Desna Misao

Председник, демократија и предизборна тишина

Politički život — Аутор desnamisao @ 14:35

Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

Пишем ово разматрање уочи објављивања резултата локалних избора у Аранђеловцу. Тема овог разматрања неће бити сами избори и неправилности на истим, већ поштовање демократских принципа од стране појединих представника владе и председника Републике. Не само што је већина министара у овој предизборној кампањи више пута обишла Аранђеловац, обећавши да ће испунити сва неиспуњена обећања, успут нудећи нова, већ су се понашали као лидери својих политичких странака.

Тако је лидер СПО-а чија је странка партнер у власти, критиковао власт, и наредио кандидату СПО-а за председника општине да скине сако, кравату и ципеле а затим извео прави уметнички перформанс. Циљ перформанса је био да покаже како Београд злоупотребљава провинцију. Наравно, све то није ништа ново- давно је смишљена парола „Трепча ради, Београд се гради“, међутим верујем да је свима било невероватно да то говори човек који је део владајуће коалиције. Господин Драшковић, изгледа, напада самога себе. Није му први пут, чини ми се.

Министар Динкић је, са друге стране, био још конкретнији. Не само што је изјавио како је ужаснут пропадањем хотела „Старо здање“, симбола Шумадије, већ је обишао и предузећа „Шамот“ и „Електропорцелан“. Исти министар који је на власти безмало десет година, обећава да ће сада, засигурно помоћи тим фирмама, само треба изнова да му поверују. Обећао је стратешког партнера, већу запосленост и још безброј ствари које није успео да обезбеди у протеклих десет година.

Могао бих да спомињем још безброј оваквих примера- Љајића, Брадића и друге, међутим сматрам да је и оволико више него довољно. И таман када сам помислио да ће ту бити крај притисцима и злоупотреби власти, ситуација у Србији успева изнова да ме изненади. У време предизборне и изборне тишине, на дан избора, са скупштине ПУПС-а обратио нам се и председник Републике директно се умешавши у изборе у Аранђеловцу. Било би у реду, и прихватљиво да је председник ПУПС-а споменуо владајућу политику у позитивном светлу, међутим невероватно је да председник републике коментарише опозицију и води негативну кампању која је апсолутно депласирана, непотребна и недемократска.

Наиме, председник свих грађана Србије нам каже  „...јуче је поново најављена коалиција коју смо победили на прошлим изборима и која је и тада упућивала поруке наставка сукоба; и када се последњи пут састала, горео је Београд и која је произвела људске жртве у Србији тих дана и ми и даље испитујемо ко је одговоран за то. Та политичка коалиција Србији не може донети добро “. [1]

Тако нам поручује председник свих грађана Србије у сред гласања у Аранђеловцу. Увек ме изнова одушевљава председникова енергија којом се бори против опозиције. Уосталом, то и сам каже: „Тадић је рекао да, пошто познаје све опозиционе лидере, не постоји та енергија коју није спреман да да земљи да би спречио да опозиционе странке дођу на власт и "гурну Србију у суноврат, нове сукобе и неспоразуме".“ [2]

Додуше, сумњам да је то посао ради којег су грађани Србије изабрали председника Тадића. Колико се сећам, грађани Србије су га изабрали како би сву ту енергију уложио у очување Космета у саставу Србије и уласка земље са Косметом у свом саставу у ЕУ. Стога, чини ми се да је боље ту енергију утрошити на испуњавање предизборних обећања. Овако, са стране, некако делује, да председник не верује у демократски принцип одлучивања и зрелост народа да изабере власт по својој мери. Сећам се да је након последњих парламентарних и председничких избора сасвим друкчије говорио о народу.

Бојим се да је овакво застрашивање народа израз очаја, а не вере у сопствену политику.

Посебно нисам сигуран да је добро прелазити неке границе пристојности када се напада или хвале туђа постигнућа. Не би било добро уколико похвала зазвучи као идолопоклонство, коме смо, ми Срби, нажалост склони. Тако, „Председник ПУПС-а похвалио је и председника Србије и Демократске странке Бориса Тадића за кога је истакао да "стоји чврст као стена" на челу коалиције која Србију води европским путем и навео да Тадић "улаже више него надчовечанске напоре у које је уграђена изузетна државничка мудрост ".“  [3]

Све ово није суштински битно за нашу тему, али говори о политичкој клими и недостатку критичког мишљења или бар, жеље да се сопствени став издвоји од других. Овакво митологизирање председника као вође нације имали смо и деведесетих када су за Слободана Милошевића такође пљуштали коментари да је „чврст као стена“ и да „мане нема“.

Нити је мудро, нити здраво, по младу српску демократију давање оваквих лакомислених коментара и похвала, нити је здраво оволико мешање министара и председника у локалне изборе. Притисци неће донети ништа добро Србији. Уколико је циљ голи опстанак на власти, онда то показује до које су мере политичке странке изгубиле контакт и са народом и са стварношћу.

Резултати избора ће свакако бити предмет неке друге анализе. Али, уколико је овакво понашање цена доброг резултата на изборима, онда је Србија у далеко већем проблему и да је светло на крају мрачног тунела- веома далеко. У том случају, сви смо изгубили.

 



[1] http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2010&mm=04&dd=25&nav_category=11&nav_id=426845

[2] http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2010&mm=04&dd=25&nav_category=11&nav_id=426845

[3] http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2010&mm=04&dd=25&nav_category=11&nav_id=426845

 

 

 

 

http://www.novinar.de/2010/04/28/predsednik-demokratija-i-predizborna-tisina.html 

 

 


Тешкоће данашњице или парадигма Великог Брата

Politički život — Аутор desnamisao @ 19:24

Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

 

У овом тексту ћу размотрити одређене аспекте демократског система у Србији и свету данас и утицај моћи, на слободу народа и појединаца. Бавићу се и аспектима које се могу разумети као неототалитарне.


