Desna Misao

Празнине у вашим главама ипак боле

Kolumna — Аутор desnamisao @ 01:19

Пише: Марко Ђедовић

 

 

 

 

Гледајући разне клипове разних професора психологије у покушају, све ми је јасније зашто Србија све више пропада. Једном приликом сам једној особи у шали рекао да је његов недостатак мозга ствар техничке природе, међутим сада ми је све јасније да се таквим стварима не шали. Празнине у главама јасно су се виделе и у немогућству понављања једне реченице која се учи данима, и у падовима у којима не можемо да схватимо да ако дишемо то значи да смо физички живи; види се то и у прављењу мита од једне личности која то по мом дубоком убеђењу то не заслужује ни најмање, при том се особа, која је своје поштење и љубав према свом а и другим народима показала досад небројано пута,покушава сатанизовати. У  тренутку обележавања дванаест година од почетка „милосрдног“ убијања нашег народа особа у лику председника Србије иде у Брисел да се исповеди о чему је разговарала сат времена дуже од предвиђеног са ВЛАДИМИРОМ ПУТИНОМ (ово није ствар техничке природе са врха текста већ јасан прст у око свим пострадалима и њиховим породицама)!

А при том Србија ћути у страху да и ово мало људи што нешто ради за плату од које не може ни комуналије да плати,не изгуби.

Зашто ћути Србија????

Потсећа ли вас ово на она „дивна“ Брозова времена?

Имате ли утисак да се народ препустио апатији и колективној депресији?

Мислите ли да као хришћани мирно чекамо упокојење  или му се велики део грађана радује као једином спасу и излазу из овакве ситуације у коју су нас довели ови са "празнинама у главама"?

Чини ли вам се да нам само још ГОЛИ ОТОК фали?

Мени као неком коме је струка да се бави људима ово делује јако застрашујуће! Делује ми као да ми нисмо потомци светих Немањића, као да нисмо потомци Милоша Обилића, као да нам је Карађорђе случајно део историје, као да то нисмо ми и као да то нису Срби!

Застрашујуће је што смо то заборавили, што у нама није остао ни један рецидив те њихове бунтовне и правичне природе, као да смо неко други, као да су нам (нама који немамо празнине) испрали мозгове, као да смо и сами себи досадни и тешки!

У пракси се све ово зове толеранција а у народу постоји изрека:ПУШТАМО ДА ВИДИМО ИМАЈУ ЛИ МЕРУ.

Сада нам је јасно да немају мере у уништавању и историје и прекрајању државе, немају ни морала, ни стида ни срама.....А такви не смеју остати на власти!

 

ЗАР НЕ???

 


Зашто би чланство у ЕУ и НАТО морало бити питање од другоразредног значаја?

Politički život — Аутор desnamisao @ 19:07

Пише: Соња Николић

 

 

 

 

Протеклих година изнова и изнова непрестано слуашамо да је питање чланства у евроатланствим структураа од пресудне важности за будућност Србије. Ретко се, или готово никад људи запитају зашто су ова питања најзначајнија. Хоће ли нам чланство у овим организацијама искоренити корупцију и криминал, хоће ли обновити Србију, покренути посрнулу економију, ојачати војно Србију? Ово су питања на која се мора обратити пажња.

Но, чак и сама питања о чланству се постављају на погрешан начин. Право питање је да ли Србија и након проглашене једностране независности Космета треба да остане при одлуци да се уђе у Нато и ЕУ? Како поступити уколико ЕУ затражи признавање тзв. државе „Косово“ пре уласка у ту организацију? Да ли је потребно прибегавати таквим одлукама? Србија заслужује да се поштују њене међународно признате границе, њен суверенитет и територијални интегритет. Уместо да се власт бори за економски опоравак земље, потежу се питања уласка у НАТО пакт и преговора са Приштином. Сва се снага Србије расипа на покушај уласка у ЕУ, а не води се рачуна да се морају испунити бројни услови који се тичу политичких и економских критеријума- стабилне демократске институције, постојање тржишне економије засноване на конкурентности, мирно решавање спорова са суседима у региону као и обавеза да након уласка у НАТО Србија допринесе војним капацитетима алијансе. Земље у региону су већ приступиле НАТО алијанси (2004. године Бугарска, Румунија и Словенија). Србија је једина земља у Европи која је бомбардована од стране НАТО пакта и иако емотивни моменат не треба да преломи у одлуци да ли приступити овој војној алијанси, потребно је размотрити политичке ефекте, користи и штете евентуалног приступања. Такође, потребно је направити и економске прорачуне, како чланство у НАТО пакту не би додатно коштало наше  већ осиромашене грађане. Потребно је да нам неко објасни, хоћемо ли уласком у НАТО од непријатеља направити пријатеље, који и сада одвајају Војводину од остатка Србије, и покушавају да угасе Републику Српску? Или ћемо проћи као Македонија?

