала. Дошло је време комунизма, када је покушано с прекидањем везе између народа и цркве. С посебном оштрином је то покушано кад је у питању СПЦ, што је и разумљиво, будући да је она окупљала највећи број верника. Ипак се у томе није успело и када се комунизам распао (као и држава), а партија пропала, људи су почели да се враћају вери и цркви, свако својој.

Ипак се није успело у томе да се потпуно прекине веза народа са вером и тако је верска припадност на овим просторима до данашњих дана остала значајан елемент националних идентитета. Имамо ситуацију да су и даље верски поглавари људи од ауторитета по самој својој функцији. Верске заједнице су и даље друштвене институције којима се највише верује, што је својеврсни пораз свих власти у последњих педесет година, јер нису успели да развију ни респектабилно правосуђе, ни престижан универзитет или неку другу друштвену институцију, а трудиле су се да, често и физичком силом, истисну цркву и веру из свакодневног живота. Питање које се намеће је: Да ли по сваку цену потпуно секуларизовати друштво, или уважити реалност да су верске заједнице значајне друштвене институције и дати им могућност да се активно укључе у решавање друштвених питања, свака у свом домену?

Пођимо у одговору на ово питање од примарног елемента свачијег  колективног идентитета, од породице. Ко су нам родитељи, дедови, прадедови, одакле смо дошли, итд..., су нека од основних питања на које би свако требало да има увек спреман одговор. Уколико се одговор на ова једноставна питања не зна, губи се веза с прецима, постаје се тиква без коренa. Слично је и на ширем, националном плану.

Обичну, нормалну породицу чине два родитеља различитог пола са својим породом, децом. Дакле, породица, по правилу, започиње браком. Тако је и према учењима доминантних верских заједница на овом простору. У Србији је једина пуноважна форма закључења брака грађански брак. Дакле, брак се пуноважно може закључити само пред надлежним државним органом. Имали смо у последњих десет година толико реформи које је требало да олакшају грађанима живот. Зато се запитајмо: Због чега не би брак који се закључи у религијској форми био у правном животу третиран једнако као грађански брак? То не би представљало проблем, уколико се обезбеди правни механизам да се признају црквене исправе у правном промету у овој области. Друго, ово би било уважавање права оних грађана који желе да се венчају само према законима своје вере. Треће, оваква искуства нису непозната ни у земљама ЕУ, а Грчка је пример за то. Не само што је законски признат брак закључен у цркви, него је и православље званична државна религија у Грчкој! Свака верска заједница има из ранијих времена већ разрађена правила о форми закључења брака. Приликом закључења брака пред свештеником, будућим супружницима се указује на брачне дужности. Признавањем брака закљученог у црквеној форми би се обезбедило да обред увођења у свету тајну брака не буде само церемонијалног карактера, дакле, само обред, јер би се онда на дејства брака  примењивала правила по којима је брак и закључен. Тако брак закључен у цркви не би био само мртво слово на папиру. Смањио би се и број развода бракова, јер би супружници били приморани да, по правилима вере и по упутствима свештеника, покушају све не би ли спасли свој брак и сачували своју породицу. Тиме би био заустављен негативан тренд данашњице, оличен у многобројним разводима бракова, који често остављају негативне емотивне последице, пре свега на децу.

С друге стране, свештенство би било натерано да активније учествује у свакодневном животу своје пастве. Свештеници би били позвани да посредују у односима између супружника, као и у односима између родитеља и деце. Приликом наследноправних спорова, били би позвани да мире завађене наследнике (Правила наследног права би ипак требало оставити једнообразним, у целини регулисаним државним законима, због интереса правне и имовинске сигурности). Како би верске заједнице имале само конкурентну (не и искључиву) надлежност у области брачног и породичног права, то би натерало верске старешине да се боре за своје вернике, као и црквену администрацију да води рачуна о сопственим кадровима, јер би онда заиста било битно шта свештеник ради, да ли својим поступцима привлачи или одбија вернике. Такође, можда би требало размислити о томе да се допусти одређени уплив вере и на односе породичног права. На тај начин би могла да се реафирмише здрава и јака породица као основна ћелија друштва. Дошло би до уплива и одређених позитивних елемената патријархата из прошлих времена.

