Desna Misao

Ново- шта мислите о публикацији?

Kolumna — Аутор desnamisao @ 17:19

Електронска публикација Десна Мисао излазиће шест пута годишње а чиниће је најчитанији текстови објављени на сајту у двомесечном периоду. Какви су ваши утисци о првој публикацији?

Можете је скинути на

http://rapidshare.com/files/226752181/Desna_Misao_mart-april.pdf

или можете послати своју имејл адресу на

midakg@nadlanu.com


Mултикултуралност и толеранција

Kulturna politika — Аутор desnamisao @ 17:16

Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

     Имајући у виду да изразе „мултикултуралност“ и „толеранција“ слушамо пречесто последњих девет година, сматрам да није згорег појаснити их, посебно због тога што се они у Србији злоупотребљавају зарад дискриминације већинског народа.

Европска Унија је настала на темељу међудржавне сарадње и признавању права и слобода свих народа. Често чујемо да је неопходно да испоштујемо „европске вредности.“ Узмимо у разматрање две кључне- мултикултуралност и толеранцију.

Толеранција има, уистину, слично значење као српска реч „трпељивост“. Она означава тежњу да се испоштује право на различитост другог човека. У политичком смислу, она подразумева толерисање, трпљење друкчијег мишљења и право на слободу говора. Наравно, треба поставити разумне границе толерисања друкчијег понашања. Слобода да се буде свој, у овом смислу, зависи од закона којим се прописује шта јесте или није прихватљиво понашање. Појам политичке слободе је могућ искључиво у држави која признаје основна људска права свим својим грађанима. Човек може бити тек онолико слободан колико не угрожава слободу другог човека.

Нажалост, код нас се толеранција често схвата као равнодушност. Бити толерантан не значи бити равнодушан. Бити толерантан значи да си спреман да поднесеш туђе мишљење, начин живота, понашање. То понашање не мора да ти се допада.

Бити толерантан такође значи да си и сам зрео као особа, те да као такав поседујеш особине и ставове који се разликују од туђих особина и ставова. Тек тада, када Ти јеси свој, можеш схватити туђи став и туђе Ја. Слично је и са друштвом уопште.

Пошто ми толеранцију или трпељивост схватамо као равнодушност, доносимо и погрешан суд, шта јесте или није толерантно понашање.  Већ смо рекли да се слобода појединца креће искључиво унутар законских права. Тако је у свим западним земљама. Када се једна опозициона странка јавно залаже за признање сецесије дела државне територије, она самим тим крши Устав Србије као највиши правни акт земље. У западним земљама, овакво кршење Устава и закона кажњава се драконским мерама. Не само то, већ сваки грађанин има право да тужи поменуту странку или појединце због наношења душевног бола и кршења закона. Одговорни људи ове странке нам тврде „да је Устав лош те да стога имају право да га не поштују“. Занимљиво гледиште. Замислите да се мени не допада неки закон те га прекршим. Полиција и судство ми не могу ништа, пошто ја сматрам да је закон лош. Карте на којима је приказана „Република Војводина“ нећу ни коментарисати.

Такође, можемо размотрити и кривичну пријаву „за позивање на расну, верску и националну мржњу" против Добрице Ћосића која је поднета ових дана. Не бих се дуго задржавао на овој теми, пошто је Душан Вучковић дао сјајан коментар у тексту „Титоистички ропац“, који можете наћи на Десној Мисли. Међутим, треба рећи да је невероватно да се уметност, па самим тим и књижевна дела посматрају кроз лупу „говора мржње“.

 

 

Овакво посматрање може довести искључиво до злоупотреба и до идеолошке подобности. У том случају, једини је лек да половину светских романа и већину највреднијих- спалимо. Додуше, то је већ чињено али у неким другим временима и у неким друкчијим друштвеним уређењима из којих дотичне госпође вуку идеолошке корене. На страну што бисмо по истој основи могли да осудимо и те две даме, и све припаднике "друге Србије", пре свега Петра Луковића, на вишегодишње казне затвора. Њима је свака реченица пуна мржње према српском народу, а Ћосића туже због једне упућене албанском, и то извученом из контекста. Још само да дотични „комитети“ спроводе саслушања и утисак ће бити потпун.