Увод


Светска економска криза разголитила је темеље лажи на којима почива данашње друштво. Модерно друштво, као и свако друго друштво кроз историју, болује од лажног представљања. Разлика је у томе што је данас читав технолошки напредак стављен у функцију лажи. Масмедији човека намерно дезинформишу и преносе интепретацију догађаја која одговара тренутним интересима и односима моћи. Разлика између данашњих поробљивача и негдашњих је у наметању интерпретације константним позивањем на њено усвајање у име истине, правде, хуманости, људскости. Малтене сваки освајач се труди да потлаченом наметне утисак да је потлачени ослобођен. Међутим, данашњи освајачи, служећи се масмедијима, то заиста и успевају. Маневарски простор сваког народа или човека понаособ је сужен, те је могућност стварања или очувања сопствене интерпретације догађаја јако мала.

Живимо у свету у коме медији креирају догађаје, у коме се уништавају културне јединствености и традиције, све под изговором различитости, демократије и људских права.

Западни човек заиста верује да је слободан иако се сваки сегмент његовог живота брижно контролише. Његов живот је строго уређен, а могућност да критички мисли сведена на минимум. Од човека се прави потрошна роба, он се десоцијализује, технолошки деперсонализује и систематски обмањује. Осећај личног испуњења се идентификује као кратко задовољење по моделу слике које намећу медиокритети, док се пажња намерно скреће са темељних људских проблема. Упркос многим позитивним променама, свеопшта компјутеризација и друштвене интернет мреже произвеле су осећај усамљености и безнађа, а депресија је постала најраспострањенија болест садашњице.

Погледајмо шта о тренутном стању каже Јан Бурума, професор људских права на колеџу Барџ у Њујорку: „Међу многим Европљанима, не само у Холандији, постоји осећање да су напуштени у свету који се брзо мења, да су мултинационалне корпорације моћније од нација-држава, да је градским богаташима и високообразованима веома добро, а да обични људи у провинцији пропадају, док демократски изабрани политичари нису само беспомоћни већ су се срамно предали тим већим снагама које угрожавају обичног човека. Толеранција се не доживљава само као слабост, већ као издаја.“ [1]

Не треба ни спомињати да, док се политичке елите на сва уста хвале вредностима толеранције и мултикултуралности, један читав континент умире од глади, док се земље трећег света експлоатишу а ратни сукоби вештачки изазивају. За то време, у Европи су на мети остаци хришћанске цивилизације, а доведен је у питање и опстанак аутохтоног европског становништва. Резултати избора у већини европских држава говоре да су Европљани свесни проблема имиграната, губитка идентитета, суверенитета и достојанства.

У бившим комунистичким државама, након пропасти комунистичког, и увођења демократског система, дошло је до првобитне акумулације капитала (транзиције), односно до постепеног нестајања средње класе, што је као последицу произвело повећавање утицаја богатих на унутрашњу и спољну политику земље, путем финансирања политичких партија. Монополи су постали уобичајени те је здрава конкуренција и тржишна утакмица остала у запећку.

Уколико овај став применимо на данашње стање у Србији, схватићемо да су први-елита на власти, подржана од стране власника крупног капитала, а други-обичан народ, односно, већина. Могућност организованог политичког утицаја које би избегло оваква ограничења и утицаје значајно је умањена. Са друге стране, могуће је, у случају консензуса свих значајнијих политичких фактора остварити минимум националних интереса на који не би могао да утиче како страни фактор, тако и домаћи представници најбогатијег друштвеног слоја. Проблем Србије је увећан самом неактивношћу Српске Академије Наука и Уметности на проналажењу излаза из безнађа у коме се налазимо.


Губитак поверења у демократију


У данашњој демократији, грађани нису учесници, већ пуки посматрачи; зна се ко учествује, а ко је обичан гледалац. Феномен спортских манифестација можда најбоље показује везу између овог глобалног поретка и глобалног поретка у време Римског царства. Дешавања на стадионима на којима се одигравају, примера ради, фудбалске утакмице прилично подсећају на атмосферу на Колосеуму; док су се некад гледаоци идентификовали са гладијаторима, односно робовима њиховог ужитка, данас се гледаоци идентификују са тимовима и обележјима. Заједничко и једнима и другима је што стварају привид-привид масовног учешћа. И док се човеку постепено одузимају сва права, па чак и право гласа (судећи по апстиненцији која расте), дотле се становништву сервирају лажи које га убеђују у његову сопствену слободу. На делу је представничка демократија; и док се некад по грчким полисима и градским трговима отворено расправљало о политици, а у скупштини сви грађани полиса имали право гласа, данас одређене интересне групе заступају већину људи која "гласа" за њихове потезе. Приговор да становништва данас има превише да би сви непосредно учествовали у доношењу одлука је на месту; али је исто тако на месту приговор да мањина не може да говори у име већине, посебно због већ поменутог проблема са апстиненцијом, која се последњих година драстично повећава.

Идеја демократије која се у савременој Европи заснива на грчким идеалима исте, заступала је став да власт и владавина нису више ствар само уских елита које суверено владају обесправљеним масама, већ да је потребно да се најширем кругу људи обезбеди учешће у власти. На тај начин, елите неће бити наметнуте народу већ ће бити изгласане и тако ће уживати поверење народа и суверено их водити у бољу и срећнију будућност. Уколико у томе не буду довољно успешне, народ ће их једноставно заменити на следећим изборима.