Ово је озбиљна тема и требало би да јој буде посвећена обимна и озбиљна расправа и разрада. Требало би свакако да буду успостављена прецизна правила за регулисање брачних и породичних односа кад су и питању бракови склопљени у црквеној форми, као и прецизна правила за разграничење надлежности цркве и државе. У сваком случају, полазна тачка приликом евентуалне примене верских правила у овој материји је добровољност. Наиме, грађани би имали право да се определе да ли желе да се на њихове брачне и породичне односе примене правила вере коју исповедају, или државни закони. Могао би да се успостави и мешовит систем, по коме би рецимо, регулисање права и обавеза личне природе било у надлежности верских заједница, а права и обавеза имовинске природе и даље у надлежности државе, уз могућност вероисповедника да посредују код спорова у оним браковима и породицама које се налазе у посебном, верски уређеном  породичноправном режиму. Уопште, при формулисању норми брачног и породичног права, можда је требало, уз Европску конвенцију о људским правима и друге међународне изворе, консултовати и верске заједнице-СПЦ, Београдску надбискупију и обе исламске верске заједнице - и уважити њихове ставове.

На почетку текста указано је да би, приликом прихватања и усвајања спољних културних модела, требало водити рачуна о очувању сопствених идентитетских основа. Такође је указано на улогу коју су различите верске заједнице имале на овим просторима и на специфичан положај СПЦ у српској историји. Породица је основна идентитетска одредница сваког појединца (када је реч о колективном идентитету). Ако бисмо ова три елемента (колективни-национални идентитет, верске заједнице и породица) уклопили у смислену целину, дошли бисмо до претходно изнете концепције уређења дела друштвених и правних односа, која се, најпростије речено, може сажети у формулу: у брачном и породичном праву би, обзиром на дате друштвене околности, требало омогућити уплив верског утицаја, на добровољној основи. Сигурно је да би из тога произашле вишеструке користи. Верске слободе би биле подигнуте на највиши ниво. Државни правосудни апарат би се растеретио уколико би се на део бракова и породица примењивало црквено право пред евентуалним црквеним судовима. Последње и најважније, могућим увођењем оваквог система, као и уопште допуштања већег утицаја вере на област брака и породице би се сачувале основне идентитетске карактеристике српског народа као најбројнијег и у Србији доминантног, али и других народа. Како је указано на почетку, национални идентитет је брана културном поробљавању. Културно поробљавање је пут ка економском поробљавању и довођењу у колонијални положај. Национални идентитет ћемо примарно заштитити инсистирањем на оним вредностима које се усађују породичним васпитањем. То никако није довољно, јер је потребно да се у заштиту културне баштине укључи и држава преко својих институција. Међутим, једна инситуција се бавила заштитом националног идентитета вековима, то је свакако СПЦ, зато нема потребе да је истискујемо из друштвених токова, само треба да јој пронађемо место у садашњем времену, што би могло да буде кроз утицај на брачне и породичне односе. На тај начин би и православље поново суштински било приближено народу. Нашу веру бисмо учинили животном, какав је случај са исламом или јудаизмом. Наравно, све што важи за СПЦ, треба да важи и за друге верске заједнице.

Можда је дошло време када би требало да се суштински позабавимо друштвом и оним што имамо од државе. Последњих десет година су се реформе спроводиле некритичким усвајањем страних модела, па још и половично. Наша држава и наш народ ипак нису на нивоу неког нецивилизованог домородачког племена, ипак је још доста тога остало од наше изворне културе. Зато би требало размислити о реформама које би свакако донеле бољитак, али које би се накалемиле на претходно постигнуто, чиме би се обезбедио континуитет између новог и старог. Међутим, да би се дошло до таквих схватања, потребно је да се промени читава, првенствено политичка, друштвена и државна елита. Ови који тренутно представљају елиту немају капацитета за тако нешто. Морају да дођу неки нови људи, којима би ова држава и ово друштво били на првом месту, уместо оних који се боре ни за шта осим за удобност властитих задњица у разноразним фотељама.


Упозорења на политички хаос, расипништво и похлепу у БиХ

Politički život — Аутор desnamisao @ 03:18


Пише: Стефан Драгичевић

 

 

Како су све државе региона, а уједно с тим и прве сусједне државе БиХ - Србија, Хрватска и Црна Гора привржене својим европским циљевима и храбро корачају и усвајају неопходне законске регулативе, норме, реформе.. дотле босанско-херцеговачко друштво на својој грбачи носи неодговорне политичке играче који се међусобно надмудрују и препуцавају, а уопште их није брига "шта о томе мисле обични грађани којима се из дана у дан повећавају и гомилају трошкови које не могу одакле да плате". На први корак либерализација визног режима и укидање виза грађанима БиХ дјеловало је као врло значајан помак и одрађен задатак нефункционалног Савјета Министара, међутим ко ће да се проводи сада у Европи када више од пола милиона грађана нема од чега да живи ? С друге стране, 2011. година је по многима врхунац економске кризе па ко издржи - издржи. Оваква БиХ са оволиком прегломазном админинстрацијом не може то издржати без уплитања донација и помоћи ЕУ, САД, Русије...али иста та админинстрација у вријеме пада запослености, индустријске произвоње, а уједно с тим увијек слабим БДП-ом - зна да уложи милион КМ за реновириње и "модернизовање" 32 тоалета у парламентарној скупштини БиХ. Од суштинског је значаја схватити и повезати "како ову државу поставити на здраве ноге ако је то икако могуће".


