Desna Misao

Заштита националног идентитета преко цркве кроз породицу

Politički život — Аутор desnamisao @ 03:23

  

 Пише: Никола Цветановић

 

 

 Данас често слушамо о томе како треба што пре усвојити вредности западне цивилизације, као што су грађанско друштво, секуларна држава, политичка коректност, итд. То су неизоставни кораци на путу ка Европској унији, најважнијем спољнополитичком циљу свих српских власти у првој деценији 21. века. Као неки образац који треба да испуне све државе да би се по западњачким мерилима сматрале цивилизованим. Међутим, то је врло тежак пут, јер сваки народ и свако поднебље је свет за себе, са својим правилима и обичајима. Природно је да када некоме почнете да намећете туђа правила и туђе културне обрасце долази до отпора, што је поготово случај у Србији, где често пропагатори вредности западне цивилизације наступају врло нетактично, чак и охоло. Као да треба прво да срушимо све што смо до сада постигли, макар било и мало, па да онда све изградимо изнова-и институцију породице, и школе, и универзитет, читаву културу, а цркву да и не помињемо, пошто је, према схватању поборника тзв. европских вредности, њој резервисано место искључиво иза црквених двери. Да преобликујемо менталитет и извршимо, како се то каже -денацификацију”.

Свако разуман ће се упитати где је ту место за очување националног идентитета, као  елемента идентификације са својом државом и својим сународницима, али и бране од културног, чак и економског поробљавања?! Како ћемо тај идентитет сачувати, ако вишевековног чувара тог идентитета-Српску православну цркву-изопштимо из јавног живота и затворимо је у храмове? Да ли треба реафирмисати улогу СПЦ (али и других верских заједница) у модерном српском друштву, или пресећи сваки контакт народа и црквених великодостојника и на тај начин разорити саму идеју цркве, јер су црква сви заједно(и верници и клир)? Због чега се ниједна власт није озбиљније позабавила тиме да нађе неки modus vivendi између усвајања појединих несумњиво позитивних вредности западне цивилизације и очувања идентитетских карактеристика српског народа, као и других који живе у Србији? Следствено претходном, следеће логично питање је: Како да пронађемо праву меру између прихватања вредности западне цивилизације, утапања у њу и губљења у њој? Одговор би требало потражити у враћању колективним идентитетским основама.

Позабавимо се вером и њеном улогом у развоју колективних идентитета балканских народа. Верска припадност је до 19. века била једина одредница колективних идентитета Балканаца. Чак и касније, када се Србија и Црна Гора развијају као модерне државе, када долази до националних културних покрета код Хрвата и Срба, верска припадност остаје један од основних темеља колективног идентитета, иако није више једина идентитетска одредница. Тако су римокатолици били Хрвати, православни Срби, а муслимане су православни Срби сматрали Турцима. Специфични су били положај и улога православне српске цркве. Црквена организација је замењивала државну. Владике су биле верски, али и политички вођи свог народа, вође неколико буна. Српска црква је заслужна за очување српске историјске свести, култа Немањића и Косова. Уопште, владика, хоџа или бискуп су били људи од ауторитета, људи чија се реч слушала. Дошло је време комунизма, када је покушано с прекидањем везе између народа и цркве. С посебном оштрином је то покушано кад је у питању СПЦ, што је и разумљиво, будући да је она окупљала највећи број верника. Ипак се у томе није успело и када се комунизам распао (као и држава), а партија пропала, људи су почели да се враћају вери и цркви, свако својој.

Ипак се није успело у томе да се потпуно прекине веза народа са вером и тако је верска припадност на овим просторима до данашњих дана остала значајан елемент националних идентитета. Имамо ситуацију да су и даље верски поглавари људи од ауторитета по самој својој функцији. Верске заједнице су и даље друштвене институције којима се највише верује, што је својеврсни пораз свих власти у последњих педесет година, јер нису успели да развију ни респектабилно правосуђе, ни престижан универзитет или неку другу друштвену институцију, а трудиле су се да, често и физичком силом, истисну цркву и веру из свакодневног живота. Питање које се намеће је: Да ли по сваку цену потпуно секуларизовати друштво, или уважити реалност да су верске заједнице значајне друштвене институције и дати им могућност да се активно укључе у решавање друштвених питања, свака у свом домену?

Пођимо у одговору на ово питање од примарног елемента свачијег  колективног идентитета, од породице. Ко су нам родитељи, дедови, прадедови, одакле смо дошли, итд..., су нека од основних питања на које би свако требало да има увек спреман одговор. Уколико се одговор на ова једноставна питања не зна, губи се веза с прецима, постаје се тиква без коренa. Слично је и на ширем, националном плану.

