Desna Misao

Пораз

Kulturna politika — Аутор desnamisao @ 18:47

 Пише: Иван Павловић

 

           Пораз који је оставио највећи траг у Српском народу и чије последице данас осећамо у свим аспектима нашега животa је пораз традицiје и изворне културе нашега народа . Политика није марила за културу, поготово не за ону националну и то нас данас много кошта. Србија је пратећи трендове са свих стрaна негде у буџаке склонила своју традицију, свој еп, своју славну прошлост. Данас нам се то обија о главу.

 


 

7. јула у Њујорку објављено је издање књиге „Битка за Косово, 1389: албански мит”, у којој се описује сукоб између султана Мурата Првог и Албанца витеза Милоша. Сраман чин крађе, историје, митологије! Реакције у Србији прилично гласне али се поставља питање времена и снаге тих реакција. Годинама већ гајим једну слободно могу рећи одличну идеју, чијом реализацијом би добили наклоност и симпатије доброг дела човечанства по питању решавања проблема Косова и Метохије. Сетимо се фантастичног филма Мела Гипсона „ Храбро срце“ , историјског спектакла о Вилијаму Воласу, прваку шкотске побуне против енглеске тираније . То Гипсоново дело обележило је његову каријеру и на свим меридијанима постало један од најгледанијих и најупечатљивијих филмова. Питао сам се да ли је некада пало на памет неком нашем државнику или културном раднику да причу о Косовском боју понуди Гипсону као материјал за његов нови филм, филм у чијој би реализацији учешће узели и наши историчари, археолози, костимографи ... Тај пројекат би имао већи ефекат од свих свакодневних понављања наших политичара како врше дипломатску офанзиву и спречавају многе да признају лажну државу Косово. Запитао сам се да ли у овој земљи заиста не постоји неко чије би идеје ишле у овоме правцу. Када боље размислим- није ни чудно, народ који је одбацио своје националне инструменте, на првом месту гусле , двојнице па најпосле и гајде (за које сви мислимо да су само шкотске ) може олако да своју историју и свој мит препусти другима. Да се не разумемо погрешно нико не каже да дело које Обилића представља као Албанца има подршку некога у Србији, али постављам питање шта смо могли да урадимо да до овога не дође. Некад се веће грешке дешавају од нерада него од погрешнога рада. А ми ништа нисмо урадили да свету прикажемо импозантне спевове из косовскога циклуса. Ништа нисмо урадили да покажемо да смо народ који је стао у одбрану Европе али оне Европе у Христу Богу , када су исламске хорде претиле да покоре исту.

Ту лежи наша кривица , ту што нисмо увидели могућност да своју историју прикажемо на модеран начин. Та промоција нас , наше историје , традиције онога од чега смо саткани дала би могућност да се лажи које се о нама препредају светом ако ништа друго макар мало неутралишу.

О сличним темама ускоро .

Протестна писма

Kulturna politika — Аутор desnamisao @ 18:50

Пише: Дарко Бабић

 

 

         Писмо је насловљено са: "Вратите Књазу ћирилицу".

Поштовани,

Морам Вас обавестити да сте многима нарушили здравље.

Примера ради, један мој другар није знао да чита српски језик на латиничком писму па је због тога неколико дана имао проблема са својим грлом.

Ниједан законски пропис у Републици Србији не тражи од својих држављана да морају знати читати српски језик на латиничком писму. Тако моја маленкост и многи други нису успели на амбалажи киселе воде "Књаз Милош" да пронађу натпис на српском језику и ћириличком писму који наводи "100 ml ПРОИЗВОДА САДРЖИ:" као ни "САСТОЈЦИ у mg по 1l су:". Свима нама је члан 10 Устава Р. Србије сведок да не морамо и нисмо дужни знати читати српски језик на латиничком писму.

Лично ћу се побринути да сви којима је српски језик на латиничком писму непознат попут енглеског језика на латиничном писму обавестим о могућности да услед прекомерне конзумације ваших напитака и евентуалног нарушавање сопственог здравља могу без проблема добити судске спорове против вашег предузећа, јер ниси на етикети били до краја упознати са оним што су пили.

Додатак: Дуванска индустрија у Србије на свим својим производима српски језик исписује на ћириличком писму. Они се нису поигравали са писмима.

Свако добро,
Дарко Бабић

+++

Писмо је послато на office@knjaz.co.rs

 

 

 

Сада следи преписка са господином Никчевићем поводом емисије "Интерфејс" која се емитује на РТС:

 

 

 

Прво

09. јул 2009. 17.25

Поштовани господине Никчевићу,

Желео бих да вас овим путем обавестим на мој покушај да преко форума
на теми "Критике, похвале и предлози" на страни број седам
(
http://forum.vidovdan.org/download/file.php?id=1159) скренем пажњу на одређене чињенице.

Захтевао бих од продукцијске куће "Интерфејс" да програм који буде
достављала за емитовање јавном сервису Радиотелевизији Србије буде на
службеном језику Републике Србије онако како то заповеда упутство
Републичке радиодифузне агенције.

У случају да се од моје захтеве оглушите бићу приморан да се обратим
РТС-у да вам они упуте званичан захтев. Уколико се РТС буде оглушио на
ову моју примедбу бићу принуђен да се обратим Републичкој
радиодифузној агенцији. И тако даље преко заштитника грађана, уставног
суда, председника државе...

Не бих волео да се направи збрка у којој би дошло до драстичних
последица где би штету трпео РТС па самим тим и ваша продукцијска кућа
и на крају крајева сами гледаоци који "имају право да знају све"
(слоган РТС-а).

Желео бих вас приупитати да ли желите да производите емисију
"Интерфејс" на службеном писму коју ћете достављати РТС-у и када се
оријентационо може очекивати да РТС прикаже прву емисију на српском
језику и ћириличном писму?

Одговор на ово питање ћу чекати седам дана уколико не добијем никакав
одговор или он буде незадовољавајућ предузећу све могуће правно
легалне потезе који ће довести до тога да се емисија "Интерфејс" на
РТС-у емитује  на српском језику и ћириличном писму или уопште не
емитује.

Замолио бих вас да ми потврдите да сте примили ово писмо.

Срдачан поздрав,
Дарко Бабић
апсолвент електротехнике

 

Друго

10. јул 2009. 03.22

Poštovani gospodine Babiću.

Vidim iz vašeg potpisa da ste apsolvent elektrotehnike koji se zanima za pitanja jezika i pisma.

Pogledao sam vaš u poruku koju ste postavili na Interfejs forum i polemiku sa nekim od članova foruma koji su na vašu poruku odreagovali sopstvenim komentarom i mišljenjem.

Zahvaljujem se na vašem učešću i izlaganju vašeg mišljenja.

Ono na čemu svakako nemogu da vam se zahvalim jeste preteći ton vašeg pisma koje ste uputili i kojim ste se obratili lično meni, ali ću vam i pored toga iz pristojnosti na njega odgovoriti.

Ovaj odgovor shvatite i kao odgovor na vaše poruke na Interfejs forumu.

Skrenuo bih vam pažnju na činjenicu da se naša emisija zove Interfejs a ne Interface i da je njen naziv nije nikakav prevod stranog naziva.

Interfejs (engl. Interface, lat. Inter, među, između; facies, lice, spoljašnji izgled;  engl. face, lice, strana) - u kibernetici, komponentne veze između dva ili više odvojenih podsistema. Može biti: ili hardverska komponenta koja povezuje dva uređaja; ili deo memorije; ili registri koje koriste dva ili više računarskih programa.

