Desna Misao

Конструкција нових националних идентитета на просторима Војводине и Црне Горе

Kulturna politika — Аутор desnamisao @ 18:24

Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

Непостојање јединственог српског културног обрасца слаби српски национални идентитет. Стога је могуће унутар једног народа који живи на простору две политичке јединице, конструисати две нације. Овакав случај није непознат- узмимо само пример стварања сепаратне аутријске нације у односу на немачку. Такође, могућ је покушај деконструкције нације, а затим конструкције сепаратних народа. Чини се да су најутемељеније управо оне теорије које народ дефинишу као скуп различитих племена и етничких група, које имају заједнички језик, културу и историјско памћење.
Нација се, пак, надовезује на појам народа – мада не нужно. Она свакако црпи историју и континуитет народног историјског постојања, мада се не мора нужно односити на један народ. Нација представља посебну целину и идентитет који се намеће као јединство циљева и тежњи једног или више народа који живи на неком простору и дели сличну културу и историју. Нација се може произвести као целина која настаје природно, као целина која „израста“ из народа, што представља појам националне државе. Уколико нација проистекне из једног народа као целине или на једном делу територије тог народа, њено национално осећање неће бити ограничено политичком јединицом, већ ће се сваки припадник народа који чини нацију сматрати неотуђивим делом те нације ма где живео. Припаднике овако схваћене нације веже заједничко етничко порекло, али понајвише, поред народног језика, културе и историјског сећања, јединствен национални идентитет и сличност различитих културних аспеката, затим солидарност и осећање повезаности са другим припадницима исте нације. Стабилност државе коју чини овако схваћена нација зависи од успоставе патриотизма у свим деловима земље и у свим етничким групама које са њом живе, не поричући њихове посебности.

„Војвођански“ идентитет као пример стварања „грађанистичке“ нације



Са друге стране, постоји и грађанистички концепт нације који се заснива на кровном националном идентитету који настаје у посебној политичкој јединици и намеће се свим становницима државе. Држављанство се изједначава са националношћу, а кровни идентитет обезбеђује успешно наметање културног идентитетског обрасца различитим народима који живе на простору новоосноване нације. Северна српска покрајина Војводина представља пример покушаја конструкције националног идентитета грађанистичке нације. Овако схваћена „нација“ у настајању има за задатак да наметне термин „војвођани“ као идентификациону ознаку и кровни идентитет разнородним народима који живе у овој српској покрајини, те би тако сви становници тог дела земље, ма колико подељени и разнородни били, временом представљали све више целину за себе. Створиће се осећај јединства и солидарности, што ће изродити снажне сепаратистичке тежње. Предуслови тога јесу специфичне културне особености које „војвођани“ непрестано истичу у први план последњих шездесет година. Фактичко отцепљење од Србије представљаће само финални део прилично сложеног процеса конструкције националног идентитета, на који владајућа српска политичка елита не обраћа пажњу.
Важно је схватити да је појам нације конструкција у далеко већој мери од појма народа, а сваку је конструкцију могуће деконструисати. Такви покушаји су управо усмерени против српске нације. На делу је темељна деконструкција српске нације и српског националног идентитета са циљем да се његови домети сведу на један део популације тренутне српске државе (и искључе читаве области попут Војводине у којој живи јасна већина Срба) а из њеног темеља одстране сви елементи који могу довести до реконструкције првобитних постулата и идентитетских образаца српске нације.

Мултикултуралност и толеранција, на коју се војвођански политичари позивају, мора се посматрати из угла комунистичке флоскуле о “братству и јединству ” различитих народа и народности. За сваку је похвалу мирољубива коегзистенција различитих етничких група на простору АП Војводине, међутим, уколико се заиста ради о правој мултикултуралности, не видим разлог постојања аутономије Срба и осталих националних заједница од остатка Србије. Уколико се сва права националних заједница поштују, чему онда аутономија и за 65% Срба који у Војводини живе? Стално се истиче да ” војвођани желе аутономију”. Да ли то значи да грађане Србије који живе на територији аутономне покрајине Војводина не смемо звати Србима, зато што то нису, и зато што бисмо им тиме кршили основна људска права, али их смемо и морамо звати “војвођанима “. Видели смо да се у овом термину не крије само назив за грађане који живе на том простору већ и одређени културни образац којим се истичу непомирљиве разлике АП Војводине у односу на остатак Србије. Сада је већ уобичајено рећи да “војвођани траже… “, ”војвођани очекују…”, чиме се на мала врата уводи нов национални идентитет који почива на миту о европским културним вредностима које, наводно, Војводина поседује. Војвођански идентитет се, дакле, представља као европски идентитет у малом, док се иза тога крије грађанистички концепт конструкције нове нације који не негира посебност народа који живе на простору покрајине, али им намеће јединствени идентитет, културу и тежње.

„Црногорски“ идентитет као пример конструкције новог народа и националне државе

Црногорска нација се гради на основу културног обрасца који прихвата културолошке варијетете у оквиру српског народа на простору Црне Горе као народне. „Црногорска“ елита покушава да створи нов народ негативним одређењем у односу на народ порекла. Темељна грешка која се „конструкторима“ поткрала јесте неразумевање разлике између нације и народа. Било jе сасвим довољно истрајати на покушају стварања нове нације, и дуговечније; покушај стварања новог народа је скуп, неисплатљив и краткорочан пројекат, пошто захтева намерно прећуткивање одређених историјских чињеница, узурпацију културне баштине, истрајност на доказивању различитог етничког порекла и присвајање језика. Јасно је да у Црној Гори живи српски народ; да је већи део племена настао након Косовског боја и пропасти српске државе. Наиме, мноштво српских исељеника населило се у Црној Гори, у којој су већ тада живели Срби. Сви црногорски владари изјашњавали су се као Срби, православне владике нису криле свој српски идентитет, а народ је поносно истицао своје српске корене. Косовски завет је био изузетно снажан у Црној Гори, Обилићев подвиг светао пример јуначког живота а уједињење и ослобођење српских земаља јасан и непомућен циљ. Стога је Црна Гора прозвана „српском Спартом“. Петар II Петровић Његош је један од најзначајнијих утемељивача српског националног идентитета и националног осећања. Примера ради, у Законику књаза Данила установљеног 1855. године пише да у Црној Гори „нема никакве друге народности до једине српске“.

Када се говори о негативном одређењу црногорског народа у односу на српски, мисли се на успостављање момента одношења у односу на који се ствара нов национални идентитет. Како би се створио сепаратни идентитет, мора се примарни прогласити за лажни или наметнути. Стога је од суштинске важности инсистирати на тези да су „Србијанци окупирали Црногорце 1918. године“ и да сва зла црногорцима долазе из београдске кухиње. Овакав културни модел одношења пропагиран је путем медија јавног информисања, те и кроз црногорску филмографију. У извесним филмским остварењима сниманим након 2000. године суштински је важно приметити тумачење новије историје по којој је Црна Гора „била талац политике Слободана Милошевића који окупира Црну Гору“ и младе црногорце користи у својој наводној ратној кампањи деведесетих година. Стварање мржње према објекту одношења јесте од суштинске важности за стварање новог народа. Ради се дакле, о самообмањивању, или, правилније речено- самопревредновању суштине и идентитета.
Како би се стварање народа и касније, нације и националне државе, која из њега проистиче, довршило, било је неопходно ново тумачење историјских догађаја и преименовање језика. Са друге стране, да се црногорска елита одлучила на стварање црногорске нације не утичући на превредновање (или, ако хоћете, асимилацију) српског народа у црногорски народ, вероватно би имала далеко већег ефекта. Промена би спорија али дуготрајнија, као што европски примери и потврђују, узурпација целокупне културе и језика не би била неопходна- а моменат одношења би био неопходан само до одређене границе, односно, суштина тако створене нације није искључиво у рату култура и рату за историјско наслеђе и памћење, док је у супротном случају неопходно новостворени народ константно држати у приправности, и диференцирати га у што већој мери у односу на народ порекла. На тај начин мржња према Другом постаје основа новог идентитета (мржња проистиче из страха од нестанка крхког новог идентитета). Стога би, дугорочно гледано, заснивање црногорске нације на грађанистичком принципу и одвојеном политичком ентитету био успешнији процес који би нанео више штете српском националном бићу, пошто би у свој корпус укључио све грађане Црне Горе. Овако, идентитетска конструкција је исувише нападна и вештачка, одржава је медијска и образовна машинерија која лако може променити смер деловања у зависности од глобалних дешавања. Верујем да разлог за одабир оваквог путa у стварању тзв. црногорске нације упућује на исправност закључка колико се заправо на простору Балкана слабо схвата разлика између нације и народа. Не смеју нас заварати јавни иступи црногорске политичке елите која тврди да је Црна Гора грађанска држава и да не негира права ни једној народу који у њој живи. Без обзира на конкретну дефиницију устројства црногорске државе (мисли се на њену званичну дефиницију- да ли је у питању држава свих народа који у њој живе, тј.грађана или држава свих црногораца и осталих грађана), потпуно је јасно да се све чини не би ли се створила национална држава. Тренутно јавно позиционирање Црне Горе као грађанске, односно, њено неутрално позиционирање у односу на идентитетске обрасце који у њој увелико делују и сукобљавају се има за циљ припрему за касније репозиционирање. Дакле, неутрално позиционирање црногорске државе јесте део развојног процеса. У питању је прелазна фаза ка прихватању супротног идентитетског конструкта у односу на онај који је у почетку одбачен као неодговарајући или спољашњи (у овом случају, српски).

Како би се створио нови народ, неопходна је узурпација културе народа из којег нови народ проистиче. Зато се испоставља као проблем евентуални захтев Срба у Црној Гори за добијање статуса мањинског народа: сваки мањински народ има право да штити и баштини своју културу, обичаје, језик и историју. А сва обележја народа која би Срби желели да заштите у Црној Гори већ су узурпирана од стране тзв. црногорског народа. Култура, историја и говор Срба у Црној Гори није више део српског, већ црногорског идентитетског корпуса, и зато је проблематичан захтев за његовом заштитом. Наиме, црногорска култура је култура Срба у Црној Гори „прочишћена“ од српских националних елемената и српског имена. Црногорска историја је историја Срба у Црној Гори „прочишћена“ од чињеница који је могу повезати са српском историјом, црногорски музички инструменти јесу инструменти Срба у Црној Гори (нпр. гусле). Једина дозвољена права за српску националну мањину била би заштита права на србијански варијетет српског културног и националног идентитета, што је у склопу свеобухватне стратегије да се српски идентитет сведе на шумадијски, те да се из српског корпуса искључе сви Срби ван граница Србије (без Војводине, у којој је на делу стварање војвођанског идентитета, који смо већ споменули). У будућности, Србима предстоји тешка и неизвесна борба- борба за наслеђе.

Значајне личности из српског националног корпуса које заузимају значајна места у културном и националном идентитету Срба, преименоване су у црногорске. Тако се, на пример, владика Петар II Петровић Његош проглашава значајном личношћу црногорске културе, а његово најпознатије дело „Горски вијенац“ преводи на тзв. црногорски језик. Краљ Никола Петровић наједном постаје етнички црногорац иако је сам јасно стављао до знања да је Србин. Дела и одлуке познатих Срба из Црне Горе се систематски лишавају примеса српског националног идентитета, било прећуткивањем и заташкавањем, било несувислим оправдањима њихових „тренутних заблуда“.

Улога и корени конструисања новог језика и нове цркве у Црној Гори као предуслов конституисања новог народа

Што се тиче канонски непризнате тзв. Црногорске православне цркве, ситуација је и више него јасна – и она је у служби стварања новог народа. Циљ јесте стварање посебног народа, и стога, стварање народне, црногорске цркве која нема српске карактеристике била је логична одлука. Наиме, ради се о политици културног геноцида, која се спроводи и на Косову, на коме се затиру трагови српске културе а преостала културна баштина се присваја. Великодостојници тзв. ЦПЦ захтевају да Српска православна црква уступи тој непризнатој и несумњиво, политичкој творевини, српске манастире. Ради се о јачању народне кохезије путем народне цркве. ЦПЦ има управо ту улогу- главног духовног ујединитеља новог „црногорског“ народа. Корене успостављања тзв. „Црногорске православне цркве“ проналазимо у Штедимлијиним радовима, те се заправо може са сигурношћу рећи да је Штедимлија несумњиво први идеолог стварања сепаратне цркве. Писао је да је светосавље идеологија „супротстављена еуропској цивилизацији“ и покушао да направи отклон од ње. Улога коју додељује новој цркви управо је кохезиона и идентитетски примарна што се лако уочава ако обратимо пажњу на тезе које је Савић Марковић Штедимлија записао у својој књизи под насловом „Основи црногорског национализма“: „Ко да сједини и измири племена? Ко да их окупи на једно и да концентрише њихов отпор Турцима, кад она не признају никога и не покоравају се никоме? – Ипак, она су признавала над собом једног поглавара, била му „одана и послушна“, поштовала га и цијенила, али он над њима није имао никакве свјетовне власти, нити је могао да их ма на шта присили. Ко је то био? – Била је то црква! Црногорска народна црква. Црква и црквени поглавар били су поштовани од свих Црногораца без разлике којем су племену припадали. Али, каква је то црква била? Је ли имала сличности са оном средњевјековном српском црквом? Која је њена улога у Црној Гори била? Какве методе? Каква власт?“ . Из приложеног се види да Штедимлија покушава да теоријски разради питање друштвеног утицаја православне народне српске цркве у Црној Гори и разлоге њене успешности. Међутим, Штедимлија намерно прећуткује да је за време турске окупације у Црној Гори деловала православна црква која је тежила континуитету са Српском православном црквом и Пећком патријаршијом. Православна црква у Црној Гори и њени свештеници су кроз читаву историју имали искључиво српски национални карактер.

Питање језика је, можда, још комплексније питање које захтева опширан одговор, но ми ћемо га само успутно споменути. Језик је главно обележје народа, али не нужно и нације. На пример, ваља имати у виду да америчка, аустралијска, аустријска нација постоје иако говоре туђим језиком. Међутим, као што смо већ утврдили, пошто је у питању стварање новог народа, неопходно је и стварање новог језика, те је тако извршена узурпација српског језика коме је промењен назив. Сада се правила и нека слова српског језика у Црној Гори незнатно мењају како би се оправдало стварање новог језика. Наравно, тако нешто је потпуно ненаучно, и то може потврдити сваки лингвиста. Стварање новог језика је чисто политички потез у служби стварања новог народа. Ако се овакав нови језик схвати у контексту стварања новог националног идентитета, јасно је да је циљ што већа неразумљивост између Срба и црногораца. Дакле, језик служи да се што мање разумемо- како бисмо се што лакше дезинтегрисали.