Савремена демократија почела је да се развија у доба ренесансе, када је држава почела да се одваја од цркве. Најубедљивији заговорник демократије био је Жан Жак Русо, који је важио за представника трећег слоја. А ипак, већ Русо је веровао да демократија може успешно да функционише искључиво у малим заједницама, у којима се вредности и особености људи сувише не разликују.Такав модел демократије био је неприменљив на велике државе. Тако је Француска револуција поставила модел представничке демократије. На изборима, грађани бирају врховни представнички орган, парламент, који између избора одлучује у име народа.

Проблем оваквог схватања коцепта демократије испливао је на површину већ током прве половине двадесетог века. Представничка демократија показала је тешкоће у функционисању. Тешкоће су се пре свега односиле на интересе мањина. Показало се да је Русо био у праву; демократија је могла несметано да функционише само у малим заједницима које су хомогене. Са друге стране, велике државе су све само не хомогене. Мањина жели права која јој већина не дозвољава (овде се не мисли само на етничку мањину) и посеже за правима заштите мањина. Тако је дошло до увођења модела који је заступао пре свега интересе мањина- самим тим је демократски принцип једнакости девалвиран. Уколико погледамо данас ситуацију у Србији видећемо да је национални идентитет ствар која се одбацује када је у питању већина, док је по питању мањине то једина и најважнија одредница. Заштита права мањина задире у све области људског друштва.

Данас је већина, у сваком смислу, најугроженија.



Психолошки притисак. Феномен политичке коректности.





Политика је унела мноштво болести у језик, јер што је избор речи мањи, мање је и искушење да се размишља. Стварањем нових термина, а укидањем старих, ствара се, условно речено, нови језик којим се не може изрећи ниједна пркосна, бунтовничка мисао. Тиме ће технолошка револуција заиста испунити свој задатак-претвориће нас у роботе без права гласа. Речима као што су љубав, слобода, правда треба променити значења.

Први који је споменуо овакав начин говора био је Џорџ Орвел крстивши га термином „новоговор“. „Новоговор“ је манипулација језиком како би се спречило свако критичко размишљање или како то Орвел каже, „криминал ума“.

У питању је наметање значења. Значење је носилац смисла. Објекат или субјекат на који израз реферише мора бити ослобођен предрасуде и мора се доживљавати као нешто истински пријатно. Стога се смисао значења мора променити. Мој омиљени, стари пример драстичне промене конотације је промена израза „министарство рата“ у „министарство одбране“. Психолошки осећај који оваква промена изазива је блаже емотивно осећање, мања одбојност и страх. Оваква врста прилагођавања реалности произвела је апсурдне ситуације, те је тако термин „црнац“ добио епитет расистичког, да би уступио место одредници „ Афро- Американац“, а термин „белац“ одредници „Кавкажанин“. Нелегални странци су сада „имигранти без докумената“, ватрогасци су „борци против ватре“(полно неутралан термин) а ђубретари „санитарни инжењери“. Бескућници су сада „стамбено флексибилне особе“. Уместо Божића, користи се неутрални термин „празник“.

Највећи недостатак оваквог резоновања је посредно ограничавање слободе говора, изражавања слободне мисли. Политичка коректност је подмукао начин за ограничавање основних људских слобода- слобода слободног мишљења и говора. Да ли ћемо можда почети и дела великих писаца да посматрамо кроз призму политичке коректности? И шта би онда преостало од вредности тих дела?

Уколико мислите да претерујем, ускоро ћете се уверити у супротно.

Пример екстремног израза овог политичког (језичког ) феномена смо имали прилике да видимо у Калифорнији. Наиме, гувернер Калифорније Арнолд Шварценегер забранио је употребу речи „мама“, „тата“, „муж“ и „жена“ у калифорнијским школама. У групи нових прописа везаних за образовни систем, Шварценегер је потписао и дозволу школским дечацима да иду у женске тоалете, као и обрнуто. Новим правилима је забрањено било какво "негативно карактерисање" хомосексуалаца, бисексуалаца и других "алтернативних начина живота". Тако су и речи за чланове породице забрањене, да се деца чији су родитељи или усвојитељи истог пола не би збуњивала. Из школског програма избачени су сви текстови који брак карактеришу као "институцију између мушкарца и жене", или пол детета "ограничавају" само на мушки и женски. Нови текстови укључиваће историјске фигуре транссексуалних, бисексуалних или хомосексуалних опредељења, а у предмет сексуално образовање је укључен и детаљан опис промене пола.

Новим правилима у Калифорнији је укинуто државно финансирање било каквог програма који не подржава сексуалну различитост, што укључује и хуманитарне организације при цркви. Обданишта, предшколске установе, јавне кухиње, склоништа, домови за старе и друге установе морају да се прилагоде новом кодексу, иначе ризикују да изгубе буџет.

Понашање родитеља и наставника такође је обухваћено изменом, па тако родитељ који у присуству хомосексуалног учитеља каже детету да је брак само за особе супротних полова, може бити тужен за сексуално узнемиравање.

Мислим да се лако да увидети да се феномен политичке коректности преобразио у своју крајност , те индиректно представља ударац на традиционалне системе вредности и породицу као основну јединку друштва. На делу је залажење државе у све области људског живота под изговором „заштите људских права“ (сличним изговором се оправдава интервенционизам), покушај преваспитавања чланова друштва, те самим тим монопол над свим аспектима људског живота.

У Србији је, на пример, у плану доношење закона који предвиђа изричиту забрану физичког кажњавања деце. Овако широко дефинисано, биће буквално схваћено. То значи да се не прави разлика између бруталног пребијања и обичног ударца. Овиме се деци даје власт над родитељима јер сама деца знају да ниједна казна није довољно ефективна, док се родитељу одузима могућност да дете васпитава по сопственим уверењима, чиме држава преузима ту улогу. Овакав закон јесте директно мешање државе у приватност грађана и покушај разбијања традиционалне породице.