Можда изјаве и критике европских парламентараца које су биле дубоко критичне и неугодне за домаће лидере могу да покрену ствари са мртве тачке и да спријече да БиХ и наредне четири године има нефункционалну власт у којој ће да партицпирају странке "величања НДХ" - ХСП ; странке "подржаваоца и дјетета социјализма" - СДП ; странке сухомеснатих и сваке друге врсте производње хране - "Странка за Бољитак" Лијановића... Мислим да никоме од грађана није у интересу да има странке на власти које живе у прошлости и које имају напросто запањујуће изјаве, а подсјетићу јавност да је Звонко Јурић лидер ХСП отворено рекао да је "НДХ била легитимна ствар хрватског народа". Када погледам изјаве међународних званичника заиста ме не изненађује то што многи од њих размишљају у правцу "санкционисања ; блокирања банковних рачуна ; блокирања уласка у државе ЕУ" појединицима који су добили повјерење народа, а који сада то повјерење изигравају на начин да као да желе да их неко санкционише. Зашто неко мисли да су међународне санкције лоше за тврдоглаве интересџије којима нидочега није стало, а које су обмануле јадне и сиромашне грађане на изборима ?

Дорис Пак извјестилац ЕП је врло лијепо и елегантно скресала политичарима у БиХ неке ствари: "Гледају само сопствени интерес, препуцавање им је оштрина, а није им у правцу тога шта треба учинити како би на примјер млади добили добро образовање, прилику да добију посао какав-такав и слично. Ријеч је, дакле, о земљи која има много проблема, више него остали - ријеч је о ситуацији која се може разумјети, али која се мора превазићи. Умјесто реформе, на снази је незрело понашање политичара и говори какви су били одлика досадашње политичке кризе у БиХ. На Балкану је проблем - ако покажеш да си спреман да чиниш компромисе, остали вјерују да си слаб, али то није тачно јер компромисе чине мудри, а не слаби. Ми немамо много других излаза. Можемо да тражимо, да говоримо, правимо резолуције, али то није довољно подстицајно за њих. Не знам да ли има истине у тој иницијативи увођења санкција, али ако има, ја немам ништа против. Политичари морају да једном схвате за шта су изабрани."
С друге стране МКГ је и даље привржен томе да се не потеже за санкцијама већ да се изврши притисак и политички утицај ЕУ на домаће бх политичаре на дијалог и да се приморају да нађу консензус око базичне ствари.

Какво стање влада послије избора у БиХ сваки грађанин ње врло добро зна. Међутим лаицима који нису упућени у оно што се зове "коалиционо склапање владе" ово што се сада дешава у БиХ изгледа као тотални апсурд. На државном нивоу и за састављање Савјета Министара супротстављају се два блока, једни који јесу за договор и консензус СДС-СНСД-ХДЗ-ХДЗ1990 с тим што би их подршао и Радончићев СББ уколико би им потребно мало за већину у парламенту, а с друге стране имамо потписнице платоформе СДП-СДА-ХСП-Странка радом за Бољитак који су програмски тотално отсјечени од главних идеолошких перцепција. Тако нпр. у другом табору имамо СДП који важи за реформисану "Комунистичку партију", а њих подржава ХСП који велича усташтво и НДХ. Сад нека народ каже да ли сматра овај блок "правичним и легитимним" да га представља четири године.


У РС је на снази вето Бошњачких делегата у Вијећу народа народне скупштине на избор владе и премијера чиме су довели у питање и тамошње формирање власти. Прво је било препуцавање око предсједника Вијећа народа гдје СНСД није хтио да прихвати СДП-овог кандидата Мирсада Ђапу за предсједавајућег тог дјела, а онда, пошто нису дали приједлог за другог кандидата потегли су питање заштите виталног националног интереса како би заштитили своја права па јунаци ударише на избор владе. Треба имати у виду да је РС добила предсједника и конституисана је народна скупштина РС.
ФБиХ је далеко од формирања власти, а тамо су у главним улогама поново Лагумџијин СДП који не сматра да било који од два ХДЗ треба да партиципира на нивоу власти тог ентитета. По неким спекулацијама власт у ФБиХ требала би да се формира крајем марта.