Корени покушаја да се црногорски народ издвоји из српског корпуса налазе се у деловању Секуле Дрљевића и горепоменутог Савића Марковића Штедимлије, сарадника усташког и фашистичког режима. Међутим, управо је у титоизму дошло до неспутаног и озбиљног покретања тзв. Црногорског питања, након објављивања текста “О Црногорском националном питању” у листу Борба, аутора Милована Ђиласа. На овом примеру видимо идеолошке корене новог „црногорског“ идентитета. У односу на Штедимлију, Ђилас је био далеко скромнији – његов циљ није била изградња новог народа већ нације, као што и сам признаје, рекавши да је „…извршио…образлагања црногорске нације…ни тада нијесам мислио да Црногорци нијесу Срби- варијетет српске народности…ми смо за то јер смо увјерени, знамо да црногорски народ, а он то хоће јер се осјећа, јер јесте нешто посебно, посебни другчји Срби од свих Срба“. Не треба да нас завара неопрезна употреба термина народа и нације у Ђиласовим говорима. Из наведеног цитата се јасно види циљ успоставе нове нације- црногорске нације. Слична права, у идентитетском смислу, на то има сваки део српског националног корпуса. Једнака права на стварање сепаратне нације има сваки део српског националног корпуса који је и мало културолошки различит у односу на остале делове, што представља опасност и претњу по српски идентитет. Наиме, ради се о томе да не постоји довољна национална кохезија Срба.

Закључак

Непостојање јединственог културног обрасца слаби српску нацију, тако да се културолошке разлике између Срба морају укључити у јединствен образац који се мора прихватити од стране свих припадника српске нације. Разлика између Срба у Црној Гори који баштине посебан варијетет српске културе у односу на друге Србе (нпр. у Републици Српкој или Шумадији) јесте постојање независне црногорске државе у прилично дугом периоду. Управо ће прекинута државност Црне Горе бити основни аргумет за осмишљавање неопходних предуслова који би створили нови национални конструкт и од Срба у Црној Гори (и старој Херцеговини која је њој присаједињена) начинили „Црногорце“.

Крајње је време да српска елита заузме јасан став о овом питању и доледно га спроводи. Ускоро ће у Црној Гори доћи до пописа становништва, а борба за смањење процента грађана који се изјашњавају као Срби јесте део прикривеног иденитетског рата. Уколико Србија не преузме одлучујућу улогу у решавању проблема Срба у Црној Гори веома брзо можемо бити суочени са асимилацијом великог броја Срба, што је недопустиво и представљало би пораз српске нације, политичке елите и државе Србије у целини.

http://www.slobodanjovanovic.org/2011/03/07/m-damjanac-konstrukcija-novih-nacionalnih-identiteta/
 

 

 


„Српски“ филмови?!

Kulturna politika — Аутор desnamisao @ 03:47

Пише: М. Дамјанац

 

 

 

Србија је земља богате историје, традиције, културе. Народ са тако значајном историјом ипак није доживео да види екранизован ни мали део своје историје, понајвише због тога што друштвена свест о важности филма међу српским редитељима и представницима државе није на завидном нивоу. Не разумеју се све предности популаризације истине и сопствене земље кроз филм. Филм је данас у служби политичких дешавања, и била то жеља редитеља или не, он учествује у креирању слике о неком народу и држави. Филм који се снима и живи свој живот ван Холивуда, приоритетно треба да обрати пажњу на два циља. Оба циља зависе од намене филма. Филм може имати унутрашњу и спољашњу намену. И једна и друга морају бити пажљиво промишљене и одлука о томе шта и како снимати мора узимати у обзир и ове факторе. Наравно, не заступам тезу да треба редитељима и сценаристима забранити да снимају филмове какве они желе. Само истичем да великој већини српских редитеља недостаје осећај елементарног патриотизма, а министарству културе план и циљеви на основу кога би се расписивали конкурси за снимање одређеног филма који би овој држави и народу били од користи. Само такав филм сме да се финансира из државног (народног) буџета. Циљ филма намењеног за спољну употрену треба да буде представљање државе и народа из којег долази у правом светлу, истичући позитивне и лепе ствари којом се његова земља поноси.

 

Независно од тога, у протеклом периоду у Србији су снимљени филмови који су намењени спољној употреби и који су већ покупили неколико награда на разним фестивалима. Филм „Турнеја“, којим започињем овај списак, постао је чувен, како у региону, тако и у Европи. Начин на који су Срби приказани у српском филму „Турнеја“ је криминалан. Наравно, сам филм као и сви други српски филмови у протеклих 15-так година је лоша симулација неких америчких филмова. У овом случају радило се о несрећном покушају симбиозе филма „Ко то тамо пева“ и „Welcome to Sarajevo“. Од шмека и квалитета српског филма „Ко то тамо пева“, који је сниман у време када је филмографија овде имала неки значај и квалитет, успели су да преузму само аутобус, али су зато од филма „Welcome to Sarajevo“ покупили став према Србима. Тако смо могли да видимо да Срби не подносе културу, да је рат кренуо из Београда, да су српски војници крволоци... а целу ту слику је употпунила незаборавна доскочица лика у филму (којег заиста не могу да се сетим, мада су ионако све улоге наликовале једна на другу): „Ја нисам Србин, ја сам глумац!“. Каква храбра изјава, какав храбар филм српског редитеља! Сјајно, одмах је уследила додела значајних награда уз захвалност за допринос помирењу на Балкану и прихватању праве истине о узроцима рата! Замислимо да Хрвати или Бошњаци сниме овако храбар филм о свом народу и свом учешћу у рату? Мислите ли да је то могуће? Наравно да није, они снимају филмове у којима величају свој народ и исправност „бранитељског“ рата од „великосрспке“ агресије. Код њих се снимање таквих филмова назива „истином“, а код нас је сваки филм „уметничко дело које не подлеже моралним границама“.

Други филм, који ће бити и наш кандидат за Оскара, јесте филм „Беса“, о несрећној љубави између Словенке и Албанца. Временски контекст је стављен у 1912. годину, а Словенка је удата за Србина. Између редова провејава теза да су Срби колонизатори на Космету, а Албанци напаћен и несхваћен, обичан народ који ту вековима живи. Наравно, главни лик у филму, Албанац кога глуми Мики Манојловић је частан, вредан и патријахалан. Оставимо по страни квалитет овог филма, него хајде да размислимо: да ли је у Приштини могућа премијера филма „Завет“ који би говорио о љубави између младе Албанке и Србина, који Србе представља у добром светлу, чак је један Србин главни лик филма? Ако сте то успели да замислите, замислите сада да су читав тај филм финансирали и снимили Албанци, а онда га послали као кандидата за Оскара!

А сада долазимо до два најновија и најистакнутија примера којима ћу посветити највише простора. Пођимо од, свакако уникатног, „Српског филма“. Уникатан је по томе што је у питању симбиоза „Хостела“ и „Тестере“ под уникатним називом. Дакле, сам филм наликује на два споменута филма, с том разликом што је још морбиднији и одвратнији. Ето прилике да и наши режисери добију награду за нешто, јер забога, ко ће направити најморбиднији филм ако не Срби. Када би се додељивала награда за морбидност, „Српски филм“ би без проблема тријумфовао, пошто на том пољу напросто нема конкуренцију. Радња филма се догађа, погађате, у транзиционој Србији, а главни јунак је пропала порно звезда, Милош, који прихвата понуду непознатог бизнисмена и редитеља да „глуми“у његовом филму за велики новац. Разлози за прихватање понуде су, како у филму главни јунак каже, „да ако се укаже шанса, сакупим довољно лове и побегнем из Србије са породицом“. Наравно, таква племенита жеља је пред испуњењем, међутим испоставља се да је зло у Србији превише морбидно и јако и да из те атмосфере зла ипак није успео побећи. Након што потпише уговор за баснословну суму новца, наш јунак одушевљено приступа новом подухвату, нешто чуднијем у односу на своје претходне, од којих се у филму истиче пројекат „Milos the filthy stud“.


Међутим, не лези враже, испоставља се да је бизнисмен уствари опасан манијак и да снима реалне ситуације, реалне људе и реална мучења. Милош то није одмах схватио, али након снимања сцене у Заводу за напуштену децу, сазнаје да је споменути бизнисмен и режисер уствари дечији психолог кога је државна безбедност узела под своје 1992. и слала га у акције по свету. „Ах, како забавно и храбро звучи овакав заплет, да ли је могуће да аутори смеју да у постмилошевићевској геноцидној нацистичкој Србији спомену такве ужасне ствари које је чинила најспособнија служба света и васионе?“, запитаће се просечни гледалац у Европи. Каква храброст, браво! Иако сам очекивао да ће у некој од наредних сцена Срби бити оптужени за производњу антракса (било је и таквих филмова, додуше не у домаћој продукцији ) или да ће се испоставити да је српска тајна служба одговорна за рушење Кула близнакиња и тиме решила дилема која изједа све грађане врлога новога света, остао сам празних рукава. Бар сам тако мислио. Онда сам сазнао да су луди редитељ и остала булумента манијака „елита Србије, а да је њихов задатак да пуне буџет земље јер на њима почива економија наше државе“. Да се разумемо, мислим да ни најбољи ревизор, када би доспео до података о трошењу државног новца не би могао да установи куда те паре одлазе и како се поново стварају ни из чега, и на који начин државни буџет одолева немаштини. Да, разуме се да је у питању једна од чувених нерешивих светских мистерија, попут мистерије Сфинге, али искрено сумњам да одговор лежи у снимању реалистичних хорор филмова за перверзну клијантелу, како се у филму представља. Мада већ могу да замислим заслужног и награђеног београдског полицајца како у некаквом садомазохистичком расположењу маше пендреком и понавља: „Мој Београд си дошао да ломиш!“. Чиста еротика.

Поред ових занимљивости о сопственој земљи, филм каже понешто и о моралу наших војника и породица. У току филма сазнајемо да је један од ликова у филму, погинули војник и херој у протеклом рату, Рајко, нажалост „отишао на онај свет пре него што је своју кћерку увео у тајне сексуалности“ на „исти начин на који је његову мајку у те тајне увео његов деда“. Бриљантно. Болесне ли средине за одрастање, боже помози. Аутори филма су објаснили свету традиционалне обичаје у српским поремећеним породицама и умовима. Овакав народ није заслужио једно бомбардовање већ још бар педесет како би дошло до истребљења тог зла коме се крај не види. Што се тиче радње,излишно је трошити редове описујући свирепа убиства, одвратна силовања и мушкараца и жена, чак и тек рођених беба, затим педофилију и наравно, гомилу дрогирања. Дакле, у питању је српски рецепт: направити нешто што наликује најодвратнијим светским филмовима који су ослобођени нечега што се назива пристојност, морал, квалитет, поента и на све то додати још гомилу морбидних сцена за које су идеје могли добити једино од озбиљних психијатријских болесника. Делује као да су такви и били сарадници на сценарију.

Да то не буде све, редитељ се побринуо када је овом ремек- делу морбидности и иживљавања над здравим разумом наденуо назив „Српски филм“. То је као када би се „Хостел“ који се одиграва у Словачкој звао „Словачки филм“. Ништа од тога, Словаци би се побунили. Али код нас нема грешке, нема потребе да се распитујете чији је филм у питању и која је поента филма. Све је у називу.



И тако, „Српски филм“ је дефинитивно првак у морбидностима, а носи назив који све објашњава. Ех, да ли би икада Хрвати снимили филм са сличним називом и тематиком питам се?

За шлаг на торти побринула се екипа која стоји иза грандиозног филма „Шишање“. Овај филм поседује извесни квалитет, смисао и разумљивост. Невоља је у томе што је политичка конотација овог филма и контекст у који су закључци убачени крајње злонамеран. На почетку, ваља рећи да је и овај филм поприличан покушај копирања неколико америчких филмова на тему нацистичих скинс групација. Главни јунак је средњошколац, врстан математичар пред којим је лепа будућност. Међутим, „лоше друштво“ га одводи на утакмицу „Радник- Нови Пазар“, на којој из прве руке има прилику да осети полицијску бруталност, а касније и да прихвати вредности нацистичког покрета. Једна од смешнијих ствари био је приказ навијача Новог Пазара како машу српском заставом и певају српске песме, а напада их група хулигана нациста. Вероватно би угрозило поенту филма уколико би се представила истина, па уместо заставе Србије стајала парола злогласном злочинцу Аћиф Ефендији. Но, хајде да ову сцену ставимо на страну. У филму се ради о социолошком приказу мотива једног младог, талентованог младића који постаје нациста, а на крају и њихов лидер.

У филму су навијачи и хулигани изједначени. Једна од опаски која то осликава изговорена је од стране једног од вођа хулигана: „Нико овде не долази да гледа утакмицу, каква утакмица, зар ово да гледамо?“. Но, то није најтрагичније. На почетку и крају филма, приказује се сцена у којој се у извесној телевизијској емисији говори о проблему навијача. У тој емисији, Предраг Ејдус глуми уваженог академика који не подржава насиље, али има разумевања за бунт омладине и указује на шири контекст проблема у односу на саговорницу из невладине организације, која проблем „хулиганизма“ своди на последицу „тешког наслеђа деведесетих година“ (докле више?) и упире прст у академика, говорећи му да су „он и слични“ криви за тако катастрофално стање у коме се омладина налази. Занимљиво је да кроз филм сазнајемо да је тај исти академик уствари прикривени нациста који сарађује са делом владе и инструира навијаче на рушилачке акције. Такође сазнајемо да је особа из невладине организације искрена и добронамерна, предивна и морална особа коју дубоко дотичу друштвени проблеми. Занимљиво је ово поређење, као што је занимљиво и поклапање догађаја. Баш у време проблема са навијачима и уличним протестима, у биоскопе стиже филм који се бави истом тематиком и на идентичан начин као и домаћи медији.

Представљањем особе која се не слаже са јавним мишљењем о догађају или владајућој политици, етикетирањем те особе као нацисте, заправо се уводи нова врста борбе против неистомишљеника у Србији - покушај јавне лустрације неподобних. Занимљиво је да се у споменутом филму у контексту нацистичких појава појављују свештеници Српске православне цркве, гусле и борба против беле куге чиме се шаље јасна порука да су на новом медијском небу Србије традиционалне вредности неприхватљиве и равне нацизму, и да је дозвољено људе који заступају традиционалне вредности ставити у тај контекст. Стиче се утисак да у Србији вреба вирус фашизма, нацизма и свеопштег лудила.

Наравно, у филму се представља убиство Рома, рушење и паљење њихових насеља од стране скинса.... Интересантно је како нико не реагује на злонамерна и трагична претеривања која се односе на Србе у српским филмовима, али се зато подигне велика прашина уколико се слична неправда учини неком другом народу. Оно што треба похвалити јесте фер приказ српске полиције и метода „смиривања осумњиченог“ и „демократског испитивања осумњиченог“. Полицијска бруталност је лепо приказана, као и веза између локалних мафијаша (менаџера и финансијера клубова), као и узимање рекета од стране полиције.

Но, злонамерности у овом филму има још. Нацисти се поздрављају нацистичким поздравом и са три прста, а једна је сцена посебно интересанта: сцена у којој главни јунак, а сада нови лидер нациста/навијача/хулигана изјављује „Нема повлачења, нема предаје!“, што је јасна алузија на чувену песму групе „Београдски синдикат“. На крају, постаје јасно да навијаче инструира државна служба безбедности и део владе. Полиција прикрива доказе о криминалним радњама вођа навијача како би могла да их контролише, а служба има све податке о њима. Приказан је говор Слободана Милошевића и рушилачке акције навијача на његову команду, а затим је то исто учињено приказом Војислава Коштунице на митингу уз кадрове спаљених амбасада. Наравно, ауторима филма се никако није допала идеја да у ту повезану схему некако убаце и петооктобарске промене али претпостављам да би то нарушило слику о спонтаном бунту народа и навијачких вођа.