Права питања и проблеми тичу се економског опоравка земље. Потребно је економски опоравити Србију пошто Европској унији слаба Србија са још слабијом економијом није ни потребна. ЕУ не жели у свом чланству још једну државу попут Бугарске у којој светају криминал и корупција, пошто и сама нема интереса да исту држи на вештачком дисању путем новца из приступних фондова, који су све тањи у време светске економске кризе.

 Зашто се наша влада не забрине за питање опстанка инфлације у планираном оквиру?

Треба рећи да, пошто би одмрзавање плата и пензија довело до раста тражње, плате и пензије би требало да остану исте јер би дефицит порастао са 4% на 6% бруто друштвеног производа.

Да ли је заиста неопходно продавати фирме које су у власништву државе, а које су добро радиле? Знамо да је држава најавила продају најпрофитабилнијег српског предузећа „Телекома“, и да је доживљен прави фијаско на тендеру за продају овог предузећа.

Републички завод за статистику каже да је стопа незапослености 20%. Према стопи незапослености налазимо се међу 5 најгорих европских држава,. Рекордер смо по стопи инфлације, са невероватних 10,3% и депресијацији националне валуте у односу на евро. Потребно је најпре средити проблеме унутар саме Србије, унапредити нашу привреду и економију. Уколико не будемо ценили сами себе, како то можемо очекивати од других?

Ово су питања на која наша власт мора дати одговор. Велике теме нису оне које обичног грађанина Србије занимају, сем уколико се не тичу одбране суверенитета државе. Косово и Метохија јесу и морају остати у границама Србије. Али обичне грађане тиште обични, свакодневни проблеми, и пропадање Србије. Крајње је време да се власт позабави решавањем проблема обичних грађана, а не јурењем сна који неће решити ниједан проблем који имамо. Нико други неће решити српске унутрашње проблеме, до ми сами. 

 


Менталитет Срба на простору југа централне Србије

Kolumna — Аутор desnamisao @ 23:13

Пише: Соња Николић

 

 

 

 

Менталитет српског народа је вишеслојан проблем: тумачење овог феномена захтева праћење тог менталитета од места до места у Србији. Но, ипак, постоје некакве принципијелне поделе. Један од интересантнијих менталитета је свакако менталитет Срба из јужног дела централне Србије (Ниш, Врање, Лесковац, Пирот и околна места) који се развијао под разним утицајима околних култура. Изражен трговачки менталитет и практичност, велика затвореност средине и изражена патријахалност карактеристична су обечежја овог дела Србије. Људи су углавном импулсивни и лако се наљуте међутим још лакше „охладе“. Већином су у питању ипак искрене добричине које тешко прикривају сопствене емоције, и стога их некада Срби из околних крајева потпуно погрешно доживљавају. Њихове емоције су изражене и јаке, а сиромаштво у којем живе помогло је развој њиховог односа према новцу. Новац се обично брижљиво чува далеко од очију државе и банака, из простог разлога што ови људи немају поверења ни у кога.

Посматрајући социјалну мрежу звану " facebook" без које данас нико не може да функционише ( као да смо заборавили на дружења и лепоту живота без интернета) запазила сам бројне критике на рачун „јужњачког“ менталитета.

Наиме,јужњачки менталитет, дух и темперамент су непоновљиви и јединствени, прилично различити у односу на остатак Србије и управо су због тога често на мети критика- једноставно, „јужњаке“ није увек најлакше разумети.

На прво место најизразитијих тежишта живота Срба из ових крајева долази "работа", илити све оно што може да донесе добит. Јужњаци су, иначе, свестрани људи који од превелике бриге за породицу често прибегавају привременом раду у нашој престоници (мада је доста људи и у иностранству) због лоших услова живота у својим срединама.

У срединама на југу Србије влада предрасуда да је бољи живот у Београду. Наиме, 4/5 укупних прихода се остварује ван Београда, а тај новац се индиректно троши у Београду. Незапосленост је два пута већа а плате три пута. Довољан разлог да се спакују кофери и оде са југа. Није ту у питању често критикован менталитет већ републичка власт која заборавља да постоји и југ централне Србије тамо негде иза Чачка. Напросто, услови живота су катастрофални; привреда малтене не постоји, становништво се стално исељава а напуштајући ове крајеве наш народ напушта и важне стратешке државне положаје. Напросто, на делу је београдизација, и овај феномен уопште није наиван- Београд је све пунији а југ централне Србије све празнији.

Услови живота су напросто неупоредиви, а нажалост не виде се никакве назнаке евентуалног побољшања ситуације.