Док влада битка и политичка борба за престо, формирање парламентарне већине и наравно, борба за фотеље - дотле средства ЕУ намјењене за помоћ буџету БиХ и њеним ентитетима стоје у Бриселу, а питање је да ли ће се и одблокирати. Наиме, ЕУ је за БиХ припремила помоћ од 100 милиона евра који се не могу ставити у функцију због немогућности договора странака о глобалном фискалном оквиру у БиХ за 2011. и 2012. годину. За Републику Српску је предвиђено 30 милиона, ФБиХ 60, а за државни ниво 10 милиона евра. Да је више рада и памети, а мање паметовања и демагогије, пола тих средстава ентитети би требали да намјене социјалним категоријама становништва који су најугроженији и којима је потребна хитна социјална помоћ државе.. овако све остаје на ријечима и све остаје још увијек, из грађанске перспективе, жалост вишепартијског система у БиХ који му није донио ништа добро.

Прелиставајући дневну штампу наиђох на то да би Харис Силајџић могао замјенити главног реиса ИЗ Мустафу ефендију Церића... питам себе шта ће ово ојађено бх друштво тек добити када на вјерски престо најбројнијег народа у држави дође бивши радикални политички калибар коме је главна тачка спотицања - неријешени имовински и територијални односи из рата, а уз то пратећа ријеч, да је РС геноцидна творевина.


Енигма будућности ОХР-а

Politički život — Аутор desnamisao @ 15:44

Аутор: Стефан Драгичевић

 

 

 

 

 

Како вријеме све више одмиче и како ствари у БиХ не иду жељеним током дотле највиша међународна институција икада створена у историји једне међународно признате и суверене државе ОХР - каже "Остаћу докле год се САД и ЕУ неусагласе о мом даљем статусу". Имали смо небројано пута прилику да видимо и на практичним примјерима како је ОХР дјеловао пуних 16 година, шта је радио са демократско изабраним представницима народа у органима власти, како је насилно узимао надлежности од ентитета и преносио их на централни ниво, како је наметао, доносио, блокирао одређене законе, како је спорадично убирао себи за право "да је оно једина правична и легална институција у БиХ која има сва овлашћења".
Међународни званичници и аналитичари у ближој будућности већ виде БиХ без ОХР-а и формирање европске институције односно канцеларије која ће имати снажан утицај на развој домаћих политичких дешавања без могућности наметања блокирања одређених закона и процеса. Тако имамо Ангелу Меркел, Кетрин Ештон, Дорис Пак и многе друге европске званичнике који се слажу са тезом да ОХР у БиХ треба угасити и да се држава креће убрзаним корацима ка ЕУ. А што се тек прије двије године поставио услов укидања ОХР-а као основе да би БиХ напредовала ка евроинтеграцијама ? Што то тек сада постоји као базични услов да би Европа сагледала ствари у БиХ ? Да ли Европа тек сада боље схвата да је БиХ у суштини класичан протекторат инсталиран од стране САД да би се имала потпуна контрола западног Балкана ?! Вјероватно је Американцима требао други протекторат па су тај исти протекторат заокружили у Бондстилу на Косову... ко је следећи ?

Инцко каже, да је у ОХР-у било запослено око 700 људи (колики су то трошкови "некада" били?), да су затворили своју канцеларију у Мостару, да ће ускоро бити затворена и канцеларија супервизора за Брчко... али конкретног настојања да се ријеши питање 5+2 и даље остаје услов број један. Да ли се све врти око Инцка ? Не, ни близу. Он је само марионета у рукама међународне заједнице да би профилисао демагогију, а на Бриселу и Вашингтону је основна и главна ријеч даље будућности ове државе, а уједно с тим и ОХР-а.
У једном интервју изјавио је "Сматрам да ће БиХ, ако сви услови за европске интеграције буду усвајани, за двије или три године добити статус кандидата за чланство у ЕУ. Међутим, изабрани политичари треба да буду посвећени том европскум путу, попут рецимо, политичара у Србији или Хрватској, а не да стално буне народ причом о страховима." Да ли је ту Инцко заборавио чињеницу да БиХ не може напредовати ка ЕУ докле год је инсталиран овакав ОХР са свим својим надлежностима ?
Када су га медији упитали у вријеме предизборне кампање "да ли ће употријебити бонска овлашћења за оне непослушне" Инцко је одговорио да је то вријеме прошло и да се не може данас замислити ситуација да се нађе у новој улози пресликаног Педи Ешдауна који је само у једном дану смијенио чак 60 демократско изабраних представника у органима РС 2004. године. Можда је то донекле и тачно.. али што му је требало да блокира примјену закона РС о државној имовини ? Што му је требало да се толико "тргне" на једну безвезну констатацију Суље Тихића да би покренуо читав један процес о једном донешеном закону, да га блокира, и на крају да тражи мишљење уставног суда БиХ ? Како се може питати уставни суд БиХ када БиХ нема своју имовину ? У Дејтону јасно пише да државна имовина припада ентитетима, што фактички значи да централни ниво нема своју властиту имовину коју је посједовала прије рата тј. у ондашњој РБиХ.