Сви знамо да је једно од суштинских обележја тоталитаризма тежња одређених система моћи да своју доминацију и контролу прошире и на приватну сферу живота. Ова тежња се у тоталитаризму није испољавала искључиво као жеља властодржаца да у циљу лакше контроле руководе и приватном сфером, већ и да своју власт и идеју одржавају ширећи је благовременим профилисањем филозофског и политичког мишљења свих својих грађана, још од малих ногу. Тако се ствара идолопоклоничко друштво- и то је права позадина оваквих политичких потеза.

Медији и наметање осећаја ниже вредности




Медијска слика идеалног друштва, понашања, образаца идеалног мушкарца и жене допринела је стварању све већег броја несрећних, незадовољних и неприлагођених људи. Никада није довољно добро- увек можете боље. У интересу великих корпорација је продати производ који ничему не служи. Како би исти производ продали они се служе наметањем осећања незадовољства људима. Тако од људи праве конзументе непотребних ствари које их чине релативно задовољнима, иако је сам осећај незадовољства вештачке природе. Међутим, никада није довољно- у односу на манекене на телевизији нико од нас не изгледа довољно лепо, а у односу на глумце у серијама- урбано. Наметање вредности се врши преко серија и емисија које постепено мењају свест људи и рушећи традиционалне моралне вредности намећу вредности новог неолибералног света- исписујући нове таблице прихватљивог понашања. Наметањем нових вредности понашања истовремено исмевају старе. Стављени смо у ред пасивних посматрача, конзумената вредности на првом месту. Како сам Бжежински каже, особеност технотронског друштва је да се културно, психолошки, социјално и економски обликује под утицајем технологије и електронике. Сам Орвел у свом чувеном роману „1984“ описује негативну утопију будућности у којој појединац неће гледати телевизију већ телевизија њега. Ово се може двојако схватити- као наметање вредности и обликовање ставова и кроз контролу над приватним животима људи коришћењем прислушних урећаја, видео камера и телеекрана које већ велики градови поседују, под изговором борбе против криминала. О стварању униформног мишљења путем медија који не трпи никакву критику, не треба ићи далеко, довољно је погледати наше медије. Масовни медији су данас ефикасно средство у стварању идеолошке свести. Како примећује З. Видојевић, „улогу тајне полиције као вршиоца терора преузимају масовни медији који обезличавају појединца и програмирају га у складу с циљевима официјалне политике. Не страда тело, али страда душа и то неосетно и добровољно. То је врхунац ефикасности постмодерног тоталитаризма“.[2]

Сматрам да сам у довољној мери заголицао Вашу машту, те доказао да нажалост, у данашњем свету има доста простора за увођење неототалитаризма, који ће бити потенцијално опаснији од свих диктаторских режима у прошлости.

Треба имати у виду да је сама глобалистичка идеја, наметнута од стране англосаксонске западне цивилизације, запала у кризу, те је могуће прогнозирати повратак традиционалним вредностима и националним државама.

О свођењу традиционалних вредности на пуке интерпретације другом приликом.


Што се тиче Србије, сматрам да је најгоре решење пасивизација. Решење политичких манипулација и угњетавања слободног мишљења није повлачење у сопствени субјективитет; потребно је платити већу, личну цену, дати себе целог у одбрану начина живота за који верујемо да је исправан; јер баш то је суштина слободног мишљења и говора. Ништа се не може постићи, чекањем и прижељкивањем.

Борите се за свој став. Одважно, без страха. Да нас се не постиде ни преци ни потомци.

[1] http://www.nspm.rs/granice-multikulturalizma/rat-protiv-tolerancije.html

[2] З. Видојевић, Транзиција, рестаруација, неототалитаризам, стр. 320

 

 

 

http://www.vidovdan.org/arhiva/article2565.html

 

http://hriscanski-sabor-srbije.weebly.com/1058107710961082108611151077-107610721085107210961114108010941077.html 


Проблеми српског извоза

Ekonomska politika — Аутор desnamisao @ 14:14

Пише: Драган Марковић

 

 

 

 

 

На недавно завршеном Бизнис форуму на Копаонику, који је протекао у сенци неслагања министара у Влади Србије на тему изласка из економске кризе, стручна јавност је могла доћи до два закључка. Први закључак је да је нужно да се будући развој српске привреде заснива на већем извозу а други, да је неопходан нови модел раста и развоја, који се више не може заснивати на приватизационим и кредитним приходима. У овом разматрању бавићу се факторима који утичу на српски извоз, пошто је један од највећих проблема са којим се суочава привреда Србије, висок спољно-трговински дефицит и недовољно висок извоз. Као показатељ величине проблема може послужити податак да је спољно-трговински дефицит у 2008. години био 8,1 милијарду евра, а 2009. години 5,2 милијарде евра.[1] У 2009. дефицит се смањио под утицајем светске економске кризе, када је драстично смањен и увоз и извоз, а не као резултат структурног прилагођавања српске привреде.

У нашој јавности се помало некритички говори о интеграционим процесима као решењу многих наших економских проблема. Приближавање Србије ка ЕУ и Светској трговинској организацији омогућава приступ већем тржишту, али води и либерализацији нашег увозног режима према ЕУ што може изазвати и негативне ефекте, између осталих смањење производње и запослености. Важно је истаћи да се потписивање споразума са светским институцијама и укључивање у интеграционе токове често користи као спољни фактор за обезбеђивање легитимитета за спровођење реформи. У нашим условима, где су Владе прилично слабе и немају снаге да спроводе одлучне и конзистентне мере, Влади је неопходно позивање на спољну подршку да би се одупрла утицају разних интересних група и јавног мњења, које није за спровођење одређених мера.