Interfejs je reč koja je prihvaćena u srpskom jeziku jednako kao i reč kompjuter ili neka iz korpusa reči koje su prihvaćene kao domaće, na talasu informatičke revolucije i ona je kao takva u upotrebi već više decenija. Dakle na primer: nije computer već kompjuter i nije Interface već Interfejs.

Srpski književni jezik ima dva ravnopravna pisma: ćirilicu i latinicu.

Srbi su kulturni baštinici staroslovenske pismenosti i njenih azbuka, a staroslovenska glagoljica i ćirilica srpska su istorijska pisma.

Srbi imaju i svoje drugo pismo: Vukovoj ćirilici prilagođenu srpsku latinicu. Upotreba pisma nije nacionalna diferencijalna crta – pa je latinica sastavni deo srpske kulture.

Veoma mi je žao u koliko vas upotreba latinice u emisiji Interfejs pogađa, vređa ili smatrate da ugrožava vaša ili bilo čija prava i što se vaše obraćanje meni sastoji iz zahteva i pretnji.

Ivan Nikčević

 

Треће

10. јул 2009. 12.36

Цењени господине Никчевићу.

 

Разумео сам  ваш став и он је неспоран до половине списа.

 

Није баш најсрећније поређење речи „интерфејс“ са речју „компјутер“ .

 

 Дозволите ми само на један осврт у вези речи „компјутер“.  У Београду постоји Рачунарски факултет (РАФ) и Висока школа електротехнике и рачунарства (ВИШЕР) и на њима као и на Електротехничко факултету (ЕТФ) се   може слушати наставу из предмета попут Архитектура рачунара, Основе рачунарске технике, Микрорачунари и тако даље. Тако да емисија „Интерфејс“ која има за циљ и да образује треба да негује естетику језика. Естетски је сасвим непотребно у српском језику користити реч „компјутер“.

 

Ако би РТС емитовао емисију „Интерфејс“ на српском језику и ћириличком писму то би значило да и ваша производња емисије треба бити на српском језику и ћириличком писмо. Ако би се испоштовало ово правило које је прописала Републичка радиодифузна агенција (РРА) онда назив ваше емисија никако не би могао имати облик „Interfejs“. Али то не значи да је латиница забрањена.  И то је цела поента приче.

 

Не знам где се то може прочитати да су ћирилица и латиница у српском језику два равноправна писма. Лично бих волео да то негде експлицитно пише јер би равноправно у ово случају значило да када у продавници за купљену робу добијем фискални рачун могу имати права да тражим да ми се рачун одштампа на ћирилици или латиници зависно од моје тренутне воље.

 

Произвољна употреба ћирилице или латинице би значило да је небитно на ком писму ће се штампати фискални рачуни како за продавца тако и за купца. 

 

Треба разликовати појмове као што су равноправна или произвољна употреба два писма.

 

Употреба писма на електронским медијима је утврђена упутством од стране РРА. Како што је унос личних података у пасош утврђено законом од стране Скупштине. 

 

Јако је битно да се разграниче културно-историјски, политички, социолошки, национални, технички и правни аспект писама.

 

Када се каже српски језик моја маленкост на атрибут „српски“ посматра као на државотворну особину језика. Па не говоре српским језиком само Срби већ и многе друге националности. Постоје и Срби који не знају да говор српским језиком.  Ако неки човек говори српским језиком то не значи да је он Србин. Ћирилица је државотворно писмо Републике Србије. С тим у вези можемо говорити о српској ћирилици ка државотворном писму где је овде атрибут „српски“ државотворне, а не националне природе.

 

Када у културно-језичком смислу обрађујем питање писама онда за српску ћирилицу употребљавам појам вуковица, а за хрватску латиницу (државотворно писмо Републике Хрватске) употребљавам појам гајевица. Нисам то ја измислио. У правном  дискурсу  користим појмове српска ћирилица и хрватска латиница, док у језичком дискурсу често посежем за појмовима као што су вуковица и гајевица.

 

Ово морам да цитирам: „Veoma mi je žao u koliko vas upotreba latinice u emisiji Interfejs pogađa, vređa ili smatrate da ugrožava vaša ili bilo čija prava i što se vaše obraćanje meni sastoji iz zahteva i pretnji.“.

 

Погрешно сте схватили мој наступ. Моје реакције су последица кршења правних прописа од стране Радиотелевизије Србије, јер емитује програм на српском језику и латиничком писму. Апсолутно је небитно да ли је производња програма од стране јавног сервиса РТС или приватног предузећа.

 

Закон се мора поштовати. Као што се мора поштовати закон о забрани продаје цигарета и алкохола малолетним лицима, као што је малолетницима забрањено коцкање тако је и јавном сервису забрањено да емитује програм на српском језику и ћириличном писму.

 

Мислим да је једноставније што сам се прво вама обратио са захтевом да емисију коју ћете достављати РТС за емитовање буде на српском језику и ћириличном писму. Неупоредиво је сложенији пут да сам се прво РТС обратио са захтевом да програм који емитују буде на српском језику и ћириличком писму, они би морали да реагују тако што ће вам постати захтев да промените начин употребе писама. То би било моје посредно обраћање преко РТС вашој продукцији. Уверен сам да су посредници сувишни.

 

Срдачан поздрав,

Дарко Бабић


Конзервативна обнова Србије

Politički život — Аутор desnamisao @ 18:17

Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

           Када у Србији 2009 године, у време када десничарске странке и идеје остварују највеће успехе у Европи и окружењу, кажете да сте по уверењу десничар и конзервативац,  бивате осумњичени да сте „ретроградни елемент“, „фашиста“ и „кочничар развоја Србије“. Сврха овог текста није објашњење порекла десне идеје као такве[1] нити анализа српског идентитета и доминантне идеје државног уређења [2], већ конкретни предлози који би Србију учинили бољим местом за живот, а нашој деци пружили извесност и бољу будућност. Циљ „Десне Мисли“ као часописа јесте потрага за одређеном, уникатном формом српског конзервативизма, односно модерне српске деснице.

Свет око нас се мења, феномен глобализације достиже свој зенит, рушећи пред собом сваку посебност и вредност која не служи лакшем и већем профиту. Светски медији представљају карикатуру слободе и царство кича, демократија излизан термин који служи да се прикрије тоталитаризам и једноумље, а сувереност држава фарсу. Прво што у оваквом процесу глобализације страда јесу посебности сваког европског народа понаособ, његова традиција, култура, вера, писмо и језик.

Као један од најстаријих државотворних народа налазимо се у специфичној позицији. Након изгубљених ратова, великог погрома над Србима, великог сиромаштва, у ситуацији смо да бринемо о голом опстанку. Држава је неактивна и немоћна да заштити сопствене грађане, политичари недорасли задатку или забринути искључиво за своје имовинско стање, правосуђе очајно а већина медија отворени противници не само српских интереса већ и непријатељски настројени према Србима као народу.

Уз то, права националних мањина су далеко већа него права већинског народа. [3] Како бисмо опстали и очували своју културу и суверенитет, нужно је да представимо јасну идеју, план опоравка Србије гледано из конзервативне перспективе.   

У овом тексту биће представљени основни циљеви српске унутрашње политике и поједини предлози како исте постићи. Уколико имамо у виду да су Срби највише угрожени материјално, морално и биолошки јасно је да се пажња треба усмерити на покушаје решења проблема беле куге, сиромаштва, образовања и културних садржаја.

