Desna Misao

Недоследна економска политика

Ekonomska politika — Аутор desnamisao @ 19:54

Пише: Драган Марковић

 

 

 

 

Почетак 2010. године означио је бурни повратак националних тема у наше реформисане медије, које су до тада биле потпуно маргинализоване, као жртва на олтару наших евроатланских интеграција. Још једно забадање ножа у леђа од стране црногорског руководства успостављањем дипломатских односа са тзв.државом Косовом, Месићеви ратни планови о укидању Републике Српске, петиција 200 јавних личности којим се тражи референдум око питања чланства у НАТО, су само нека од актуелних тема. Тадићева иницијатива о скупштинским резолуцијама, којим би се злочин у Сребреници одвојио од свих других злочина у грађанском рату на простору СФРЈ, постала је још једна линија подела у српком друштву. Међутим, тема која већ месецима заокупља пажњу јавности су све бројнији и масовнији штрајкови у Србији, упркос самопрокламованој социјалној одговорности наше владе.

До почетка 2010. већина штрајкова се одвијала у приватизованим предузећима у којима нови власници нису испунили ни минумум преузетих обавеза. Радници су годинама без плата, осигурања, а да држава ништа није урадила да натера послодавце на пословање по закону и према потписаном  купо-продајном уговору. Раднички захтеви су били исплата заосталих плата, раскидање уговора о приватизацији, покретање производње. Иако су захтеви радника разумљиви, треба истаћи да је нека предузећа немогуће оспособити за производњу која може наћи купца на тржишту. Такође, постоје и системски пропусти у закону о приватизацији, који обезбеђује купце за успешне фабрике и за оне фабрике, којима се заправо купује српско тржиште, док предузећа у проблемима, од којих су неки били и гиганти, не проналази адеквтно решење. Оно што влади недостаје у овим штрајковима је један системски и конзистентан приступ, а не да се реагује и доносе решења од случаја до случаја, у зависности од организованости штрајкача, политичких или сличних интереса коалиције на власти, јер у таквој атмосфери нема поверења, нема дијалога и ствара се клима да се само штрајком, који се радикализује до самоповређивања, нешто може издејствовати за предузећа и сопствену егзиситенцију. Међутим,  Владино понашање је још штетније поводом  све гласнијих захтева за повећањем плата радника у јавним предузећима и јавном сектору. Зашто истичем кривицу Владе Србије? Почетком године, министар Динкић је најавио да ће у овој години бити повећане пензије и плате у јавном сектору, иако је свега неколико дана раније усвојен буџет који тако нешто не предвиђа!

Напротив, буџетом се планира да плате и пензије остану на истом нивоу. Поставља се питање способности и координације владиних планова, ако око тако важних питања министар мења мишљење после свега неколико дана? Затим је председник владе Цветковић истакао да је у 2010.години могућ раст плата и зарада, додавши услов да је за тако нешто ипак потребан већи раст производње. Да подсетим, влада је планирала да ће пораст БДП у овој години бити 1,5 %. Такве најаве о могућем повећању плата биле су веома неодговорне и популистичке и оне су један од главних криваца за најаву штрајкова. Такве најаве биле су сигнал синдикатима да истакну своје захтеве, јер ако Србија излази из кризе и биће повећања плата, због чега онда плате не би биле повећане и њима? Отпочео је штрајк у Термоелектрани Никола Тесла. После свега  неколико дана синдикат, пословодство ЕПС-а и министар Шкундрић су потписали протокол, који до данас изазива несугласице и контроверзе. Тиме је обећано месечно повећања плата у износу од око 7000 динара. То је била иницијална каписала да и сва друга јавна предузећа најаве штрајкове, у којима се по одлучности истиче захтев синдиката Телекома, а слично су истицали и синдикати медицинских радника, образовања, железничари и тд. Увидевши да повећање плата у јавном сектору води слому буџета, кроз превелико повећање расхода и дефицита, министри су се окупили код свеприсутног председника Тадића и истакли да неће бити повећања плата. Али шта ће бити са споразумом са синдикатом који је већ потписан?