Не требамо заборавити ни случај Драгомира Андана коме је ОХР на челу са Мирославом Лајчаком одузео сва лична документа због наводне оптужбе "да је помагач у скривању Радована Караџића". И када је Караџић ухапшен и предат у Хашки трибунал и када се јасно видјела нетачна класификација ОХР-а нису му била враћени документи без јасног повода и јасног разлога... Шта је тада мислио ОХР ? Да може да оптужи невиног човјека и послије него што се утврди да није крив и да уопште није учествовао у радњама због чега је као оптужен ? То је више поражавајућа чињеница која говори о свој стабилности ОХР-а као једној међународној институцији која се не може повиновати "кривој процјени".

Извјештај МКГ-а (међународне кризне групе) је многе ставио у један дубок промишљај, а он јасно указује на то да би ОХР могао бити укинут или трансформисан већ ове године. То све показује да политику коју воде званичници ОХР-а не добија на користи због својеврсних изјава виског представника који у свакој својој изјави спомиње остваривање"5 услова+2 циља" да би се та институција затворила. Данас видимо колико значење има извјештај МКГ-а и колико се он подудара са многим изјавама других међународних и европских званичника који кажу "да БиХ не рачуна на статус кандидата све док се не ријеши питање ОХР-а". Најбољи показатељ да све више европских амабасадора подржава извјештај МКГ-а показује изјава Рајмондо де Кардона (Италија), Босе Хедберг(Шведска)...
Американцима се концепт укидања ОХР-а и ПИК-а не свиђа јер тиме фактички престаје њихова "ера владавине" БиХ. Можда и најбоље то показује изјава Данијела Сервера који је рекао поводом извјештаја МКГ: "Највише се бојим да ће ЕУ почети преговарати само са Републиком Српском".

Најексплицитнији став о овом питању има Русија и руски представници који се не слажу са већином одлука које се доносе на ПИК-у, а које се углавном тичу продужетка рада ОХР-а. По свему судећи Русија је једина држава која води своју независну политику према БиХ, а све остале чланице ПИК-а имају идентичне ставове што вјероватно имплицира на двоструке стандарде појединих земаља попут Њемачке.

Све ово указује на један недвосмислен став да ће БиХ у ближој будућности бити главна тема спотицања ЕУ и САД-а гдје ће се у великој мјери одударати од пријашњих залагања за трансформацију ОХР-а.
Остаје главно да се види, да ли БиХ остаје протекторат или ће покушати самостално да функционише кроз домаће институције и домаће политичаре уз јако присуство ЕУ.

  

 


У ЧЕМУ ЈЕ ПРОБЛЕМ: ЗАШТО СРБИ СМЕТАЈУ АМЕРИЦИ?

Politički život — Аутор desnamisao @ 13:00

Пише: Ненад Пиваш

 

 

 

Од како су у другој половини 19. века успостављени спрско-амерички односи они су пролазили кроз најразличитије фазе. На самом почетку на њих су више утицали извоз сувих шљива у Америку и проналасци Пупина и Тесле него дипломате и политичари. Први светски рат начинио је две земље савезницима, а након њега новонасталу државу, краљевину СХС, прво су признале Сједињене Америчке Државе. У међуратном периоду односи нису били нарочито интензвни услед америчког изолационизма. 

У Другом светском рату САД су у почетку подржавале југословенску Краљевску владу у Лондону али се од Техеранске конференције 43. под притиском Британаца све више окрећу НОП-у. Од краја Другог светског рата тј. током хладног рата заправо почињу континуирани и целовити односи и можемо рећи да прави историјат заправо креће од тада. Односи током овог периода били су изузетно променљиви, од великих тензија због тршћанске кризе и обарања два америчка авиона, затим материјалне и финансијске помоћи Титовом режиму након сукоба са Стаљином,  захлађења у периоду од 1955. до 1968, а након тога понововно успостављање топлих односа додуше уз констатовање различитих погледа на свет.

 

Оно што је важно истаћи за период хладног рата је да се америчка подршка Југославији заснивала на очекивању да она може постати модел за остале источноевропске државе, политички отворенија, економски децентрализованија и успешнија од земаља Варшавског пакта и, оно најбитније, независна у односу на Москву.  Међутим након рушења берлинског зида, догађаја који је обелижио крај хладног рата,  Југославија је изгубила на геополитичком значају, јер у новим условима њена политичка стабилност и независност од Москве није више била значајна за Америку. СССР се распао а САД су остала једина суперсила која је без моћног противника у свету добила нови циљ, глобалну доминацију, којој се све подређује. У таквим условима и даље постоји подршка Југославији, али је она углавном млака и формална.