 

 

 

Биолошки опоравак

 

 

            Предуслов свих предуслова, основа очувања српског етницитета и културе јесте биолошки јак српски народ. У супротном, територија на којој живимо наставиће да се непрестано смањује под најездом биолошки јачих народа. Уколико изгубимо статус државотворног народа нестаћемо асимилацијом којој смо и иначе врло подложни. Узроци нашег биолошког нестанка су многобројни- социолошки, психолошки, економски, политички, а можда најпре филозофски (проблем недостатка јасног идентитета).

Као конзервативац, сматрам породично уређење и традиционални концепт морала основним параметром сваког друштвеног система и тврдим да је кључно исти сачувати. Међутим, садашње стање породице и моралних темеља на којима иста почива је испод сваког задовољавајућег нивоа. Не само што је патријархално породично уређење пред нестанком, већ је сама породица као таква у дубокој кризи. Еманципованост жена је постигло контра ефекат, те жене теже прихватају улогу коју су раније имале- улогу мајке. Потрошачко друштво је са посебном жестином за свог противника изабрало патријархалну породицу која се систематски руши путем масмедија. Такође, тачно је да се бракови закључују у познијим годинама; међутим, иако тачни, ови аргументи нам, сами по себи, не нуде решење. Нити можемо да учинимо да жене буду мање еманциповане (нити би требало), нити да рађају пуно деце за добробит нације. Треба размотрити решења која можемо спровести.  

1.       Економска ситуација је први параметар на који треба обратити пажњу. Решавање стамбеног питања за младе брачне парове мора нам постати приоритет.  Економска сигурност и запошљавање супружника у државним фирмама уколико имају више од троје деце, а незапослени су, морао би бити један од приоритета државе. Утврдити додатак за треће и свако наредно дете, попут оног који је градоначелник Јагодине предвидео у градском буџету.

Држава мора да изврши контролу уговора који се закључују између запослених жена и приватних послодаваца посебном уредбом, како би се регулисало питање исплате пуних зарада током породиљског одсуства. Укинути ПДВ на одећу и лекове за бебе.        

2.       Сексуално образовање је други параметар на који треба обратити пажњу. По последњим проценама, сваке године у Србији услед абортуса нестане град величине Панчева, а број извршених абортуса је рекордан у Европи. Сексуално образовање се мора увести као обавезан предмет у све средње школе (можда чак и у основне), пошто је степен знања о могућим опасностима, нежељеној трудноћи и полним болестима међу адолесцентима забрињавајуће низак. Цене контрацептивних средстава се морају прилагодити реалном економском стању. Уколико се то не може, укинути ПДВ на контрацептивне производе. Овим мерама би се делом смањио проценат нежељених трудноћа. Абортус као такав се мора законски регулисати и установити услови под којима је дозвољен. Поводом овог питања се мора отворити јавна расправа.

3.       Културни садржаји су трећи параметар на који треба обратити пажњу. Регулисати питање односа јавног сервиса, као медијског сервиса свих грађана према проблему "беле куге". Емитовати културне, образовне и забавне емисије које су прилагођене дечијем узрасту (емисија "Време је за бебе" је само прва у низу сличних, надам се). Емитовати емисије у којима би свакодневно била представљена по једна породица са више од двоје деце. Дати до знања да ће држава сваку такву породицу новчано помоћи. Стално упозоравати на опасност од „беле куге“.

 

Економски опоравак

 

 

       Следећи предуслов оздрављењу српске државе јесте паметна и одговорна економска политика. Да бисмо спровели јасну економску политику, морамо имати јасну економску стратегију. Уколико већ живимо у сиромашној и неразвијеној држави, треба направити добар план у коме је све у шта се улаже економски исплатљиво.

Јефтини популизам са једне, и бесконачно подизање иностраних кредита са друге стране неће нам донети никакав бољитак.

1.       Програм за младе је први и основни параметар на који треба обратити пажњу. Уколико нам је буџет рестриктиван и преоптерећен, ваља средства која имамо усмерити на онај део становништва који уложена средства може вишеструко да врати. Улагање у младе људе, студенте са високим просечним оценама, који имају амбицију да се домогну докторске дипломе и постдипломских студија може донети само добитак а никако губитак сиромашној и неразвијеној Србији којој су очајнички потребни енергични, образовани и способни људи. Треба направити стипендијске уговоре и плански стипендирати онај број студената у областима у којима постоји потреба за висококвалификованим кадром. Наравно, услов стипендије овог типа је накнадни повратак и рад у сопственој земљи, на период не мањи од 7 година. Далеко важније од невероватних обећања о „15000 стипендија за школовање у иностранству“ каква смо чули у претходној изборној кампањи, би било обезбеђивање стипендија за мали, али одабрани број студената и финансирање њиховог школовања на престижним светским универзитетима. Имајмо у виду да већина младих не види перспективу у својој земљи и жели да се одсели у иностранство. Ту перспективу им морамо створити у Србији. Иако жалим због тешког положаја пензионера и ниских пензија, не могу да схватим да су у држави у којој влада „бела куга“ приоритет пензионери а не млади људи. То је потпуно нерационално, како економски тако и национално.

2.       Развојни буџет је предуслов сваког озбиљног економског плана. Да би Србија као држава имала средстава да финансира развој здравства, просвете, културе, мора се ослободити беспотребног трошења велике количине новца за намиривање партијских интереса. У том циљу, морају се укинути фиктивна радна места и увести ред у запошљавање нових кадрова у државним службама. Наслеђене везе између политике и судства се морају прекинути. Независно судстсво, а самим тим и разрачунавање са тајкунима је главни предуслов сваког озбиљног плана за економски опоравак Србије.

3.       Покретање привреде и пољопривреде је циљ који се мора остварити, како државним субвенцијама, тако паметном и осмишљеном приватизацијом и докапитализацијом некада друштвених предузећа. Морају се унапред дефинисати циљеви државе од којих први мора бити да свака компанија која купи предузеће у Србији има обавезу (а не само обећање) да ће запослити одређен број радника или да бивше неће отпуштати, а да профит саме компаније мора достићи минимално прихватљиву суму за државу (пошто је новац од тог пореза држави неопходан). У сваком случају, треба искористити све погодности и уговоре које имамо, како са одређеним државама ЕУ, тако и уговор о слободној трговини са Руском Федерацијом који не користимо ни изблиза довољно. Посебно треба искористити традиционално добре везе са Покретом Несврстаних. То је велико тржиште на коме наша земља може остварити сасвим солидне приходе. На том тржишту можемо успешно, у блиској будућности, пласирати наше производе.

4.        Социјални дијалог са радницима и коначно дефинисање области и деловања радничких синдиката неопходно је извршити. У супротном може доћи до социјалних немира или политичке инструментализације синдиката. Игнорисање права радника на обећану им исплату није мудар национални потез. Поготову уколико узмемо у обзир да је прво постигнут договор са синдикатима па затим једнострано прекршен од стране државних органа. Такво понашање није ни легално, а ни демократско.

 

 

Национални и културни опоравак

 

 

Основа једног народа, његова суштина, јесте његова историја и култура. Повратак сопственим традицијама, вери, историји, језику, писму од изузетног је значаја за опоравак српског националног бића. Форсирање позитивних културних садржаја допринеће моралном оздрављењу посрнуле нације.