Према сведочењу синдикалаца, око потписа министар Шкундрић се консултовао са премијером Цветковићем, који сада тврди да повећања неће бити. Оно што вређа здрав разум је објашњење да плате неће бити повећане из буџета, већ из добити ЕПС-а!? А губитак ЕПС-а је у 2008. био је око 25 милијарди динара, 2009. око 15 милијарди, а за 2010. годину(у којој ће се наводно делити добит) неки економисти предвиђају губитак од чак 30 милијарди динара! Друго објашњење је да ће плате бити финансиране из поскупљења струје, која јесте међу најнижима у Европи, али од тог повећања, новац треба да иде у одржавање мреже, инвестиције и изградњу нових постројења, а не у плате и потрошњу.

Треба истаћи и улогу ММФ. Познато је да је Србија са том институцијом потписала аранжман, који јој гарантује 2,9 милиијарди евра, али уз поштовање преузетих обавеза. А једна од њих је и замрзавање плата и пензија, буџетски дефицит до 4%, отпуштања и мере штедње у јавном сектору. Занимљиво је да су ових дана представници ММФ истакли да чак и ако буде раста БДП, он према договору не треба да иде у плате и пензије. Занимљиво је и стално Владино позивање на ММФ, јер се влада у одсусутву сопственог ауторитета и немогућности спровођења своје политике, позива на ММФ, при томе плашећи грађане да је споразум са ММФ питање опстанка српске економије. У оквиру бројних лутања и одустајања од договорених мера са ММФ-ом, да подсетим да су плате директорима у јавним предузећима (после 6 месеци замрзавања) враћене на ниво пре кризе и опет се мере стотинама хиљада динара. Такође, још једна од преузетих обавеза, о броју запослених у државној администрацији који ће добити отказ, такође се мења под притиском штрајкова, што се најбоље показало на примеру Геодетског завода и најављеном штрајку у Хидрометереолошком заводу.

Оно што је Влада пропустила да уради на самом почетку кризе, јесте да обезбеди консензус да су неке промене неопходне и да их је нужно спровести и договорити их са синдикатима, послодавцима, али и опозицијом. За успех стабилизације и реформе српске привреде важно је обезбеђење и економског кредибилитета, који се односи на ефикасност владе у имплементацији различитих мера. Ефикасност најгломазније Владе у Европи, са огромним бројем странака које учествују у њој, готово да је равна нули. Економска политика мора бити конзистентна што  подразумева стабилну и кредибилну политику која не одступа од политике која је планирана и најављена економским субјектима, а истакао сам неколико (а има их много више)примера у којима влада најављује, па одустаје од одређених мера и договора.

Сматрам да је ова Влада низом грешака изгубила кредибилитет, што је онемогућава да планира и реализује одговорну економску политику.


Од кога зависи?

Politički život — Аутор desnamisao @ 16:29

Пише: Милош Станковић

 

 

 

 

 

На једном од најтужнијих и најсрамотнијих снимака из наше прошлости, немачка војска након априлског рата разоружава и уништава војну опрему југословенске војске. Међутим, немачки коментатор ову сцену описује као „предају српске војске“, иако нити зна нити може да зна има ли међу тим заробљеницима и Хрвата или Словенаца. Слично томе, пре пар дана гледамо на телевизији снимак групе која кидише на америчку амбасаду и чујемо коментар да је реч о екстремним десничарима и навијачима, који пред сваки свој рушилачки поход добијају благослов од Цркве. Несумњиво, реч је о Српској православној цркви, а насилници и хулигани су сви до једног православни Срби, иако је можда у тој групи било и оних који су друге националности и вероисповести, а у који у америчкој амбасади виде исто оно што и они који на њу кидишу у Африци, Азији, па и Европи.