 

Такође, рушење берлинског зида обележио је још један значајан догађај, а то је уједињење Немачке. Овој сили постојање Југославије није било у интересу (уосталом она је и створена против њене воље) и она почиње да делује у складу са тим дајући снажну подршку хрватском и словеначком сепаратизму. Свој потпис на Мастрихтском споразуму, којим је Европска Заједница претворена у Европску Унију, Немачка је условила признањем Словеније и Хрватске од стране европских земаља. Из саме Америке све то посматрају са стране, не мешају се много, делом и због учествовања у заливском рату, што им је приоритет. Међутим, како је са једне стране Садам поражен а са друге стране у Вашингтону констатовано да је са СФРЈ готово Американци одлучују да од Европљана преузму главну улогу. Оно што је обележавало деловање САД на територији бивше Југославије од тада па све до данас је константно неуважавање интереса српског народа од Крајине до Косова.

 

 Паралелно са тим, одређени српски политичари покушавали су да нормализују односе са Америком. Први је то покушао Слободан Милошевић након дејтонских преговора у разговору са Ричардом Холбруком и Вореном Кристофером. Тада је Милошевић у опуштеној атмосфери након приче о савезништву у два светска рата рекао како би волео да све што се догодило сматрамо једним великим неспоразумом. Затим је узео лист папира и пружио га Ворену Кристоферу, и замолио га да напише све услове које треба да испуни наша страна да би смо коначно решили проблеме и постали савезници. Кристофер, је међутим, одгурнуо папир и одговарио отприлике овако: Али господине Милошевићу, зар већ нисте схватили, са нама се не ради на тај начин. Не постоји коначна листа услова, већ ви у сваком тренутку треба да урадите све што ми тада затражимо од вас. Дакле, иако се кооперативно држао у Дејтону и пустио крајишке, а делом и босанске Србе низ воду Милошевићу је врло брзо отворено питање Косова што је довело српско-америчке односе на најнижи ниво у историји.

 

Милошевић је међутим срушен са власти 5. Октобра 2000. а нови властодршци сматрали су да ће то само по себи бити довољно да са Американцима поново постанемо савезници. Међутим, и поред свих напора,  добре воље па и љубави према Америци нових власти, односи са САД нису поправљени у значајној мери. Најумеренија могућа анализа би констатовала највише да смо од непријатељства стигли до стадијума велике ненаклоњености. Па су тако настављени притисци на Републику Српску, давана је подршка  црногорском сепаратизму и на крају косовској независности.

 

Таква ситуација је збуњивала и разочаравала Србе. Они су некако још и могли да схвате то што нас Американци нису уважавала у време Милошевића, али то што се њихова политка према нама није значајније променила ни онда када су на власти у Београду били људи који су крајње наклоњени Америци и савезу са њом, то је већ било теже схватити.

 

Заиста, због чега Америка има овакав однос према Србима? Због чега у неким ситуацијама подршку даје територијалном интегритету а у неким другим праву на самоопредељење? Зашто за Републику Српску не може да важи оно што је важило за Косово и Црну Гору? Да би смо нашли  одговор на питање зашто су САД оволико супротстављене српским интересима треба једноставно да погледамо шта је то интерес Америке, глобално и у нашем региону. Већ је поменуто да је њихов циљ од завршетка хладног рата, када су постали једина суперсила, глобална доминација. Где смо ту ми Срби? Налазимо се у региону који домаће и стране дипломате називају западни Балкан и он обухвата земље бивше Југославије и Албанију. Што се нашег региона тиче он је само један од многих над којима Америка жели да успостави своју контролу. У том покушају они сматрају да ће се контрола најлакше успоставити уколико између земаља тог региона влада што изразитија равнотежа снага. Како доћи до тога? Једноставно, тако што ће се подржати национализми и великодржавни пројекти малих народа док су за оне народе који су за услове овог региона велики резервисани дезинтегративни процеси. Ти мали народи су Албанци, Македонци, Бошњаци и новопечени Црногорци.

 

И тако се Албанцима дарује јужна српска покрајина, а то што су извршили етничко чишћење, што их води мафија  и што је то у потпуности супротно међународном праву то нема никакве везе. Са друге стране, да Албанци не би превише узели маха ту је подршка територијалном интегритету Македоније и одржавање ове државе на силу, али никако не и дозвола већинском народу да доминира у њој, јер што више слабих држава то боље. Од БиХ се захтева да буде „функционалнија“ што за њих значи централизованија па је тако сасвим у реду отимати од Републике Српске овлашћења која она има по Дејтону а на дужи рок радити на њеном нестајању само да би Бошњаци добили државу по својој мери. Црногорски режим добија подршку за стварање новог идентитета чија је основна карактеристика антисрпство а који за циљ има монтенегризацију преосталих Срба, јер није довољно само то што се Црна Гора одвојила, потребно је створити услове да уједињење са Србијом више никад не буде могуће.