 

 

 

У Србији, нетолеранција и дискриминација су врло изражене. Нетолеранција према људима који друкчије мисле од „европејаца“ је постала друштвено прихватљива. Политичка подобност је главни услов за добијање или задржавање радног места, а медиокритетство главни услов друштвене прихватљивости уопште.

Размотримо сада појам мултикултуралности. На колективном плану, културна посебност се узима као образац понашања, обичаја неког друштва. Мултикултуралност представља мирну коегзистенцију више различитих културних образаца. Нажалост, ми мултикултуралност схватамо као акултуралност и осећамо стид пред нашом културом и обичајима. Овакво понашање и негирање себе, један је од корена аутошовинизма и еврофанатизма код Срба. Стога, некритички прихватамо туђе културе и обрасце понашања. Треба само погледати колико се бринемо за свој језик. Српски језик се систематски протерује коришћењем туђих израза, да је већ данас готово непрепознатљив и не личи  на језик српских писаца који су живели и стварали почетком двадесетог века. Српско писмо, ћирилица, је готово протерано из Србије. Помама за страним речима и изразима достигла је неслућене размере. Корен свих наших проблема је што се стидимо себе.

Замислите када би нека западноевропска нација, на пример Француска, исказивала своју мултуикултуралност тиме што би одустала од своје културе и прихватила англосаксонску. Замислите када би све државе чланице Европске Уније биле униформне. То онда није јединство различитости. Европска Унија је, по дефиницији, јединство различитости. Ми Европску Унију треба да обогатимо нечим новим, нечим својим а не да, потпуно некритички, прихватамо туђе. Ми смо Срби, имамо свој језик, писмо, традицију, историју. Ми нисмо Американци. Наша историја није њихова и никада неће ни бити, ма колико се ми трудили да постанемо 51. држава САД-а.

Мноштво различитих народа и култура јесте највеће богатство човечанства. Мултикултуралност претпоставља постојање мноштва култура, као што и сам појам каже. Као што је појам „хладно“ бесмислен уколико нема појма „топло“, или појам „зла“ уколико не би било појма „доброг“, тако је и постојање српске државе бесмислено уколико не би било српског народа који баштини српску културу. У том случају, можемо променити име државе у „Пенсилванија“ и прогласити да је „живот закон“. Били бисмо први у модерном свету који су сами пристали на асимилацију.

 

Дакле, у досадашњем разматрању утврдили смо да погрешно разумемо појмове „мултикултуралности“ и „толеранције“.  Уместо да потврђујемо своје сопство, своју културу и традицију и тиме обогатимо европску културу и традицију, ми се своје културе одричемо, и то управо под изговором да смо "толерантни". Тиме потврђујемо да смо нација без сопственог идентитета.

Врло важну улогу у процесу обнове и доградње српског идентитета и опоравка српског народа имају министарства културе и просвете, као и медији. Медији са националном фреквенцијом морали би да прилагоде програм културним и обрзовним садржајима већинског народа. Као што свака национална мањина има право на програме на сопственом језику са сопственим образовним емисијама које промовишу особеност тог народа, тако и српски народ мора имати иста права. Српски народ је државотворни народ који је у тешкој ситуацији али не и безизлазној. Сви се морамо потрудити на индивидуалном плану да очувамо сопствену традицију и језик.

Толико бар можемо.  

 

 

 


ТИТОИСТИЧКИ РОПАЦ

Kolumna — Аутор desnamisao @ 21:35

Пише: Душан Вучковић

 

 