Имајући у виду да сматрам да је ово филм који представља најбоље смишљену пропаганду, која није једноставног и безазленог, огољеног типа као у нпр. филму „Турнеја“, за крај ћу набројати тезе које из овог филма произилазе:

- навијачи су хулигани,

- хулигани су уствари нацисти

- те нацисте инструирају интелектуалци који се не слажу са државном политиком која захтева оштре(језиве?) мере против навијача

- ти интелектуалци су нацисти

- те интелектуалце можемо лако препознати, то су они који се у тв емисијама представљају као „европљани“ и либерали али који о томе имају и понеку критичку реч да кажу

- представнице невладиних организација које желе да модернизују друштво су моралне громаде

- Хитлер и Љотић су утрли пут, али сада се мора измислити нови српски нацизам који обухвата гусле и Српску православну цркву

- све ове покрете подржава и помаже полиција и државна безбедност

- ти исти навијачи и њихове вође врше акције по налогу службе безбедности, како за време Милошевића, тако и за време Коштунице (мисли се на паљење амбасада)

- у питању је шири друштвени проблем који поред интелектуалаца потпомажу и музичке групе, попут „Београдског синдиката“

- Роми се убијају и пребијају свакодневно

На крају, не знам ни да ли би имало смисла давати било какав закључак. Српска филмографија је одавно престала да буде српска. Али и више од тога - она је изгубила и људскост и пристојност. Уместо да оно мало новца који се у Србији могу издвојити потрошимо на снимање квалитетног и елементарно „пристојног“ филма, ми снимамо и гледамо којештарије. Које би то биле, чак и да нису антисрпске. Само што у том случају не би никога занимале.

 

http://www.nspm.rs/kulturna-politika/srpski-filmovi-q.html 


Успостављање етичких начела-Кантов категорички императив

Kulturna politika — Аутор desnamisao @ 15:26

Пише: Катарина Анђелковић

 

 

 

 

 

Деонтолошка етика је синоним за Кантову етику. Пошто реч "деонтос" на грчком значи "дужност", ова етика се назива и етиком дужности. Заснована је на појму "треба", па је њено централно питање: "Шта (не) треба да чинимо?". Као и у својој метафизици, Кант у етици не уводи тврђење о моралној стварности која превазилази наше искуство, нити приписује моралну тежину актуелним уверењима. Он нам даје на располагање морални закон, који није алогаритам за наше морално поступање, већ нам каже шта не треба да чинимо да бисмо били моралне личности. Кант полази од питања: које основне принципе поступања могу да усвоје сви људи, без усвајања било чега другог што би било специфично за њихове жеље или друштвене односе? Они принципи који не могу служити људима, морају се одбацити; дакле, ништа не би могло да постане морални принцип, ако то не може важити за све људе.  Морал почиње одбацивањем свега онога што се не може учинити универзалним. Ову идеју Кант је формулисао као захтев који је назвао "категорички императив" или општије, морални закон. Најпознатија верзија овог закона гласи:

"Поступај тако да максима твоје воље увек може истовремено важити као принцип свеопштег законодавства" (Кант, Имануел, "Критика практичног ума", БИГЗ, Београд, 1979, стр.53). Категорички императив је врло јасан; он нам ништа не наређује, оставља нам пуну слободу у одлучивању, али ипак каже шта не треба да чинимо. Не треба чинити оно што је у супротности са моралним законом; односно, не треба чинити оно што је немогуће да се универзализује. Захваљујући томе, Кантова етика је објективна, у смислу да је непроизвољна – категорички императив захтева поштовање моралног закона без обзира шта бисмо ми желели. Ова етика је истовремено и субјективна, јер подразумева да извор важења моралног закона произилази из нас самих. Та субјективност је представљена кроз аутономију личности, а не кроз хетерономију.

Хетерономија је извор који нас гура да нешто радимо, а долази споља. Постоје три извора хетерономије, и то су друштво, религија и дескрипција "добра". Кант сматра да наши разлози за поступање не треба да иду ка томе да се допаднемо другима или Богу. Разлог мора да дође из нас самих, из нашег хтења, воље. Међутим, како онда схватити дужност? Дужност је ипак нешто што нас детерминише, њу не чинимо спонтано. Она уноси елемент нужности тамо где нужности не би требало да буде, у пољу слободе. Кант је појам дужности и наше воље (којом одлучујемо шта ћемо учинити) спојио рекавши да је дужност нужност неке радње из поштовања према моралном закону.

Одлука из дужности је потпуно слободна. Нема ту никакве присиле, осим сопствене. Ако се питамо - зар не би било боље да дужност делује природно, Кант би рекао да је то немогуће. То би значило да поступамо аутоматски; имали бисмо свету вољу (а не добру вољу), а то значи поступати исправно и не моћи другачије. Али, код нас није тако. Не бисмо поседовали живот или срећу, не бисмо деловали у времену да имамо свету вољу. Не бисмо били људи, који су погрешиви.

Да бисмо знали када је неки наш поступак морално исправан морамо, као што је већ горе речено, да га подвргнете тесту универзализације. Постоје две врсте универзализације: логичка и практичка. У првој, испитује се да ли је универзализација уопште могућа. Узмимо за пример - шта би било кад би сви лагали? Кад би се лагање универзализовало, онда би оно само постало истина, и не би више постојала могућност лагања. Зато је дужност да се не лаже, тзв. савршена дужност. У другој, практичкој врсти универзализације, испитује се да ли је могуће универзално хтети неку максиму. Принцип да се не помаже другом у невољи пролази тест универзализације, али је зато немогуће универзално хтети овај принцип, и то из два разлога: прво, не можемо то унапред хтети, јер не можемо бити сигурни да нам некада, у будућности, неће затребати нечија помоћ; друго, не можемо нешто хтети и за друге људе, јер тиме нарушавамо њихову аутономију. Ако нама није потребна помоћ, не значи да неком другом неће бити потребна. Зато је помагање другима у невољи неодређена, а самим тим и несавршена дужност. Импликације овог објашњења дужности су најпотпуније развијене у Кантово делу "Метафизика морала", чији се први део бави принципима праведности, који су садржај савршених дужности, а други део истражује принципе врлине, који су садржај несавршених дужности.
Категорички императив је формулисан у више верзија, а
о "најстрожој" смо већ расправљали. Међутим, формулација која је имала већи утицај од прве, јесте тзв. "формула циља по себи" која каже следеће:

Поступај тако да човештво као у твојој личности тако и у личности сваког другог, увек узимаш као циљ, а никада само као средство" (Кант, Имануел, "Критика практичног ума", БИГЗ, Београд, 1979, стр. 105). Ова максима захтева поштовање личности; јер, употребити другог значи поступати према њему као према ствари или алатки, а не као према индивидуи, човеку. Поново употребити другог није само учинити нешто што други не жели и на шта не пристаје, него учинити нешто на шта други не може да пристане. На пример, варалице онемогућавају жртвама да пристану на њихов поступак према њима. Поступати према другима као према циљевима, значи да једни друге подржавамо у својим слабим способностима деловања, усвајања максима и унапређивања њихових основних циљева.


Закључак


На основу наших склоности, ми постављамо себи различите циљеве. Постављање циљева, код Канта, јесте рад разума. Који год да су циљеви, срећа је дефинисана као реализација тих циљева. Ми потенцијално можемо имати склоности и хтети све што нам је доступно (што је у домену простора и времена). Део тога ће доћи у сукоб са категоричким императивом, који ће то, на један формалан начин, ограничити. Дужност ће ступити на сцену када се склоности и морални закон суоче. Ум ће покушати да спречи реализацију неморалног дела, али на крају сам човек мораће да се определи између моралног и неморалног поступка. Неизвесно је шта ће победити, али без те слободе избора, нема ни моралне
одговорности.

 


Српска историја у уџбенику за шести разред основне школе

Kulturna politika — Аутор desnamisao @ 23:48

Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

 

 

Национални интерес сваке озбиљне државе јесте, пре свега, успешна и одговорна културна политика и квалитетно образовање деце. Нема ничег важнијег за будућност српског народа од демографске обнове, заштите културног наслеђа, очување националне свести и историјског памћења. У скорашњем тексту Слободана Антонића „Самомрзитељи“[1], имали смо прилике да прочитамо приказ лика и дела директора Народне библиотеке Сретена Угричића. Не само што је у нашој лепој држави могуће да неко попут Сретена Угричића постане директор једне од најважнијих установа, тиме доказујући да ова земља нема никакву културну нити образовну политику, већ су и уџбеници у служби дневнополитичких дешавања. Као што ћемо имати прилике да видимо, идеолошка злоупотреба младих почиње од основне школе.

Албанци – староседеоци Балкана и дошљаци Срби


Претходних дана, помно сам ишчитавао и бележио занимљивости из уџбеника историја за шести разред основне школе у издању Завода за уџбенике Београд. Аутор овог уџбеника Раде Михаљчић износи неке фрапантне тврдње. Након читања овог уџбеника, нисам више сигуран да познајем српску средњовековну историју. Може бити да само нисам довољно проучавао дела албанских и хрватских историчара. Наиме, у овом уџбенику који се бави историјом средњега века, могао сам да научим да „...подела друштва увек води и стварању државе која штити богати, владајући слој“[2]. Занимљива опаска. Након што сам ову значајну лекцију савладао, упознао сам се са староседеоцима Балкана – Албанцима. Након описа доласка Словена на Балкан и сукоба са староседеоцима аутор каже „...међутим, староседеоци који су живели заједно и чија су насеља груписана у веће скупине нису словенизирани. Обичаје, језик, и друга народна обележја сачували су Албанци. Део досељених Словена примио је језик и обичаје Албанаца и стопио се с њима“.[3] Запањен овом констатацијом, сасвим случајно сам пронашао објашњење у првој проширеној верзији истог уџбеника, у реченици које нема у садашњој: „Албанци воде порекло од староседелаца на Балканском полуострву, највероватније Илира, романизованих у мањој мери. Са њима су се мешали стари Грци, Словени и други народи...“. [4]

После оваквог сазнања, нема смисла приговарати Албанцима на својатању Косова и Метохије, српских манастира и културне баштине. Они су ионако балкански староседеоци, а Срби су узурпатори. Читајте децо, учите српски ђаци, своју историју! Ви сте припадници дошљака и узурпатори албанске земље и све што доживљавате – доживљавате са разлогом. Албанци не узимају српску земљу, већ враћају своју натраг. Ето, и то доживесмо од српског историчара који нашу децу учи средњовековној историји. Тврди човек да су Албанци потомци Илира, и тиме директно помаже њихове освајачке походе и отимачину српске земље. Одавно је утврђено да Албанци немају поморску и рибарску терминологију, чиме нам је немачки лингвиста, академик, проф. др Густав Вајганд (G. Weigand, 1860–1930) доказао да Албанци нису Илири. Ово је један од његових дванаест чувених аргумената који су преведени, објављени и продискутовани (па и усвојени) од стране свих светских признатих истраживача. Штавише, и од самих албанских трезвених научника, лингвиста, историчара и академика, као што су академик, проф. др. Eqrem Çabej (1908-1980), др Ardian Klosi, Ardian Vehbiu, Fatos Ljubonja и пуно других. Без обзира на то што је научни свет прихватио истину о пореклу Албанаца, албанске власти, подржане од стране квазинаучних теорија, настављају да тврде да су пореклом Илири. Тиме су преплавили своју литературу, почев од буквара, који стављају у руке својој деци од првог дана школе, па све до "научних" студија и дисертација. Све то очигледно није довољно појединим српским академицима као што је случај са Радетом Михаљчићем. Кога брига за карту Европе из 814. године на којој се јасно види српска држава на Балкану и албанска која се граничи са Јерменијом и Азербејџаном. Моја непросвећена маленкост, недовољно заражена еврофанатизмом и регионалним духом сарадње и братства, не може да схвати овакву тврдњу у уџбенику за шести разред. Уколико сте помислили да је то све, варате се. Након тога сам проширио своја сазнања научивши да је „ Стефан Немања освојио Косово и крајеве северне Албаније“ [5]. Наравно, писац уџбеника је могао рећи – крајеве данашње Албаније. Ништа од тога. Понадах се, у тренутку, да је у питању случајан превид. Постоји још један случајан превид, који додуше, вероватно није ауторова грешка, али показује стање духа људи који су учествовали у припреми овог уџбеника за штампу. У одељку „Историја и легенда“, српски јунаци Топлица Милан и Косанчић Иван су, сасвим случајно, заменили имена, те се наводи „ ...њима је предање придодало измишљене, неисторијске ликове као што су Југовићи и побратими Милоша Обилића, Иван Топлица и Милан Косанчић“. Као неко ко је одрастао на косовском завету и српским епским песмама, не могу да разумем овакав превид (да не говоримо о сигурности са којом аутор тврди да су ликови измишљени).

Након свега овога, био сам убеђен да читам дело из албанске историографије. Нажалост преварио сам се. Понадам се да ће се аутор исправити у одељку о османлијским освајањима, међутим: „После Маричке и Косовске битке, Турци су све више угрожавали албанске области“[6]. Након тога говори о јунаштву Ђорђа Кастриота Скендербега и ниједном речју не напомиње да је Скендербег пореклом био Србин, нити долазак Албанаца на Балкан након слома арапске Сицилије.

„Македонски Словени“ и њихова национална самобитност

Уколико нисте знали – ваша деца знају.

Македонци су стари европски народ. Некада су се звали „Македонски Словени“ и међу првима су прихватили ћирилицу: „ ...на Балканском полуострву ћирилицу су прихватили Срби, Македонски Словени и Бугари“.[7] Међутим, каже аутор, ћирилицу су, сем Срба, Македонаца и Бугара прихватили и људи који живе у „ Босни и приморским крајевима југоисточно од Сплита“. [8] Ко ли би ти, непознати људи, могли бити? Да ли је разумно претпоставити да су у питању били Срби? Не, не, то нипошто, бошњачки историчари у својим уџбеницима уче децу да у средњем веку у Босни није било Срба. Нећемо ваљда пропагирати великосрпску политику у уџбенику за историју, није европски од нас да исказујемо претензије на суседне и пријатељске нам државе. Зато ћемо, како бисмо изгледали европеизовано и сорошевски, рећи да постоје неки неидентификовани људи, ван границе данашње Србије, који су користили ћирилицу. Та формулација звучи модерно. Аутор је овај маневар искусно извео, и самим тим заслужује награду „Најевропљанин“. Заслужни носилац овог престижног признања је и Ивица Дачић. Аутор даље говори и о патњама и страдању „Македонских Словена“. Наиме, „после слома Бугарске, над Македонским Словенима успостављена је византијска власт. Нова управа изазвала је незадовољство које је прерасло у отпор... “[9]

О патњама „Македонских Словена“ говори и у одељку о српским средњовековним освајањима: „ ... Од Византије краљ Милутин је освојио Македонију, у којој су живели Македонски Словени...“[10]

Такође, Душан Силни је освојио „већи део албанских крајева“[11]. Одмах се види да смо лидери у региону. Председник Тадић решава хрватско – словеначке спорове, а историчар Михаљчић разрешава велику енигму историје и дневнополитичких збивања. Срби и Бугари су вршили претензије на македонску територију тероришући македонски народ (шта би са свим оним Србима у Македонији који су се тако изјашњавали до 1945, они су изгледа, статистичка грешка) а Грци без разлога нападају Македонце за узурпацију грчког имена и злоупотребу историје. Дневнополитичка енигма. Управо је то и суштина овог уџбеника – пропаганда у служби дневнополитичких збивања и потреба, корак напред ка „помирењу у региону“. Научио сам, такође, да је Маричка битка била катастрофа македонске, а не српске државе и народа.[12] Македонија је, каже аутор, „ изгубила самосталност“.