Када је реч о томе који су највећи трговински партнери, илустративан је податак да је „Србија у 2007. години пласирала 88,2% свог извоза на тржиште ЕУ и земље ЦЕФТЕ. Од тога, готово половина извоза у ЕУ усмерена је на 3 земље Италију, Немачку и Словенију. Са друге стране, 90% извоза у земље ЦЕФТА отпада на БиХ, Македонију и Црну Гору.“[2] Очигледно је, из ових података, да потенцијално тржиште за српске производе не треба да чине само суседне земље и ЕУ, као што је то сада случај, него и друге земље са којима је још СФРЈ имала веома интензивну сарадњу, посебно када је реч о извозу производа наменске индустрије и извођења грађевинских радова. Овде се пре свих мисли на Руску Федерацију, са којом се велики део трговине обавља у бесцаринском режиму, али и земље Блиског истока и Африке. Међутим, утврђивање стратегије наступа на овим тржиштима мора уважити битно измењен амбијент, произашао из њихових интензивних промена, далеко већег степена отворености њихових привреда и знатно оштрије конкуренције, у односу на пре тридесетак година и златног периода за наступ фирми из тадашње СФРЈ. Отежавајућа околност је да су у периоду изолације и санкција према Србији велики део тржишта тих земаља заузели конкуренти.

Србија је имала потпуно различите приступе спољној трговини у последњих 20 година, што је последица и међународних околности и санкција међународне заједнице. Привреду Србије су до 2000. године карактерисала квантитативна ограничења у спољној трговини, комбинована са високом царинском заштитом и она су спутавала инострану конкуренцију. Међутим, са политичким променама 2000. године уследила је нагла либерализација. Као показатељ брзине либерализације може послужити податак да је 2000. године просечна царинска заштита износила 14,3%, а већ 2003. само 7,3%. Конкурентност наше привреде тако је и вештачки смањена прекомерним и наглим растом увоза, као последица пребрзе либерализације. Међутим, на дужи рок се не може остварити значајан пораст извоза ако се истовремено привреда не оспособљава да на домаћем терену трпи конкуренцију која ће постепено достићи или се приближити оном степену који постоји и на светском тржишту. Либерализација спољно-економских односа често је неопходна, јер се тако растурају монополисане и картелисане домаће тржишне структуре, али цео процес је морао бити много пажљивије спроведен.

Као веома важан фактор конкурентности српске привреде на страном тржишту, често се у нашој јавности помиње вредност динара и око тог питања воде се исцрпне дискусије. Стабилност курса динара, која је била на снази од 2000. године, па до појаве светске економске кризе 2008. године и раст девизних резерви нису били резултат структурних промена у привреди. Стабилност курса се одржавала захваљујући средствима из иностранства у виду донација и кредита међународних организација, средстава од приватизације, дознака дијаспоре.

Са појавом светске кризе, многи од наведених извора су смањени, па је и курс динара знатно ослабио, јер је у лето 2008. један евро вредео 78 динара, а данас вреди 100 динара. Ако нека земља форсира политику прецењене вредности своје валуте,као што је то чинила Србија претходних година, цене увозних производа изражене у домаћој валути су врло повољне, па долази до раста увоза. Уколико се та политика дуже примењује претерани увоз ће све више гушити домаћу производњу, а са друге стране, извозним предузећима се неће исплатити извоз. Креатори макроекономске политике су стабилни динар користили зарад смањења инфлације и пре завршетка структурних реформи из домена фискалне и монетарне политике.

Са правим почетком транзиције, после политичких промена 2000. године, постојала су оптимистична предвиђања да ће приватизација врло брзо променити структурне карактеристике привреде Србије и да ће 50-60% извоза чинити сасвим нови производи, најчешће страних трансанационалних компанија. Илузија која је, такође дуго присутна, је да ће на подручје Србије доћи много страних директних инвестиција и да ће на тај начин порасти извоз, конкурентност и учешће инвестиција у домаћем производу. Таква очекивања су се показала као исувише оптимистична. Уз процес транзиције као њен саставни део треба да тече и процес реструктуирања привреде. На нужност реструктуирања и промена у привреди указује и структура извоза и то је кључни, али и најтежи елемент на ком се мора радити да би се повећао извоз.

У структури извоза[3]највише су заступљени производи за репродукцију и већ неколико година они прелазе 50%, следи роба за широку потрошњу са преко 30 % и тек на крају опрема и машине око 10%, који се могу сматрати производима високе технологије са великим учешћем знања, иновација. Структурна димензија српске спољнотрговинске размене, а посебно њеног извозног сектора, указује на раскорак у поређењу са тенденцијама у светској трговини, где је дошло до померања ка високо научно и технолошко интензивним секторима. Постоји и прилично диверзификован извоз, када се посматра по робним секторима који указује на одсуство извозне стратегије.

Посебно је важно истаћи да су производи нижих фаза прераде под знатним утицајем цикличног кретања привредне активности развијених земаља, што је дошло и до изражаја у актуелној светској кризи. Промена структуре извоза (реадаптација извоза) претпоставља израду стратегије дугорочног привредног развоја, а посебно стратегију развоја производње за извоз, како би се фокусирањем потенцијалних носиоца конкурентске предности на светском тржишту, управо такве области подржале адекватном развојном политиком. У ту сврху би се поред финансирања извозних програма, могло користити и традиционално субвенционисање извоза примерено новој међународној трговинској регулативи. Због тога су неопходне и промене банкарског система који би са успехом пратио наступ српске привреде на иностраном тржишту, јер за разлику од већине других држава Србија нема специјализовану банку за финасирање извоза, а ни развојну банку.