1.       Медији, како писани, тако и електронски морају испунити низ законских услова. Њихови финансијери морају бити грађани Србије са пребивалиштем у Србији. Исто важи за компаније које купују акције одређених медија. Друго, медији, посебно телевизије, морају гајити дух толеранције према свим народима, укључујући и српском. Уколико мањински народи имају право на своје телевизије и емисије на свом, матерњем језику, и Срби имају право на медије који би пропагирали српску културу, историју и традицију. Увреде на националној и верској основи су јако честе на српским медијима, стога се у овој области мора увести ред, како не би они који се данас издају за либерале и европејце, а који су до јуче били баштиници „прогресивних“ тоталитарних идеологија угњетавали оне грађане који су заиста и либерално и национално усмерени. Толеранција не значи полагање права на Истину.  Можда се то могло под Брозом- срамота је да се то ради и данас само под друкчијим именом.

2.       Невладине организације су област која се такође мора законски регулисати. Немогуће је да се нека организација сматра за невладину уколико добија донације од владе стране државе. То је владина организација. Само није организација наше владе. Укидање финансирања невладиних организација из иностранства и транспарентност у финансирању коначно би увели ред у невладином сектору, како би организације које се заиста боре за права избеглица, инвалида, пацијената добиле медијски простор који им неправедно отимају они који злоупотребљавају невладин сектор и термин „људска права“ како би вређали целокупни српски народ и на сваки могући начин омаложавали Србе. Реторика коју користе представници неких невладиних организација је у свакој нормалној држави кажњива законом.

3.       Национални план и програм. У циљу одржавања континуитета српске државне политике мора се, политичким консензусом најважнијих партијских чинилаца усвојити план и програм деловања српске државе, како на унутрашњем, тако и на спољашњем плану. Такав план нисмо имали још од Илије Гарашанина. У том контексту, учинити све како би се неефикасна Српска Академија Наука и Уметности (САНУ) реформисала и увео ред у пријем нових канидата који је нарушен у току Брозове диктатуре, или бар основао некакав савет и ресорни одбори које би чинили најумнији Срби, а који би се бавио дефинисањем јасних политичких циљева у  свим областима од националног значаја.

4.       Образовни програм. Од изузетног је значаја усклађивање образовног система у Србији и увођење реда у припрему и издавање уџбеника. У Србији једино Завод за уџбенике и наставна средства може имати тапију на припрему и штампу литературе намењене основном и средњем образовању, а у коресподенцији са министарством просвете и образовним саветом који би се бавио одређивањем садржаја уџбеника. Такав, компетентан савет, мора бити формиран. Приватно идаваштво уџбеника мора бити законски укинуто. Такође, увођење реда у хаотичан „болоњски“ систем на српским универзитетима мора постати приоритет. Српски писци, научници, историчари морају коначно добити место које им припада. Славна српска историја, значајна културна баштина, српски митови и епови морају се изнова изучавати у нашим школама. Треба чинити све да се свет упозна са нашом историјом и еповима који су задивили и једног Гетеа, како не бисмо дошли у ситуацију у којој смо данас, да Албанци присвајају наше историјско и културно наслеђе. Влада мора да издвоји новац за снимање филмова и серија о српској историји који би били усмерени како на подизање морала српске омладине, тако и на упознавање западног света са српском историјом.   

5.       Сарадња са дијаспором је кључ српске борбе за бољи положај у данашњем, мултиполарном свету. Утицај српске дијаспоре је огроман, и простире се на свим континентима. У том циљу, треба помоћи формирање „српске мреже“ и спречити поделе којима смо склони. Омогућити улагање дијаспори у домаће фирме и третирање наших исељеника као грађана Србије, без обзира на пребивалиште. Дати право гласа Србима из Републике Српске, како би се оснажио осећај јединства и осећаја припадности народа са обе стране реке Дрине.

6.       Ћирилица је једино званично српско писмо, и у том циљу треба одредити смернице за очување исте. Одредити велике новчане казне за натписе на латиници, како на објектима тако и на српским производима. Увести порезе за натписе страним писмом (латиница јесте страно писмо). Постоји безброј добрих и иновативних иницијатива у том смеру, као што је иницијатива да ауто табле буду исписане на ћирилици [4]. Наравно, не треба занемарити ни оне српске писце који су писали на латиници; међутим, ћирилица мора бити основно српско писмо, као што је одувек и било.

7.       Језик. Језик који говоримо је у узрочно последичној вези са писмом којим се служимо, те коришћење латинице доводи до усвајања страних речи и израза. У српски језик је последњих година ушло исувише туђица, тако да се Срби различитих генерација и поднебља све теже разумеју. Предлажем оснивање комисије каква постоји у Француској, а којој би сврха била превод туђица на српски језик. Тако не бисмо имали „бечелоре“ и  „мастере“, „мобинг“ и сличне енглеске изразе у употреби.

8.       Пребројавање жртава. Проналажење масовних гробница свих Срба који су стрељани након другог светског рата. Позабавити се жртвама Голог Отока. Питање Јасеновца, асимилације Срба, избеглица и погинулих у протеклих ратовима мора бити основни национални приоритет Србије. Стално и свуда истицати број жртава. Не требамо се стидети сопствених мртвих. Пребројмо мртве да би живи имали мира.

9.       Породица. Радити на промоцији моралних норми и традиционалних вредности, српског кодекса части и начина живота уопште. Чинити све што се може у очувању традиционалних породичних вредности, оних које су здраве и које се морају очувати. Треба градити добар однос са традиционалним верским организацијама и подигнути ниво наставе веронауке у основним и средњим школама на прихватљиву меру. Српској Православној Цркви пружити финансијску и идејну подршку у свим пројектима који се тичу моралног оздрављења нације.

 

 

Покушао сам да издвојим три основне категорије циљева које морамо испунити како би Срби доживели морални и биолошки преображај. Уколико до њега не дође, бојим се да нас чекају све тежа и тежа времена.

 Доба пропадања.  

 

 



[1]  Више информација у тексту Владимира Пудара- „О називу“

http://desnamisao.blog.rs/blog/desnamisao/politicki-zivot/2009/01/11/o-nazivu

 

[2]  Више информација у текстовима Милан Дамјанац- „Проблем српског идентитета 1 и 2“

http://desnamisao.blog.rs/blog/desnamisao/kulturna-politika/2008/12/16/problem-srpskog-identiteta-prvi-deo
http://desnamisao.blog.rs/blog/desnamisao/kulturna-politika/2008/12/16/problem-srpskog-identiteta-drugi-deo

[3]  Погледајте реакцију надлежних органа након рушења српски надгробних споменика. Нема брзе акције полиције и правосуђа, нити протеста невладиних организација и притиска да се кривци ухвате и казне.

[4]  Више информација у тексту Дарко Бабић: „Језичке недоумице око нових регистарских ознака“

http://desnamisao.blog.rs/blog/desnamisao/kulturna-politika/2009/06/05/jezicke-nedoumice-oko-novih-registarskih-oznaka

Ко су грађани Србије?

Politički život — Аутор desnamisao @ 20:13

Пише: Владимир Пудар

 

 

 

 

        После две године рада Владе Мирка Цветковића дошло је изгледа време да се испуни и прво предизборно обећање. Списак обећања коалиције окупљене око Бориса Тадића је био веома дуг. Почели су са новим радним местима, а без посла је остао велики број грађана Србије. Једно од главних обећања коалиције било је оно обећање Млађана Динкића о 1000€ за акције.  Показало се да од тих пара неће бити ништа и да је и Динкић у кампањи преварио бираче. У кампањи су брже-боље парафирали ССП, од тог парафирања једино су успели да једнострано примењују Споразум и тиме нанесу штету буџету Србије. Нису успели ни да усвоје Статут АП Војводине, због унутрашњег сукоба у ДС. Једина ствар коју су обећали, а чије испуњење се после две године назире је стављање Србије на белу шенген листу.