      Пре неких пар дана причинило се писцу ових редова да је доживео – ни мање ни више – до једно паранормално искуство.
Прелиставајући новине у полумрачном аутобусу видео сам чланак у којем стоји да је извесни комитет поднео кривичну пријаву против Добрице Ћосића. На трен сам помислио да сам се неким чудом нашао у 1968. – ој. Прве асоцијације биле су ми разноразни „цружоци“, „деца цвећа“, анархолиберали и, она антологијска, „друг Тито је рекао: студенти су у праву!“. Осетио сам хладан зној на челу, но био сам довољно присебан да погледам датум на врху странице – 3. април 2009.
Сада је било јасно да у том доживљају нема ничег паранормалног, но, ипак, непријатан осећај није ишчезао. Премда ово није 1968., већ 2009.година и премда знаменитог писца не прогањају чланови централног комитета савеза комуниста Србије, већ Југословенски комитет правника за људска права и Хелсиншки одбор за људска права у Србији. (Узгред буди речено, и „Вечерње новости“ и „Борба“ су изоставиле овај топоним „југословенски“)
За оне који нису упознати, а таквих, верујем, није много, Ћосић је те фамозне 1968. на XIV пленуму савеза комуниста Србије изнео неке забрињавајуће чињенице и суморна предвиђања о судбини српског народа на Косову и Метохији. Био је то први пут да је неко од имена и угледа јавно проговорио о шиптарском иредентизму и шовинизму и о системском потискивању Срба из њихове културне и духовне колевке. Изнео је тада Ћосић и нека друга запажања, нимало уклопива у званичну идиличну слику суживота свих наших народа и народности у Брозовој Југославији.
„Забрињавајуће је антисрпско расположење које се испољава у извесним срединама, нарочито Хрватској и Словенији, а све су те политичке капмање камуфлиране реформским и самоуправним принципима, а да ниједан форум у овој земљи не каже народу пуну истину.“ , само је једна реченица експозеа писца „Времена власти“.
Знамо шта се потом збивало и са српским народом и са Добрицом Ћосићем. Косово је окупирано, а у Хрватској и Словенији постојимо тек у траговима. Од писца јеретика дан након овог његовог говора, дистанцирали су се титоистички правоверци, искључен је из јавног живота, а неки наши посленици, и данас познати по свом антифашистичком уверењу, организовали су широм Србије, попут Хитлер – југенда, спаљивање његових књига.
Јосип Броз умро је пре скоро три,а комунизам се урушио пре скоро две деценије. Добрица Ћосић, међутим, и даље је мета титоистичке хајке.
Сада, четрдесетиједну годину касније, улога гонича, или у њиховом језичком духу речено, гонитељица, припала је председници Југословенског комитета правника за људска права Биљани Ковачевић Вучо, и председници Хелсиншког одбора за људска права Соњи Бисерко. Како у Србији више нема, захваљујмо Господу на томе, Партије, нема ни, у мери у којој би то ове две гонитељице задовољило, довољно ефикасних (читај: преких) судова, па им је једино преостало да се обрате Општинском јавном тужилаштву у Београду. У кривичној пријави коју су срочиле, Ћосић се терети да је извршио кривично дело националне, расне и верске мржње и нетрпељивости.
Наиме,на 211.страни најновијег тома „Пишчевих записа“, који обухвата Ћосићеве дневничке белешке од 1999. – 2000. године, а са симболичним насловом „Време змија“, јеретик резигнирано запажа: „ Тај социјални, политички и морални талог трибалног, варварског Балкана, узима за савезника Америку и Европску Унију, у борби против најдемократскијег, најцивилизованијег и најпросвећенијег балканског народа.“
Ова реченица засметала је вазда будном цензорском оку шиптарских бранитељица, а Ћосићевих, и не само Ћосићевих, гонитељица, па су доконале да је њоме писац повредио 317. и 387. члан Кривичног законика Републике Србије. Гонитељица Вучо каже још и то да ова реченица представља коцентрат свега онога што Ћосић ради и пише. За њу је Ћосић и нешто попут сталне потенцијалне опасности, јер је „он ауторитет за многе Србе и на његову реч нико не сме да има примедбу“. Овај књижевник ноћна је мора госпође Вучо, краће речено.
Нисам намеран да посебно браним оваква Ћосићева гледишта, премда не знам шта би се могло рећи за шиптарске племенске и политичке вође, када су за институцију политичке демокртије дознале тек крајем прошлога века и када им је једина цивилизацијска тежња да на рачун територија других народа направе монолитну националну државу. Такође, није јасно ко, уствари, након 17.марта има расистичке науме.
С друге стране, гонитељице заслужују да им се постави пар питања.
Узевши у обзир да „Пишчеви записи“ нису никакви извештаји, уџбеници, школска лектира или акциони планови, већ књижевно дело које се може и не мора прочитати, ваља гонитељице приупитати да ли су некада чуле за грчког филозофа Аристотела? Живео је овај филозоф нека три века пре Христа, и први је устврдио да за законе књижевности не важе политичка мерила и критеријуми. Уколико нису – требале би – јер овај мислилац важи за једног од највећих интелектуалних отаца Европе, и то још оне западне, у чијем се обоготворењу њих две такмиче.