Проблем је и неравномерност у развоју производно повезаних грана (кластера) тако да финални произвођач који је конкурентан нема довољну подршку у репроланцу од стране осталих произвођача. Наравно, неопходно је и реструктуирање на нивоу предузећа. Тај процес подразумева увођење нових производа при постојећој технологији, али превасходно увођење нових технологија. Зарад повећања извоза, неопходно је одређивање циљно извозно оријентисаних сектора и одређивање пратећих сектора који су неопходна подршка извозним секторима. Као додатна мера, којом би се смањио увоз, давати олакшице за инвестирање у увозно супститутивне секторе, односно подстицати производњу за домаће тржиште, којом би се супституисао увоз. Држава може помоћи извозна предузећа: формирањем информационе база података и пружањем савета извозно оријетисаним фирмама. Може помоћи у процесу преговарања са иностраним партнерима, подстицајима за увођење међународног система квалитета и стандарда.

Међутим, поставља се питање да ли влада која не може да се сложи око основне концепције, која не зна на који начин водити економску политику, има способности да доноси и много специфичније и софистицираније мере?

[1] Подаци републичког завода за статистику, www.stat.gov.rs

[2] Стратегија повећања извоза Србије за период од 2008-2011.године, стр 12

[3] Подаци републичког завода за статистику, www.stat.gov.rs

 

 

http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/problemi-srpskog-izvoza.html 


Отворено писмо поводом најаве да се продаје Телеком Србија

Politički život — Аутор desnamisao @ 13:57

ПРЕДСЕДНИКУ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

 

 

 

 

 

 

    Одлука Владе Србије да се приступи продаји "Телекома Србија", коју сте јавно подржали, је стратешка одлука од интереса за све грађане Србије. Сматрамо да би ова одлука требало да буде плод систематског промишљања тимова стручњака и као таква оптимална за садашње и будуће генерације грађана Србије. Међутим, иступи Владиних и партијских званичника у јавности не изазивају очекивану позитивну реакцију. Стога предлажемо да Влада, у циљу побољшања јавне презентације аргумената за донети одлуку објави одговоре на следећа питања: 


1. Који стручњаци, наведени именом, презименом и референцама, су учествовали у изради студије оправданости продаје Телекома? 

2. Какви су резултати анализе последица продаје одговарајућих компанија у суседним земљама, са становишта промене обима инвестиција, квалитет и цена услуга, запослености и развоја пратеће индустрије телекомуникација? 

3. Због свог стратешког значаја, доминантни телекомуникациони оператори су државни у многим земљама: Луксембург, Белгија, Финска, Шведска, Норвешка, Италија, Словенија, Швајцарска ... Какав разлог има Влада Србије да се понаша другачије од капиталистичких земаља са најбољим телекомуникационим системима? 

4. У каквој сагласности је одлука о продаји комплетне телекомуникационе инфраструктуре Србије са реализацијом стратешких државних циљева дефинисаних у стратегијама развоја Републике Србије - Стратегија привредног развоја, Стратегија развоја информационог друштва, Стратегија развоја телекомуникација, Стратегија развоја Е управе, Стратегија интегрисаног управљања границом ...? 

5. Какви разлози стоје иза наизглед нерационалног понашања државе која 2002. поново откупљује 29% власништва од Италијана, затим обавља значајне аквизиције у окружењу (Телеком Републике Српске и М:Тел Црне Горе) - да би сада све то "препустила" страном власнику? 

6. Који су разлози за вишеструко повећање претплате без образложења, када је очигледно да ће се тиме, продајом доминантног оператора, новац прелити директно страном купцу из џепова грађана, државне управе, фирми, институција од јавног значаја? 


7. Колико је очекивано смањење броја запослених у "Телекому Србија", ЈП ПТТ Србија и телекомуникационој индустрији? 

8. Како држава планира да обештети онај део корисника Телекома који је деценијама уназад улагао средства у обезбеђење "техничких услова" за телефонски прикључак? 

9. Технички факултети универзитета у Србији школују најбоље кадрове за област телекомуникација. Како ће држава, одричући се потпуно утицаја на развој телекомуникација у Србији, обезбедити њихов останак у земљи? 

10. Како држава има намеру да обезбеди развој телекомуникација и телекомуникационе индустрије као индустрије будућности, након што отуђи телекомуникациону инфраструктуру, национални ресурс непроцењиве вредности, и телекомуникационо тржиште које обухвата готово све грађане Србије, предузећа, државну управу, војску, полицију, институције од јавног значаја? 

11. Како држава намерава да спречи обезвређивање вредности акција малих акционара (грађана, запослених и бивших запослених) ако куповину изврши Deutsche Телеком, и тиме, као већински власник постане потпуно незаинтересован за њихову куповину?

