Desna Misao

Писма председнику

Kolumna — Аутор desnamisao @ 17:11

Пише: Милан Дамјанац

 

 

Đaci pišu predsedniku

23. mart 2009. | 18:55 | Izvor: B92

Beograd -- Đaci nižih razreda Osnovne škole "Drinka Pavlović" u Beogradu dobili su zadatak da pišu predsedniku Srbije Borisu Tadiću ili da nacrtaju crtež s njegovim likom.

 

 

У светлу овог догађаја решио сам да осмислим пар писама које би председник могао да прими ових дана.

 

 

 Драги председниче,

 

Зовем се Ивица и имам 10 година. Идем у други разред основне школе. Хтео сам да вас питам зашто морам да седим на часу до краја? Мени је у школи досадно и волео бих да одем кући код маме и тате. Да ли можете да укинете школу и пошаљете децу да се играју? Знате, чика председниче, ја много волим да се играм. Јуче смо ја и Јоца играли фудбал испред комшијине куће и ја сам случајно шутнуо лопту право у комшијин бунар. Можете ли, молим Вас, да сиђете доле и дохватите ми лопту? Ви сте тако високи и снажни, то за зас не би био никакав проблем. Морате само да се пазите пацова. Јоцу су једном угризли и од тада ми мама неда да се играм поред те куће. Али, за вас сам чуо да идете главом тамо где други не би ни ногом, па се надам да ћете сићи и дохватити моју лопту. Ви сте велики и храбри и највише вас волим!

 

Много вам хвала!

 

 

Чика председниче,

 

Зовем се Димитрије и имам 9 година. Учитељица је рекла да вам пошељемо писмо. Ја сам хтео да вас замолим да дохватите малог Џимија. Џими је добра маца, знате, и сви у школи је воле и хране. Али она често неће да сиђе са дрвета. Ја сам плакао прошли пут па вас молим да нам помогнете!

Џими је добра маца и ја желим да се играм са њом, иако моја мама увек каже да је то олињала мачкетина и да само упрљам одећу. А Џими није крив што је прљав и стар, он увек лута око школе и свуда по игралишту. Увек је блатњав. Да ли бисте могли да дођете за време великог одмора и помогнете да скинемо Џимија са дрвета? Џими је добра маца и сигурно ће сићи када ви дођете. Прошлог пута сам се растужио а Џими никада неће да сиђе за време великог одмора! Када вас види тако доброћудног сигурно ће сићи и пожелеће да се игра са вама. Немојте да се љутите ако вам испрља тај лепи сако који носите. Помозите ми молим вас!

 

 

 

 

 

Ћао!

 

Зовем се Јанко и идем у трећи разред основне школе. Сва деца ме зезају да сам много низак па сам хтео да питам како да постанем виши. Видим да сте ви баш високи и ја сам хтео да знам да ли ћу и ја бити тако висок кад порастем. Ето, то сам хтео да вас питам.  Још сам хтео да вас питам да ли сте ви волели математику када сте били мали? Ја је не подносим. Стално се свађам са учитељицом. Синоћ сам хтео да вам напишем песмицу али ми је бака рекла да има већ једну готову па само мало да је променим. Пуно вас поздрављам!

 

Друже Борисе, љубичице бела,

Тебе воли омладина цела.

Тебе воли и старо и младо,   

Друже Борисе, ти народно благо.

 

Држе Борисе, љубичице бела,

Са тобом се народи поносе.

Друже Борисе, љубичицо плава,

Ти се бориш за народна права.

 

Друг је Борис издо наређење,

Сви у борбу за ослобођење.

Одазва се наша земља цела,

Дигоше се градови и села.

 

 

 

Кабинет Мирка Цветковића препоручује нову заклетву по ступању на дужност нових министара:

 

Данас, када постајем пионир, дајем часну пионирску реч:

-          Да ћу марљиво учити и бити добар друг;

-          Да ћу волети нашу самоуправну Социјалистичку Републику Србију;

-          Да ћу развијати братство и јединство и идеје за које се борио Тадић

-          Да ћу ценити све људе света који желе слободу и мир!


Повратак

Politički život — Аутор desnamisao @ 03:18

Пише: Владимир Пудар

 

 

     Када се у последњој деценији чула реч ''повратак'' најчешће се мислило на повратак прогнаних Срба у Хрватску, или на повратак расељених лица на Косово и Метохију. Овај текст није о томе. Тема овог текста је путовање кроз време.

                У току бројних предизборних кампања чули смо од представника тзв. друге Србије, како ће, ако победе присталице прве Србије, Србија бити враћена у деведесете.  И ето, ''друга Србија'' је победила и нисмо се вратили у деведесете. На жалост, идеолози ''друге Србије'' имају много бољи времеплов. Успели су да Србију врате у четрдесете.  Или бар у прву половину педесетих.

                Две иницијативе актуелних властодржаца су веома симптоматичне, показују да начин размишљања Брозових револуционара још увек није ишчезао и да систем вредности који нам намећу ови није проевропски, већ нама добро познати, комунистички.

          Прва иницијатива је увођење солидарног пореза. Наши властодршци су предложили увођење пореза на зараде и пензије више од одређене суме новца. Пореска стопа би, ваљда била 5%.  Увођење пропорционалне пореске стопе (то је стопа која се не мења порастом основице) ће имати за последицу да под удар овог пореза падну они које можемо назвати припадницима средње класе.  Није исто да ли ће порез платити неко ко има зараду 15.000 динара, или неко ко зарађује 150.000 динара. Истина је да ће износ пореза у другом случају бити већи, али овај први ће много теже поднети терет пореза. Са друге стране нико не размишља о томе како је у Србији пореско оптерећење зараде међу највишим у Европи. Не размишља се о томе да би боље било смањити јавну потрошњу, уместо подизања пореза. Па ова влада је најгломазнија од обнављања вишестраначког система. Затим, лишили смо буџет великих средстава једностраном применом ССП, укидањем царина, и сада грађани Србије треба то да надокнаде. Већ су подигнуте акцизе на нафту и нафтне деривате, дуванске производе и алкохолна пића. Тако се царине, које имају циљ заштиту домаће робе мењају порезом на зараду и акцизама које имају фискални циљ, прикупљање средстава у буџет. Дакле, грађани Србије данас треба да плате економске авантуре властодржаца и додворавање њиховим бриселским покровитељима. Не бих се превише зачудио да следећи корак буду национализација и аграрна реформа. Шта ће четворочланој породици трособан стан, могу они ту да приме неког друга. Добрим путем смо кренули...