„Србија нема чему да се нада, за Србију неће бити милости“! – још увек одзвања Србијом ехо судбоносних речи Јосипа Броза изговорених 1944. године. Ни неколико пута, по речима Феликса Каница, потпуно празна Србија, ни свака друга мушка глава из Првог светског рата, ни 100 Срба за убијеног а 50 за једног рањеног Немца, ни Јасеновац, ни Јадовно, ни Корићка јама, ни масовне ратне и послератне гробнице, ни „Олуја“, ни „Бљесак“, ни крвави братоубилачки рат нису довољни! Србија још постоји, Србију још треба понижавати, Србији треба дефинитивно поломити кичму, Србију треба духовно и морално бесповратно убогаљити, јер како рече Ненад Прокић, „демократија ће ући у Србију са Србима или без њих“!

И тако, на почетку 21. века, Србијом се шири задах баварских пивница, а повампирене хабзуршке и коминтерновске авети исколачених и закрвављених очију и запенушалих уста позивају на нове прогоне, распирују мржњу, продубљују поделе, и то све у име демократије и светлије будућности! Јер они, културтрегери, они су 1914. вешали, клали и палили по Мачви и Подрињу да ослободе Србију припростих опанчара и свињарских трговаца. Они су на дан васкрснућа сина Божјег бомбардовали Београд. Они су „Милосрдним анђелом“ 78 дана „благосиљали“ Србију и Црну Гору смрћу, сузама и патњом.

Јер у том демократском свету који креирају „користољубиви идеалисти“, „унајмљени браниоци врлина“ и „професионални арбитри праведног“ кривична пријава је исто што и правоснажна осуда, осумњичени је исто што и осуђени, а за осуђеног не постоји рехабилитација. У том „врлом новом свету“ у који само што нисмо закорачили, слобода медија значи да медиј и оптужује и да суди и да пресуђује, у том друштву благостања медиј оцењује чија су људска права и слободе вредна поштовања а чија нису. У том „усрећитељском поретку“ су чланови неких националних група неонацисти, а чланови других група који се у нацистичким униформама окупљају традиционалисти. У њему се негодује јер је у Србији много Срба изабрано на правосудне функције. Јер, „нова демократија“ није владавина мањине у име и за рачун већине, него беспоговорна владавина мањине над већином, мањине која је саму себе одабрала и прогласила елитом. У њој право на различитост постоји само ако сте идентични онима који процењују која је различитост допуштена, а која није. Јер медију који емтује Великог брата, није страно да се понаша као Велики брат.

Од ње, од те мањине зависи. Од ње зависи да ли ће разбијени прозори на три београдске зграде бити већи скандал од двоипомесечног рушења целе Србије, од ње зависи да ли ће запаљена и похарана Скупштина бити јуначко дело, а запаљена кућа без прозора злочин без преседана. Од ње зависи да ли ће фотомонтажа једне зграде у пламену болети много више или само мало више од свих спаљених, порушених и уништених средњевековних манастира на Косову и Метохији. Од ње зависи да ли ће изложба у српској престоници и у част и зарад глорификације доказаног шиптарског крвника бити „изложба радова савремених уметника из Приштине“, а „жута кућа“...Ма, далеко јој кућа, нека „о жутој кући“ брине онај у чијој је кући.
И ко онда каже да сте ви Срби победили, ко каже да сте својим врхунским моралом и вредностима и невиним жртвама у Великим ратовима стекли симпатије целога света? Ко каже да сте ви били на страни савезника у Великим ратовима, ко се још сећа да сте свагда и свукуда устајали против дрских тирана? – церекају се авети црно-жуте монархије у лице потомцима њихових победилаца. Знају они што емитују Великог брата да велики брат може кад затреба и да прештампа старе новине и књиге, да може Велики брат и да промени историју кад може људску свест.

Па, МОЖЕ ЛИ? СМЕ ЛИ? Сме ли хришћанска љубав и истина да устукне пред насиљем и лажи? Сме ли кроткост и правдољубивост да поклекне пред бахатошћу и идеалима „селективних хуманиста“? Сме ли духовна и морална снага да се уруши пред снагом новца? Овога пута од нас зависи!