            Када се каже да ће Србија бити на белој шенген листи, ту постоје разна тумачења. Тумачење Европске уније је да када кажу Србија, мисле на територију која не обухвата Косово и Метохију. Хавијер Солана је већ најавио да се визе неће укиниту за грађане Србије који живе на Косову и Метохији. Али ми већ знамо како званичници ЕУ гледају на питање територијалног интегритета Србије. Питање је како ће Србија реаговати на ову непристојну понуду. Чињеница је да Устав Србије гарантује иста права свим њеним грађанима.  Сви грађани Србије су једнаки пред законом. Чињеница је да Устав Србије експлицитно каже да је Косово и Метохија саставни део Републике Србије. Према томе могло би се заључити да Србија не може да прихвати овакав став Европске уније.

            Међутим Србија је у последње време изгубила сав свој понос и да прихвата све што јој се сервира из Брисела. Па како и не би. Борис Тадић и његови желе да што дуже владају Србијом. У томе им баш неће помоћи ако не испуне баш ни једно предизборно обећање. Због тога су спремни да прихвате све услове и да још једном покажу да су у одбрани Косова и Метохије јаки само на речима. Када треба да се по том питању нешто конкретно уради они подвију реп и надају се некој милостињи из Брисела. Овим потезом српска власт ставља грађане Србије са Косова и Метохије у подређен положај у односу на остале грађане Србије. Такође на овај начин Влада Србије још једном прећутно признаје независност такозване државе Косово.

            Далеко од тога да визна либерализација није добра ствар за Србију. Већ предуго грађани Србије троше своје време чекајући у редовима пред страним амбасадама. Зашто и ми не би могли да путујемо као сав нормалан свет? На жалост нису визе једино што нас у томе спречава. Питам се колико процената породица у Србији може себи да приушти одлазак у Париз, у Мадрид, Лондон, Берлин... Не због губитка времена проведеног пред амбасадом, већ због губитка радног места. У Србији се све теже и теже живи и то је тема о којој треба да се разговара, а бела шенген листа не може да се једе. Али Демократска странка, као прави мајстор за маркетинг, ставља све проблеме које Србија има по страни и од визне либерализације прави своју велику победу. Нема везе што остала обећања нису испунили.  Србија ће бити на белој шенген листи. То су јефтино добили. За њих јефтино, јер њихова дефиниција Косова и Метохије је нешто са чиме може да се тргује. Њихова дефиниција Устава Србије је нешто што се поштује кад се баш мора. Њихова дефиниција политике је маркетинг, а грађана за све грађане Србије немају исту дефиницију јер немају ни исти однос према њима.

           

 


Лажни идоли и глобализам као антицивилизацијски, антихуманистички и антихришћански процес

Kulturna politika — Аутор desnamisao @ 15:15

Пише: Милош Станковић

 

 

 

Пре само пар дана 80000 људи у Мадриду присуствовало је представљању Кристијана Роналда као фудбалера Реала. У готово паганском заносу, та маса жељна panem et circenses, симболично је потврдила духовно сиромаштво данашње људске цивилизације, одсуство сваког осећаја за естетику, али и дала право за размишљање, да ли је људски род уопште напредовао у последња два миленијума, или се можда данас поново налази на најнижој тачки Гаусове криве која врло верно осликава фреквенције историјских епоха. Било како било, последица је иста, а закључак поразан. 

                Кристијано Роналдо је само симбол једне глобалистичке инстант културе, те суштински колективистичко – монолитне филозофије животарења која само наизглед у први план ставља појединца. Јер глобализам нема потребу за истински лепим, већ за оним што изгледа лепо. Нема потребу за непролазним, већ за популарним. Њему не треба квалитет, већ квантитет. Зато глобализам није истина, него илузија. Зато је он гола форма без суштине, а такви су и уметност, спорт, политика, култура и наука које је породио. Ни веће спортске понуде, ни веће музичке и филмске индустрије, ни више књига, ни мање вредног и новог. Готово да више не постоји музика која се слуша дуже од једне сезоне, скоро да нема песме која је симбол свог времена, филма који оставља поруку, књиге која подстиче на размишљање, бритке мисли у науци, као да су изумрли дриблинг, машта и виц на фудбалском терену. Преплавило нас је понављање, штанцовање, доминирају копирање и рутина, а онда је неминовно све само привид.

                Зато је глобализам дубоко антицивилизацијски, али и антихришћански процес. Он човека, као мисаоно и емоционално биће води на слепи колосек еволуције, јер његови производи не оплемењују дух, него пријају чулима. Он човека доводи на ниво животиње. Подстиче инстинкте и нагоне а не мисао и емоције. Јер оно што оплемењује дух и душу јесте непролазно а глобализму не треба свевременско, већ једнократно. Глобализам тражи понављање на нивоу просте конзумације и дегустације, јер као примарни, али и ултимативни циљ и пред себе и пред друге поставља профит. У ту сврху служе и разни лажни идоли и пророци попут Роналда или Мајкл Џексона, људи материјално обезбеђени а духовно сиромашни, људи богатог спољашњег а сиромашног унутрашњег живота. Ко у њима и њиховим животима види спас, само је део зачаране спирале гладне сјаја, светла, сладуњавих паковања и осиромашења без краја. Јер исцрпљујуће маштање и поистовећивање са туђим и интересовање и уживљавање у животе других, као неке од главних “вредности” глобализма, неминовно воде запостављању личног, пре свега унутрашњег и духовног живота.

                Има ли спаса? Има, постоји већ више од два миленијума за оне који спас желе, који верују у љубав, наду и веру саму по себи. Има га и у делима и у књигама. Има га у нама, само га је важно наћи. Најзад, Франческо Тоти је потпуно неприметно потписао уговор којим се обавезао да до краја каријере остане у једном и једином клубу за који је играо и који је волео.

 


Наш председник Борис Тадић

Politički život — Аутор desnamisao @ 19:52

Пише: Стефан Драгојевић



 