 

А ко су они који због своје величине нису по укусу Америке? То смо ми Срби и у нешто мањој мери Хрвати. Зато је Туђман да би добио подршку за Олују морао да пусти Херцег-Босну низ воду, и зато Хрвати данас могу само да сањају трећи ентитет у БиХ. Али Хрвати имају олакшавајућу околност да је њихов заштитник Немачка у савезничким односима са Америком тако да се на њих не врши притисак.  А још ако Загреб заборави на Хрвате у БиХ и уколико свој интерес крене да тумачи више као српску штету а мање као сопствену корист, што се често дешава, он тада постаје прихватљив партнер Вашингтону. И на крају долазимо до нас Срба, који смо морали да изручимо скоро читав политички и војни врх и опет нам се замера да не сарађујемо довољно са Хагом. Нама који смо прихватили независност Косова, на сваки начин осим формално,  пребацује се да водимо превише тврду политику. Чак и оваква уситњена Србија изгледа да није довољно мала па се од ње тражи да се федерализује. Њихова политика најбоље се може описати крилатицом „Слаба Србија – стабилан западни Балкан“ то је приметио и Зоран Ђинђић и можда није случајно што је убијен недуго након тога.

 

Из свега овога се види да је амерички интерес тренутно супротстављен српском и да се то без неке велике промене у свету неће мењати, без обзира на то ко је на власти у Србији. Од обнове вишестраначја, сваки српски режим је мислио  да ће пријатељство Американаца купити тиме што ће са њима направити неки компромис на штету свог народа а онда би они из захвалности требало заувек да нас оставе на миру. Видимо да то никоме није успело. Према томе у заблуди су и они који мисле да ће прихватањем независности Косова и уласком у НАТО почети нова ера у односима Београда и Вашингтона. Уосталом, ово двоје је већ у реализацији а ми и даље не чујемо никог од америчких званичника да поводом најновијих догађаја у Рашкој и на југу Србије каже да је територијални интегритет (крње) Србије неприкосновен.

Попустљивост може само да нам шкоди, зато што води у поразе и зато што они то тумаче као слабост па им то онда постаје рецепт за даље деловање према нама. А зашто би они мењали своју политику кад ова даје резултате?


We few, we happy few

Politički život — Аутор desnamisao @ 04:06

Пише: Давид Малиш

 

 

 

We few, we happy few, we band of brothers;

For he to-day that sheds his blood with me

Shall be my brother; be he ne’er so vile,

This day shall gentle his condition;

And gentlemen in England now-a-bed

Shall think themselves accurs’d they were not here,

And hold their manhoods cheap whiles any speaks

That fought with us upon Saint Crispin’s day.
Шекспир, Хенри V

* * *

Једна од најстаријих и најлепших византијских јуначких песама, Песма о Амурису, почиње некако овако: “Данас је небо другачије, данашњи дан није као сви други, данас млада господа јашу у бој.” Лепа слика… Чак исувише лепа за оно што дочарава: одлазак младића у рат, у смрт. Довољно да се човек запита зашто је песник тако сликао један прљав, тежак и крвав занат какав је војнички. И не само тај песник! Јер од почетка света, од када песници певају епове и људска рука пише историју, тако су сликали тај тешки и крвави занат војнички. Од Хомера до данас… Поставите себи, дакле, питање зашто? Одговор на то питање наћи ћете стотине километара јужније, у једном кланцу што спаја Тесалију и Беотију, наспрам Еубеје. Кланцу који се зове питомо и поетично, Топле капије, а чије је име уклесано у саме темеље европске цивилизације. Кланцу чије се име на грчком каже: Термопиле. Одговор ћете наћи уклесан речима песника Симонида у један камен што ту стоји од античких времена. Одговор који се може свести у две речи због којих су положили своје животе они којима је овај кенотаф и подигнут. Две, на први поглед једноставне, али скупе речи: Част и Дужност. Част и Дужност према Отаџбини.


"То је одлука коју сваки човек доноси сам пред собом, без маске, без шминке, го као у часу постања, са савешћу и Богом као јединим сведоцима."На слици: Пуковник ЈВУО Драгослав Рачић, сликан 1942. у источној Босни, након победе над усташама.Фото: Погледи.

Данас Србија, или они што пред њом, представљајући је, стоје, укида служење војске. Историчари кажу да су модерну националну, демократску државу створиле две ствари: опште право гласа и општа војна обавеза. То кажу историчари. Војници, ако их питате, и ако данас смеју ишта да кажу, рећи ће вам да служење војне обавезе не треба укидати. А шта кажу политичари…? Чућете аргументе и поборника и противника те одлуке. Једне, у својој нескромности победника, гласне и самоуверене и друге, у резигнираности поражених, тихе, готово бојажљиве, чији ће се гласови одбити о неми зид равнодушности и себичности српског јавног мњења. Али, нису поражени само они. Поражена је и Отаџбина!