Приватизација јавних предузећа у Србији

Ekonomska politika — Аутор desnamisao @ 00:52

Пише: Драган Марковић 

 

 

 

 

Један од повода за писање на ову тему је актуелно обећање о „добијању бесплатних акција које ће вредети 1000 евра“ . Грађани ће према најавама наредних дана добити потврду о власништву над пет акција НИС-а (укупне номиналне вредности од 2500 динара) и 1700 динара, од новца који се у процесу приватизације од 2001. године слио у посебан фонд – приватизaциони регистар. О каквој је обмани реч, већини грађана је сада (ваљда) јасно, па ћу ја писати о приватизицији јавних предузећа као најзначајнијем економском процесу у српској транзицији.

Већина јавних предузећа у Србији су почетком 1990. године били веома респектабилни системи, док су данас углавном велики губиташи који послују са застарелом опремом, вишком запослених и са ценама које не покривају ни трошкове пословања. Највећи проблеми са којима се сусрећу наша јавна предузећа су застарелост опреме, вишак запослених, неефикасност, партијско управљање… Њихово реструктуирање је посебно питање и тиме се у овом раду нећу бавити. У Србији 2009. године послује 17 јавних предузећа, која су основала Република и АП Војводина и то су Електропривреда Србије, Електромреже Србије, ПЕУ Ресавица, НИС, Србијагас, Транснафта, Железнице Србије, ЈАТ, Аеродром "Никола Тесла", Путеви Србије, ПТТ саобраћаја "Србија", АД "Телеком Србија", Скијалишта Србије, Србијашуме, Војводинашуме, Србијаводе и Воде Војводине. Поред њих постоје и јавна-комунална предузећа која оснивају јединице локалне самоуправе зарад обављања комуналних послова на нивоу општине, а којих је oко 550. Треба истаћи и разлику између државних и јавних предузећа која се код шире јавности некад мешају. Јавна предузећа обављају привредну делатност од јавног интереса, а која су по делатности дефинисана Законом о јавним предузећима или другим, сродним законом или актом, док су државна она предузећа која су у власништву државе, без обзира на то којом се делатношћу баве. Најбитнија карактеристика јавних предузећа је производња и дистрибуција есенцијалних добара и функционисање у јавном интересу.

Постоји мноштво аргумената из економске теорије који се помињу поводом формирања јавних предузећа и ја ћу навести неке. Аргумент у прилог оснивању јавних предузећа у јавном власништву је недовољна ефикасност тржишног механизма у обезбеђивању јавних добара. Приватна иницијатива се слабо испољава у овом подручју делатности. Потребна су значајна иницијална улагања, посебно када је реч о инфраструктурним делатностима. Aргумент у прилог оснивању јавних предузећа јесте постојање привредних грана које имају карактеристике природног монопола. У природне монополе се убрајају електропривреда, железница, водопривреда, дистрибуција природног гаса… Заједничко својство ових делатности је неопходност великих улагања. Да би при релативно ниском нивоу цена остварила довољан износ прихода за покриће високих трошкова пословања, појединачна предузећа у овим привредним гранама морају имати велики број корисника својих производа и услуга. Стога је нерационално постојање већег броја предузећа која задовољавају исте потребе, јер онда ниједно од њих није довољно велико да ужива ефекте економије обима. Економија обима представља уштеду и смањење трошкова услед пораста обима производње. Зато је економски нерационално било какво решење осим монопола, али је боље да то буду јавно контролисани монополи, него приватни монополи, где би приватник био вођен искључиво профитом.

Следећи аргумент за постојање јавних предузећа је могућност вођења економске политике, јер се управљањем јавним предузећима може утицати на решавање проблема целе привреде. Зато се јавним предузећима приписују и шири социјални циљеви као што су отварање нових радних места или спречавање раста незапослености. Такође, и одбрамбени разлози и производња у војној и наменској индустрији могу бити оправдање за оснивање јавних предузећа. Питање приватизације овог сектора је од великог значаја за привреду Србије и њене грађане јер јавна предузећа имају огроман значај у Србији, који произилази из неколико основних чињеница:

1. Из самих делатности у којима су она основана. Већ сам истакао да су то делатности од виталног значаја, попут телекомуникација, железница, енергетика, низ комуналних служби, водопривреда, шумарство… Очигледно је да су то услуге и производи који су од суштинског значаја за становништво, па је њихово обезбеђивање по прихватљивим ценама неопходно за нормалан живот. За подмирење тих услуга често нема алтернативног начина, јер је већина јавних предузећа или у монополском или макар у доминантном положају на тржишту.