”Да ли је то комета, или авион, или нешто друго?”, сећамо се да су се питали разни грађани када су гледали долазак Супермена. ”Да ли је то манекен, демагог, психолог, министар војске, не телекомуникација, председник, можда и премијер, диктатор???” то би данас рекли за појаву Бориса Тадића.
Наиме, шта је данас, био и биће Борис Тадић ретко ко може да одговори. Једино је сигурно да ће каријера дотичног, нажалост, трајати још. Дипломирани психолог, син дисидента у комунистичком времену, но ипак миљеника тоталитарног режима, имао је прилике да расте у врло угодном окружењу, за разлику од данас познатих ”ретроградних” снага који су се тада борили за онај идеал који сам наш уважени Председник квази-гарантује, а то је демократија.
Сама каријера нашег милог председника, коме сама деца желе да пишу писма љубави и опчињености увек је ишла узлазном путањом.
Борис Тадић је, уз ту још неке личности српске политичке сцене, најлепши пример најгоре врсте политичара коју је описао сам Арчибалд Рајс у својој књизи ”Чујте Срби(чувајте се себе)”. Како је дипломирани психолог постао министар телекомуникација а потом министар војске(вероватно са циљем да прогласи официре за лудаке и злочинце) на то ни најмудрији човек не би могао да одговори. Нажалост исте профитерске игре на које је славни Арчибалд Рајс указивао скоро пре један век, нису ни данас нестале.
Данас је тај психолог председник државе Србије. Изгледа да је преузео и функцију премијера. Изгледа да је он сам постао владар Србије, само Титу раван. То што је Борис Тадић и председник Демократске странке указује на однос који наш председник има према самом уставном праву и према демократији. Наиме, не постоји у свету човек који је председник свих грађана и уједно председник једне партије. Како је могуће да тај исти човек,тај исти председник буде председник партије а не оличење државе и народа??? Или је он и посебни председник 20% грађана Србије који гласају за ДС? На то би само Тадић могао да одговори, уколико би неко уопште желео да чује одговор. А тек обећања!
Није чудно да политичари не говоре истину, али ако је неко обмањивач пар екселанс то је онда уважени Борис Тадић. Од обећаних 200.000 нових радних места, изгледа да ће 200.000 људи остати без посла; од европских интеграција које је требао да спроведе изгледа да је претпрошла влада у којој су доминантне биле оне партије које се данас називају "ретроградним снагама" једина заиста довела Србију што ближе ЕУ, а уместо да млади и образовање буду нада ове земље, изгледа да су они сами оптерећење за ову државу (ал’ ипак Борис жели да му деца пишу, као што је волео његов учитељ Броз). Да ствар буде још гора успео је створи од премијера робота који личи на Деда Мраза са циљем да напише дневни ред за седнице владе. Замислите- премијер је постао редар! Очигледно да само у Србији може да се деси да председник изјави да УСТАВ није СВЕТИЊА(шта би данас рекли највиши политички и правни мислиоци свих времена) и да критикује једног члана владе(министра спољних послова)! Борис Тадић је постао нови апсолутни владар, једини у Европи! А тек што је љубоморан на остале поданике његове партије; нема потребе ни коментарисати (јадан Вук Јеремић и Бојан Пајтић). Па шта ће деца да мисле о теби Борисе? Лош пример за њих?

Нажалост то је реалност која се данас дешава у земљи Србији... Шта нам остаје да урадимо?

Да се боримо, са свим снагама, на свим пољима разума и слободе, зато што је Србима диктатура увек дошла главе, једноумље је увек кварило дух народа који је успео са вером у слободу да уништи и највеће силе које су се бориле против Србије, и само са том истом вером можемо да победимо још једног диктатора.

Нек остане после Тита, Тито, зато што после Тита више диктатора нисмо имали.
Спречимо после Тита, Бориса, зато што је демократија оно што је нас Србе увек чинило слободним и правдољубивим народом.


Недоумице око "три прста"

Kulturna politika — Аутор desnamisao @ 23:03

Пише: Милан Дамјанац

 

 

       Претпостављам да ћу се овим текстом многим читаоцима замерити. Многима се неће допасти информације које ћу изнети а које се тичу изненадне потребе да се поздрав са раширена три прста доживљава као антисрпски. Међутим, већ неко време пратим расправу о овом проблему и видевши да једна страна не износи довољно аргумената у прилог својој тврдњи, а да та тврдња узима маха, решио сам да реагујем на једини начин на који могу- аргументима. Наиме, све је потекло од текста господина Немање Мрђеновића[1]. Укратко, господин Мрђеновић тврди како српски поздрав са раширена три прста није ни српски ни хришћански поздрав већ да прави српски поздрав јесте поздрав са три скупљена прста. Сада ћемо се позабавити кључним аргументима које Мрђеновић износи: “ Последњих година србски поздрав победи, салутирање, уобичајено се врши са три раширена прста: палцем, кажипрстом и средњим прстом, а да се ретко ко упитао шта овај поздрав значи, одакле и од када потиче. Они који су себи заиста поставили ово питање, дошли су до врло неочекиваних сазнања.

Ако питате самозване «стручњаке» од када се овај поздрав користи међу Србима, неретко ће те добити одговор «одувек», а ако их питате шта значи, рећи ће вам да три прста представљају Свету Тројицу. Истинитост ових њихових тврдњи можемо врло лако проверити. Ако је заиста истина да се овај поздрав користи «одувек», за очекивати је да га видимо на сликама старих србских уметника који су дочаравали тренутке из наше славне историје. Ако не ту, а оно барем од када се појавио фотоапарат. Било би врло природно видети одушевљене србске борце после Церске или Колубарске битке, или после пробоја Солунскога фронта како показују три прста. Међутим, таквих слика и фотографија нема.Чак ни у многобројним записима, било историографским, социолишким или етнографским, нигде нема ни словца о та три прста.[2]

Скренуо бих пажњу на познату слику „Таковски устанак“ из 1898 године коју је насликао наш познати и признати сликар Паја Јовановић.

http://img21.imageshack.us/img21/7209/drugisrpskiustanak.jpg

Уколико Вас то није убедило погледајте приказ Првог Српског Устанка

http://img21.imageshack.us/img21/6885/serbia14yu111.jpg

 

Као што видимо из приложеног, на обе слике се јасно види поздрав са три раширена прста. Тиме је Мрђеновићева тврдња да је овај поздрав био непознат Србима пре мартовских демонстрација деведесетих оповргнута. Даље, јасно је да се ради о старом српском поздраву који има и хришћанску али и старословенску (старосрпску) симболику. Погледајмо шта на ту тему каже пуковник др Раде С. Н. Рајић који се бавио пореклом старосрпских поздрава и старосрпске етике: „Карактеристична поздрављања код нашег народа су ЉУБЉЕЊЕ СА ТРИ ПОЉУПЦА У ОБРАЗ, и поздрављање ИСПРУЖЕНОМ ДЕСНОМ РУКОМ У ВИС са ТРИ РАШИРЕНА ПРСТА. Ови поздрави се користе у различитим поводима и приликама. Оба поздрава у одређеном смислу садрже и проносе ЗАВЕТНИ ДУХ ЧАСТИ СРПСТВА.“ Даље каже: „Други наш карактеристичан поздрав је поздрављање са три раширена прста десне руке испружене благо према небу. Овај препознатљив поздрав се различито тумачи, односно, најчешће се везује за поздрав чланства и симпатизера Српског покрета обнове. Међутим, у вези с овим поздравом, ваља имати у виду да се он јављао за време дизања Првог али и Другог српског устанка, а готово сигурно и много векова раније; односно, највероватније се од давнина оваквим начином народ поздрављао у свечаним ситуацијама и приликама. С тим у вези, ваља знати да је по старима вишебожачким, односно предачким веровањима старих Словена, један од врховних богова горњег света био Бог Световид, а код нас Срба Бог Вид. Као соларно божанство, имао је три посвећења. Био је бог светлости, обиља и јунаштва, односно рата. Јахао је белог коња и представљан је као ратник. Славио се великим светковинама у онај дан лета који је узиман као најдужи дан у години. То је 15.јуни по старом, односно 28.јуни по новом календару. Тај дан, односно датум, је дакле Видов-Дан. Додуше, код нас је Видовдан ипак више познат и везан за Косовску битку која се, ШТО НИЈЕ СЛУЧАЈНО, управо догодила на овај највећи народни и ратнички празник и светковину старе српске вере. С друге стране, крст је као религијски симбол био познат пре појаве хришћанства. Уколико би хтели да са прстима руке представимо крст, онда се то једноставно чини са три раширена прста (палацем, кажипрстом и средњим прстом). Дакле, они симболишу управо крст, а подигнути у вис, могу и асоцирати на свечани поздрав посвећењима и врховном богу старе српске вере Богу ВИДУ. (Постоје тумачења да је по тадашњим веровањима имао три главе што одговара броју његових култних посвећености.) Према томе, све то наводи на закључак да се код наших давних предака поздрав Богу Виду вршио са три раширена прста десном руком благо подигнутом према небу, ка његовом „горњем свету“. Уједно они представљају и крст сачињен прстима десне руке. Мора се напоменути да је ВИДОВДАНСКИ ЈУНАЧКИ КУЛТ био веома јак у време Косовске битке. Тако је ова наша најзначајнија битка, поред свих њених узвишених етичких и хришћанских, војничких и националних вредности, значајна и због тога што се догодила на Видовдан. Ово је додатни разлог што је она постала и остала стуб наше историје, завета и постојања. Видовдански култ се у одређеном степену сачувао и интензивирао уочи Првог српског устанка 1804. године. Да споменемо да је Карађорђе захтевао да му се народне вође са три подигнута (а не састављена) прста и заклетву, уз присуство попа, закуну на верност. “[3]