                Друга иницијатива тиче се правосуђа. Министарство економијеи регионалног развоја на чијем челу је Млађан Динкић, упутило је препоруку  Врховном суду да се на годину дана прекину поступци у вези радних спорова. Потписник ове препоруке, извесни државни секретар у министарству Млађана Динкића, објашњава нам да је она законита јер је донета у складу са Законом о облигационим односима. Свако ко је барем прошао поред правног факултета зна да Закон о облигационим односима садржи материјалне норме, док процесне норме садрже Закон о парничном и Закон о извршном поступку. Волео бих да је тај државни секретар навео и члан Закона о облигационим односима којим је ово регулисано. Па можда и постоји неки члан за који ја не знам и који каже да извршна власт може слободно и по свом нахођењу да се меша у рад судске власти. Овом препоруком напада на суштину правне државе. Увођење овакве праксе, да моћници из Владе шаљу упутства судовима представља поновно успостављање револуционарне правде у наш правни систем. Подела власти, на законодавну, извршну и судску, је једно од одновних начела на коме почива демократски поредак. Независно судство је једини гарант одржавања демократије у било којој заједници. Када судови буду подређени интересима власти или једне партије ту више демократије нема.  

 

 

 

 

Друг Тито једном рече да признаје само суд своје партије. Чији суд ће признавати друг Млађа? Пошто је свима јасно да је ова препорука неуставна и противна закону поставља се једно веома важно питање. Да ли ће друг Млађа или било ко други ко је умешан у ову аферу одговарати? Ако нема места кривичној одговорности, политичка одговорност је јасна. А последице политичке одговорности су смене, оставке и слично.  Са друге стране судије се морају одупрети свакој врсти притисака. Притисци који долазе од стране владе су веома опасни јер се њима, више него било чим другим урушава систем и институције система. Овај последњи пример вероватно најјасније сведочи о покушајима повратка у четрдесете. Комунисти су својевремено одржавали монтиране процесе, а данас такозване демократе покушавају да поново својој власти подреде правосуђе.

                Како су ствари кренуле, следећа иницијатива ће бити укидање вишестраначког система и проглашење листе ''За европску Србију'' једином партијом у Србији.


"Тито и ја"

Kolumna — Аутор desnamisao @ 17:04

Пише: Милан Дамјанац

 

  



Đaci pišu predsedniku

23. mart 2009. | 18:55 | Izvor: B92

Beograd -- Đaci nižih razreda Osnovne škole "Drinka Pavlović" u Beogradu dobili su zadatak da pišu predsedniku Srbije Borisu Tadiću ili da nacrtaju crtež s njegovim likom.

Ovu ideju pokrenule su "Večernje novosti", a stručnjaci tvrde da je reč o zloupotrebi dece u političke svrhe. Ni direktorka škole ni direktor "Novosti" Manojlo Vukotić nisu želeli da komentarišu učeničke zadatke.

"Dragi druže Tito, ja te mnogo volim. Lepo je živeti u Jugoslaviji, a još je lepše biti Tvoj pionir. Dragi druže Tito, stavi našu ljubav i naše želje na svoje rane - to je najbolji melem." Takva pisma, puna brige i ljubavi, pisali su osnovci stare Jugoslavije Josipu Brozu.

Nekoliko decenija kasnije, đaci ponovo imaju priliku da se obrate predsedniku zemlje.

Dok direktorka škole odbija razgovor za medije, uz obrazloženje da je ideja bila dobronamerna, komentari roditelja o školskom zadatku njihove dece su različiti. Nekima je to simpatično, druge podseća na vreme idolopoklonstva iz Titove Jugoslavije.

 

 

 Признајем да се одавно нисам поштеније насмејао. Само погледајте ову вест. Сматрам да је коментар сувишан. Какво идолопоклонство на делу! Не, не верујем. Мора да је у питању снимање другог дела филма „Тито и ја“ о коме нисмо обавештени. Председник Тадић очито глуми Тита, а основци пионире.  Председник је изгледа поверовато да је реинкарнација друга Тита. Почео је да одмахује руком влади и грађанима, чак и нашем несрећном премијеру, док му они пионирски отпоздрављају. Ето, и друг премијер носи машницу, још да обуче белу кошуљицу и пригодну заставицу и- прави Титов пионир.

 

 

Грађанству се даје на знање- најлепша песмица о другу председнику води победника на светли марш од председниковог родног места до Београда. Још само да пронађемо друга Рају.

Ова велика част се указује једном у животу, немојмо је пропустити. Иако нисам члан нижих разреда основне школе, имам необичан порив да председнику пишем о стварима које ме муче и тиште.  Могао бих и да му пошаљем мало кориговану песмицу из филма „Тито и ја“; мислим да је беспотребно писати нову.

pitate me da li volim Borisa
znajte tako nešto se ne pita

njega vole svi ljudi na svetu
podjednako Kinezi, Španci,
Indijanci, Japanci, crnci
svako dete na ovom planetu

na njeg misli vojnik dok maršira
mali pastir dok u frulu svira

njega trava ima u vidu dok raste
i kravice kad po njoj pasu
svuda je on na dobrome glasu
o njemu pevaju čak i prve laste

a kad meni dođu crni časi
kada Sunce počne da se gasi

tužan legnem ja u kasne sate
sklopim oči i mislim na Borisa
rekao bih tada da me neko pita
njega volim više od mame i tate

 

У демократском свету, ово би био недопустив преседан. Како се ово може окарактерисати, него као коришћење деце у политичке сврхе?

У Србији, међутим- све је могуће.

Димитрије Војнов је вероватно одушевљен.

 



 

 

        


Санадер и "банана република"

Politički život — Аутор desnamisao @ 16:59

Пише: Милан Дамјанац

 

     Нико вас у животу неће поштовати уколико не поштујете сами себе. Срби су познати по непоштовању самих себе и своје државе. Најновији пример је посета хрватског премијера Иве Санадера Београду. Њој је претходила посета Драгољуба Мићуновића Загребу. Како не би увредио домаћине, популарни „Мићун“ је одлучио да се, између редова, извини за Јеремићеве ставове које је јавно изрекао о етничком чишћењу Срба и позове на сарадњу наше „блиске суседе“.

Одавно је познато да је Јеремић непожељна особа у Хрватској, те се на тамошњим пијацама може купити пикадо са његовим ликом. Пошто је српска власт установила да нас надахнути Мићуновићев неоанархистички говор није довољно понизио, одлучено је да се позове у посету Санадер.

За његов долазак све је припремљено; у Србији је ћирилица готово истребљена, о избеглицама и убијенима се више не прича, Крајина је заборављена, фабрике и предузећа су такође хрватска, а омражени министар Јеремић је послат у Турску. Интонирана је Хрватска химна, подигнута Хрватска застава, прострт црвени тепих. Дочекујемо колонијалне господаре.