Значи, наши преци су ослобађањем јужних српских крајева 1912 године у ствари извршили агресију на македонски народ. Боже, нисам имао представу да смо ми Срби народ освајача. Што би рекао Брана Црнчевић, „ колико Србија треба да буде мала да не би била велика“.

На овом месту не могу а да не споменем неколико речи Данка Поповића из уста његовог јунака Милутина: „ Заузесмо ми Кајмакчалан, синовче. Прекрисмо га лешевима. Само коња шта је остало да се распада на оним падинама... Добро, благо ујаку, а што ми онда љубисмо земљу?... Имадосмо ли ми нека друга посла него да по Македонији гинемо? Јесу ли, благо ујаку, велим, јесу ли ти чија је земља знали раније да је њина? Ако јесу, што је не освајаше и ослобађаше, како се тек сад сетише чија је?... – смеје ми се у брк... Сви они пишу сад и говоре да смо ми отели Македонију кад смо прешли преко Кајмакчалана. А ја, синовче, видим нас како љубимо земљу кад смо прешли на ову страну Кајмакчалана, па ми криво. Што је нама било потребно да љубимо земљу Кајмакчалана па да се Македонци љуте на нас... Што да Македонија буде за нас три пута гробница, па да нас чак и наши школовани људи кајмакчаланским аветима називају и да нас подругљиво зову Солунцима, ко да је лако бити Солунац. Зашто се заборавља да је и од оне шаке јада што је са Халкидикија пошла као десеткована српска војска до краја изгинуло више од половине... Зашто да испаднемо смешни на крају? “[13]

Закључак

Сваки народ покушава да у својим уџбеницима „улепша“ историјске догађаје и представи себе у бољем светлу, те често претера. Једино је код нас немогуће очекивати бар минимум објективности, бар минимум самопоштовања и поштовања историјске истине. Како изгледа концепција будуће регионалне сарадње у погледу заједничке историје и чињеница у уџбеницима, најбоље можемо видети по публикацији Сорошевог Фонда за отворено друштво Босне и Херцеговине „ Образовање у Босни и Херцеговини – чему учимо дјецу?“ [14]

Ту можемо пронаћи позитивне и негативне уџбеничке примере. Наравно, на основу процене Фонда. На пример, у критици уџбеника из Српског језика и културе изражавања у Источном Сарајеву каже се: „ Већи део наведених примера односи се на имена везана за српску културу и историју, нису присутни примери из културе и традиције других конститутивних народа и не доминирају примери везани за Босну и Херцеговину: „На пример: Улица српских владара, Улица бана Лазаревића, Улица Бранка Ћопића, Улица Немањина, Трг слободе, Трг жртава фашизма; Првомајска улица, Његошева улица ...На пример: Основна школа "Петар Кочић", Филозофски факултет у Бањалуци, Народна библиотека Србије, Грађевинско предузеће "Рад", Општина Требиње ...“ “ [15]

Занимљив је коментар на песму Алексе Шантића: „ Избор ове Шантићеве песме из целокупног песниковог стваралаштва говори о свесној намери аутора уџбеника да кроз наставу књижевности пласира идеолошку поруку, чији је примарни задатак - формирање националног бића. Песма је, с обзиром на контекст, политичка, а будући да је национално јасно одређена, и патриотска:

„МОЈА ОТАЏБИНА ....И свуда гдје је српска душа која, тамо је мени отаџбина моја, мој дом и моје рођено огњиште. ““[16]

Тако изгледа наша срећна будућност на Балкану.

Да се вратимо на крају уџбенику историје. Сем поменутих тврдњи, на неколико места аутор даје и непотребне и паушалне опаске, које су непримерене за један уџбеник историје (независно од тога да ли су исправни или не). Тако, на пример, каже да је папа Гргур сматрао да су „владари дужни да му љубе ноге“.

Шта бих у закључку могао рећи о овом уџбенику? Лично, плашим се да узмем у руке уџбеник за седми и осми разред основне школе, у којима се говори о модерној српској историји. Из свега приложеног, јасно је закључити у ком се правцу креће тумачење историјских догађаја. Тужно је користити уџбенике за децу у циљу промовисања идеолошких порука и дневне политике. Несрећа је што је овај и овакав уџбеник издао Завод за уџбенике, установа која по правилу служи управо за одбрану ђака од пласирања лажи и полуистина и њиховом исправном образовању. Просто ме обузме туга када се сетим да сам се залагао за детаљну проверу садржаја уџбеника које објављују приватне издавачке куће, када овако изгледа ремек-дело Завода за уџбенике.

Имамо ли права да било шта очекујемо од других када смо сами себи највећи непријатељи? На крају, наградно питање – шта мислите, какве ће ставове о српској држави и народу имати ова деца када порасту?

[1] http://www.nspm.rs/polemike/samomrzitelji.html

[2] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 27

[3] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 42

[4] http://www.ihtus.us/ihtus/viewtopic.php?t=490

[5] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 86

[6] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 125

[7] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 53

[8] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 53

[9] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 47

[10] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 90

[11] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 92

[12] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 117

[13] Књига о Милутину, Данко Поповић, Књижевне новине, Београд, 1986, стр. 40,41

[14] http://www.soros.org. ba/docs_obrazovanje/2009/ analiza_sadrzaja_uzbenika_nacionalne_grupe_predmeta.pdf

[15] http://www.soros.org.ba /docs_obrazovanje /2009 /analiza_sadrzaja_uzbenika_ nacionalne_grupe_predmeta.pdf

[16] http://www.soros.org.ba /docs_obrazovanje/2009/ analiza_sadrzaja_uzbenika_nacionalne_grupe_predmeta.pdf


http://www.nspm.rs/kulturna-politika/srpska-istorija-u-udzbeniku-sestog-razreda-osnovne-skole.html




 


Од Љ до Ѕ

Kulturna politika — Аутор desnamisao @ 21:09

Пише: Дарко Бабић

 

     Ако се може рећи за гајевицу (хрватско уставотворно или државотворно писмо - латиница) да је настала по угледу на вуковицу (српско уставотворно или државотворно писмо - ћирилица) онда се исто тако може рећи да је српска кодна страна настала по узору на хрватску кодну страну.


Треба раздвојити тастатуру и кодну страну. Најједноставније речено тастатура је хардвер, кодна страна је софтвер. И немају неку обавезујућу везу. На тастатури је једноставно означено које слово или знак би дала нека типка, под претпоставком да је инсталирана и у том тренутку се користи таква кодна страна. Ако се ова два поклапају куцање је лакше, ако је кодна страна другачија, онда корисник рачунара мора да памти, или можда означи шта-је-где.


У нас је најчешће у употреби америчку тастатура, дакле потребно је памтити и то зна бити проблем. Због тога се стварају дубоко укорењене лоше навике које доводе до тога да се српски језик куца на „ћелавој латиници“. Није ни чудо што у уређеној држави попут Немачке не можете купити ниједну другу тастатуру осим немачке.

us language bar.png


И би америчка тастатура... Одлучише непознати људи да се за Гајеву латиницу осмисли кодна страна. Поставља се питање како распоредити графеме. Узимајући у обзир да се Гајева латиница састоји од 27 монографа и од 3 диграфа који произилазе из претходног скупа одлучено је из практичних разлога да се диграфи избаце у корист графема који у односу на Гајеву латиницу енглески алфабет чини различитим - Q, W, Y и X. Тиме се постигла једна компатибилна кодна страна којом се може ефикасно писати енглески и хрватски језик. Остало је само још распоредити графеме из скупа који Гајеву латиницу чини различитом од енглеског алфабета – Č, Š, Ž, Ć и Đ. Са тим словима се поступило као што је пракса да се изведена латинична слова смештају у део где се налазе знакови, а знакови се даље тумбају и настаје прави хаос када се употребљавају интерпункцијски знакови осим ако немате одговарајућу тастатуру где је све лепо означено шта се где налази. Тастатуре за босанску, хрватску и словеначку кодну страну је увек било у трговинама. Ради се заправо о једној истој тастатури иако је словеначка латиница има 25 слова за разлику од остале две.

 

croatian language bar.png


Врло је лако објаснити зашто је слово „Š“ смештено на место где се на америчкој кодној страни налази „[„, „Đ“ на „]“, „Ž“ на „“, „Č“ на „;“ и „Ć“ на „'“, ако се зна какав је некада био тастатурни распоред тастера.

iznad d je ipak z.png

Овакву кодну страну су усвојили и Словенци и поред тога што у свом латиничком саставу од 25 слова немају Đ и Ć. Само још да додам да Словенци немају ни монографе DŽ, LJ и NJ тако да се одрицање од тих графема на Хрватској кодној страни још једном показало као прихватљиво решење иако се оно користи и као словеначка кодна страна без обзира на употребу слова Đ и Ć.  Треба имати на уму да се слово „Ž“ увек налазило на тастеру „|“ које је временом мењало своју позицију тако да не треба чудити што су прво по абецедном словореду од доле ка горе ређани „Č (поред L), „Š“ (поред „P“) и „Ž“ (поред „=+“) којих има и у хрватској и у словеначкој латиници па тек онда накнадно ређани по абецедном словореду од доле ка горе графеме којих нема у словечакој абецеди – Ć ( поред Č) и Đ (поред Š).

 

              хрватска латиница

 

словеначка латиница

1

A, a

11

G, g

21

O, o

1

A, a

11

J, j

21

T, t

2

B, b

12

H, h

22

P, p

2

B, b

12

K, k

22

U, u

3

C, c

13

I, i

23

R, r

3

C, c

13

L, l

23

V, v,

4

Č, č

14

J, j

24

S, s

4

Č, č

14

M, m

24

Z, z

5

Ć, ć

15

K, k

25

Š, š

5

D, d

15

N, n

25

Ž, ž

6

D, d

16

L, l

26

T, t

6

E, e

16

O, o

 

7

Dž, dž

17

Lj, lj

27

U, u

7

F, f

17

P, p

8

Đ, đ

18

M, m

28

V, v

8

G, g

18

R, r

9

E, e

19

N, n

29

Z, z

9

H, h

19

S, s

10

F, f

20

Nj, nj

30

Ž, ž

10

I, i

20

Š, š

 

Касније је тастер са словом „Žž |” мењао позицију током каснијих година. Где би у једном тренутку имали ситуацију да би Словенац куцајући текст на словеначком језику за коришћење слова Ž морао прескакати слово Đ које је део неких других националних писама.

slovenian language bar.png



Сада долазимо на Српску кодну страну која је неопходна за употребу приликом писања на службеном језику и писму Републике Србије.


Хардвер немамо (српска тастатура), софтвер имамо (Српска кодна страна). Слова ређамо по угледу на старију сродну кодну страну. Распоредили смо двадесет и седам, остало је још три ћириличка слова која треба сместити на четири позиције (?). То су места на којима се налазе латинична слова Q, W, Y и X. Распоредимо слова скупа који у односу на Гајеву латиницу чини различитом Вукову ћирилицу – Љ (14. слово), Њ (22. слово) и Џ (29. слово азбуке). И баш тим азбучним словоредом их редом ређамо на слободна кодна места (QWYX).

 

serbian language bar



Гле? Слаже вас ја! Слово Џ се помера са позиције „Z“ на позицију „X“ америчке кодне стране. Коме је то и због чега је слово Џ уступило место? Ради се о Македонском ћириличном слову „Ѕ“ (Јуникод, хексидецимална кодна ознака 0405). Пошто је македонска кодна страна типа QWERTY (ЉЊЕРТЅ), а српска кодна страна типа QWERTZ (ЉЊЕРТЗ) слово Џ је морало да се помери на позицију где се налази слово X на америчкој кодној страни како би се смањиле разлике између македонске и српске кодне стране. Нешто попут горе описане хрватске и словеначке кодне стране.

 

macedonian language bar

На Македонској кодној страни слово З се налази на истом месту где се на QWERTY латиничним кодним странама налази слово Z.



Сада требамо размотрити још једну кодну страну, а то је бошњачка кодна страна (за бошњачки језик). Ту је занимљиво разматрање именовања што је више ствар политике. 

 

Тако Микрософт не користи  Bosniac (бошњачки) већ само „Bosnian“ (босански).

add input language

За ћириличну кодну страну босанског језика употребљено је натпис „Bosnian (cyrillic)“ док је за латиничну кодну страну босанског језика употребљен натпис „Croatian.


bosnia (cyr) language bar 

Преглед ћириличне кодне стране босанског језика

 

croatian language bar

Преглед латиничне кодне стране босанског језика

 

show the language bar

Одабир језика

 

Оста је нам још да кажемо реч-две о црногорској кодној страни. Језик је недавно прокламован (http://www.gov.me/files/1247664841.pdf). И још није постављен коначан стандард за њихову кодну страну, али има ентузијаста који воде рачуна и о томе. 

 незванична Црногорска кодна стана (за сада једино само на Macintosh-у)

http://blog.fleka.me/me/2009/03/lingua-montenegrina-sbarca-su-mac-crnogorski-jezik-na-macu-montenegrin-language-keyboard-input-for-mac/

 

 


Напуштамо своје а прихватамо туђе ?

Kulturna politika — Аутор desnamisao @ 16:54

Пише: Иван Павловић

 

 

 

        Колико вас који ово читате зна за Белу недељу и Беле покладе ?
Последња недеља пред васкршњи пост у нашем народу носи назив „Бела недеља“ а последњи дан ове недеље носи назив „Беле покладе“. Значење речи бела или беле везује се за млеко и млечне производе пошто је ова недеља последња у којој се конзумирају све до Васкрса ,тако да у појединим крајевима овај „празник“ носи и назив „Сиропусна недеља“ .Верује се да потиче још из паганских времена али је своју примену задржао и кроз хришћанство у нешто измењеном облику . Некада се у Србији ова недеља обележавала неком врстом карневала. Маскиране поворке су уз песму и весеље обилазиле домаћинства у којима су их домаћини са породицом дочекивали и даровали мрсном храном ,пићем , слаткишима а најчешће јајима . По неком правилу свака поворка је имала младу ( обично би се мушко маскирло у женско) и младожењу , па је тако изгледала на сватове.На Косову ови сватови су симболизовали сватове Краљевића Марка. Покладе се сматрају даном за праштање јер се верује да у период поста ваља ући без греха. Људи се обраћају једни другима „Опрости“ а одговара се са „Бог да опрости „У домаћинстива се спремала богата мрсна трпеза . Власи у Хомољу овај период поклада сматрају перодом у коме је повећана опасност од злих сила и вештица. У циљу одбране од злих сила народ се штито паљењем ватри око којих се играло , које су се прескакале и око којих су се причале страшне приче о вештицама и осталим чудним појавама .
Из године у годину овај „празник“ пролази све неприметније , обичај да поворке обилазе домаћинства задржао се у понеком селу .
Насупрот тенденцији да Беле покладе и њихово обележавање изумру из нашег народа , са пуно елана прихватамо обележавање једног страног „празника“ . Тај празник је по начину обележавања сличан Белим покладама мада ни повод ни традици им нису блиски. Реч је о Ноћи вештица. Пореком келтски празник одржаван у славу бога мртвих , данас се обележава у многим западним земљама 31.октобра . Деца иду од врата до врата костимирана и добијају слаткише, праве се лампе од бундева , причају страшне приче такође о вештицама и сличним појавама.
Као што рекох Беле покладе празник везан за нашу традицију и наше поднебље престајемо да обележавамо , а под утицајем глобалне културе прошлогодишња Ноћ вештица обележена је на више десетина места у Београду. Разумео бих да немамо своје празнике и своју традицију па да онда прихватамо туђе али овако не. И да вам кажем каква црна Ноћ вештица ајмо сви у неко село у Србији да видите шта су Беле поклaде , шта је иће и пиће и наша традиционална фантастика .