Обичну, нормалну породицу чине два родитеља различитог пола са својим породом, децом. Дакле, породица, по правилу, започиње браком. Тако је и према учењима доминантних верских заједница на овом простору. У Србији је једина пуноважна форма закључења брака грађански брак. Дакле, брак се пуноважно може закључити само пред надлежним државним органом. Имали смо у последњих десет година толико реформи које је требало да олакшају грађанима живот. Зато се запитајмо: Због чега не би брак који се закључи у религијској форми био у правном животу третиран једнако као грађански брак? То не би представљало проблем, уколико се обезбеди правни механизам да се признају црквене исправе у правном промету у овој области. Друго, ово би било уважавање права оних грађана који желе да се венчају само према законима своје вере. Треће, оваква искуства нису непозната ни у земљама ЕУ, а Грчка је пример за то. Не само што је законски признат брак закључен у цркви, него је и православље званична државна религија у Грчкој! Свака верска заједница има из ранијих времена већ разрађена правила о форми закључења брака. Приликом закључења брака пред свештеником, будућим супружницима се указује на брачне дужности. Признавањем брака закљученог у црквеној форми би се обезбедило да обред увођења у свету тајну брака не буде само церемонијалног карактера, дакле, само обред, јер би се онда на дејства брака  примењивала правила по којима је брак и закључен. Тако брак закључен у цркви не би био само мртво слово на папиру. Смањио би се и број развода бракова, јер би супружници били приморани да, по правилима вере и по упутствима свештеника, покушају све не би ли спасли свој брак и сачували своју породицу. Тиме би био заустављен негативан тренд данашњице, оличен у многобројним разводима бракова, који често остављају негативне емотивне последице, пре свега на децу.

С друге стране, свештенство би било натерано да активније учествује у свакодневном животу своје пастве. Свештеници би били позвани да посредују у односима између супружника, као и у односима између родитеља и деце. Приликом наследноправних спорова, били би позвани да мире завађене наследнике (Правила наследног права би ипак требало оставити једнообразним, у целини регулисаним државним законима, због интереса правне и имовинске сигурности). Како би верске заједнице имале само конкурентну (не и искључиву) надлежност у области брачног и породичног права, то би натерало верске старешине да се боре за своје вернике, као и црквену администрацију да води рачуна о сопственим кадровима, јер би онда заиста било битно шта свештеник ради, да ли својим поступцима привлачи или одбија вернике. Такође, можда би требало размислити о томе да се допусти одређени уплив вере и на односе породичног права. На тај начин би могла да се реафирмише здрава и јака породица као основна ћелија друштва. Дошло би до уплива и одређених позитивних елемената патријархата из прошлих времена.

Ово је озбиљна тема и требало би да јој буде посвећена обимна и озбиљна расправа и разрада. Требало би свакако да буду успостављена прецизна правила за регулисање брачних и породичних односа кад су и питању бракови склопљени у црквеној форми, као и прецизна правила за разграничење надлежности цркве и државе. У сваком случају, полазна тачка приликом евентуалне примене верских правила у овој материји је добровољност. Наиме, грађани би имали право да се определе да ли желе да се на њихове брачне и породичне односе примене правила вере коју исповедају, или државни закони. Могао би да се успостави и мешовит систем, по коме би рецимо, регулисање права и обавеза личне природе било у надлежности верских заједница, а права и обавеза имовинске природе и даље у надлежности државе, уз могућност вероисповедника да посредују код спорова у оним браковима и породицама које се налазе у посебном, верски уређеном  породичноправном режиму. Уопште, при формулисању норми брачног и породичног права, можда је требало, уз Европску конвенцију о људским правима и друге међународне изворе, консултовати и верске заједнице-СПЦ, Београдску надбискупију и обе исламске верске заједнице - и уважити њихове ставове.