Срби из овог дела Србије су често и предмет критика због свог дијалекта. Менталитет јужњака“ се испољава кроз сваку изговорену реч. Као велики проблем наводи се управо неразумевање дијалекта који је стар и неколико стотина година, и који је продукт утицаја разних култура и језичких типова на овим просторима. Дијалект ових крајева је јединствен, по изразима и брзини изговора и разликује се од места до места. Због тога је јужњачки темперамент топао, весео и изразито отворен.

Што се тиче затворености, Срби из ових крајева се генерално боје промена. Свака се промена гледа са извесним подозрењем, што им сигурно дарује јединствен поглед на свет. Песимистичан поглед на људску природу утицао је на доживљај државе и револуција, и генерално је изражено подозрење према наглим променама, посебно људске природе и политичких прилика. Да,јужњаци знају да буду конзервативни, и да ствари сагледавају из старе, проверене перспективе, некад мало престрого, што зна да представља проблем зато што, рецимо,  Београђани сагледавају ствари са либералније стране и отвореније приступају новотаријама“.

Јужњаци су топли људи и тамо још увек влада стара добра навика испијања прве јутарње кафе са комшијама, и претресања политичких околности, спорта и животних филозофија. У Београду свако гледа свој живот, и поштује комшије јављајући се свако јутро. Отуђење је ипак далеко приметније у Београду. И док је отуђење по дефиницији нешто негативно дотле је сигурно да оно има и једну добру страну: немешање у туђе животе. Уопштено, стиче се утисак да се Срби из ових крајева чешће селе у Београд бежећи од менталитетског духа коме је дато за право мешање у свачији живот, него због економских прилика. У сваком случају, менталитет Срба из ових крајева представља значајан и утицајан део српског културног идентитета и укупног српског менталитета. Да бисмо се боље слагали неопходно је да се боље упознамо. Само тако ћемо у потпуности упознати свој народ и своју, српску културу.

 


Устав је јемство слободе

Politički život — Аутор desnamisao @ 01:26

 Пише: Марко Ђедовић

 

 

Овакав став садржан у наслову изнео је један од највећих правника свих времена у Србији,проф.др Коста Чавошки а Устав каже:

-Полазећи од државне традиције српског народа и равноправности свих народа и етничких заједница у Србији, полазећи и од тога да је Покрајина Косово и Метохија саставни део територије Србије,да има положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе Србије и да из таквог положаја Покрајине Косово и Метохија следе уставне обавезе свих државних органа да заступају и штите државне интересе Србије на Косову и Метохији у свим унутрашњим и спољасњим политичким односима

-грађани Србије доносе

УСТАВ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

(преамбула устава донешеног 2006)

Нашој владајућој елити Устав би требало, природно, да представља „свето писмо“. А да ли је тако? Хајде да размотримо.

Да ли се државни интереси Србије бране потписивањем тајног споразума мин.полиције Ивице Дачица са Еулексом? Подсетићу оне кратког памћења да је Еулекс производ Ахтисаријевог плана који је касније усвојен као Устав лажне, на људским органима направљене "државе" Косово. Да ли се државни интереси Србије бране мољакањем особе у лику председника Србије Бориса Тадића и министра Богдановића (који је био министар у фантомској влади "државе" Косово и који је примао плату из касе која се пунила продајом органа српског народа) за улазак у јужну српску покрајину? Да ли се државни интереси бране укидањем додатка на плате људима са КиМ (за коју одговорно тврдим да није била дупла већ увећана)? Да ли се државни интереси бране подношењем срамне резолуције са ЕУ на генералној скупштини Уједињених нација ,у којој се ни под принудом не помиње одбрана државних интереса Србије.

Ово су само неки у низу несумњиво антисрпских подухвата ове власти. Након свега већ наведеног долазимо до иницијативе за промену Устава РС.

И да видимо ко је предлаже:

-онај који се до јуче клео у Огулин и Вировитицу а сада у ЕУ

-онај који је и постојеће законе студирао до своје 60. године

-онај кога је "чудесна" светлост која допире са запада а не са истока просветлила и преобратила у "паметнијег"

Након те иницијативе у помоћ им стигоше и самопрокламовани експерти,професора психологије, оних са теткиног канабета, ето и оних који су рушили Шилерову због постојања унутрашњих камера на вилама разних кланова, али ето и Муфтије и Ризе са својим правима,жељама за државама, аутономијама, регионима.

У том новом уставу који (ако је памети) никада неће бити донешен биће места и за родитеље и родитељке и за пашалуке и за нове Уставе унутар једне државе, наћиће се ту и заштита права разних сексуланих мањина који уредно плаћају порез а "дискриминисани" су. Ту ће за све бити места сем за Србе и лојалне грађане држави Србији,неће бити места ни за грађане Србије из јужне српске покрајине, ни помена неће бити о заштити српских светиња широм Косова и Метохије, али све ће то бити упаковано и пласирано преко режимских медија који непрекидно народу испирају мозак терминима као што су: председник Косова, премијер Косова, скупштина Косова и тд. Е па господо неће моћи! Они које ви називате председницима,премијерима,посланицима су ратни злочинци и трговци органима наше браће,сестара,деце,кумова,пријатеља! Али то су особе са којима професор психологије жели да разговара?