 

Да срамота буде већа, Санадер је упоредио однос Срба и Хрвата сада, са односом Немаца и Француза након Другог Светског рата. Какво бестидно преправљање чињеница, какав безобразлук који допуштамо. Ми смо, дакле, бивши нацисти, а Хрвати часни, дивни и нападнути, изгинуше бранећи се од „великосрпске агресије“. Ту и тамо, по неколико милиона српске нејачи, жена и стараца побили, а мушкарце одвели у логоре како би их искористили као радну снагу па стрељали. Ситница. Ми смо нацисти, те је освета дозвољена.

Не само што смо своје нацистичко лице показали 90- тих већ су Хрвати исто предвидели, те су превентивно извршили геноцид над нама, те тако учинили добро дело остатку човечанства. То што смо бранили сународнике у протеклом рату, само је потврда наше „геноцидности“. Не престајемо да се нудимо за геноцид.

Нисмо увидели општи интерес и своју геноцидност на време. Зарад добра и мира у свету, требало је да сами себи пресудимо.

Као озбиљна држава и народ, чини се да смо коначно увидели колика смо сметња успостављању демократског друштва и система вредности, посебно на Космету и Хрватској. Одлучили смо да се максимално обрукамо, те смо сопственог министра „депортовали“ ван земље. За то време, Хрвати такође показују добру вољу за сарадњу, забранивши улазак српског капитала и легално преписујући српску имовину себи. Демократски и рационално. Само напред.

 

 

Са нестрпљивошћу очекујем наредни потез проевропске и социјално одговорне владе. И како друкчије окарактерисати ову земљу него- „банана република“.  

   


Олигопол 2

Ekonomska politika — Аутор desnamisao @ 17:39

Пише: Немања Крзнарић

 

 

      У реалности није чак ни испоштовано право на прописане дане годишњег одмора него се запосленима принудно одређује време истога.Право на топли оброк је у олигополном систему избрисан као појам па запослени од својих и онако малих плата морају да себи обезбеде оно што се назива ручком а у ствари је ужина.

Накнада за превоз до радног места не постоји, а надокнаде за вечерњи транспорт до пребивалишта запосленог можда би смо срели у бајкама браће Грим, да су међу живима.Такође се сусрећемо у тржишној олигархији и са једним од ,дозволићу себи да кажем најмоструознијих и најфрпантнијих појава, која је притом кажњива законом а то је да особа женског пола бива  принуђена да потпише, да у наредних неколико година неће имати порода, односно рађати,  ако жели да добије радно место и то  у време када се само вербално боримо против беле куге, и немилице хрлимо према тој Европској унији, при  том не знајући шта је то и како је тамо, залагајући се али опет вербално а не искрено и суштински за низ права и вредности која та зајеница поседује, али формално.Између осталог и права жена која ми као друштво у канџама олигарха потпуно погрешто схватамо и примењујемо.При  том неки од горе поменутих хипермаркета се налазе и у систему монопола, зато што се налазе у саставу корпорација које су и произвођачи одређених супститута или готових производа који се даље дистрибуирају у исте, што им додатно омогућава доминацију и примат на тржишту.Самим тим као олигополне могу и да диктирају начин, темпо и рокове исплате осталим произвођачима.Најпознатији случај оваквог начина пословања десио се  када је једна од највећих корпорација на овом подручију откупљивала млеко по одређеној цени и у огромној количини, преузимајући примат у том сектору над тим добром, просипала га ,а све с циљем максимизације цена до граница са оним којима се данас сусрећемо на рафовима хипермаркета.

Свакодневно нас путем медија, писаних и електронскх, бомбардују рекламама о различитим снижењима, на различите производе у различитим горе поменутим хипермаркетима.Ако би просечан купац куповао све те производе на снижењима истог дана у тим мегамаркетима утрошио би исто толико новца на путовање, као да је све те купио у једном.О потрошеном времену нећу ни говорити у овом случају пошто се данас  много не обазиремо на ту ставку, као да времена имамо на претек.Ако би смо се ипак одлучили две све горе поменуте производе које су на снижењима у различитим хипермаркетима ипак купимо у једном, утрошили би исто толико новца као да смо посебно ишли да их купујемо у другима ,ако узмемо у обзир и трошкове транспорта.У овом случају би смо уштедели много времена и утрошили исту количину новца за исте производе.Ово је најбољи конкретни пример трговинског олигопола, у коме уочавамо да се ланци хипермаркета међусобно договарају око цене производа, тако да свима остаје приближно иста добит , у зависности од количине и промета робе у сваком посебно.

Такође можемо уочити да су примања запослних и услови рада скоро идентични у горе поменутим хипермаркетима, што у многоме потврђује њихову олигополност.

Једини начин да се обични купци супротставе трговинском олигополу , а да то буде у духу данашњег времена ,односно тренда куповине по хипермаркетима лежи у следећем : то је да купујемо веће количине неког производа који је у том тренутку на најповољнијем снижењу у неком од хипермаркета.И тако за сваки производ посебно.У ту куповину не можемо укључити намирнице за свакодневну употребу као што су хлеб и  млеко,мада у складу са данашњим временом када се све више користе двопек и дуготрајно млеко, и оне могу да потпадну под врсту немирница за једнонедељну куповину.

Али обичан потрошач живећи у незнању или што је још горе у не освртању на све ове чињенице, наставља и даље да хрли и немилице купује по горе поменутим хипермаркетима,и несвесно или што је још горе , свесно да потпомаже развијању трговинског олигопола на српском финансијском тржишту, купујући оно производе који су му преко потребни , а и оне које му не  трабају али које су га повукле да их отргне из тог шаренила производа и стави у своју корпу.

При том се разбија НАЈВАЖНИЈИ ЕКОНОМСКИ ПОЈАМ а то је ЗАТВОРЕНИ ПРОТОК НОВЦА.Наиме,каже се да исти новац мора да прође кроз руке сваког учесника на једном финансијском тржишту, био он физичко или правно лице (мало, средње или велико предузеће), да би сваки грађанин те државе,  самим тим и учесник на финансијском тржиту те земље,могао да живи макар пристијним животом достојним свакога човека.

Влада би могла да да велики допринос у борби против тржиштог монопола и олигопола, али не антимонополским законима који се не примењују у пракси него остају мртво слово на папиру, већ једним термином који свету капитализма наилази не само на велика неодобравања него и на згражавања кад се тај термин помене.А то је АДМИНИСТРАТИВНОМ ЕКОНОМИЈОМ , зато што само административене економске мере могу суштински и фактички да сузбију и искорене како тржишни монопол тако и олигопол, и да  доведу ,што је подједнако важно,до побошања положаја запослених , као и до враћања права зпосленима која им по закону и припадају.