 

 

 

 

 

Такође, госпођу гонитељицу Бисерко препозна је ли говор мржње и расистичке пориве у неким изјавама друго-Србијанаца. Како у тој неформалној и несразмерно моћној групи госпођа Бисерко ужива статус неке врсте гуруа, најпре два места из њене књиге „Србија на оријенту“
„Прихватање пораза као реалности, уз истовремено признавање одговорности за страдање суседних народа, али и српског, јесу предуслов за повратак у цивилизовану заједницу народа.“ А у том процесу националне катарзе, Србима највише могу помоћи, обавештава нас госпођа Бисерко: „евро – Срби из Војводине и Хрватске.“
Када се неком народу препоручује „повратак у цивилизацију“, то значи да је тај народ већ дуже време варварски и нецивилизован. Како на уму госпођа Бисерко има, сва је прилика, све Србе, изван оних од „еуро“ соја, шта је онда ова њена препорука до израз расизма и, у званичан говор заодевен, језик мржње?
Пажњу завређују и две изјаве проверених „еуро“ Срба.
Гордана Перуновић Фијат: „Становницима крајева јужно од Земуна чудновата је навика Војвођана да уредно плаћају порезе и све остало што је потребно, а нарочито рачуне.“
Гојко Мишковић: „Србија је примордијална творевина коју тек уз много маште и добре воље можемо назвати државом.“
Обе изјаве су из књиге „Мултиетнички идентитет Војводине: изазови у 2007. – 2008.“, објављене у издању, гле чуда, Хелсиншког одбора за људска права у Србији.
Изјаве, колико глупо наивне и безобразно претенциозне, толико, ништа мање, расистичке и фашистичке.
Разлог због којег је, по гонитељицама Бисерко и Ковачевић Вучо, Ћосићево запажање проблематично, а ове изјаве нису, мора бити исти. Сама је то нехотице открила председница ЈУКОМ – а. Добрица Ћосић, опасан је, цитирајмо је још једном, зато што је „он ауторитет за многе Србе“. Не смета, дакле, њима она пишчева реченица, већ његов ауторитет. Ауторитет који ни њих две, ни оно двоје „еуро“ Срба немају, и тешко да ће га икада имати.
Ево и последњег питања Ћосићевим гонитељицама.
Како шанса да су чуле за Аристотела није нарочито велика, а за ону његову поуку још мања, да ли су онда макар чуле за псе гониче?
Ова раса паса годинама верно опслужује свог газду, и увек креће у хајку на оне на које он упре прстом. Деси се пак неретко да газди лов досади, или да нема свог остарелог пса више чиме да храни, јер му је новчаник из неког разлога прилично отањио.
Међутим неки гоничи и поред тога не могу да престану са својом хајком, јер им је она постала насушна потреба, готово па стил живота. Тако и без хране кидишу они помахнитало, не бирајући већ плен и величину залогаја, све док једног дана у хајци не издахну.
Ето и једне поуке за ове наше гонитељице.
Како су САД и ЕУ у кризи невиђеној још од 1929. године, тешко да ће фондови њима двема намењени остати толико издашни, као што су били.
Зато им је боље да мало стану, и предахну.
Иначе – лако се може десити – да титоистичку хајку коју су повеле заврше у титоистичком ропцу.


Нове Деведесете

Kolumna — Аутор desnamisao @ 19:04
Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

      Последњих пар недеља сведоци смо бројних ликвидација на улицама српских градова, економске кризе, синдикалних штрајкова. Интервентна јединица полиције грешком упуцала момка у слепоочницу; убиство на Бежанији, које по свему подсећа на класичне „сачекуше“. Силовања и разна блудничења у порасту. Улице града закрчене, спомиње се солидарни порез по коме би готово свачија плата била опорезована.