Узалуд ти идеје

Kulturna politika — Аутор desnamisao @ 17:30

Пише: Иван Павловић

 

 

 

 


Живот у транзиционом вашариштву како данас могу описати Србију , даје могућност сваком просечном Србину да ради оно што најбоље зна да се бави туђим послом и паметује . Превише се лоше живи , да би се толико много критиковао било ко . Они умеренији свесни тренутка у коме се налазе савилу су леђа и покушавају да поднесу терет овога времена али такође на погрешан начин. Први од ове две групе су нам свима познати , то су они исти који себе називају вечитом опозицијом који су против свега и свакога а највише против себе самих. Да бар трећина њих ради само оно што зна а остало препусти другима можда би нам и било боље . Други пак са савијеним леђима савили су и врат и главу поболи у песак попут нојева , толико су обузети својим прорачунима и мислима око кредита , плата и сличнога да немају ни снаге ни времена да сагледају шта се дешава око њих. Они трећи то користе , да их назовемо вештима а не покваренима јер нису само ни они криви , они просто користе ситуацију која им се указала. Највећи и најјачи ударац примају они који су свесни дешавања око себе али и поред општег сивила виде идеју , наду , шансу да кренемо ка нечем бољем. Њих можемо назвати неком новом надом . У протеклих пар година имао сам прилике да видим и да доживим како неке квалитетне идеје које овој земљи могу донети доста тога доброг пропадају пошто за њих и њихове иницијаторе и реализаторе ово друштво нема слуха. Ови што паметују и кртикују наћи ће за сходно да кажу да та и та идеја не ваља због тога и тога , ови савијени су се толико савили да вашу идеју и не виде она је изнад њиховог видокруга , а ови што користе тренутак немају времена за вас треба да се среди још неки тендер , још неко да се убаци у овај наш мегаломански бирократски систем. И тако ваше идеје сами стављате у неку фиоку да чекају боље сутра и трудите се да се уклопите у три лоше транзиционе групе .
Колико сте пута до сада чули да у Србији фале истински брендови , да је неопходно да се ради на маркетингу и промоцији , производа , туристичких атракција , људи , једном речји на имиџу Србије . Србија је земља богата изворима , бањама , тако рећи водом . По процени светскох економских стручњака кроз неку деценију ресурси воде биће међу највреднијим на свету. Српска политичка елита је у приватизацији брже боље потрчала да утопи наша изворишта страним „улагачима“ који ће црпети оно што им ова земља даје , који ће формирати цене на тржишту , тако да сада кад саберете неке од флашираних вода из наше земље са нама заједничко имају само географско порекло . Наша је вода , наша је земља али они су је купили , а неко је у име нас то олако продао .Сећам се приватизације фабрике „Књаз Милош“ после које је пола Аранђеловца возило нова кола , сређивале су се куће , кафићи пуни дан и ноћ и одједом крај. На 80% тих нових возила прочитаћете НА ПРОДАЈУ . Србија то јест они који представљају вас и мене у државним органима нису нашли за сходно да направе план и програм по којем би се поједини ресурси одржали у власништву државе и уз квалитетан рад промовисали као брендови наше земље. Потенцијал ово земље је очигледан у производњи здраве хране , у бањском и сеоском туризму , културно историјском
наслеђу али џаба нам све то . Погледајте веб презентације , општина у Србији , њихових туристичких организација или манифестација код нас. Част изузецима , али у глобалу жалосно . Разговор групе фотографа и њихових сарадника о раду на пројекту по коме за скромну количину новца општине и локалне институције (туристичке организације, културно-уметничка друштва и слично ) добиле бих квалитетне фотографије које могу користити у све потребне сврхе , пао је у воду после разговора са представницима министарстава и пар општина . Скоро да нису ни били заинтересовани . Зашто би општина издвојила месечно 50 да 100 еура и имала врхунске фотографије на свом сајту , у својим публикацијама , на брошурама своје туристичке организације , када се са тим парама може појести неко кило јагњетине у кафани.
Посао на промоцији Србије могли бих лако организовати јер такође поседујемо главни ресурс за рад , а то су талентовани људи . Окупити у једну институцију , етнологе , дизајнере , новинаре, фотографе и све остале који могу својим радом дати допринос овоме послу није тешко . Држава би лако могла да стане иза оваквог подухвата само да жели. Студенти са различитих факултета би имали прилику да кроз праксу волонтерски одраде велики део посла и да свету представимо Србију на неки лепши начин. Идеје постоје свуда око нас , талентоване људе срећем свакодневно али слуха за њих нема . Три зле групе људи из транзиционе Србије као куга убијају идеје и све остаје на ништавно. Оно старо што ваља и што на модеран начин треба представити нестаје под зубом времена и због немара .Живи пример нам је тврђава на Магличу , која би могла да буде занимљива туристичка дестинација ако би за њу урадили квалитетну маркетиншку подлогу . Магличка тврђава данас је запуштена пуна корова и у њој се легу змије . Има Србија шта да брендира , има у Србији ко да брендира али не може се то само од себе .

Пораз

Kulturna politika — Аутор desnamisao @ 18:47

 Пише: Иван Павловић

 

           Пораз који је оставио највећи траг у Српском народу и чије последице данас осећамо у свим аспектима нашега животa је пораз традицiје и изворне културе нашега народа . Политика није марила за културу, поготово не за ону националну и то нас данас много кошта. Србија је пратећи трендове са свих стрaна негде у буџаке склонила своју традицију, свој еп, своју славну прошлост. Данас нам се то обија о главу.

 


 

7. јула у Њујорку објављено је издање књиге „Битка за Косово, 1389: албански мит”, у којој се описује сукоб између султана Мурата Првог и Албанца витеза Милоша. Сраман чин крађе, историје, митологије! Реакције у Србији прилично гласне али се поставља питање времена и снаге тих реакција. Годинама већ гајим једну слободно могу рећи одличну идеју, чијом реализацијом би добили наклоност и симпатије доброг дела човечанства по питању решавања проблема Косова и Метохије. Сетимо се фантастичног филма Мела Гипсона „ Храбро срце“ , историјског спектакла о Вилијаму Воласу, прваку шкотске побуне против енглеске тираније . То Гипсоново дело обележило је његову каријеру и на свим меридијанима постало један од најгледанијих и најупечатљивијих филмова. Питао сам се да ли је некада пало на памет неком нашем државнику или културном раднику да причу о Косовском боју понуди Гипсону као материјал за његов нови филм, филм у чијој би реализацији учешће узели и наши историчари, археолози, костимографи ... Тај пројекат би имао већи ефекат од свих свакодневних понављања наших политичара како врше дипломатску офанзиву и спречавају многе да признају лажну државу Косово. Запитао сам се да ли у овој земљи заиста не постоји неко чије би идеје ишле у овоме правцу. Када боље размислим- није ни чудно, народ који је одбацио своје националне инструменте, на првом месту гусле , двојнице па најпосле и гајде (за које сви мислимо да су само шкотске ) може олако да своју историју и свој мит препусти другима. Да се не разумемо погрешно нико не каже да дело које Обилића представља као Албанца има подршку некога у Србији, али постављам питање шта смо могли да урадимо да до овога не дође. Некад се веће грешке дешавају од нерада него од погрешнога рада. А ми ништа нисмо урадили да свету прикажемо импозантне спевове из косовскога циклуса. Ништа нисмо урадили да покажемо да смо народ који је стао у одбрану Европе али оне Европе у Христу Богу , када су исламске хорде претиле да покоре исту.

Ту лежи наша кривица , ту што нисмо увидели могућност да своју историју прикажемо на модеран начин. Та промоција нас , наше историје , традиције онога од чега смо саткани дала би могућност да се лажи које се о нама препредају светом ако ништа друго макар мало неутралишу.

О сличним темама ускоро .

Протестна писма

Kulturna politika — Аутор desnamisao @ 18:50

Пише: Дарко Бабић

 

 

         Писмо је насловљено са: "Вратите Књазу ћирилицу".

Поштовани,

Морам Вас обавестити да сте многима нарушили здравље.

Примера ради, један мој другар није знао да чита српски језик на латиничком писму па је због тога неколико дана имао проблема са својим грлом.

Ниједан законски пропис у Републици Србији не тражи од својих држављана да морају знати читати српски језик на латиничком писму. Тако моја маленкост и многи други нису успели на амбалажи киселе воде "Књаз Милош" да пронађу натпис на српском језику и ћириличком писму који наводи "100 ml ПРОИЗВОДА САДРЖИ:" као ни "САСТОЈЦИ у mg по 1l су:". Свима нама је члан 10 Устава Р. Србије сведок да не морамо и нисмо дужни знати читати српски језик на латиничком писму.

Лично ћу се побринути да сви којима је српски језик на латиничком писму непознат попут енглеског језика на латиничном писму обавестим о могућности да услед прекомерне конзумације ваших напитака и евентуалног нарушавање сопственог здравља могу без проблема добити судске спорове против вашег предузећа, јер ниси на етикети били до краја упознати са оним што су пили.

Додатак: Дуванска индустрија у Србије на свим својим производима српски језик исписује на ћириличком писму. Они се нису поигравали са писмима.

Свако добро,
Дарко Бабић

+++

Писмо је послато на office@knjaz.co.rs

 

 

 

Сада следи преписка са господином Никчевићем поводом емисије "Интерфејс" која се емитује на РТС:

 

 

 

Прво

09. јул 2009. 17.25

Поштовани господине Никчевићу,

Желео бих да вас овим путем обавестим на мој покушај да преко форума
на теми "Критике, похвале и предлози" на страни број седам
(
http://forum.vidovdan.org/download/file.php?id=1159) скренем пажњу на одређене чињенице.

Захтевао бих од продукцијске куће "Интерфејс" да програм који буде
достављала за емитовање јавном сервису Радиотелевизији Србије буде на
службеном језику Републике Србије онако како то заповеда упутство
Републичке радиодифузне агенције.

У случају да се од моје захтеве оглушите бићу приморан да се обратим
РТС-у да вам они упуте званичан захтев. Уколико се РТС буде оглушио на
ову моју примедбу бићу принуђен да се обратим Републичкој
радиодифузној агенцији. И тако даље преко заштитника грађана, уставног
суда, председника државе...

Не бих волео да се направи збрка у којој би дошло до драстичних
последица где би штету трпео РТС па самим тим и ваша продукцијска кућа
и на крају крајева сами гледаоци који "имају право да знају све"
(слоган РТС-а).

Желео бих вас приупитати да ли желите да производите емисију
"Интерфејс" на службеном писму коју ћете достављати РТС-у и када се
оријентационо може очекивати да РТС прикаже прву емисију на српском
језику и ћириличном писму?

Одговор на ово питање ћу чекати седам дана уколико не добијем никакав
одговор или он буде незадовољавајућ предузећу све могуће правно
легалне потезе који ће довести до тога да се емисија "Интерфејс" на
РТС-у емитује  на српском језику и ћириличном писму или уопште не
емитује.

Замолио бих вас да ми потврдите да сте примили ово писмо.

Срдачан поздрав,
Дарко Бабић
апсолвент електротехнике

 

Друго

10. јул 2009. 03.22

Poštovani gospodine Babiću.

Vidim iz vašeg potpisa da ste apsolvent elektrotehnike koji se zanima za pitanja jezika i pisma.

Pogledao sam vaš u poruku koju ste postavili na Interfejs forum i polemiku sa nekim od članova foruma koji su na vašu poruku odreagovali sopstvenim komentarom i mišljenjem.

Zahvaljujem se na vašem učešću i izlaganju vašeg mišljenja.

Ono na čemu svakako nemogu da vam se zahvalim jeste preteći ton vašeg pisma koje ste uputili i kojim ste se obratili lično meni, ali ću vam i pored toga iz pristojnosti na njega odgovoriti.

Ovaj odgovor shvatite i kao odgovor na vaše poruke na Interfejs forumu.

Skrenuo bih vam pažnju na činjenicu da se naša emisija zove Interfejs a ne Interface i da je njen naziv nije nikakav prevod stranog naziva.

Interfejs (engl. Interface, lat. Inter, među, između; facies, lice, spoljašnji izgled;  engl. face, lice, strana) - u kibernetici, komponentne veze između dva ili više odvojenih podsistema. Može biti: ili hardverska komponenta koja povezuje dva uređaja; ili deo memorije; ili registri koje koriste dva ili više računarskih programa.

Interfejs je reč koja je prihvaćena u srpskom jeziku jednako kao i reč kompjuter ili neka iz korpusa reči koje su prihvaćene kao domaće, na talasu informatičke revolucije i ona je kao takva u upotrebi već više decenija. Dakle na primer: nije computer već kompjuter i nije Interface već Interfejs.

Srpski književni jezik ima dva ravnopravna pisma: ćirilicu i latinicu.

Srbi su kulturni baštinici staroslovenske pismenosti i njenih azbuka, a staroslovenska glagoljica i ćirilica srpska su istorijska pisma.

Srbi imaju i svoje drugo pismo: Vukovoj ćirilici prilagođenu srpsku latinicu. Upotreba pisma nije nacionalna diferencijalna crta – pa je latinica sastavni deo srpske kulture.

Veoma mi je žao u koliko vas upotreba latinice u emisiji Interfejs pogađa, vređa ili smatrate da ugrožava vaša ili bilo čija prava i što se vaše obraćanje meni sastoji iz zahteva i pretnji.

Ivan Nikčević

 

Треће

10. јул 2009. 12.36

Цењени господине Никчевићу.

 

Разумео сам  ваш став и он је неспоран до половине списа.

 

Није баш најсрећније поређење речи „интерфејс“ са речју „компјутер“ .

 

 Дозволите ми само на један осврт у вези речи „компјутер“.  У Београду постоји Рачунарски факултет (РАФ) и Висока школа електротехнике и рачунарства (ВИШЕР) и на њима као и на Електротехничко факултету (ЕТФ) се   може слушати наставу из предмета попут Архитектура рачунара, Основе рачунарске технике, Микрорачунари и тако даље. Тако да емисија „Интерфејс“ која има за циљ и да образује треба да негује естетику језика. Естетски је сасвим непотребно у српском језику користити реч „компјутер“.