Погледајмо и тумачење слике „Таковски устанак“ Паје Јовановића, које може да одговори на питање колико је стар овај српски поздрав: „Пред Први, култ Видовдана се јављао и за време дизања Другог српског устанка. Ово је посебно интересантно и јасно уочљиво када се пажљиво погледа слика дизања устанка у Такову под Милошем Обреновићем. Иако је она уметничко дело, на њој су јасно приказане две целине. На левој половини слике су устаници (где има и жена), који заједно са попом имају подигнута три састављена прста - позади њих је црква брвнара. С друге стране, на десној половини слике виде устаници са оружјем који чин дизања устанка и потврду верности исказују са подигнута три раширена прста десне руке. Позади њих је храст најважније свето дрво из старе вере. Према томе, с леве стране слике су представници нашег народа који исказују дух хришћанске вере, док су на другој и они који У ИСТОМ ЦИЉУ НАРОДНОГ ОСЛОБОЂЕЊА исказују поштовање и везаност за дубоке корене старе (предачке) вере и славе, и јуначког култа Бога Вида - херојског родоначелника српског народа. То наравно није случајно и има основу у напред наведеном. Уосталом МИЛОШ ОБИЛИЋ као идеални представник јуначке славе и витешке части, је више представник видовданског српског јуначког ратничког култа него представник хришћанског светог ратника.[4]

Јасно је, дакле, да је поздрав са раширена три прста стари српски поздрав. Остало је да одговоримо на питање, да ли је такав поздрав хришћански или антихришћански, како тврди Мрђеновић. Мрђеновић каже: „Прво раздвајање прстију, «раздвајање Свете Тројице» код Срба десило се почетком деведесетих година прошлога века, и за то је најодговорнији тадашњи вођ опозиције, а данас антисрбски прегаоц Вук Драшковић. Од времена успона несрећнога Драшковића Срби заборављају стари хришћански поздрав са спојена три прста и узимају антихришћански са раздвојена три прста. На ово су упозоравали и различити четнички листови у емиграцији, али и разне омладинске националне организације у отаџбини. Остаје нам нада да ће будући нараштаји имати уши да чују упозорења која им данас упућујемо, те да ћемо одбацити овакав начин салутирања и обновити православни поздрав који користимо већ дуже од хиљаду година.[5]

Није моје да браним господина Драшковића, нити његову трнутну политику са којом се не слажем и мислим да је дубоко погрешна и опасна. Међутим, истине ради, треба рећи да прво „раздвајање прстију код Срба“ у време распада СФРЈ није дело Вука Драшковића, већ академика Јована Рашковића на просторима тадашње САО Крајине.

 Као што смо већ показали, то није прво „раздвајање прстију код Срба“. Поздрав са раширена три прста далеко је старији од поздрава са спојена три прста. Када Мрђеновић каже да Срби заборављају стари хришћански поздрав са спојена три прста, заборавља да напомене да постоји још старији хришћански поздрав којим се и данас служе руски староверци. Ради се о поздраву са два прста. Зачуђује ме како нико не позива на повратак тог старог поздрава?

Сада, ваља размотрити тезу да је поздрав са раширена три прста антихришћански и да представља раздвајање Свете Тројице. Овим поздравом служио се кнез Кијевске Русије Владимир Први Велики, односно Свети Владимир (958 - 1015). Даље доказе о хришћанском карактеру овог поздрава проналазимо на слици коју је насликао Теодор Вризакис  (1865) . Приказан је митрополит Герман који благосиља грчку заставу (устанак из 1821. Године).[6]

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0:Epanastasi.jpg

Овај поздрав можемо пронаћи и на следећим сликама

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0:GrUstanak.jpg

http://www.infozentralschweiz.ch/bilder/history/ruetlischwur_gr.gif

Или рецимо једну од икона Исуса Христа

http://www.timboucher.com/journal/wp-content/uploads/2006/11/sacred-heart-jesus.jpg

Утврдили смо, дакле, да поздрав са раширена три прста има своје утемељење у српској историји и култури као и у хришћанској симболици.

Последњи Мрђеновићев аргумент односи се на фотографије на којима су приказане стране трупе које користе овај поздрав. Сматрам да је овај аргумент излишан. Поздрав никада није јединствен нити у том смислу искључиво везан за један народ у свим историјским периодима. Наравно да је могуће да су га и други народи користили. Ово такође важи за поздрав са спојена три прста. Међутим, поздрав са раширена три прста није доминантан поздрав ниједног од народа које смо на фотографијама видели.

 

Иако постоје фотографије на којима се види сличан поздрав у другим државама, српски поздрав сем сличности нема ништа заједничко са тим поздравом.

Током грађанског рата на просторима бивше СФРЈ српски војници су користили овај поздрав. Због тога припадници других етничких група на Балкану, посебно Бошњаци и Хрвати овај поздрав често сматрају провокацијом. На исти начин се доживљава и појам четници.

Поготову у Хрватској овај гест се сматра провокацијом или се приписује националистима, а Срби се због овог поздрава понекад подругљиво називају "тропрсташи".

Победница Песме Евровизије 2007. године, Марија Шерифовић, славећи максималних 12 бодова које је добила од Босне и Херцеговине показала је три прста. Један део бошњачке заједнице ово је схватио као провокацију.[7]

Сврха овог текста није да на било који начин омаловажи оне Србе који користе поздрав са спојена три прста, већ да укаже на чињенице и прекине готово трогодишњу хајку на оне који се поздрављају са раширена три прста на јавним скуповима. Моја жеља није да доприносим новим поделама у српском националном корпусу, већ да станем у одбрану Срба ма који поздрав они користили. Поздрав са раширена три прста је одувек имао важно значење, како у општем (Смрт, Живот, Част), православном (Отац, Син, Свети Дух) тако и данашњем (Свети Сава, Његош, Карађорђе ). То наравно не значи да имам било шта против оних који користе неки друкчији поздрав.

Моја поента је следећа- од тренутка када је Косово прогласило независност до данас, више је Срба трошило енергију на свађе и расправе о симболичком поздраву, него о судбини Косова и Метохије. Ово одговорно тврдим. Зато, браћо Срби, престанимо се делити и бавити проблемима који нису од суштинске важности за опстанак Срба и Србије, већ се почнимо бавити реалним проблемима, који су већ сами по себи довољно тешки да нам вештачки проблеми не требају.