 

 

 

Истовремено, на телевизији- шоу. Политички гледано, влада потпуни медијски мрак, те се грађани са правом питају шта ради опозиција све ово време и да ли она чини ишта против ове и овакве владе. Одговор је врло прост- опозиција ради, али је медији игноришу. Реалност је све мрачнијa али је зато телевизијска реалност све лепша, рекао бих. Човек најлакше заборави на изазове садашњице, мале и све мање плате, изневерена обећања, уколико погледа телевизијске програме. Све је дивно, бајно и сјајно, једном речју- проблема нема. Када нам не испирају умове информативним емисијама, од којих свака нова личи на претходну, пуштају нам „Великог Брата“, „Тренутак истине“, „Курсаџије“ и сличне емисије забавног карактера. Свакако, продуценти ових немаштовитих емисија се добро забављају.

Воајеризам и оговарања, кич и примитивизам су званично легализовани. Свачија глад за трачем ће бити задовољена. Омладина Србије препричава доживљаје „укућана“- „да ли ће Маца стварно смувати Тијану...Чанак ушао у кућу...ко ће испасти“ и тд. Када се не прича о томе, прича се о „Тренутку истине “- „Не могу да верујем да је варао своју жену са љубавницом док је она била у суседној соби и да је то рекао пред својом децом и њеним родитељима, у сред емисије...какав цар“. Треба добро да се запитамо какве то примере дајемо својој деци. И шта нам деца гледају, у крајњем случају.

Шта тек рећи о „Курсаџијама“? Изузев пар песама, нисам могао да поверујем да онај шоу треба да насмеје некога. Чак и када бисмо све занемарили, ти су се вицеви причали када сам био дете. Одавно су превазиђени. Мени је, лично, ова емисија све, само не смешна. Жалосна је.

Некада су се људи згражавали над превеликом љубопитљивошћу комшија, оговарањима и подсмевању. Сматрало се да се то дешава само у мањим срединама, да људима дани споро протичу, да су им животи неиспуњени, те да немају ништа паметније да чине. Данас, то је пожељно понашање. Пропагирамо га на телевизији. Пропагирамо га у шоу програмима (у које треба убројати и скупштину). И на крају, пропагирамо га у кући.

Наметање друшвених вредности у Србији се одвија јако перфидно. Кога, за име Бога, занима ко је у вези са ким, ко је кога преварио и ко о коме лоше мисли? Да ли је могуће да се бавимо оваквим тричаријама?

Узгред буди речено, пада ми на памет чувена „Филозофија паланке“ професора Константиновића. Ова студија, која је у многоме узимана за реликт комунизма на овим просторима данас је предмет свакојаких расправа. Узимајући у обзир да тумачи Констатиновића, који за себе кажу да су припадници некакве „друге Србије“, тврде да њихов идол управо ове особине које смо разматрали у досадашњем делу текста приписује српској паланци и српском менталитету, те стога, кажу они, правилно закључује да је „узрок суштинског неразумевања између остатка цивилизованог света и Србије управо паланачки дух“ сматрам да им је овиме дат одговор. Сведоци смо практичног демантија ових тврдњи "другосрба"- све ове емисије које пропагирају споменути „паланачки дух“, да се тако изразим, стигле су нам са иностраних, европских телевизија. Биће да смо, овога пута, „паланку“- увезли.

Коначно, то нас смешта на исту таласну дужину са остатком „цивилизованог света“.

На крају ваља споменути и феномен- „Милан Тарот“. Народ који је апатичан, забринут и слуђен, у моментима безнађа позива овог „надрилекара за све“. Преносим један од позива:

-          Милане, помагај, брат ми се коцка, све је паре изгубио, убиће га.

-          Сваког дана му сервирај кајгану, пршуту и хлеб у облику коцке и престаће да се коцка!

-          Хвала ти Милане као брату! Значи све у коцки? Па да му купим онда и лего коцке?

-          Одлична идеја, обавезно да му купиш! Следећи...

 

Можда бисмо и ми могли да назовемо Милана и да га замолимо за мало памети. Сада кад размислим, та идеја и не звучи толико лоше.

 

Срж кампање коалиције за „Европску Србију“ је био- „уколико не гласате за нас вратићете се у деведесете“. Не знам за Вас, али мене оволике ликвидације, синдикални штрајкови, солидарни порези, медијска слика, отпуштања неподобних и шоу програми јако подсећају на деведесете.

 

На кога ме председник подсећа, боље да не спомињем. Ухапсиће ме.

 


Powered by blog.rs