 

У нади да ћете обратити пажњу на наша питања, срдачно Вас поздрављамо,

др Александра Смиљанић, претходна министарка за телекомуникације

др Вера Вратуша, професор Београдског универзитета

др Небојша Попов, научни саветник

др Бранко Ковачевић, редовни професор, ректор Београдског универзитета

др Боривоје Лазић, редовни професор Београдског универзитета

др Миодраг Поповић, редовни професор, декан Електротехничког факултета Београдског универзитета

др Владимир Милачић, редовни професор Београдског универзитета

др Драган Антић, декан Електронског факултета у Нишу

Часлав Оцић, проф., Дописни члан САНУ

Проф. др Данијел Цвијетичанин, редовни професор Универзитета Сингидунум

Славољуб Качаревић, главни уредник Балканмагазина

 

 

 

http://www.balkanmagazin.net/otvoreno_pismo.aspx 


У Брисел ми верујемо

Politički život — Аутор desnamisao @ 13:07

Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

       Слушајући како посланици владајуће већине образлажу предлог декларације о Сребреници, нисам могао да се не сетим теорије о вечном враћању филозофа Фридриха Ничеа. Ниче је, наиме, приликом обиласка Силс-Марије доживео нешто необјашњиво. Тамо се налази једна необична стена и он је пред њом имао интуицију о вечном враћању. Био је то за њега веома емотиван догађај. Заплакао се, понесен осећањем које није могао да протумачи ни као патњу, ни као радост. Доживео је осећај прожимања непролазности и пролазности, осећај који је изражавао јединство.

Помињем овог великог филозофа да бих направио просту паралелу. Слушајући посланике, посебно анегдоте професора Мићуновића, и посматрајући ситуацију у Србији протеклих месеци, доживљавам осећај који не могу описати друкчије него осећај прожимања непролазности и пролазности, као да се догађа нешто што се већ догодило, истим редоследом, праћено истим реакцијама. Све се изнова враћа.

Посебно су ми интересантни били патетични говори у скупштини, негде око поноћи (ваљда је то био покушај да се патетиком пробуди грижа савести код посланика који су имали још понешто да кажу о оваквој срамној резолуцији), и позивање на цркву, веру и хришћанско наслеђе. Ово је, чини се, један од ретких случајева у којем су толико пута споменути изрази „молитва“, „опроштај“, „спасење“. Да сам мало малициознији, завапио бих о угрожености секуларне државе. Врхунац је ипак било поређење Сребренице са стрељањем недужних ђака у Крагујевцу. Но, оставимо дешавања у Сребреници и око Сребренице по страни. Позабавимо се интересом Србије да донесе овакву резолуцију. Шта тиме Србија добија?

Чујем да добијамо морално право да очекујемо од других народа да донесу резолуцију о страдању Срба. Не знам по чему. Политика је ствар интереса и промишљања, не моралног очекивања. Уосталом, погледајмо шта на ту идеју има да каже Андрија Хебранг, потпредседник ХДЗ: „...каже за београдски лист да његова држава 'има пречих послова'. 'Наш интерес је да афирмишемо резолуцију о домовинском рату у којем је страдало 20.000 људи од чега је половина хрватских цивила.'“[1]

Добро сте прочитали. Њихов интерес. Свака држава има интерес. Интерес да уради оно што ће донети добробит њеним грађанима, држави и народу. Једино наша влада има интерес да удовољава туђим интересима.

Пошто смо већ једном имали искуства са аутономијама и федерализацијом, свако нормалан би очекивао да смо нешто научили. Нисмо. Чак су и аргументи које влада користи против неистомишљеника исти који су се користили 1974. године. Након што смо повукли тужбе против БиХ и Хрватске у име добре воље, а они одговорили да је то наш проблем, и своје нису повукли, човек би помислио да смо нешто научили. Нисмо. Хрватски парламент још увек није усвојио резолуцију о Јасеновцу. Човек би помислио да смо нешто научили. Нисмо.

У питању је вечно враћање глупих, погубних потеза српске националне елите. Са том и таквом елитом нешто озбиљно није у реду.

Социјалистичка интернационала нема алтернативу! Америка и Енглеска биће земља пролетерска! Европска унија нема алтернативу!



Могао бих, из свега изложеног да закључим да је секуларност српског друштва озбиљно нарушена. Једна вера, и једна религија, па и једна партија, ставља се изнад свих осталих. То је религија првога реда, вера која нема алтернативу. Ова и оваква вера има своје религијске догме чија се значења и страст за очувањем, нису изменили протеклих шездесет година. Раније се заступала у име социјалистичке интернационале, утопистичког друштва једнаких, где се мало ради, а пуно заради, у којој слободно цветају све људске вредности – срећа, слобода, солидарност, праведност, једнакост.

СФРЈ била је представник једне земље у којој цвета срећа и слобода а не „мрачњачке“ националне вредности. Некада смо ту утопију бранили позивањем на социјализам и светску револуцију која нема алтернативу. Данас, њено име је Европска унија, њене вредности су европске вредности, а бранимо је говорећи да Европска унија нема алтернативу. Ова утопистичка религија, вера у једну једину, јединствену и недељиву Европску унију, у којој се мало ради, а много заради, и у којој цветају све најлепше људске вредности и врлине, под називом „европске вредности“, не сме се доводити у питање. То је догма. На неки начин живимо у држави која суди и пресуђује по светој књизи „пут у ЕУ нема алтернативу, и свако ко то доводи у питање је криминалац, хулиган и ултрадесничар“.

Имајући у виду да се оваква религија развила на темељу утопије зване СФРЈ, радикално десно се не прихвата, док је радикално лево „прогресивно“. Жеља за ритуалним кажњавањем противника остала је иста. Он се прво медијски сатанизује, затим се кажњава презиром и избегавањем средине, а затим се изведе на суд због вербалног деликта, или данас популарног, говора мржње. У међувремену, незванично осумњичени, који је доказани неверник, има проблеме, у школи, на факултету и на послу. Тако се активни неверници дисквалификују, а други неверници, који су пасивнији, обесхрабрују и преваспитавају.

Пошто овакво веровање захтева апсолутну послушност и покоравање врховном ауторитету у Бриселу, свако заступање српских интереса изгледа залудно и погубно.

Доказ о заступљености еврофанатизма могли смо чути и на поменутој скупштинској седници, када је једна од посланица изјавила: „...није довољно говорити да сте за ЕУ и европске вредности, потребно је у то и истински веровати“.