2. Из снаге и величина јавних предузећа. Број запослених у јавним предузећима је око 9 одсто од укупно запослених, укупан приход био је око 14 одсто, а губитак чак 40 одсто укупних губитака у привреди Србије. Као показатељ њихове величине навешћу и пример ЕПС-а у ком ради 35000 радника, који на инфлацију и раст производње утиче са чак 10 одсто (када се повећа цена струје за 10 одсто, инфлација расте за 1 одсто, а слично је и са растом производње).

3. Услуге јавних предузећа су неизбежан и значајан инпут за сва друга предузећа, па је јасно да контрола над јавним предузећима обезбеђује контролу и над целокупном привредом једне земље.

Приватизација представља процес промене власништва из друштвеног и државног, односно јавног власништва у приватно. Постоје различити модели приватизације, а и Србија их је неколико променила. Сваки од модела има низ својих посебности, предности и мана, али ја ћу их само набројати, а детаљније анализирати пожељан модел приватизације јавних предузећа. Модели приватизације су инсајдерска (интерна) приватизација, (која је у Србији била на снази до 2001) у којој највећи део акција припада радницима фирми које се приватизују. Затим масовна, ваучерска приватизације где највећи део власништва компанија припада свим грађанима и модел већинске продаје (који је у Србији важећи од 2001) када се продаје већински део капитала путем тендера или аукције.

У Србији је извршена продаја два веома вредна јавна предузећа (највреднијих након ЕПС-а) и укратко ћу подсетити на начин на који је то извршено. Приватизација Телекома Србије остварена је 1997. преко Фонда за развој. Продајом 49 одсто Телекома италијанско-грчком конзорцијуму добијено је укупно 1,717 милијарди марака. Ова средства су уплаћена у три транше и посредством Фонда за развој у целини распоређена. Међутим, никада није поднет прецизан извештај колико је тачно новца добијено и како је потрошен. У Телекому је било и повратних процеса, подржављења имовине, када је децембра 2002. године држава Србија откупила део власништва италијанског партнера, што значи да је Србија сада власник 80 одсто капитала, а грчка компанија ОТЕ је власник 20 одсто.

Приватизација Нафтне индустрије Србије (НИС) дуго је била једна од најактуелнијих тема у нашој јавности. Овај процес је праћен и променама модела према ком ће се извршити приватизација, јер је дошло до преговора о гасно-нафтном аранжману са Руском Федерацијом, односно Гаспромњефтом. Упркос снажном лобију који се противио овом споразуму, почетком 2008. године потписан је Меморандум, а у децембру 2008 потписан је уговор о продаји 51 одсто НИС-а, као и споразуми о изградњи гасовода и складишта гаса. За 51 одсто капитала НИС-а Србија је добила 400 милиона евра, уз обавезу модернизације НИС-а у износу од најмање 500 милиона евра. Од 1. јануара 2009. овом компанијом управља Гаспромњефт.

Сматрам да приватизацију јавних предузећа треба извршити по следећем моделу:

1. Задржавање већинског власништва државе у износу од 51 одсто. Задржавање већинског власништва државе сматрам неопходним због свега наведеног у раду, а везано за њихову важност и могућности за утицај на целокупни привредни развој.