На почетку текста указано је да би, приликом прихватања и усвајања спољних културних модела, требало водити рачуна о очувању сопствених идентитетских основа. Такође је указано на улогу коју су различите верске заједнице имале на овим просторима и на специфичан положај СПЦ у српској историји. Породица је основна идентитетска одредница сваког појединца (када је реч о колективном идентитету). Ако бисмо ова три елемента (колективни-национални идентитет, верске заједнице и породица) уклопили у смислену целину, дошли бисмо до претходно изнете концепције уређења дела друштвених и правних односа, која се, најпростије речено, може сажети у формулу: у брачном и породичном праву би, обзиром на дате друштвене околности, требало омогућити уплив верског утицаја, на добровољној основи. Сигурно је да би из тога произашле вишеструке користи. Верске слободе би биле подигнуте на највиши ниво. Државни правосудни апарат би се растеретио уколико би се на део бракова и породица примењивало црквено право пред евентуалним црквеним судовима. Последње и најважније, могућим увођењем оваквог система, као и уопште допуштања већег утицаја вере на област брака и породице би се сачувале основне идентитетске карактеристике српског народа као најбројнијег и у Србији доминантног, али и других народа. Како је указано на почетку, национални идентитет је брана културном поробљавању. Културно поробљавање је пут ка економском поробљавању и довођењу у колонијални положај. Национални идентитет ћемо примарно заштитити инсистирањем на оним вредностима које се усађују породичним васпитањем. То никако није довољно, јер је потребно да се у заштиту културне баштине укључи и држава преко својих институција. Међутим, једна инситуција се бавила заштитом националног идентитета вековима, то је свакако СПЦ, зато нема потребе да је истискујемо из друштвених токова, само треба да јој пронађемо место у садашњем времену, што би могло да буде кроз утицај на брачне и породичне односе. На тај начин би и православље поново суштински било приближено народу. Нашу веру бисмо учинили животном, какав је случај са исламом или јудаизмом. Наравно, све што важи за СПЦ, треба да важи и за друге верске заједнице.

Можда је дошло време када би требало да се суштински позабавимо друштвом и оним што имамо од државе. Последњих десет година су се реформе спроводиле некритичким усвајањем страних модела, па још и половично. Наша држава и наш народ ипак нису на нивоу неког нецивилизованог домородачког племена, ипак је још доста тога остало од наше изворне културе. Зато би требало размислити о реформама које би свакако донеле бољитак, али које би се накалемиле на претходно постигнуто, чиме би се обезбедио континуитет између новог и старог. Међутим, да би се дошло до таквих схватања, потребно је да се промени читава, првенствено политичка, друштвена и државна елита. Ови који тренутно представљају елиту немају капацитета за тако нешто. Морају да дођу неки нови људи, којима би ова држава и ово друштво били на првом месту, уместо оних који се боре ни за шта осим за удобност властитих задњица у разноразним фотељама.


Упозорења на политички хаос, расипништво и похлепу у БиХ

Politički život — Аутор desnamisao @ 03:18


Пише: Стефан Драгичевић

 

 

Како су све државе региона, а уједно с тим и прве сусједне државе БиХ - Србија, Хрватска и Црна Гора привржене својим европским циљевима и храбро корачају и усвајају неопходне законске регулативе, норме, реформе.. дотле босанско-херцеговачко друштво на својој грбачи носи неодговорне политичке играче који се међусобно надмудрују и препуцавају, а уопште их није брига "шта о томе мисле обични грађани којима се из дана у дан повећавају и гомилају трошкови које не могу одакле да плате". На први корак либерализација визног режима и укидање виза грађанима БиХ дјеловало је као врло значајан помак и одрађен задатак нефункционалног Савјета Министара, међутим ко ће да се проводи сада у Европи када више од пола милиона грађана нема од чега да живи ? С друге стране, 2011. година је по многима врхунац економске кризе па ко издржи - издржи. Оваква БиХ са оволиком прегломазном админинстрацијом не може то издржати без уплитања донација и помоћи ЕУ, САД, Русије...али иста та админинстрација у вријеме пада запослености, индустријске произвоње, а уједно с тим увијек слабим БДП-ом - зна да уложи милион КМ за реновириње и "модернизовање" 32 тоалета у парламентарној скупштини БиХ. Од суштинског је значаја схватити и повезати "како ову државу поставити на здраве ноге ако је то икако могуће".


Можда изјаве и критике европских парламентараца које су биле дубоко критичне и неугодне за домаће лидере могу да покрену ствари са мртве тачке и да спријече да БиХ и наредне четири године има нефункционалну власт у којој ће да партицпирају странке "величања НДХ" - ХСП ; странке "подржаваоца и дјетета социјализма" - СДП ; странке сухомеснатих и сваке друге врсте производње хране - "Странка за Бољитак" Лијановића... Мислим да никоме од грађана није у интересу да има странке на власти које живе у прошлости и које имају напросто запањујуће изјаве, а подсјетићу јавност да је Звонко Јурић лидер ХСП отворено рекао да је "НДХ била легитимна ствар хрватског народа". Када погледам изјаве међународних званичника заиста ме не изненађује то што многи од њих размишљају у правцу "санкционисања ; блокирања банковних рачуна ; блокирања уласка у државе ЕУ" појединицима који су добили повјерење народа, а који сада то повјерење изигравају на начин да као да желе да их неко санкционише. Зашто неко мисли да су међународне санкције лоше за тврдоглаве интересџије којима нидочега није стало, а које су обмануле јадне и сиромашне грађане на изборима ?