Но, ја овде не желим да причам о одлуци коју доносе политичари. Желим да говорим о одлуци коју доносимо ми, одлуци коју смо доносили сви ми који смо пред собом имали избор обући униформу или остати код куће. Одлуци коју нисмо доносили гласањем, кријући се иза воље већине и умирујући и поткупљујући своју савест блаженом анонимношћу, већ коју смо доносили сваки од нас појединачно, именом и презименом.

То је одлука коју сваки човек доноси сам пред собом, без маске, без шминке, го као у часу постања, са савешћу и Богом као јединим сведоцима. Иста одлука пред којом су се нашли и они што су стајали на Термопилима, на Поатјеу, на Косову, Ажинкуру, на Бородину, на Церу и Кајмакчалану… Наши преци, дакле, знани и незнани… И зашто не рећи, ма колико то данас било прокажено, и они који су крварили за Отаџбину на висовима Динаре и Велебита, Трескавице и Требевића, Проклетија и Кошара. Одлука увек иста, иза које су увек стајали Част, Дужност и Отаџбина. Одлука у својој бити мушка, у оном исконском значењу те речи, како су је описивали Ернст Јингер и Јулиус Евола.

И када се та одлука донесе, када прођете кроз то чистилиште које, као митски Ахеронт, раздваја два света, шта ћете наћи? Данас ће вам рећи: бесмислено муштрање, губљење времена и испирање мозга. Али ћете чути и да ћете наћи уздизање идеала физичке смелости, надилажење пуког људског, досезање витешког идеала кроз оно што су стари Грци називали агон, колико телесно, толико и морално такмичење. Али, што је важније, наћи ћете оданост, дисциплину, пркошење смрти, спремност на жртву и несебичност – етичке темеље који чине устројство једног племенитог витешког идеала. Ковање карактера онако како се кује гвожђе, уздизање духа који чини да превазиђемо себе, духа пожртвованости до граница саможртвовања, духа дружбе, те чувене војничке камарадерије, да бисте на послетку нашли једну братску дружину коју на окупу држе не толико команда и поредак, колико оданост и част.

То су били најбољи дани наших живота. Најбољи, јер су били најтежи. Али и најпријатељскији, јер смо били међу друговима, у животу и смрти. И најпоноснији, јер никад више нећемо бити тако поносни на своју униформу. И најусамљенији, јер смо служили једном идеалу, далеки, страни својој земљи…

Рећи ће вам опет да је то тешко. Али тада, како је то рекао један чувени француски ратник, нисмо знали да су то били најбољи дани наших живота. Најбољи, јер су били најтежи. Али и најпријатељскији, јер смо били међу друговима, у животу и смрти. И најпоноснији, јер никад више нећемо бити тако поносни на своју униформу. И најусамљенији, јер смо служили једном идеалу, далеки, страни својој земљи као што су страни били и крсташи у Првом крсташком походу девет стотина година раније. Тако поносни и усамљени, спознали смо једног дана смисао Јингерових речи да се тек у недаћама показује да ли један народ заиста поседује мушкарце.

Будуће генерације српских младића мораће да нађу други начин да спознају да су постали мушкарци. Али надасве, мораће да пронађу нешто још драгоценије што им се одузима…

Освалд Шпенглер је често истицао једну мисао: “Кад год стварно загусти, цивилизацију редовно спашава вод војника”. Иако можда, за нашег века, никада нећемо бити позвани да спасимо цивилизацију, знамо да смо прошли кроз ватру крштења, кроз оне челичне олује, и да смо тиме постали достојни да се нађемо у том строју војника што спашава цивилизацију, онако како су је спасили оних три стотине спартанских витезова.

Не знам каква ће времена сутра доћи, какве ће вредности красити нови свет, какви ће се идеали тражити од нових генерација. Али, као што знам да би сви Грци и Персијанци свога доба дали све да се у том трену нађу међу оних тристотине Леонидиних витезова, знам да ће негде у себи, у најдубљем, скривеном куту своје душе, сви они, будући српски младићи, потајно жалити што нису могли да доживе тај осећај када, заклињући се, полажете једине две ствари које на овоме свету заиста поседујете у руке Отаџбини – част и живот. Јер све пролази, и живот који се живи, и богови у које се верује, и блага за којима се јури, али једино што остаје је вечна и недодирљива, света Отаџбина. Ми смо имали ту част да јој будемо чувари. Чувари Капије, као оних три стотине. Част коју младићи после нас неће моћи да проживе. Да ли то значи да није остало ништа више вредно чувања?

 

http://www.slobodanjovanovic.org/2010/12/07/david-malis-we-few-we-happy-few/


Powered by blog.rs