2. Продаје дела капитала у износу од 19 одсто. Продаја дела капитала је неопходна, јер су овим предузећима потребне велике инвестиције. Продајом дела компаније дошло би се до новца, који се може усмерити у развој компаније или за неке друге инфраструктурне пројекте, али никако тај новац не треба да иде у буџет, у потрошњу, као што је сада случај. Улазак великих инвеститора допринео би развоју компанија, донео би нове технологије, али и подигао реjтинг земље на листама које мере карактеристике земаља и њихову привлачност за инвестиције. Продаја 19 одсто капитала би могла на неки начин бити и модификована у случају великих „гринфилд пројеката“ који подразумевају изградњу потпуно нове инфраструктуре и постројења од стране приватног инвеститора или заједничка улагања приватног и јавног сектора. Тада би инвеститор кроз изградњу нових постројења постао власник дела компаније, али овај процес тражи потпуну отвореност поступка, веома прецизне уговоре и реалну процену вредности инвестиције, али и саме компаније.

3. Бесплатне поделе акција грађанима који у процесу приватизације нису добили акције (15 одсто) и запосленима, бившим запосленима и пензионерима јавних предузећа (15 одсто). Ову ставку сматрам неопходном због обезбеђивања минимума праведности процеса приватизације, јер би на овај начин највећи број грађана дошао до акција вредних компанија и обезбедила би се макар минимална социјална сигурност. Ово би имало и низ позитивних пропратних ефеката, јер би се допринело развоју берзе и тржишта капитала, власници акција би постали обучени и за друге трансакције на берзи, а постали би заинтересовани и за судбину предузећа и осећали би већу лојалност према тим компанијама.

Још једном да нагласим да је овде реч само о јавним предузећима које оснива Република Србија или аутономне покрајине. За локална-комунална предузећа треба применити модел продаје стратешком партнеру, али у износу до максимум 50 одсто власништва. Мислим да је важно да новац од продаје тих локалних-комуналних предузећа, као и преостали део капитала, припадне локалној самоуправи, које би тај новац могле користити искључиво за инфраструктурне пројекте значајне за ту средину. На самом крају треба истаћи да уз процес приватизације на овај начин треба извршити потпуну деполитизацију у јавним предузећима, која се сада сматрају партијским пленом, конкурсом изабрати људе на руководећа места, који би били вредновани према резултатима. Наравно, целокупан процес приватизације би био потпуно јаван, праћен од најшире, али и од стручне јавности и сви би имали могућност да прате услове под којима се тендери расписују и понуде који би пристигле.

Мислим да предвиђени модел обезбеђује одређену (додуше недовољну имајући у виду нашу економску ситуацију) количину новца, обезбеђује инвестиције, социјалну сигурност и праведност. Али што је можда и најважније, оставља могућност држави да води развојну политику тиме што јој основне полуге економске моћи неће измигољити из руку, чиме се обезбеђује економска, социјална, па и безбедносна сигурност земље. Важно је нагласити да је овај процес пред нама и да у великој мери од грађана и њиховог избора зависи на који начин ће бити спроведен.

 

 

http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/privatizacija-javnih-preduzeca-u-srbiji.html 


МЕДИЈСКА ДЕМОКРАТСКА ФАЛИНКА

Politički život — Аутор desnamisao @ 00:49

Пише: Дарко Панић

 

 

 

      Не тако давни иступи појединих опозиционих политичких странака (политички перформанс СНС-а и саопштење ДСС-а са сличним, готово истим призвуком) по питању политичког једноумља у медијима Србије и “баражна ватра“ испаљена по уређивачкој политици јавног сервиса ставили су у центар размишљања једну тему за чије постулате се мислило да су неупитни у постоктобарској Србији. Реч је о теми демократског медијског извештавања чији су постулати: објективно и непристрасно информисање, критичко и истраживачко новинарство и адекватна медијска заступљеност опозиционих странака и групација. Термин “групација“ у овом контексту је од изузетног значаја. Под њим се подразумева активност НВО сектора чији је подтекст политички а присташство препознатљиво. Чак и летимичан поглед на кампању за последње парламентарне изборе казује да је, збирно узевши, медијска испраћеност данас водеће владајуће странке и њених НВО сателита била двоструко већа у поређењу са осталим опцијама.