Данашње значење овог поздрава је многоструко.

За разлику од Ве поздрава који је везан за победу, српски поздрав са три прста нема то значење. Користи се и у свакодневном поздрављању углавном мећу млађом и средњом полулацијом и једноставно представља поздрав некоме ко је далеко за традиционалне поздраве руковањем или говором. Обичај је да се одговори истим поздравом.

Поздрав са три прста су углавном популарисали српски спортисти. Познати су поздрави са три прста које су својим саиграчима и публици упућивали Владе Дивац, Саша Ђорђевић, Влада Вујасиновић, Новак Ђоковић и многи други.

Када су освојили Европско првенство у кошарци 1995., целокупна југословенска репрезентација је подигла три прста. Саша Ђорђевић је, подижући три прста, изјавио: „Нећемо да провоцирамо. Само - то је Србија, то смо ми, то сам ја - ништа више. То је мој понос.“ [8]

 



[1] http://www.czipm.org/triprsta.html

[2] http://www.czipm.org/triprsta.html

 

[3] http://www.vidovdan.org/arhiva/article1754.html

[4] http://www.vidovdan.org/arhiva/article1754.html

 

[5] http://www.czipm.org/triprsta.html

[7] http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%BE%D0%B7%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%B2_%D1%81%D0%B0_%D1%82%D1%80%D0%B8_%D0%BF%D1%80%D1%81%D1%82%D0%B0

[8] http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%BE%D0%B7%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%B2_%D1%81%D0%B0_%D1%82%D1%80%D0%B8_%D0%BF%D1%80%D1%81%D1%82%D0%B0


Украјина- подељена земља

Politički život — Аутор desnamisao @ 22:55

Пише: Јован Антуновић

 

 

 

Украјина, после Руске Федерације највећа и најмногољуднија земља Источне Европе, и држава са великим економским и људским потенцијалом, већ дуже време стоји у месту, стагнира, економски заостала, док њена политичка елита никако да нађе решење за нагомилане друштвене приблеме. Где су корени таквог лошег стања?

Прво, као и све источноевропске земље, Украјина је веома дуго била под социјалистичком и комунистичком идеологијом. Као део Совјетског савеза, а са падом берлинског зида и урушавањем целокупног колективистичког система вредности, логичан след догађаја био је економски крах. За разлику од осталих земаља источног блока, од којих је већина сада већ интегрисана у Европску унију, Украјина није одмах приступила реформама и сређивању друштва, већ се бавила политичким питањима, од којих су већина до данашњег дана остала нерешена.

Управо ти нерешени политички проблеми јесу други разлог због којег се Украјина налази ту где јесте. То су питања статуса украјинског и руског језика, питања националног идентитета, пута којим се треба кретати, избор између Москве, Брисела и Вашингтона, као и други низ тема око којих политичка елита не може да постигне консензус. Наиме, неформално, Украина је географски, али и у политичком, културном и вереском смислу подељена на три дела- источну, централну и западну.

У источном делу, уз Русију, живи велики број етничких Руса (који чине укупно око 17% популације у целој земљи), а већина њих, као ни Украјинаци који ту живе, не говори украјински језик, већ им је матерњи руски и инсистирају да се он уведе као други службени језик у земљи, чему се добар део остатка земље оштро противи. Грађани источних региона имају традиционално неповерење према украјинској држави, често се жалећи да она нема разумевање за њивове проблеме, да их посматра као грађане другог реда,  и да жели да их асимилује у украјински етнос и наметне украјински језик, културу и обичаје. Њихови политички представници углавном следе званичну политику Москве, о чему, између осталог, сведочи и велики број антизападних и антинатовских демонстрација које они организују у Аутономној Републици Крим. Иначе треба поменути да је од религије, у источном делу, доминантно православље, чији је институционални ослонац Украјинска православна црква Московског партијархата, аутономна огранизација унутар Руске Православне Цркве. За разумевање овог региона треба додати и чињеницу да је највећи број украјинских козака, који су ратовали за руског цара, управо са ових простора па према томе добар део популације источног дела земље чине њихови потомци.

Централни део, у који спада и главни град Кијев, насељен је махом Украјинцима. У регионима централне Украјине доминантан је украјински језик, али велики број људи се служи како руским тако и суржиком (мешавином украјинског и руског). Као и на истоку земље, овде је доминантна религија православље, али поред званичне Украјинске православне цркве Московског патријархата (УПЦ МП), делује са немалим бројем верника и одвојена, у православном свету непризната, Украјинска православна црква Кијевског патријархата (УПЦ КП). Од почетка деведесетих када је дошло до раскола у цркви, одвија се надметање у придобијању верника, при чему свака страна оптужује ону другу за издају и расколништво.

Запад Украјине, а посебно украјински део географске области Галиције, је регион по свему посебан, а могло би се рећи сушта супротност истоку земље. На западу се већ деценијама баштине идеје украјинског национализма, независности и дистанцирања од Русије. У односу на остатак земље, овде од верских заједница доминтну улогу има Украјинска грко-католичка црква, и њени верници које у православном свету често именују „унијатима“, тј. онима су након велике шизме прихватили унију са Римом, догме Римокатоличке цркве, али задржали православне, источне обреде. Руским језиком овде, иако га већина зна још од совјстских времена, локално становништво једва да се користи у међусобној комуникацији. Како што на истоку земље Руси и Украјинци истичу да страхују од асимилације и ишезавања њиховог језика и тако се и на западу често истиче претња од руског језика, аргументујући чињеницом да скоро пола земље прича на „језику стране земље“. Овде, на западу, у Галицији, је рођен и Степан Андрејевич Бандера, вођа покета отпора против Совјетске власти и човек о којем су мишљења о његовој улози у историји и данас оштро супротстављена. Иначе, када неки Рус жели да увреди Украјинца, у смислу да је фашиста, шовиниста или једноставно русофоб, он га означава термином „бандеровец“, мада многи Украјинци то и не сматрају увредом, одричући Степану Бандери било какав шовинизам или сарадњу са нацистичком Немачком у Другом светском рату, коју Руси често потенцирају.

Након свега наведеног, могло би се  рећи да културном и вредносном смислу, уместо једне Украјине, постоје три, које су међу собом, мање или више, оштро супротстављене и завађене. Остаје наравно и велико питање када ће се све ове разлике превазићи, када ће се постићи консензус око најважнијих тема, а политичка надметања почети да личе на цивилизован дијалог око социјал-економских питања и постматеријалистичких вредности а не на борбу на живот и смрт. До када ће исток гласати за Партију региона Виктора Јаниковича, центар за Блок Јулије Тимошенко а запад за Нашу Украјину Виктора Јушченка? Када ће Љвов, по многима један од најлепших градова не само западне Украјине и Галиције, него и Источне Европе, почети да изазива и позитивне асоцијације код рускојезичког становништва? Наравно, рећи да је само у Украјини проблем било би и нетачно и неозбиљно. Део решења је и у рукама земаља који се боре за превласт над овим просторима. Данас су то пре свега Сједињене Америчке Државе и НАТО савез са једне и Руска Федерација с друге стране, а у историји су то биле и Руско цартво, Пољска, Литванија, Аустроугарска...

У тим међусобним сукобима Украјина је, чини се, пречесто била, оно што данас називају- колетералном штетом.

 

 


Powered by blog.rs