Дорис Пак извјестилац ЕП је врло лијепо и елегантно скресала политичарима у БиХ неке ствари: "Гледају само сопствени интерес, препуцавање им је оштрина, а није им у правцу тога шта треба учинити како би на примјер млади добили добро образовање, прилику да добију посао какав-такав и слично. Ријеч је, дакле, о земљи која има много проблема, више него остали - ријеч је о ситуацији која се може разумјети, али која се мора превазићи. Умјесто реформе, на снази је незрело понашање политичара и говори какви су били одлика досадашње политичке кризе у БиХ. На Балкану је проблем - ако покажеш да си спреман да чиниш компромисе, остали вјерују да си слаб, али то није тачно јер компромисе чине мудри, а не слаби. Ми немамо много других излаза. Можемо да тражимо, да говоримо, правимо резолуције, али то није довољно подстицајно за њих. Не знам да ли има истине у тој иницијативи увођења санкција, али ако има, ја немам ништа против. Политичари морају да једном схвате за шта су изабрани."
С друге стране МКГ је и даље привржен томе да се не потеже за санкцијама већ да се изврши притисак и политички утицај ЕУ на домаће бх политичаре на дијалог и да се приморају да нађу консензус око базичне ствари.

Какво стање влада послије избора у БиХ сваки грађанин ње врло добро зна. Међутим лаицима који нису упућени у оно што се зове "коалиционо склапање владе" ово што се сада дешава у БиХ изгледа као тотални апсурд. На државном нивоу и за састављање Савјета Министара супротстављају се два блока, једни који јесу за договор и консензус СДС-СНСД-ХДЗ-ХДЗ1990 с тим што би их подршао и Радончићев СББ уколико би им потребно мало за већину у парламенту, а с друге стране имамо потписнице платоформе СДП-СДА-ХСП-Странка радом за Бољитак који су програмски тотално отсјечени од главних идеолошких перцепција. Тако нпр. у другом табору имамо СДП који важи за реформисану "Комунистичку партију", а њих подржава ХСП који велича усташтво и НДХ. Сад нека народ каже да ли сматра овај блок "правичним и легитимним" да га представља четири године.


У РС је на снази вето Бошњачких делегата у Вијећу народа народне скупштине на избор владе и премијера чиме су довели у питање и тамошње формирање власти. Прво је било препуцавање око предсједника Вијећа народа гдје СНСД није хтио да прихвати СДП-овог кандидата Мирсада Ђапу за предсједавајућег тог дјела, а онда, пошто нису дали приједлог за другог кандидата потегли су питање заштите виталног националног интереса како би заштитили своја права па јунаци ударише на избор владе. Треба имати у виду да је РС добила предсједника и конституисана је народна скупштина РС.
ФБиХ је далеко од формирања власти, а тамо су у главним улогама поново Лагумџијин СДП који не сматра да било који од два ХДЗ треба да партиципира на нивоу власти тог ентитета. По неким спекулацијама власт у ФБиХ требала би да се формира крајем марта.

Док влада битка и политичка борба за престо, формирање парламентарне већине и наравно, борба за фотеље - дотле средства ЕУ намјењене за помоћ буџету БиХ и њеним ентитетима стоје у Бриселу, а питање је да ли ће се и одблокирати. Наиме, ЕУ је за БиХ припремила помоћ од 100 милиона евра који се не могу ставити у функцију због немогућности договора странака о глобалном фискалном оквиру у БиХ за 2011. и 2012. годину. За Републику Српску је предвиђено 30 милиона, ФБиХ 60, а за државни ниво 10 милиона евра. Да је више рада и памети, а мање паметовања и демагогије, пола тих средстава ентитети би требали да намјене социјалним категоријама становништва који су најугроженији и којима је потребна хитна социјална помоћ државе.. овако све остаје на ријечима и све остаје још увијек, из грађанске перспективе, жалост вишепартијског система у БиХ који му није донио ништа добро.

Прелиставајући дневну штампу наиђох на то да би Харис Силајџић могао замјенити главног реиса ИЗ Мустафу ефендију Церића... питам себе шта ће ово ојађено бх друштво тек добити када на вјерски престо најбројнијег народа у држави дође бивши радикални политички калибар коме је главна тачка спотицања - неријешени имовински и територијални односи из рата, а уз то пратећа ријеч, да је РС геноцидна творевина.


Powered by blog.rs