Да бисмо одређени чин могли да назовемо изборним нужно је да имамо у понуди барем две програмски различите опције. Да би услови за наше опредељивање били названи демократским неопходно је да будемо обавештени о ставовима и деловању кључних политичких актера. Пошто је у политичком процесу савремених друштава на делу перманентна изборна кампања, демократска медијска политика захтева и трајну реализацију поменутих постулата. С обзиром на недовољну функционалну писменост, скрајнутост и занемарљивост радија као средства информисања као и коришћење интернета које је у нас, због материјалног статуса већине грађана, још увек привилегија (и чињенице да се интернет користи махом за забаву и евентуално преузимање културних садржаја), телевизија је инструмент од пресудног значаја за обликовање политичких опредељења грађана. Не подцењујући значај локалних телевизијских станица, ноторна је чињеница да телевизије са националном фреквенцијом имају највећу гледаност и највећи утицај. Анализирајући принципе објективности, критичности и адекватне заступљености ставова различитих од владајућих у домаћем телевизијском програмском садржају стиче се утисак да су медији у Србији све удаљенији од демократије. Принципи једног (опозиционог) времена престали су да буду водиље у другом (владајућем) времену.

Ако пажњу усмеримо на ударне информативне емисије већине националних комерцијалних телевизија приметићемо да се догађаји које не афримишу владајућу структуру или прећуткују или недовољно опширно с обзиром на значај помињу у другом делу вести (статут Војводине, раднички протести, покушај увођења царина на косовском административном прелазу, хапшење власника медија). Не постоји нити једна друштвено или политички проблематична тема која би била отворена по узору на најбоље традиције истраживачког новинарства. Као да је Србија земља у којој су сва круцијална државна и друштвена питања повољно решена те грађанству остаје да се бави темама, примерице, ко је шта коме рекао у различитим ријалити шоу програмима. Можда су “Велики Брат“ или “Фарма“ најбоље сведочанство медијског прихватања принципа аполитичности на нечију “топлу“ препоруку. Када су у питању тзв. политичке ток-шоу емисије, следеће телевизијске куће немају садржај овога типа: ТВ Пинк, ТВ Фоx и ТВ Авала (од којих су прве две у врху гледаности), тако да се глас опозиције и продуктивна политичка расправа, ван скупштинских преноса, ретко и тешко може чути. Изузетак је ТВ Б92 са неколико релевантних емисија у поменутом смислу. Ипак, проблем који демократија има са овом кућом је чињеница да се њени водитељи чак и не труде да сакрију своју пристрасност и наклоност поједином учеснику расправе и његовим ставовима.

Ударна информативна емисија јавног сервиса готово и да се не разликује од својих комерцијалних пандана (изостанак критичног тона, забашуривање по власт нелагодних тема, активности опозиције у медијској сенци). Како на комерцијалним медијима тако и на РТС-у гостовање посленика власти у prime тиму је уобичајено а присуство представника опозиције тек изузетак. Ситуација је нешто боља у погледу емисија политичко – дебатног садржаја (“Упитник“, “Око“, “Да, можда, не“) на јавном сервису. Ако је РТС у служби народа онда заједно са народом има обавезу да контролише поступке власти. Узимајући демократску праксу у обзир, обавеза је јавног сервиса да чак и форсира опозиционе странке јер позиција, обављањем државничких послова, иначе обезбеђује себи доминантан медијски простор.

Одсуство медијског притиска на власт на темама од најдубљег интереса грађана и јавности у директној је супротности са демократским принципима. Таквим поступањем медији чине “медвеђу услугу“ грађанству. Данашња опозиција, пак, по евентуалном доласку на власт, може пожелети да узврати истом мером својим политичким противницима. Негативан медијски третман опозиције може постати преседан који неумитно води у зачарани круг реваншизма. Онемогућавање здраве политичке дебате и сучељавања мишљења, самим тим и политичке едукације, залог је трајног држања грађана далеко од политичког пунолетства.

 

 

http://www.css.org.rs/pogledi/ 


Powered by blog.rs