 

Ако би РТС емитовао емисију „Интерфејс“ на српском језику и ћириличком писму то би значило да и ваша производња емисије треба бити на српском језику и ћириличком писмо. Ако би се испоштовало ово правило које је прописала Републичка радиодифузна агенција (РРА) онда назив ваше емисија никако не би могао имати облик „Interfejs“. Али то не значи да је латиница забрањена.  И то је цела поента приче.

 

Не знам где се то може прочитати да су ћирилица и латиница у српском језику два равноправна писма. Лично бих волео да то негде експлицитно пише јер би равноправно у ово случају значило да када у продавници за купљену робу добијем фискални рачун могу имати права да тражим да ми се рачун одштампа на ћирилици или латиници зависно од моје тренутне воље.

 

Произвољна употреба ћирилице или латинице би значило да је небитно на ком писму ће се штампати фискални рачуни како за продавца тако и за купца. 

 

Треба разликовати појмове као што су равноправна или произвољна употреба два писма.

 

Употреба писма на електронским медијима је утврђена упутством од стране РРА. Како што је унос личних података у пасош утврђено законом од стране Скупштине. 

 

Јако је битно да се разграниче културно-историјски, политички, социолошки, национални, технички и правни аспект писама.

 

Када се каже српски језик моја маленкост на атрибут „српски“ посматра као на државотворну особину језика. Па не говоре српским језиком само Срби већ и многе друге националности. Постоје и Срби који не знају да говор српским језиком.  Ако неки човек говори српским језиком то не значи да је он Србин. Ћирилица је државотворно писмо Републике Србије. С тим у вези можемо говорити о српској ћирилици ка државотворном писму где је овде атрибут „српски“ државотворне, а не националне природе.

 

Када у културно-језичком смислу обрађујем питање писама онда за српску ћирилицу употребљавам појам вуковица, а за хрватску латиницу (државотворно писмо Републике Хрватске) употребљавам појам гајевица. Нисам то ја измислио. У правном  дискурсу  користим појмове српска ћирилица и хрватска латиница, док у језичком дискурсу често посежем за појмовима као што су вуковица и гајевица.

 

Ово морам да цитирам: „Veoma mi je žao u koliko vas upotreba latinice u emisiji Interfejs pogađa, vređa ili smatrate da ugrožava vaša ili bilo čija prava i što se vaše obraćanje meni sastoji iz zahteva i pretnji.“.

 

Погрешно сте схватили мој наступ. Моје реакције су последица кршења правних прописа од стране Радиотелевизије Србије, јер емитује програм на српском језику и латиничком писму. Апсолутно је небитно да ли је производња програма од стране јавног сервиса РТС или приватног предузећа.

 

Закон се мора поштовати. Као што се мора поштовати закон о забрани продаје цигарета и алкохола малолетним лицима, као што је малолетницима забрањено коцкање тако је и јавном сервису забрањено да емитује програм на српском језику и ћириличном писму.

 

Мислим да је једноставније што сам се прво вама обратио са захтевом да емисију коју ћете достављати РТС за емитовање буде на српском језику и ћириличном писму. Неупоредиво је сложенији пут да сам се прво РТС обратио са захтевом да програм који емитују буде на српском језику и ћириличком писму, они би морали да реагују тако што ће вам постати захтев да промените начин употребе писама. То би било моје посредно обраћање преко РТС вашој продукцији. Уверен сам да су посредници сувишни.

 

Срдачан поздрав,

Дарко Бабић


Лажни идоли и глобализам као антицивилизацијски, антихуманистички и антихришћански процес

Kulturna politika — Аутор desnamisao @ 15:15

Пише: Милош Станковић

 

 

 

Пре само пар дана 80000 људи у Мадриду присуствовало је представљању Кристијана Роналда као фудбалера Реала. У готово паганском заносу, та маса жељна panem et circenses, симболично је потврдила духовно сиромаштво данашње људске цивилизације, одсуство сваког осећаја за естетику, али и дала право за размишљање, да ли је људски род уопште напредовао у последња два миленијума, или се можда данас поново налази на најнижој тачки Гаусове криве која врло верно осликава фреквенције историјских епоха. Било како било, последица је иста, а закључак поразан. 

                Кристијано Роналдо је само симбол једне глобалистичке инстант културе, те суштински колективистичко – монолитне филозофије животарења која само наизглед у први план ставља појединца. Јер глобализам нема потребу за истински лепим, већ за оним што изгледа лепо. Нема потребу за непролазним, већ за популарним. Њему не треба квалитет, већ квантитет. Зато глобализам није истина, него илузија. Зато је он гола форма без суштине, а такви су и уметност, спорт, политика, култура и наука које је породио. Ни веће спортске понуде, ни веће музичке и филмске индустрије, ни више књига, ни мање вредног и новог. Готово да више не постоји музика која се слуша дуже од једне сезоне, скоро да нема песме која је симбол свог времена, филма који оставља поруку, књиге која подстиче на размишљање, бритке мисли у науци, као да су изумрли дриблинг, машта и виц на фудбалском терену. Преплавило нас је понављање, штанцовање, доминирају копирање и рутина, а онда је неминовно све само привид.

                Зато је глобализам дубоко антицивилизацијски, али и антихришћански процес. Он човека, као мисаоно и емоционално биће води на слепи колосек еволуције, јер његови производи не оплемењују дух, него пријају чулима. Он човека доводи на ниво животиње. Подстиче инстинкте и нагоне а не мисао и емоције. Јер оно што оплемењује дух и душу јесте непролазно а глобализму не треба свевременско, већ једнократно. Глобализам тражи понављање на нивоу просте конзумације и дегустације, јер као примарни, али и ултимативни циљ и пред себе и пред друге поставља профит. У ту сврху служе и разни лажни идоли и пророци попут Роналда или Мајкл Џексона, људи материјално обезбеђени а духовно сиромашни, људи богатог спољашњег а сиромашног унутрашњег живота. Ко у њима и њиховим животима види спас, само је део зачаране спирале гладне сјаја, светла, сладуњавих паковања и осиромашења без краја. Јер исцрпљујуће маштање и поистовећивање са туђим и интересовање и уживљавање у животе других, као неке од главних “вредности” глобализма, неминовно воде запостављању личног, пре свега унутрашњег и духовног живота.

                Има ли спаса? Има, постоји већ више од два миленијума за оне који спас желе, који верују у љубав, наду и веру саму по себи. Има га и у делима и у књигама. Има га у нама, само га је важно наћи. Најзад, Франческо Тоти је потпуно неприметно потписао уговор којим се обавезао да до краја каријере остане у једном и једином клубу за који је играо и који је волео.

 


Недоумице око "три прста"

Kulturna politika — Аутор desnamisao @ 23:03

Пише: Милан Дамјанац

 

 

       Претпостављам да ћу се овим текстом многим читаоцима замерити. Многима се неће допасти информације које ћу изнети а које се тичу изненадне потребе да се поздрав са раширена три прста доживљава као антисрпски. Међутим, већ неко време пратим расправу о овом проблему и видевши да једна страна не износи довољно аргумената у прилог својој тврдњи, а да та тврдња узима маха, решио сам да реагујем на једини начин на који могу- аргументима. Наиме, све је потекло од текста господина Немање Мрђеновића[1]. Укратко, господин Мрђеновић тврди како српски поздрав са раширена три прста није ни српски ни хришћански поздрав већ да прави српски поздрав јесте поздрав са три скупљена прста. Сада ћемо се позабавити кључним аргументима које Мрђеновић износи: “ Последњих година србски поздрав победи, салутирање, уобичајено се врши са три раширена прста: палцем, кажипрстом и средњим прстом, а да се ретко ко упитао шта овај поздрав значи, одакле и од када потиче. Они који су себи заиста поставили ово питање, дошли су до врло неочекиваних сазнања.

Ако питате самозване «стручњаке» од када се овај поздрав користи међу Србима, неретко ће те добити одговор «одувек», а ако их питате шта значи, рећи ће вам да три прста представљају Свету Тројицу. Истинитост ових њихових тврдњи можемо врло лако проверити. Ако је заиста истина да се овај поздрав користи «одувек», за очекивати је да га видимо на сликама старих србских уметника који су дочаравали тренутке из наше славне историје. Ако не ту, а оно барем од када се појавио фотоапарат. Било би врло природно видети одушевљене србске борце после Церске или Колубарске битке, или после пробоја Солунскога фронта како показују три прста. Међутим, таквих слика и фотографија нема.Чак ни у многобројним записима, било историографским, социолишким или етнографским, нигде нема ни словца о та три прста.[2]

Скренуо бих пажњу на познату слику „Таковски устанак“ из 1898 године коју је насликао наш познати и признати сликар Паја Јовановић.

http://img21.imageshack.us/img21/7209/drugisrpskiustanak.jpg

Уколико Вас то није убедило погледајте приказ Првог Српског Устанка

http://img21.imageshack.us/img21/6885/serbia14yu111.jpg

 

Као што видимо из приложеног, на обе слике се јасно види поздрав са три раширена прста. Тиме је Мрђеновићева тврдња да је овај поздрав био непознат Србима пре мартовских демонстрација деведесетих оповргнута. Даље, јасно је да се ради о старом српском поздраву који има и хришћанску али и старословенску (старосрпску) симболику. Погледајмо шта на ту тему каже пуковник др Раде С. Н. Рајић који се бавио пореклом старосрпских поздрава и старосрпске етике: „Карактеристична поздрављања код нашег народа су ЉУБЉЕЊЕ СА ТРИ ПОЉУПЦА У ОБРАЗ, и поздрављање ИСПРУЖЕНОМ ДЕСНОМ РУКОМ У ВИС са ТРИ РАШИРЕНА ПРСТА. Ови поздрави се користе у различитим поводима и приликама. Оба поздрава у одређеном смислу садрже и проносе ЗАВЕТНИ ДУХ ЧАСТИ СРПСТВА.“ Даље каже: „Други наш карактеристичан поздрав је поздрављање са три раширена прста десне руке испружене благо према небу. Овај препознатљив поздрав се различито тумачи, односно, најчешће се везује за поздрав чланства и симпатизера Српског покрета обнове. Међутим, у вези с овим поздравом, ваља имати у виду да се он јављао за време дизања Првог али и Другог српског устанка, а готово сигурно и много векова раније; односно, највероватније се од давнина оваквим начином народ поздрављао у свечаним ситуацијама и приликама. С тим у вези, ваља знати да је по старима вишебожачким, односно предачким веровањима старих Словена, један од врховних богова горњег света био Бог Световид, а код нас Срба Бог Вид. Као соларно божанство, имао је три посвећења. Био је бог светлости, обиља и јунаштва, односно рата. Јахао је белог коња и представљан је као ратник. Славио се великим светковинама у онај дан лета који је узиман као најдужи дан у години. То је 15.јуни по старом, односно 28.јуни по новом календару. Тај дан, односно датум, је дакле Видов-Дан. Додуше, код нас је Видовдан ипак више познат и везан за Косовску битку која се, ШТО НИЈЕ СЛУЧАЈНО, управо догодила на овај највећи народни и ратнички празник и светковину старе српске вере. С друге стране, крст је као религијски симбол био познат пре појаве хришћанства. Уколико би хтели да са прстима руке представимо крст, онда се то једноставно чини са три раширена прста (палацем, кажипрстом и средњим прстом). Дакле, они симболишу управо крст, а подигнути у вис, могу и асоцирати на свечани поздрав посвећењима и врховном богу старе српске вере Богу ВИДУ. (Постоје тумачења да је по тадашњим веровањима имао три главе што одговара броју његових култних посвећености.) Према томе, све то наводи на закључак да се код наших давних предака поздрав Богу Виду вршио са три раширена прста десном руком благо подигнутом према небу, ка његовом „горњем свету“. Уједно они представљају и крст сачињен прстима десне руке. Мора се напоменути да је ВИДОВДАНСКИ ЈУНАЧКИ КУЛТ био веома јак у време Косовске битке. Тако је ова наша најзначајнија битка, поред свих њених узвишених етичких и хришћанских, војничких и националних вредности, значајна и због тога што се догодила на Видовдан. Ово је додатни разлог што је она постала и остала стуб наше историје, завета и постојања. Видовдански култ се у одређеном степену сачувао и интензивирао уочи Првог српског устанка 1804. године. Да споменемо да је Карађорђе захтевао да му се народне вође са три подигнута (а не састављена) прста и заклетву, уз присуство попа, закуну на верност. “[3]

Погледајмо и тумачење слике „Таковски устанак“ Паје Јовановића, које може да одговори на питање колико је стар овај српски поздрав: „Пред Први, култ Видовдана се јављао и за време дизања Другог српског устанка. Ово је посебно интересантно и јасно уочљиво када се пажљиво погледа слика дизања устанка у Такову под Милошем Обреновићем. Иако је она уметничко дело, на њој су јасно приказане две целине. На левој половини слике су устаници (где има и жена), који заједно са попом имају подигнута три састављена прста - позади њих је црква брвнара. С друге стране, на десној половини слике виде устаници са оружјем који чин дизања устанка и потврду верности исказују са подигнута три раширена прста десне руке. Позади њих је храст најважније свето дрво из старе вере. Према томе, с леве стране слике су представници нашег народа који исказују дух хришћанске вере, док су на другој и они који У ИСТОМ ЦИЉУ НАРОДНОГ ОСЛОБОЂЕЊА исказују поштовање и везаност за дубоке корене старе (предачке) вере и славе, и јуначког култа Бога Вида - херојског родоначелника српског народа. То наравно није случајно и има основу у напред наведеном. Уосталом МИЛОШ ОБИЛИЋ као идеални представник јуначке славе и витешке части, је више представник видовданског српског јуначког ратничког култа него представник хришћанског светог ратника.[4]

Јасно је, дакле, да је поздрав са раширена три прста стари српски поздрав. Остало је да одговоримо на питање, да ли је такав поздрав хришћански или антихришћански, како тврди Мрђеновић. Мрђеновић каже: „Прво раздвајање прстију, «раздвајање Свете Тројице» код Срба десило се почетком деведесетих година прошлога века, и за то је најодговорнији тадашњи вођ опозиције, а данас антисрбски прегаоц Вук Драшковић. Од времена успона несрећнога Драшковића Срби заборављају стари хришћански поздрав са спојена три прста и узимају антихришћански са раздвојена три прста. На ово су упозоравали и различити четнички листови у емиграцији, али и разне омладинске националне организације у отаџбини. Остаје нам нада да ће будући нараштаји имати уши да чују упозорења која им данас упућујемо, те да ћемо одбацити овакав начин салутирања и обновити православни поздрав који користимо већ дуже од хиљаду година.[5]

Није моје да браним господина Драшковића, нити његову трнутну политику са којом се не слажем и мислим да је дубоко погрешна и опасна. Међутим, истине ради, треба рећи да прво „раздвајање прстију код Срба“ у време распада СФРЈ није дело Вука Драшковића, већ академика Јована Рашковића на просторима тадашње САО Крајине.

 Као што смо већ показали, то није прво „раздвајање прстију код Срба“. Поздрав са раширена три прста далеко је старији од поздрава са спојена три прста. Када Мрђеновић каже да Срби заборављају стари хришћански поздрав са спојена три прста, заборавља да напомене да постоји још старији хришћански поздрав којим се и данас служе руски староверци. Ради се о поздраву са два прста. Зачуђује ме како нико не позива на повратак тог старог поздрава?