Постоји и други начин који је раван научној фантастици у нашем државном уређењу, где је јавна потрошња енормна, а небрига и неинтресовање политичара још веће, а притом је у складу са принципом тржишне економије а подједнако добро би сасекао и искоренио тржишни монопол и олигопол, доносећи при том огомне бенифите друштву у целини, а један од најважнијих је отварања нових радних места.Он се  огледа у следећем :да би држава требало да отвори ланац хипермаркета у свом власништву у свим већим градовима на свом финансиском тржишту , где  би се сви производи продавали по дампинг ценама односно по ЕКОНОМСКО РЕАЛНИЈИМ ЦЕНАМА што би приморало остале олигополне хипермаркете да примере цене реалнима или испод реалних, да опстали на тржишту или би отишли у стечај.Многи би овакав начин деловања окарактерисали сулудим или смешним  , али највећи филозоф двадесетог века Херберт Маркузе на студентским демострацијама у Перизу 1968 године је рекао:“Будите реални тражите немогуће“.

У банкарском олигоплном сектору права радника су незнатно боља.Огледају су у пријављености запослених на пун износ примања, додантом новцу за топли оброк и превоз.Нажалост и ту се сусрећемо са нехуманим радним временом, неплаћеним присилним прековременим радом и као и у тржишном олигополу приморавањем на рад о једном од највећих српских празника а то је Српска Нова година.Приметићемо да и висине износа примања као и услови рада варирају од града до града унутар једне банке која послује на банкарском тржишту у Србији.Тако да у зависности од животног стандарда односно нивоа просечне плате у једном граду најнижа примања унутар банке износе   од 12 000 рсд па до 30 000 рсд.

Олигопол се огледа и у пружању банкарских услуга.Ради бољег разумевања овог појма услуге ће мо поделити на  услуге платног промета, кредитне услуге, услуге лизинга.У платном промету постоје услуге плаћања текућих потреба, (рачуни за комуналије, телефон, слање новца...), измиривања рата за кредит, платне картице (дебитне, кредитне...)...Постоје кредити за физичка и правна лица (мала и средња предузећа и корпорације) кеш кредити, кредити за белу технику, канцеларијску опрему, покретности и непокретности...Као и услуге лизинга за аутомобили, машине алате и постројења.

Од банке до банке уочићемо да су негде једне одгоре поменутих  услуга повољније од других ,а у другим неке друге повољније, што је један од класичних примера олигопола где се учесници на банкарском тржишту у међусобним договорима, усаглашавају око цене и врсте пружања услуга, а у циљу максимизације профита на уштрб својих клијената и запослених.Једна фрапантна чињеница је да у време тектонских поремећаја на светском финансијском тржижту, самим тим и на банкарском, кад се референтна каматна стопа у Америци спушта на 1%, у просеку на европском финансиском тржишту износи 3%, код нас подиже са 14% на 17%.Тако  ћемо запазити да каматне стопе за одређене типове кредита иду и до 35% на годишњем нивоу, уз клаузулу да банка при флуктуарним кредитима задржава право измене услова.Та чињеница је јако слабо видљива пошто се налази на позадини уговора који је написан ситним словима, и при том  је забрањено запосленима да појашњавају ако баш нису додатно упитани за неку од ставки са позадине уговора. И у том случају су дужни да јако сажето и нејасно одговоре.Ако упоредимо кредите за корпорације и велика предузећа видећемо да су услови отплате и додатни грејс периоди у многоме повољнији него за мала и средња предузећа а поготово у односу на  физичка лица.

Решење за сузбијање и искорењавње банкарског олигопола лежи и у модификованим решењима као за привредни олигопол.

Суштински монополски, дуополски и олигополски систем се заснива на томе да се богати све више богате, а сиромашни  постану још сиромашнији.Против тога се морамо борити горе поменутим или неким другим мерама!!!

 

         


Олигопол 1

Ekonomska politika — Аутор desnamisao @ 17:13

 

Пише: Немања Крзнарић

 

 

    Да бисмо боље разумели задату тему прво морамо да схватимо значење речи Олигопол.Потиче од две старогрчке речи oligoi што значи мали број и polu што значи много.Право значење речи олигопол је МАЛИ БРОЈ ЉУДИ КОЈИ ИМАЈУ МНОГО.Тема олигопола у данашње време је јако важна зато што смо окружени светом у коме већ деценијама влада капитализам, а живимо у држави која се налази у транзицији,jедном од најсуровијег облика капитализма, стању преласка из комунизма, социализма у капитализам.Проблем не лежи у капитализму него у људима који нас воде ка њему.То су исти они који су били перијанице и челни људи комунизма и социализма.Многи ће овакав начин изражавања и претакања у речи назвати демагошким и популистички чак и политичким.Али у време када се светско финансиско тржиште сусреће са великим потешкоћама неопходно је ставити се у положај оне већине људи који нису нити капиталисти а камо ли монополисти, дуополисти нити олигарси, зато што једну државу била она капиталистички или социалистички уређена не сачињавају капиталисти или људи који управљају њоме него сваки грађанин те државе.О њему као таквом, био он имућан или на ивици игзистенције држава мора да брине.  У економском слислу олигопол на једном финансијском тржишту огледа се у малом броју предузећа који у међусобном договору диктира количину производње једног или више производа као и цене по којој ће се исти продавати.Такав начин пословања им доноси енормне профите на рачун потрошача, а намеће велике проблеме јавној политици.Већина финансијских тржишта не могу се дефинисати као монополска, зато што њихова привредна моћ није толико велика.Због данашњег неразумевања појмова, а и у недостатку воље и жеље данашњих економиста да економске термине транспарентније и разложније преведу на свакодневни говор ради бољег разумевања просечно едукованог грађанина, сматрам неопходним да их одбјасним.

Монопол потиче од две старогрчке речи monoс што значи један и  polu што значи мали број а као целина би значило ЈЕДАН КОЈИ ИМА МНОГО.

 

 

У економском или тржишном смислу би то била фирма која би диктирала комплетне услуве пословања на једном финансијском или привредном тржишту.

Објаснићемо и реч Дуопол која такође потиче од две старогрчке речи duo што значи два и polu што значи много.Стога би реч дуопол значила ДВОЈИЦА КОЈИ ИМАЈУ МНОГО.Економски речено то су два правна лица која одређују све услове (цену, количину) на једном финансијском или привредном тржишту.

 

 

Рекло би се да сам се удаљио од подручија економског начина изражавања и прешао на философски или лингвистички , али да би смо у потпуности разјаснили тему морамо да уђемо у срж проблематике иначе без тога би ова тема била јако површана.У литератури се сусрећемо са разноразним примерима олигопола, монопола, о њима нећу говорити због оригиналности, као и тога што се они односе на дешавања на глобалном нивоу односно на америчком финансијско тржишту као једном од најразвијенијих на свету.Примере ћу наводити са домаћег финансијског тржишта зато што без промена на локалном нема ни промена на глобалном нивоу.