Након свега, плашим се да размишљам о том новом Уставу знајући ко су идејни творци тога а ко ситни оперативци који тако нешто треба да спроведу у дело у Србији.Оправдано се плашим и тога да из њихових лажи о демократији само стоји жеља за комплетном влашћу и контролом над свима (а то је Србија већ једном једва преживела).Сходно свему овоме мишљења сам да им је свима место на сметлишту српске историје- и тренутној власти и њеној копији у виду опозиције!


Многа питања и један одговор

Kolumna — Аутор desnamisao @ 12:10

Пише: Драгана Трифковић

 

 

Мртвило, летаргија, меланхонија, посрнуће....речи које ми се јављају у мислима ....а размишљам о
садашњости.

Та садашњост дешава се у Србији, мојој Србији. Истој оној земљи која је изнедрила једног
Обилића, земљи јунака, земљи ратника.

ДА- ми смо ти наследници јунака што давно некад рекоше НЕ турској војсци и сукобише се са
њима на Косову Пољу.

Ми смо поносни праунуци оних великана што прегазише Албанију, прегазише Солун. Што их је
мука отерала са огњишта а слава на крилима вратила.

Само да ли се ми поносимо уопште? Да ли се ми сећамо још тога, или упорно покушавамо да
заборавимо.

Многи нас и подстичу да заборавимо, а можда су успели и да нас убеде, да нисмо то ми него неки
други.

Ако и јесмо то МИ, не препознајем НАС. Видим само уморна лица око себе, која слежу раменима
и ломе руке. Видим равнодушне људе, видим безнађе.

А памтим ја и своје деде и прадеде и претке и јунаке и великане. Уби ме то памћење. Саму себе
понекад мрзим што памтим, што не заборавим ко други.

Памтим и деведесете, буре, превирања, војсковође и коловође.

Дуго нисмо хтели да поверујемо у оно што јесте, оклевали смо и тонули. Па када смо потонули,
када нисмо имали куда даље, онда смо се скупили једног дана, да нешто променимо.

И променили смо.

Сменили смо једног лошег диктатора који нас је уништио својом лошом политиком.

Помислили смо: добро је, прошло је. А сада? Сада уместо једног лошег имамо двадесет још
лошијих.

И шта сада?

Сада не смемо више да дигнемо глас, садa гледамо у своје двориште, у свој тањир у свој
телевизор. Трују нас, трујемо се, дозвољавамо да нас лажу и газе. Све то нам је, мање-више и
познато од раније. Сценарио је сличан, само сада има више глумаца на сцени.
И када смо то уствари престали да будемо људи? Када смо почели да ходамо четвороношке?

Размишљам у чему је проблем?

Наше прадеде, наши преци су имали ВОЂУ и јунаке. Имали су кнеза Лазара, имали су краља
Петра, имали су Обилића, Синђелића, па Мишића, Путника, Бојовића, имали су, није да нису.

Ја лично волим вође и јунаке, уосталом ко њих не воли? Можда само они који их мрзе због
њихове величине. Нису им по мери.

А кога ми данас имамо? Ко данас нас води?

Е па кад је тако, онда боље нек нас бију, нек нас деру, нек нас трују, нек нас разапну на крст.

А зар смо ми још гори од њих, да им ћутећи све то дозволимо?

Зар немамо више ни трунку достојанства?

И где је онај наш урођени Српски инат?

Што не кажемо: докле БРЕ? НЕЋУ! НЕ ДАМ!!!

Па што и да кажемо, кад је овде већ све речено. Овде је реч одавно изгубила значење и вредност.
Овде свако може свашта да каже и ником ништа. А многи само причају а ништа не кажу. Највећи
проблем је што је мало оних који нешто раде, а тек оних који нешто паметно и корисно раде, да
не помињем.

И шта нам онда преостаје?

Да вриснемо из све снаге?

Нема помоћи, ни врисци ни претње, ништа више не помаже.

Све је то већ испробано, и лонци и шерпе и зарђале кашике и бомбе и терасе и балкони, и багери
и камиони, па опет смо ту где смо.

Нема више борбе.

Сад дај да пробамо да ћутимо и савијамо кичму још више, да дозволимо да нас газе до
изнемоглости. Ма нек нам кичму сломе. Можда ће ћутање и одобравање све да промене?
Можда.

А када ће нам бити боље?

Одговор је један.

Онда када МИ постанемо бољи, када опет будемо људи, када исправимо кичму, када дигнемо глас.


Powered by blog.rs