Сада, ваља размотрити тезу да је поздрав са раширена три прста антихришћански и да представља раздвајање Свете Тројице. Овим поздравом служио се кнез Кијевске Русије Владимир Први Велики, односно Свети Владимир (958 - 1015). Даље доказе о хришћанском карактеру овог поздрава проналазимо на слици коју је насликао Теодор Вризакис  (1865) . Приказан је митрополит Герман који благосиља грчку заставу (устанак из 1821. Године).[6]

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0:Epanastasi.jpg

Овај поздрав можемо пронаћи и на следећим сликама

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0:GrUstanak.jpg

http://www.infozentralschweiz.ch/bilder/history/ruetlischwur_gr.gif

Или рецимо једну од икона Исуса Христа

http://www.timboucher.com/journal/wp-content/uploads/2006/11/sacred-heart-jesus.jpg

Утврдили смо, дакле, да поздрав са раширена три прста има своје утемељење у српској историји и култури као и у хришћанској симболици.

Последњи Мрђеновићев аргумент односи се на фотографије на којима су приказане стране трупе које користе овај поздрав. Сматрам да је овај аргумент излишан. Поздрав никада није јединствен нити у том смислу искључиво везан за један народ у свим историјским периодима. Наравно да је могуће да су га и други народи користили. Ово такође важи за поздрав са спојена три прста. Међутим, поздрав са раширена три прста није доминантан поздрав ниједног од народа које смо на фотографијама видели.

 

Иако постоје фотографије на којима се види сличан поздрав у другим државама, српски поздрав сем сличности нема ништа заједничко са тим поздравом.

Током грађанског рата на просторима бивше СФРЈ српски војници су користили овај поздрав. Због тога припадници других етничких група на Балкану, посебно Бошњаци и Хрвати овај поздрав често сматрају провокацијом. На исти начин се доживљава и појам четници.

Поготову у Хрватској овај гест се сматра провокацијом или се приписује националистима, а Срби се због овог поздрава понекад подругљиво називају "тропрсташи".

Победница Песме Евровизије 2007. године, Марија Шерифовић, славећи максималних 12 бодова које је добила од Босне и Херцеговине показала је три прста. Један део бошњачке заједнице ово је схватио као провокацију.[7]

Сврха овог текста није да на било који начин омаловажи оне Србе који користе поздрав са спојена три прста, већ да укаже на чињенице и прекине готово трогодишњу хајку на оне који се поздрављају са раширена три прста на јавним скуповима. Моја жеља није да доприносим новим поделама у српском националном корпусу, већ да станем у одбрану Срба ма који поздрав они користили. Поздрав са раширена три прста је одувек имао важно значење, како у општем (Смрт, Живот, Част), православном (Отац, Син, Свети Дух) тако и данашњем (Свети Сава, Његош, Карађорђе ). То наравно не значи да имам било шта против оних који користе неки друкчији поздрав.

Моја поента је следећа- од тренутка када је Косово прогласило независност до данас, више је Срба трошило енергију на свађе и расправе о симболичком поздраву, него о судбини Косова и Метохије. Ово одговорно тврдим. Зато, браћо Срби, престанимо се делити и бавити проблемима који нису од суштинске важности за опстанак Срба и Србије, већ се почнимо бавити реалним проблемима, који су већ сами по себи довољно тешки да нам вештачки проблеми не требају.

Данашње значење овог поздрава је многоструко.

За разлику од Ве поздрава који је везан за победу, српски поздрав са три прста нема то значење. Користи се и у свакодневном поздрављању углавном мећу млађом и средњом полулацијом и једноставно представља поздрав некоме ко је далеко за традиционалне поздраве руковањем или говором. Обичај је да се одговори истим поздравом.

Поздрав са три прста су углавном популарисали српски спортисти. Познати су поздрави са три прста које су својим саиграчима и публици упућивали Владе Дивац, Саша Ђорђевић, Влада Вујасиновић, Новак Ђоковић и многи други.

Када су освојили Европско првенство у кошарци 1995., целокупна југословенска репрезентација је подигла три прста. Саша Ђорђевић је, подижући три прста, изјавио: „Нећемо да провоцирамо. Само - то је Србија, то смо ми, то сам ја - ништа више. То је мој понос.“ [8]

 



[1] http://www.czipm.org/triprsta.html

[2] http://www.czipm.org/triprsta.html

 

[3] http://www.vidovdan.org/arhiva/article1754.html

[4] http://www.vidovdan.org/arhiva/article1754.html

 

[5] http://www.czipm.org/triprsta.html

[7] http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%BE%D0%B7%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%B2_%D1%81%D0%B0_%D1%82%D1%80%D0%B8_%D0%BF%D1%80%D1%81%D1%82%D0%B0

[8] http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%BE%D0%B7%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%B2_%D1%81%D0%B0_%D1%82%D1%80%D0%B8_%D0%BF%D1%80%D1%81%D1%82%D0%B0


Језичке недоумице око нових регистарских ознака

Kulturna politika — Аутор desnamisao @ 15:59
Пише: Дарко Бабић   
 
 
 
 
 
Регистарски број возила из става 1. овог члана састоји се од цифара 0 до 9и комбинација слова на две позиције. Слова регистарског броја су сва слова латиничног писма и латинична слова: „X“, „Y“ и „W“.

Правилник о регистрацији моторних и прикључних возила, члан 26, Сл. гласник РС, б. 130/2007 и 17/2008

Србија међу словима

Србија ове године треба да добије нове регистарске ознаке. Њихов нацрт је направљен и правилних о њиховом увођењу је донесен, заједно са низом нелогичности. Највећи број њих је везан за језик и писмо. Досадашња пракса у Србији (и бившој Југославији) била је да се двословна ознака извлачи из имена наших насеља, која су са српског језика пресловљавана на хрватски језик. Код нас се уврежило једно чудно мишљење да се пресловљавање српских именица (чиме оне волшебно постају разумљиве свим странцима овога света) може вршити искључиво на хрватски језик користећи се хрватским правописом и хрватским писмом. Због тога су Министарству унутрашњих послова неопходна следећа Гајева слова „Ć“, „Č“, „Đ“, „Š“ и „Ž“.

Термин „пресловљaвање“ јесте новијег датума и односи се на претварање одређеног записа из нелатиничног система у латинични. У овом контексту свет се дели на латинични и нелатинични. Латинични свет, у који спадају Пољска, Немачка, Турска, Хрватска, нема потребу за пресловљавањем, јер и сами пишу (у овом случају изведеном) латиницом. Нелатинични свет, међутим, попут Израела, Кине, Русије, Грчке, Грузије има задатак да своје појмове пресловљава и они то чине, јер то од њих захтевају међународни прописи. Они то свакако не раде користећи се гајевицом и хрватским правописом већ енглеским алфабетом, уз поштовање енглеског правописа.

Србија је једна посебна земља, вазда је и била. Њена посебност се огледа и у томе што она као нелатинична држава (ко не мисли тако нека погледа члан 10. Устава Републике Србије), своје појмове за међународни промет исписује на латиници тако што употребљава хрватску верзију латиничног писма по правопису хрватског језика за разлику од нелатиничног, рецимо, арапског света који за пресловљавање користи енглеска правила писања и самим тим неизоставни енглески алфабет.

Србија се није позабавила пресловљавањем појмова онако како то чини остатак нелатиничног света. Тако, по овом правилнику, двословне ознаке регистарских подручја исписујемо и са изведеним латиничним словима, јер држава до сада није усвојила правила као што је престижни свет то учинио – тако да још увек не знамо како језички да пресловимо Шабац, Вршац, Чачак и друга места која се узимају за носиоце регистарских подручја.

У сенци слова „Q“

Латинично писмо које нам предлаже наша држава јесте једна крња верзија рачунарске хрватске-виндоуз латинице. „Хрватска-виндоуз латиница“ се састоји од 26 слова енглеског алфабета и 5 Гајевих слова хрватске абецеде (Ć, Č, Đ, Š и Ž) што у укупном збиру даје 31 слово. Другим речима, „хрватска-виндоуз латиница“ се састоји од 27 слова Гајеве латинице и 4 слова енглеског алфабета (Q, W, Y и X).

Оно што наша држава предлаже јесте исто то, само без фамозног слова „Q“. Ова одлука се заснива на пракси која нам долази из земље која је синоним за врхунске ауто-путеве и највише аутомобилистичке стандарде – уједно и чланице Европске уније  – Немачке. Јер slovo „Q“ јесте слично слову „О“, што може бити отежавајући проблем код камера које имају програм за препознавање регистарске ознаке. За људе то често зна бити још већи проблем. До сада нисам разговарао ни са једним типографом о томе да ли је, и колико, наш словолик (фонт) за таблице (не)практичан, али знам да су Немци развили посебан словолик који употребљавају на својим таблицама и тако решили многе техничке проблеме. На овај начин, власник аутомобила је онемогућен да физички изврши преправку слова и бројева како би себе на неки начин учинио „невидљивим“ у саобраћају.

Оно што буни јесте следеће. Којим методама су наши писци правилника дошли до закључка да је сличност између слова „Q“ и „O“ већа и проблематичнија, него што је то код сличности између „R“ и „Р“, „Е“ и „F“, или између „G“ и „C“ – и тако даље. Обашка што Немци практично не користе своја „оплемењена“ латинична слова „Ä“, „Ö“ и „Ü“. По том принципу ни ми не би требало да користимо „Č“, „Ć“, „Đ“, „Š“ и „Ž“, јер неко у једном дану може од своје регистарске ознаке BG 381 – CD да начини још пет различитих комбинација. Признаћете, то може бити  врло практично за оне који су у бекству од закона.

Творци овог правилника не могу се извлачити позивањем на „праксу Хрватске“, јер су званичним избацивањем слова „Q“ показали да су упућени у ову проблематику. Будући да у двословној ознаци пресловљених назива регистарских подручја нема шансе да се нађе слово „Q“, јер се пресловљавање врши по правилима хрватског правописа, тог слова се било лако одрећи. Остала спорна слова, међутим, нису подвргнута брижљивој типографској обради њихов статус умногоме остаје нејасан.

Диктатура мањине

Поставља се и следеће питање: због чега држава Србија излази у сусрет хрватској и бошњачкој националној мањини тако што међународном латиничном писму регулисаном по Бечкој конвенцији о друмском саобраћају из 1968. године додају карактеристична слова хрватског националног писма (Ć, Č, Đ, Š и Ž)? Због чега се на истоветан начин није изашло у сусрет Албанцима, Мађарима, Румунима и Словацима, тако што би се међународној латиничној абецеди додала слова која су карактеристична за национална латинична писма наведених мањина? (види табелу)

језик

изведена латинична слова

напомена

албански

ÇË

 

бошњачки

ČĆĐŠŽ

 

мађарски

ÁÉÖŐÓÚŰÜ

 

ромски

ČĆŠŽ

Статус тренутног ортографског стања – на помолу усвајање латиничног састава од 27 знакова.

румунски

ĂÂÎȘȚ

 

словачки

ÁÄČĎÉÍĹĽŇÓÔŔŠŤÚÝŽ

 

хрватски

ČĆĐŠŽ

 

црногорски

ŠĐŽČĆŹŚЗ

Црногорски језик за сада у Србији нема статус регионалног, нити мањинског језика, али може се очекивати да добије такав статус. Статус тренутног ортографског стања – непознато.


Како што се да видети сва ова карактеристична национална латинична слова користе дијакритичке знакове како би се задовољиле потребе језика коме припадају. Али овим словима нема места на нашим таблицама, као што у Немачкој нема превише места за њихова умлаутизована слова – „Ä“, „Ö“ и „Ü“. Таблице су кроз међународне прописе тако дизајниране да нема много „луфта“ ни за какве тачке и кваке. Наспрам тога, обратите пажњу следећи пут када будете угледали чачанске регистарске таблице. Квака је стишњена.

Из овога лако можете да видите која се национална мањина у овој држави држи као мало воде на длану. Када се енглеском алфабету додају одређена слова, лако се да препознати о каквом се лобију ради. Мада, ако се цитирани правилник боље погледа видеће се да се на основу ређања слова може закључити да је гајевици придодато још три слова енглеске латинице. У бити то је „проширена“ гајевица.

На овај начин само Хрвати и Бошњаци као национална мањина у Србији уживају повлашћеност.

У заштиту националног писма

Латиница (гајевица) је у међународним стандардима заведена као хрватско писмо. Српски језик је језик ћириличног писма и као такав је, не само стандардизован у неким међународним организацијама, већ и потврђен највишим правним актом Србије. За Србију би било природно да се определи за неку од варијанти коју су примениле нелатиничне чланице Европске уније, Бугарска и Грчка. У току је израда званичне петиције Министарству унутрашњих послова која захтева да се наведени проблеми отклоне са обрасца нових регистарских ознака. Иза овог протеста је за сада стала само политичка странка „Ниједан од понуђених одговора“, на чијем челу је Никола Тулимировић.

Ово, дакако, нису једини проблеми са предложеним правилником. На пример, од понуђене варијанте далеко је целисходније да се примени позната британска пракса да се на задњој страни аутомобила нађе  жута, док би на предњој била бела таблица са регистарском ознаком. То утиче на безбедност, а она је на првом месту. Постоји још низ неправилности и неусклађености са међународним конвенцијама, о којима ће свакако бити речи на другом месту. Међутим, питање неправедног потискивања српске ћирилице са службених регистарских ознака и њена скандалозна замена потпуно неодређеном и нестандардизованом „проширеном гајевицом“ свакако представља најозбиљнији, не само културолошки, него и технички проблем који нови правилник намеће. При томе је од највећег значаја да се ове грешке отклоне пре него што нове регистарске ознаке постану реалност, а њихова замена постане скупа и непрактична.

 

 http://www.nspm.rs/kulturna-politika/jezicke-nedoumice-oko-novih-registarskih-oznaka.html

 


Mултикултуралност и толеранција

Kulturna politika — Аутор desnamisao @ 17:16

Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

     Имајући у виду да изразе „мултикултуралност“ и „толеранција“ слушамо пречесто последњих девет година, сматрам да није згорег појаснити их, посебно због тога што се они у Србији злоупотребљавају зарад дискриминације већинског народа.

Европска Унија је настала на темељу међудржавне сарадње и признавању права и слобода свих народа. Често чујемо да је неопходно да испоштујемо „европске вредности.“ Узмимо у разматрање две кључне- мултикултуралност и толеранцију.

Толеранција има, уистину, слично значење као српска реч „трпељивост“. Она означава тежњу да се испоштује право на различитост другог човека. У политичком смислу, она подразумева толерисање, трпљење друкчијег мишљења и право на слободу говора. Наравно, треба поставити разумне границе толерисања друкчијег понашања. Слобода да се буде свој, у овом смислу, зависи од закона којим се прописује шта јесте или није прихватљиво понашање. Појам политичке слободе је могућ искључиво у држави која признаје основна људска права свим својим грађанима. Човек може бити тек онолико слободан колико не угрожава слободу другог човека.

Нажалост, код нас се толеранција често схвата као равнодушност. Бити толерантан не значи бити равнодушан. Бити толерантан значи да си спреман да поднесеш туђе мишљење, начин живота, понашање. То понашање не мора да ти се допада.