Олигопол се прожима у свим сегментима српског финансиског тржишта.Најочигледнији примери олигопола на српском финансиском тржишту огледају се у банкарском и трговинском сектору.Али не би занемарио ни сектор берзанског пословања.

Што се тиче монопола он наизглед као да не постоји на нашем тржишту, али  све веће домаће корпорације, а и неке који долазе из Јужне Европе се налазе у рукама једне породице, која под собом има неколико олигарха, па се из тог разлога чини да је српско финансијско тржиште олигополно.

Из тога проистиче да дуопол непостоји на српском финансјиском тржишту, тако да ћу га као најбољи пример потражити на светском финансиском тржишту или на глобалном нивоу.То је, односно су две породице Рокфелер и Ротшилд.

Вратићемо тему овога текста, олигопол.На српско трговинско тржиште увели су га на мала врата.Под паролом већа понуда а нижа цена.Само једна ствар од горе поменуте две је била тачна, већа понуда.Друга ствар а то су ниже цене је протурена гебелсовском методом, мада је дискутабилно да ли су је њени творци познавали као такву а то је  докажи да је једна ствар тачна и неће сумњати у другу.Узећемо за пример, литра млека 2003 године коштала је између 20 и 40 динара све зависи од произвођача и врсте млека.Данас ти исти производи коштају између 60 и 80 РСД.У малим продавницама, бакалницама, цене су и веће, и под горе поменутим паролама нас терају да не купујемо у бакалницама, код наших комшија, познаника и пријатеља.Тиме не само да се не потстиче развој малих и средњих предузећа како по свим медијима причају, него уништавају иста, и подстиче олигопол.Из горе поменутог могу се поставити два питања.Како је настао олигопол на нашем трговинском тржишту? И друго. Зашто су цене вишеструко порасле?Одговор се састоји у следећем.Док нису постојали хипермаркети типа, Темпо, Макси, Родић, Идеа, Меркатор, Метро, Веро, Супер Веро...није било ни трговинског олигопола.По отварању истих, добављачима више није било исплативо да иду од бакалнице до бакалнице и развозе производе, него ради смањења трошкова су робу превозили и дан данас превозе, до хипермаркета.На тај начин отворили су врата олигополном трговинском тржишту ,а све у циљу смањења сопствених трошкова транспорта, односно повећања прихода а на уштрб и онако осиромашених купаца.Роба долази до хипермаркета, који могу да у међусобном договору формирају цене свих производа.Парола потпозимо отварање малих и средњих предузећа, у трговинском сектору збрисана је трговинском олигархијом, јер власницима СТР самосталних трговинских радњи као привредним субјектима повећан је трошак транспорта самим тим смањен приход зато што морају да о свом сопственом трошку транспортују односно иду у набавку робе за даљу продају у неки од хипермаркета, пошто се то добављачима више не исплати, односно немају потребу за транспортом до истих као некада.Зато су цене у бакалницама скупље, а купцима повећан расход или трошак тиме  што морају аутомобилима да иду до неког од хипермаркета, па  трошећи гориво и повећавајући рок за амортизацију возила што изискује повећање трошкова.Некада су могли до прве продавнице да иду пешице и да купе ту исту робу по манјимценама.Не говорећи о онима који у те исте хипермаркете иду градским превозом, мислећи да ће тако уштедети извесна новчана сретства, а у ствари трошећи беспотребно, економски говорећи, сопствене ресурсе, физичко и ментално здравље.Протекле године се догодила једна „олигархарна хуманитарна“ акција у хипермаркету Идеа када је неколицина купаца држала данима руке на каросерији од аутомобила са паузама само за тоалет. Храну и пиће су им доносили.Онај који је најдуже издржао ,добио је на поклон аутомобил.Олигопол у трговинском сектору је довео до кршења законских, моралних и  љутских права.Суочавамо не само са нехуманим европским радним временом од девет до седамнаест часова, које доводи до тога да запослени долази кући око осамнаест часова, руча око осамнаест и тридесет што, сложићемо се ,баш и није прикладно време за ручак.Поподневни одмор се претвара у вечерњи ако тако уопште можемо да га назовемо.Радним данима социјални односно друштвени живот, је минималан, јер уморни од посла ,запослени једва чекају да се одморе.Притом незадовољни сопственим приходима, који су минимални,  акомулирано нездовољство и бес морају да искале на својим драгим укућанима.Суочавамо се са још једном у низу чињеница а то је  : пријављивање радника на законски минималац у зависности од степена образовања.Па тако неко ко зарађује 13 000 рсд ,а притом има четврти степен образовања пријављен је на законски минимум од око 9000 рсд.Тиме не само да долази до кршења права запослених ,него и државни буџет бива ускраћен за огромна сретства.Такође се морамо осврнути на ПРИНУДНИ ПРЕКОВРЕМЕНИ НЕПЛАЋЕНИ РАД у свим горе наведеним хипермаркетима.Ако неко од запослених одбије да ради прековремено, а да још олигархија буде већа, бесплатно,  на шта има законско право, следи му моментални отказ.Такође у неким хипермаркетима је уведено нон-стоп радно време, а све под паролом доступности купцима, а ради увећања капитала, где запослени имају такозвани ТУРНУС у сменама, као да су медицинске сестре и лекари, а притом нису  плаћени не адекватно, него никако за радно време које се назива ноћна смена ,која се законски наплаћује дупло у односу на нормалан радни час.Кад смо већ код радног сата као такав назив није стандардизован па  у радничкој класи, како се она назива, он износи шездесет минута, а у образованијим слојевима износи четрдесет и пет минута.Право на годишњи одмор је мисаона именица, који варира од једног до другог предузећа које је у систему трговинског олигопола.А по закону годишњи одмор износи два дана по радном месецу, што укупно даје  двадесет и четири дана годишњег одмора у календарској или фискалној години, не рачунајући нерадне дане, с правом  радника да  у међусобном договору одреде у ком периоду ће који од њих искористити то законски прописано право.

 

 


"Европска Србија"

Kolumna — Аутор desnamisao @ 16:24

Пише: Милан Дамјанац

   

 

 

          Навршио се још један 17 март. Овог 17-тог одгледао сам целокупан чешки документарац о стању на Косову и Метохији. Одличан документарац, уколико смем да додам. Све чешће добијам утисак да говорим са самим собом. Да самоме себи понављам утешне речи. Да самога себе бодрим.