Дакле, потребна је истинска вера а не рационално промишљање. Потребна је послушност и покорност. Уколико будемо довољно истрајни у својој политици покоравања, наши и непријатељски циљеви ће се поклопити. Тиме неизоставно доказујемо да смо најискренији верници. Да смо којим случајем у ЕУ, предложили бисмо екскомуникацју Ираца због довођења у сумњу светих принципа утопије.

Онтолошки доказ евроутопије

Онтолошки доказ евроутопије наликује доказу о постојању Бога који је формулисао теолог и филозоф који је живео у 11. веку, Анселмо Кентерберијски. Анселмова превасходна жеља није била да преобрати невернике, већ да учврсти веру монашке заједнице објашњавањем садржаја вере. Доказ, поједностављено речено, гласи: Бог је савршен, савршенство прејудицира постојање, јер уколико би Бог био савршен без постојања не би био савршен, пошто бисмо могли замислити још савршеније биће које би при томе и постојало. Савршенство укључује постојање. Из тога нужно следи да Бог, који у себи уједињује сва савршенства, постоји.

Следствено томе, уколико можемо замислити најсавршеније друштво, које у себи има све савршености, а то је СФРЈ, која не постоји, морамо потражити друштво које постоји, јер би оно морало бити још савршеније. Стога је ЕУ, пошто постоји, добило божанске атрибуте, пошто у себи садржи све савршености. Стога, нужно следи да такво друштво постоји, што значи да се веродостојност тако замишљеног друштва не сме доводити у питање. Ко год то доводи у питање срља у јерес.

Што смо ближи божанству, то смо ближи савршености.

Спроводили смо једнострано ССП, иако то наша привреда није могла да издржи, у очекивању да умилостивимо шефове држава ЕУ. Донели смо статут Војводине који федерализује Србију, пошто је европска комисија то захтевала. Донели смо резолуцију о Сребреници, како бисмо додатно показали да нема тог понижења и пропасти коју ми не можемо да поднесемо, и да ми можемо још више и то без питања. Слепи смо на дешавања у Рашкој области.

Свакодневно доказујемо да смо сами способни да уништимо сопствену државу. Међутим, погледаће и нас Брисел.

Треба само истински веровати.

[1] http://www.vijesti.ba/hot-news/8099-Parlamenti-Hrvatske-BiH-bez-deklaracija.html

 

 

http://www.nspm.rs/politicki-zivot/u-brisel-mi-verujemo.html 


Декларација

Politički život — Аутор desnamisao @ 16:18

Пише: Владимир Пудар

 

 

 

 

Народна скупштина Републике Београд  на седници одржаној дана 30.03.3010. године доноси

 

 

ДЕКЛАРАЦИЈУ О ОСУДИ СРПСКИХ ЗЛОЧИНА

 

 

Народна скупштина Републике Београд  најоштрије осуђује злочине који су потресли Балкан у 20. и 21.  веку.  Република Београд, као сукцесор некадашње злочиначке и геноцидне Србије усваја ову Декларацију, преузима одговорност за сва недела која су у име тадашњих Срба чињена. Полазећи од тога да сваки злочин мора бити кажњен, Народна скупштина Републике Београд се извињава у име београдског народа и изражава саучешће жртвама српског терора.

 

Извињавамо се недужним мађарским цивилима за злочин који су српске фашистичке јединице извршиле над њима за време Новосадске рације. Иако је овај злочин извршен на територији данашње Краљевине Војводине, Народна скупштина Републике Београд има потребу да се за њега извини, имајући у виду да су некада давно Војвођани и Београђани били припадници истог злочиначког народа.

 

Извињавамо се и недужним хрватским жртвама из логора смрти Јасеновац. Постојање оваквог логора недвосмислено указује на намеру Срба да истреби хрватско становништво на територији Независне Државе Српске. Иако овај злочин никада није проглашен геноцидом, Република Београд  овом  Декларацијом  жели да се суочи са прошлошћу и да призна извршени геноцид у Јасеновцу. Овим путем Република Београд се извињава и за злочине које су Срби извршили у време трајања Бљеска и Олује сјајних Хрватских ослободилачких акција.

 

Иако је почетком прошлог миленијума у Народној скупштини усвојена једна слична Декларација, осећамо потребу да се још једном извинимо Бошњачком становништву за злочине које су Срби над њима учинили у Братунцу, Тузли и Добровољачкој улици. Република Београд свакако осуђује убиства војника Армије БиХ која се повлачила из својих касарни под пратњом УНПРОФОР. Иако су некадашњи Срби већ кажњени укидањем тзв. Републике Српске, Република Београд осуђује ове злочине и пружа пуну подршку званичном Новом Пазару.

 

Република Београд се извињава и Калифату Косова – светој албанској земљи што су Срби почетком 21. века покушали да изврше етничко чишћење. Извињавамо се на спаљеним и порушеним џамијама, извињавамо се што су албанска деца живела у гетоима, што су под војном пратњом морала да иду у школу. Извињавамо се на порушеним  гробљима и нападима на цивиле док су обилазили гробове својих најмилијих.

 

У уверењу да се овакви злочини никада неће поновити – јер ни Срба више нема, Народна  скупштина Републике Београд позива и скупштине других држава да осуде злочине које су некадашњи Срби извршили јер само тако може доћи до коначног помирења свих балканских народа.

 

Ову Декларацију објавити у Службеном гласнику Републике Београд.

 

 

 

У Београду, 30.03.3010. године                    Председник Народне скупштине

 

                                                                                                                                                                                                              Џејмс  Смит, с.р.

 

 


Powered by blog.rs