Бити толерантан такође значи да си и сам зрео као особа, те да као такав поседујеш особине и ставове који се разликују од туђих особина и ставова. Тек тада, када Ти јеси свој, можеш схватити туђи став и туђе Ја. Слично је и са друштвом уопште.

Пошто ми толеранцију или трпељивост схватамо као равнодушност, доносимо и погрешан суд, шта јесте или није толерантно понашање.  Већ смо рекли да се слобода појединца креће искључиво унутар законских права. Тако је у свим западним земљама. Када се једна опозициона странка јавно залаже за признање сецесије дела државне територије, она самим тим крши Устав Србије као највиши правни акт земље. У западним земљама, овакво кршење Устава и закона кажњава се драконским мерама. Не само то, већ сваки грађанин има право да тужи поменуту странку или појединце због наношења душевног бола и кршења закона. Одговорни људи ове странке нам тврде „да је Устав лош те да стога имају право да га не поштују“. Занимљиво гледиште. Замислите да се мени не допада неки закон те га прекршим. Полиција и судство ми не могу ништа, пошто ја сматрам да је закон лош. Карте на којима је приказана „Република Војводина“ нећу ни коментарисати.

Такође, можемо размотрити и кривичну пријаву „за позивање на расну, верску и националну мржњу" против Добрице Ћосића која је поднета ових дана. Не бих се дуго задржавао на овој теми, пошто је Душан Вучковић дао сјајан коментар у тексту „Титоистички ропац“, који можете наћи на Десној Мисли. Међутим, треба рећи да је невероватно да се уметност, па самим тим и књижевна дела посматрају кроз лупу „говора мржње“.

 

 

Овакво посматрање може довести искључиво до злоупотреба и до идеолошке подобности. У том случају, једини је лек да половину светских романа и већину највреднијих- спалимо. Додуше, то је већ чињено али у неким другим временима и у неким друкчијим друштвеним уређењима из којих дотичне госпође вуку идеолошке корене. На страну што бисмо по истој основи могли да осудимо и те две даме, и све припаднике "друге Србије", пре свега Петра Луковића, на вишегодишње казне затвора. Њима је свака реченица пуна мржње према српском народу, а Ћосића туже због једне упућене албанском, и то извученом из контекста. Још само да дотични „комитети“ спроводе саслушања и утисак ће бити потпун.

 

 

 

У Србији, нетолеранција и дискриминација су врло изражене. Нетолеранција према људима који друкчије мисле од „европејаца“ је постала друштвено прихватљива. Политичка подобност је главни услов за добијање или задржавање радног места, а медиокритетство главни услов друштвене прихватљивости уопште.

Размотримо сада појам мултикултуралности. На колективном плану, културна посебност се узима као образац понашања, обичаја неког друштва. Мултикултуралност представља мирну коегзистенцију више различитих културних образаца. Нажалост, ми мултикултуралност схватамо као акултуралност и осећамо стид пред нашом културом и обичајима. Овакво понашање и негирање себе, један је од корена аутошовинизма и еврофанатизма код Срба. Стога, некритички прихватамо туђе културе и обрасце понашања. Треба само погледати колико се бринемо за свој језик. Српски језик се систематски протерује коришћењем туђих израза, да је већ данас готово непрепознатљив и не личи  на језик српских писаца који су живели и стварали почетком двадесетог века. Српско писмо, ћирилица, је готово протерано из Србије. Помама за страним речима и изразима достигла је неслућене размере. Корен свих наших проблема је што се стидимо себе.

Замислите када би нека западноевропска нација, на пример Француска, исказивала своју мултуикултуралност тиме што би одустала од своје културе и прихватила англосаксонску. Замислите када би све државе чланице Европске Уније биле униформне. То онда није јединство различитости. Европска Унија је, по дефиницији, јединство различитости. Ми Европску Унију треба да обогатимо нечим новим, нечим својим а не да, потпуно некритички, прихватамо туђе. Ми смо Срби, имамо свој језик, писмо, традицију, историју. Ми нисмо Американци. Наша историја није њихова и никада неће ни бити, ма колико се ми трудили да постанемо 51. држава САД-а.

Мноштво различитих народа и култура јесте највеће богатство човечанства. Мултикултуралност претпоставља постојање мноштва култура, као што и сам појам каже. Као што је појам „хладно“ бесмислен уколико нема појма „топло“, или појам „зла“ уколико не би било појма „доброг“, тако је и постојање српске државе бесмислено уколико не би било српског народа који баштини српску културу. У том случају, можемо променити име државе у „Пенсилванија“ и прогласити да је „живот закон“. Били бисмо први у модерном свету који су сами пристали на асимилацију.

 

Дакле, у досадашњем разматрању утврдили смо да погрешно разумемо појмове „мултикултуралности“ и „толеранције“.  Уместо да потврђујемо своје сопство, своју културу и традицију и тиме обогатимо европску културу и традицију, ми се своје културе одричемо, и то управо под изговором да смо "толерантни". Тиме потврђујемо да смо нација без сопственог идентитета.

Врло важну улогу у процесу обнове и доградње српског идентитета и опоравка српског народа имају министарства културе и просвете, као и медији. Медији са националном фреквенцијом морали би да прилагоде програм културним и обрзовним садржајима већинског народа. Као што свака национална мањина има право на програме на сопственом језику са сопственим образовним емисијама које промовишу особеност тог народа, тако и српски народ мора имати иста права. Српски народ је државотворни народ који је у тешкој ситуацији али не и безизлазној. Сви се морамо потрудити на индивидуалном плану да очувамо сопствену традицију и језик.

Толико бар можемо.  

 

 

 


Исповедаоница република!

Kulturna politika — Аутор desnamisao @ 00:23

Пише: Владимир Пудар

 

                Коначно је почело, дуго најављивано, емитовање емисије зване Велики брат all stars”. Љубитељи ове врсте забаве коначно могу да одахну. После дуже паузе на нашим малим екранима можемо коначно свакодневно да пратимо догодовштине веселе четрнаесточлане дружине. Оно што овај серијал ''Великог брата'' разликује од претходних је то то се емитује на ружичастој телевизији. Тако је културни програм ТВ Пинк заокружен. После Гранд параде и Курсаџија на ред је дошао и културно-уметнички програм намењен тзв. урбаној популацији. Посебно наглашавам оно уметнички пошто је окупио велики број естрадних уметника – Јелену Карлеушу, Сани Армани (ко год она била), Миру Шкорић...

 

      Оно што је мени било посебно изненађење је улазак у кућу једног од људи са чијом се политиком, од када знам за себе, ни мало не слажем. Ненада Чанка, главом и брадом. И штапом.

Пар дана пре почетка емитовања прошла ми је кроз уши вест да би Чанак, од милоште зван Неша могао да се појави у ''Великом брату'' Тешко ми је било да поверујем, све до последњег тренутка. Пошто ми је превише мучно да гледам поменуту емисију, пре почетка писања овог текста проверио сам на сајту и гле, међу укућанима је заиста и Неша. Наравно ово је слободна земља и свако ко жели да учествује у једном оваквом пројекту може то да учини. Ако поменуте уметнице мисле да ће им то повећати популарност нека изволе. Међутим са Чанком је друга прича. Ненад Чанак је посланик у Народној скупштини Републике Србије и Ненад Чанак има један врло одговоран посао. Док из владајуће већине стално слушамо како опозиција блокира рад парламента и како наша будућност трпи због понашања опозиционих посланика, један од њихових посланика је дао себи одмор и сада забавља нацију у ''Великом брату''. Тако неодговорно понашање Ненада Чанка штети пре свега угледу Народне скупштине. Питање је и да ли ће Ненад Чанак за време док је у кући примати плату, за свој нерад и тако константно наносити штету свим грађанима Србије. Можда ћемо поново имати нешто слично афери ''Бодрум''. Можда ће Чанак гласати из куће ''Великог брата'' а онда ће нас неки нови посланик гледати у очи и лагати да је Чанак тог дана био у Скупштини. Као што је некада лагао Бојан Пајтић. Нема везе што смо могли да га видимо на Пинку, узео је специјални такси који га је довезао на гласање. Са друге стране лично ми је драго што је Неша ушао у кућу. Шта више, волео бих да у њој што дуже остане, чак до финала (али, не и да победи). Док је он у кући неће моћи да наноси штету Србији својим беседама пуним мржње за скупштинском говорницом. Неће моћи да прети вешањем на теразијама, неће моћи да пада у транс када чује речи Сријем Хрватској, неће моћи да својим штапом, спонтано, пред  бројним ТВ екипама удара знак РТС, пљује га и виче ''злокобно знамење''.  Неће моћи да промовише сепаратистички Статут Аутономне покрајине Војводине, неће моћи да ради на стварању нове државе на територији Србије. Све што ће Ненад Чанак моћи да уради јесте да се прави паметан и да показује како зна дугачке  и озбиљне речи. Ето, могао би и, чисто ради вежбе, да се бори за аутономију кухиње, или да изађе са паролом ''Исповедаоница република!''. А може да искористи време, па да заједно са чувеним пчеларом Микијем напада носиоце конзервативне политике у Србији.

 

 

     У сваком случају Ненад Неша Чанак овим показује своје право лице и скида своју последњу маску. А испод те маске налази се лице кловна, који није ни за шта друго него за забављање широких народних маса. Од политике боље да одустане, пошто његова идеја о Војводини републици доживљава крах, а и преузели су је неки нови сепаратисти, предвођени Бојаном Пајтићем, упаковану у целофан, али у суштини исту. Његов вечни слоган ''Ди су наши новци?'' доживљава неуспех, пошто грађани који живе у Банату или Срему схватају да имају исто штете од новосадизације Војводине као од београдизације Србије. Да ли ће се паре сливати у Београд или у Нови Сад нама је све једно. Остаје му, а ја му то најискреније предлажем, да искористи популарност коју ће стећи у ''Великом брату'', да се окане политике и рушења Србије, почне да се бави певањем и сврста се у ред колега Јелене Карлеуше, Сани Армани (ко год она била) и Мире Шкорић.


Гранд Б92 Србија

Kulturna politika — Аутор desnamisao @ 20:59

Пише: Милан Дамјанац

 

       Гледајући телевизију за време празника, приметио сам велику рaзлику између српске програмске шеме и програмских шема околних, ако хоћете и свих западних земаља. Сам поглед на програм наших телевизијских станица говори о тужном стању српског идентитета и непостојању културне политике. Упоредимо само хрватске медије са српским и наћи ћемо јако мало сличности. Док се на хрватским медијима слави национализам и национални идентитет, на нашим се слави анационалност, те у том контексту имамо и телевизије које се баве искључиво пропагирањем мржње према сопственом народу, док се у исто време боре против нетолеранције.

Да све може бити другачије, показује светао пример телевизијских мрежа наше браће из Републике Српске. На овим каналима могли смо да пратимо углавном поучне емисије које се баве српском културом, вредностима и празничним обичајима, могли смо погледати квалитетне домаће и стране филмове, чути изворну српску музику, епску поезију, чак и гусле. Могли смо видети српску народну ношњу , чути трубаче, уживати у народним играма.

За то време, на нашим каналима, могли смо видети програмске шеме у којима је главно место заузимала Гранд продукција и разноразне емисије потпуно нејасног карактера, попут оне на Б92 која је била посвећена исламу. Далеко од тога да писац ових редова има нешто против ислама и муслимана у целини, али је невероватно да се за време празника који слави велика већина грађана Србије, телевизијски термин посвети обичајима друге верске групације. Уколико сте помислили да је то све, преварили сте се. Уочи празника, на поменутој телевизији, имали смо прилике да одлгедамо филм са хрватским преводом. Замислите шта би се догодило у Хрватској када би на телевизији био приказан филм са српским преводом на ћирилици?  Не треба ни трошити речи о третману српских певача у Хрватској и хрватских у Србији. Ваља само споменути да је у Хрватској тужен један радио медиј пошто је на захтев једног слушаоца пустио песму Мирослава Илића у којој спомиње српско село. Приватна тужба је образложена нанесеним душевним болима које је проузроковала песма српског аутора. А ми само и даље певајмо гас, гас.

На сам дан Божића, на телетексту споменуте телевизије, могли смо прочитати да је данас празник који празнује мањи део хришћана, те да је већи део хришћанског света Божић већ прославио по правом календару . Ова опаска на крају празничне честитке је у току дана исправљена. Писац ових редова не може, а да се не упита по којем основу је примерено да се коментаришу унутрашња питања цркве и обичаји верника? Није ли управо овакво понашање споменуте телевизије пример нетолеранције, није ли ово увреда за православне вернике у Србији, а и шире?

        Сада би био ред да се позабавимо и Гранд продукцијом. Постоји мишљење да је стара српска музика, под којом подразумевам и кафанску музику новијег датума, одраз сељачког менталитета. Коришћење израза сељак у негативном смислу смо наследили из периода комунизма, када су српски сељаци плански сељени у градове ради индустријализације у претежно пољопривредној земљи. Ова потпуно нерационална одлука довела је до пропасти српско село, а једна од функција борбе против сељака је била њихова сатанизација. Тако су они од носилаца српства и државе, који су захваљујући пољопривреди одшколовали своју децу која су касније чинила политичку елиту Србије, доживели да их називамо руглом народа, неукима, носиоцима српског шовинизма и некултуре. Једино што нису успели да објасне јесте следеће- по чему се, у културном смислу, разликује српски сељак од америчког фармера? Сељак је сељак. Једино код Срба није тако. Кад бисмо заиста били у праву, морали бисмо и већину Швајцараца прозвати сељацима, међутим, ти "сељаци" живе много боље него што ћемо ми икада живети.

 

Да је овај потез био потпуно нерационалан, видимо на примеру Београда, који данас има два милиона становника, док су села потпуно опустела, и то у земљи која би могла да живи искључиво од пољопривреде! Тако се они који остају на селу и мањим градовима називају сељацима од стране грађана, такође бивших сељака. Наши грађани  су стога чинили све како би се разликовали од тих сељака или како их једна опозициона партија данас назива, руралаца. Резултат видимо. На телевизији можемо видети/чути искључиво турбо-фолк и електронску музику. Дакле, Тома Здравковић је оличење сељачке музике, али су зато Тина, Мина, разноразне Африке и сличне, оличење урбане Србије. Човеку је довољно да преслуша стихове те модерне српске музике. Полуголе девојке (а некада и голе) без икаквог певачког талента, уз мешавину разноликих музичких праваца, певају о голим грудима, задњицама, преварама и сличном. Вредности које се пропагирају кроз овакву музику су видљиве на улицама наших градова. Полуголе девојчице, које већ од основне школе почињу да личе на своје идоле, младе спонзоруше и искусни спонзори, успешни бизнисмени . Противљење сваком моралу и пропагирање разврата јесу главне поруке ових узвишених стихова.


 

Друга варијанта је да се клатимо  на електронској музици уз неки опијат, чиме бисмо истакли разлику између грађана  и сељака.

Истина је да се нове генерације морају васпитавати у духу српске традиције и моралних вредности. У супротном, немојмо се стално жалити да су други криви за нашу неспособност и за стање у којем је наша омладина.      

 

    


Powered by blog.rs