Страшно је, тужно, болно, гледати Србе данас. Српска омладина нема храбрости, воље, жеље да се ухвати у коштац са нагомиланим проблемима. Србија пропада духовно, територијално, биолошки, економски. Србија доживљава општи колапс. Нестајемо. Нестаћемо попут Хазара. Сведочиће историја о нама; шта ће рећи? Да смо издржали најгоре, оно што готово ниједан народ на свету не би поднео, посебно тако мали народ, толика страдања, толике боли, да бисмо, на крају, дигли руке од себе, одлучили да нестанемо.

Етнички очишћени са Космета, Крајине, Херцеговине, Македоније, Црне Горе.  Тамо где нисмо у потпуности, процес је у току. Данас нас протерују са југа централне Србије, има нас све мање у пределу Рашке области и у општинама Прешево, Бујановац и Медвеђа. На северу Србије, у најсевернијим општинама не можете купити ни комад хлеба уколико исти не затражите на мађарском.  У Војводини су увелико припреме у току за раскид са српским наслеђем и традицијама. За то време, држава не чини ништа сем што машта о светлој будућности, евроинтеграцијама и НАТО пакту.

 

 

 

Економија је у колапсу. Све веће српске фирме и брендови покуповане су од стране наших суседа- Хрвата и Словенаца, тако да смо у специфичном економском ропству. Распродали смо све. Ускоро ће влада заиста бити сервис грађана и то не у оном позитивном смислу, већ у смислу посредника између грађана и мултинационалних компанија. Чиста администрација без икакве власти. Тешко да ће иједна већа компанија или ресурс остати под контролом државе. Настављамо да се задужујемо. Питање је шта ће преостати нашим унуцима, уколико ишта преостане.

Рађа се све мање деце а мртвих је сваким даном све више. Они који су живи у великом делу не желе више да живе овде или пак не желе да се називају Србима. Лакше је данас бити неко други.

 Усваја се статут Војводине који прави државу у држави. Срби ћуте. Чанак слави годишњицу усвајања статута из 1974 који је био увод у крваве ратове деведесетих и погром Срба на Космету. Срби ћуте. Духовно пропадамо, исмева нам се традиција, вера, историја, култура, језик. Намећу нам осећај кривице зато што постојимо. На медијима гледамо наступе разних србомрзачких организација, аутошовинистичке изјаве од којих је последња у низу била изјава Биљане Ковачевић- Вучо, да „у себи нема ни једно српско крвно зрнце“. Срби ћуте. 

Убеђују нас да смо „геноцидан народ“. Ваљда зато нестајемо, а других народа има све више.

Пишу нашу историју уместо нас, преправљају прошлост, оправдавају садашњост, креирају будућност.

Народ је апатичан, измучен. Немоћан. Омладина углавном незаинтересована, размишља само како ће и где, што пре отићи из ове земље. Никога више не занима Србија, сем пар занесењака и непоправљивих оптимиста.

На унутрашњем плану, све се врти око борбе за власт ради власти и партијским ратовима. Циљ је само имати праву партијску књижицу у тренутку док је та партија на власти. У супротном,  у опасности си да изгубиш посао. На спољнополитичком плану без ауторитета, конфузни. Министар је обавезан да спроводи политику владе која је потпуно нејасна. Нема јасног циља. Живи се од данас до сутра. Срби нису политички народ. То се мора јасно рећи. Ми политику не можемо трезвено да водимо. Међутим, некада смо поседовали националну елиту која је била понос читавог народа. Данас се подсмевамо људима који је чине.

Немамо никакав национални програм око којег би све странке и елита постигле консензус. Последњи такав програм имали смо за време Илије Гaрашанина. Да није тужно, свакако би било смешно. Такав програм немамо, нити га можемо имати, пошто мрзимо једни друге до самоиуништења и готово је немогуће да постигнемо било какав консензус око горућих питања. Стога, било какав компромис је тренутно, на нашу велику жалост, немогућ.

Полако али сигурно, садашња ситуација ствара две групације у српском националном корпусу. Прву, аутошовинистичку, која се одавно одрекла свега што је српско, идолопоклоничка, послушничка, такозвана елита „Друге Србије“. Друга групација су Срби који заузимају екстремне политичке позиције. Морамо их разумети. Када вас по цео дан медији и обожавана нам Европа бомбардује хашком правдом, ЕУЛЕКС-овом правдом, америчком правдом, тешко да народу преостаје ишта друго него да се повинује или да их замрзи. Таман када смо помислили да је доста лоших вести стигло у року од само недељу дана, имали смо прилику да на делу видимо правду ЕУЛЕКС-а. Албанац који је осуђен од стране УНМИК правосуђа на 40 година затвора због подметања експлозива под аутобус “Ниш Експреса“ када је погинуло 12, а рањено 22 људи српске националости ослобођен је.

Како онда да не схватимо људе којима је доста свега? Који више не могу све ово да поднесу? А ко може ово мирно да поднесе, питам ја Вас, у којој то земљи, у којем то временском раздобљу? Уколико човек и након свега овога остане прибран, ту су три препаметне даме које се боре за људска права свих сем Срба, који ваљда не спадају у људски род, које ће вас својим говорима сигурно довести до граница здравог разума.

Услед медијског мрака сатанизују се опозиција и црква, а глорификује владајућа „каста изабраних“. Стога нису зачуђујући резултати истраживања који показују да владајућа већина има све више присталица.

Србима ће бити боље онда када сами буду схватили да будућност зависи искључиво од њих. Када сами будемо планирали сопствену будућност. Политика садашње власти, „од данас до сутра“, нам може врло брзо донети потпуни крах и окончати наше постојање као државотворног народа. Скончаћемо као амерички индијанци.

Аутор ових редова често прима претње поштом због својих текстова. Често се запитам- уколико мени прете, што преко електронске поште, што преко фејсбука и телефона, како ли је људима који се јавно боре за српске интересе?

Примере аутошовинистиких изјава имам у свом поштанском сандучету на претек. Писали су их Срби. У већем делу писама изричу шовинистичке поруке које се тичу моје националне припадности, као да сами нису Срби. То се може догодити само у Србији.

Приказ српске идолатрије је најбоље дао Ђорђе Вукадиновић у свом последњем тескту у коме је навео завршне речи победничке беседе Бранислава Стојановића из Параћина упућене Европској Унији, освајача првог места на националном такмичењу младих „У Зоранову част“, у организацији ДС-а и Фонда „Др Зоран Ђинђић“. Послушајте те речи: А до тада, ја ћу остати та мала рупа на твојој блузи због које ће ти увек бити хладно! А ти не желиш ту језу крај свог великог срца. Чини те леденијом него што си. Зато, не бежи више, чекај ме и ја ћу сигурно доћи, моја Европо! Воли те твоја Србија!“

Мислим да је сваки комeнтар сувишан. Још само одговарајућа декорација у жуто- плавој варијанти са звездицама, па да ствар буде комплетна.

Нико се неће борити за  српске интересе ако се не изборимо ми сами. Проблем Србије нису ни земље Европске Уније, ни Сједињене Америчке Државе, ни НАТО, ни окружење. Проблем Срба је апатија и идолопоклонство.

Не пробудимо ли се ускоро, бојим се да никада и нећемо.

 

   

      


Исповедаоница република!

Kulturna politika — Аутор desnamisao @ 00:23

Пише: Владимир Пудар

 

                Коначно је почело, дуго најављивано, емитовање емисије зване Велики брат all stars”. Љубитељи ове врсте забаве коначно могу да одахну. После дуже паузе на нашим малим екранима можемо коначно свакодневно да пратимо догодовштине веселе четрнаесточлане дружине. Оно што овај серијал ''Великог брата'' разликује од претходних је то то се емитује на ружичастој телевизији. Тако је културни програм ТВ Пинк заокружен. После Гранд параде и Курсаџија на ред је дошао и културно-уметнички програм намењен тзв. урбаној популацији. Посебно наглашавам оно уметнички пошто је окупио велики број естрадних уметника – Јелену Карлеушу, Сани Армани (ко год она била), Миру Шкорић...

 

      Оно што је мени било посебно изненађење је улазак у кућу једног од људи са чијом се политиком, од када знам за себе, ни мало не слажем. Ненада Чанка, главом и брадом. И штапом.

Пар дана пре почетка емитовања прошла ми је кроз уши вест да би Чанак, од милоште зван Неша могао да се појави у ''Великом брату'' Тешко ми је било да поверујем, све до последњег тренутка. Пошто ми је превише мучно да гледам поменуту емисију, пре почетка писања овог текста проверио сам на сајту и гле, међу укућанима је заиста и Неша. Наравно ово је слободна земља и свако ко жели да учествује у једном оваквом пројекту може то да учини. Ако поменуте уметнице мисле да ће им то повећати популарност нека изволе. Међутим са Чанком је друга прича. Ненад Чанак је посланик у Народној скупштини Републике Србије и Ненад Чанак има један врло одговоран посао. Док из владајуће већине стално слушамо како опозиција блокира рад парламента и како наша будућност трпи због понашања опозиционих посланика, један од њихових посланика је дао себи одмор и сада забавља нацију у ''Великом брату''. Тако неодговорно понашање Ненада Чанка штети пре свега угледу Народне скупштине. Питање је и да ли ће Ненад Чанак за време док је у кући примати плату, за свој нерад и тако константно наносити штету свим грађанима Србије. Можда ћемо поново имати нешто слично афери ''Бодрум''. Можда ће Чанак гласати из куће ''Великог брата'' а онда ће нас неки нови посланик гледати у очи и лагати да је Чанак тог дана био у Скупштини. Као што је некада лагао Бојан Пајтић. Нема везе што смо могли да га видимо на Пинку, узео је специјални такси који га је довезао на гласање. Са друге стране лично ми је драго што је Неша ушао у кућу. Шта више, волео бих да у њој што дуже остане, чак до финала (али, не и да победи). Док је он у кући неће моћи да наноси штету Србији својим беседама пуним мржње за скупштинском говорницом. Неће моћи да прети вешањем на теразијама, неће моћи да пада у транс када чује речи Сријем Хрватској, неће моћи да својим штапом, спонтано, пред  бројним ТВ екипама удара знак РТС, пљује га и виче ''злокобно знамење''.  Неће моћи да промовише сепаратистички Статут Аутономне покрајине Војводине, неће моћи да ради на стварању нове државе на територији Србије. Све што ће Ненад Чанак моћи да уради јесте да се прави паметан и да показује како зна дугачке  и озбиљне речи. Ето, могао би и, чисто ради вежбе, да се бори за аутономију кухиње, или да изађе са паролом ''Исповедаоница република!''. А може да искористи време, па да заједно са чувеним пчеларом Микијем напада носиоце конзервативне политике у Србији.

 

 

     У сваком случају Ненад Неша Чанак овим показује своје право лице и скида своју последњу маску. А испод те маске налази се лице кловна, који није ни за шта друго него за забављање широких народних маса. Од политике боље да одустане, пошто његова идеја о Војводини републици доживљава крах, а и преузели су је неки нови сепаратисти, предвођени Бојаном Пајтићем, упаковану у целофан, али у суштини исту. Његов вечни слоган ''Ди су наши новци?'' доживљава неуспех, пошто грађани који живе у Банату или Срему схватају да имају исто штете од новосадизације Војводине као од београдизације Србије. Да ли ће се паре сливати у Београд или у Нови Сад нама је све једно. Остаје му, а ја му то најискреније предлажем, да искористи популарност коју ће стећи у ''Великом брату'', да се окане политике и рушења Србије, почне да се бави певањем и сврста се у ред колега Јелене Карлеуше, Сани Армани (ко год она била) и Мире Шкорић.


Хомофобија и клерофобија

Politički život — Аутор desnamisao @ 21:34
 

Пише: Милан Дамјанац

 

     Није одржана конференција за медије удружења које се бори за права геј популације у Сава Центру. Новинари омиљене нам телевизије су од овог случаја направили скандал енормних размера који, по њима, доказује сву хомофобичност српског друштва. Новинари омиљене нам телевизије са шифром у углу екрана, готово да појачају глас за октаву када о овоме говоре, већ готово две недеље.

Тврдње да је Србија хомофобична и нетолерантна ускоро су замениле тврдње да је ово доказ српског традиционализма и заосталости, чиме су, још једном, злоупотребљени проблеми једне групе да би се касније они заборавили како би се напала Србија као држава и доказало да су Срби заостали и сељаци. Ништа ново, на овакве увреде смо навикли.

Медијска хајка функционише по следећем систему: 1- није им издата дозвола за конференцију за медије, 2- скандал, то је доказ српске примитивности и непоштовања права геј популације, 3- Србија није ни налик либералним, западним земљама.

 

 

 

 Овога пута, медији су добили ветар у леђа; антидискриминацијски закон је повучен из скупштине на поновно разматрање. Само по себи, то није довољно добро, али ако се томе дода информација да је СПЦ послала допис скупштини поводом тог закона добијамо написану пресуду за Србе. Српска православна црква је против права за припаднике геј популације, што је очигледан доказ какви су Срби народ, какви су нам обичаји и традиција. Сасвим случајно, изостављена је информација да су овај допис заједно послали представници свих традиционалних верских заједница у Србији. Такође, заборавља се да је министарство уплатило новац из буџета ове државе управо удружењу за заштиту права геј популације.

Уколико се већ жели критиковати оваква одлука владе онда се критикује влада, а не црква. Какве везе има црква са тим што је влада повукла предлог закона? Међутим научили смо ваљда да се влада не сме нападати. Лакше је нападати цркву која о овом питању има исти став као и свака друга традиционална религијска заједница и на њега има пуно право.

Самозвани аналитичари хорски певају о скандалу незапамћених размера! Како би се тачка 3. Испунила треба довести политичара који ће је потврдити. Тако је Вук Драшковић изјавио да је невероватно да се ово дешава у једној европској земљи и да је то доказ да не баштинимо европске вредности.

Овом приликом одговорио бих господину Драшковићу.

Ни у једној европској земљи није могуће да јавна установа, у овом случају Сава Центар одбије да уступи салу организацији која за њено коришћење уредно плати пун износ. На пример, ово се догодило Дверима Српским, мада се нешто не сећам да је поведена медијска хајка око тога.

Друго, ни у једној европској земљи није допуштено на телевизији са националном френквенцијом отворено и безочно вређање црквених великодостојника. Имајући у виду шта се протеклих дана јавно говори о Амфилохију, замишљам неку европску земљу и националну телевизију на којој би, у ударном термину, некакав аналитичар  за кога нико није чуо причао такве гадости о, рецимо, Папи Бенедикту. То се назива клерофобијом и говором мржње.

Треће, ни у једној европској земљи, није могуће у сваком могућем тренутку, па чак и током преноса спортске утакмице, избегавати коришћење термина српски,српско,Срби и уместо тога користити ми, наше, Србија и њени грађани. То би се окарактерисало као наметање кривице већинском народу и утисак да јекоришђење његовог имена треба да изазове неку врсту кривице.

Четврто, ни у једној европској држави не може да постоји странка која јавно износи став супротан уставу те земље.  

И пето, ни у једној европској земљи странка коју овако представља господин Драшковић не би успела самостално да пређе цензус и уђе у скупштину.

У томе, хвала богу, личимо на европске земље.   


Одбегли бубрег

Politički život — Аутор desnamisao @ 20:19

 

Пише: Милан Дамјанац

 

 

     Каква је то држава, треба се запитати, у којој грађанин оде на операцију срчане аорте а пробуди се без здравог бубрега?

На страну овај ужасавајући сценарио, треба обратити пажњу на чињеницу да се министар здравља не осећа одговорним нити, кад смо већ код тога, било који доктор. Доктори ћуте, директор болнице ћути, министар ћути. Не, министар се буни због изазивања панике у медијима!

 

 

Замислите само тај безобразлук. Човек оде на операцију ока а остане без бубрега. Треба ли да тражимо да полиција буде присутна за време операције, како доктори не би извадили пар органа и препродали. У некој нормалној земљи, не само што би доктори изгубили лиценцу за рад, већ би били ухапшени под оптужбом за трговину људским органима. Министар здравља би услед моралне одговорности поднео оставку. Пацијент би наравно, био новчано обештећен од стране државе. Свега тога нема у Србији.

Медијске хајке у Србији разликују се од случаја до случаја. Тако, медијски скандал је информација да је влада планирала да исплати милион евра у случају Миладина Ковачевића САД-у. На страну шта ја мислим о овом случају, невероватно је да је то скандал, а нема медијске хајке када су нетрагом нестале десетине милиона евра из буџета. Куповина посланика, кофери, пуни новца...да ли је неко процесуиран, да ли је против некога подигнута кривична пријава?

Шта је са пропуштеним шансама? Шта је са пропадањем концесије за аутопут Хоргош- Пожега, шта је са никад дочеканом инвестицијом Фијата? Хоће ли неко сносити одговорност?

Статус кандидата до 2009, укидање виза, 500000 стипендија, потписивање фамозног ССП-а...где је сада медијска хајка?

Засмејавају нас тврдњама да ће сиромашна Србија просперирати у периоду светске економске кризе! Тако размишља наша политичка елита.

Далеко смо ми од нормалне земље.  

 

 

 


Анатомија српског пропадања 2

Politički život — Аутор desnamisao @ 20:04

 

Пише: Милан Дамјанац

 

 

      Оно што нисмо разумели је да се противник неће задовољити ничим мањим од нашег потпуног истребљења. Нудили смо све; подршку, пријатељство, испоручили читав државни врх, председника, генерале полиције и војске. На прошлим изборима, посредно, дали легитимитет политици која се неће борити за Космет чак ни свим дипломатским средствима. Војна нисмо ни разматрали. Принуђени да се дипломатски боримо, али да никога не увредимо. Отворено размишљамо да се Космета одрекнемо у корист европске будућности.  Одрекли смо се и Црне Горе у име истих циљева. Но, све то није довољно. Политичке поруке су више него јасне. Само треба погледати пресуду Хашког суда у којој се каже да је доказ великосрпске идеје претензија Србије на Косово и Војводину. Ни Космет није крај страдања.

Никада неће бити довољно. Нисмо желели да тужимо земље које су признале независност Косова. А могли смо. На страну што бисмо тужбом против неких мање значајних земаља ван ЕУ зауставили нова признања Косова, већ бисмо и директном тужбом против Холандије могли да преговарамо о вансудском поравнању. Ми повучемо тужбу, они одблокирају наш пут ка ЕУ.

Нисмо желели да вређамо наше савезнике. Уместо тога затражили смо мишљење међународног суда правде и успели у томе, наша резолуција је прихваћена. Право, а најчешће и правда, одувек су на нашој страни. Међутим, након тога, комплетан државни врх бива осуђен у хашком трибуналу по командној одговорности. Наиме, по пресуди испада да је псотојао државни план за протеривање Албанаца са Космета. Како погодно тле за оправдање НАТО агресије и довођење у питање будуће судске одлуке по питању отцепљења Космета.

Питам се само ко је умешао прсте у доношење овакве пресуде. На страну то што, да је овакав план заиста постојао,  био би свакако спроведен. Десило се управо обрнуто. Срби су протерани. Изнова- Срби криви за све, а Харадинај, Ахтисари, Кларк, Чеку и Тачи миротворци и добитници награда за мир. Срби су сами вадили органе једни другима. Срби су се сами убијали и добровољно побегли, како из Крајине, тако са Космета. Уверљиво.

Биолошки нестајемо. Деце је све мање а старих све више. Мртвих све више.

Победници пишу историју. То је лекција коју ћемо морати да научимо. Сетимо се речи Винстона Черчила: историја ће бити добра према мени пошто намеравам да је напишем. Заиста.

Да би се оправдао конструкт садашњости мора се утицати на поимање прошлости, промену перцепције. Важно је пронаћи оправдање за гнусна дела геноцида. Неће одустати док нас не избришу и из Војводине и створе нову нацију. Можда ћемо временом расправљати отворено о тој могућности и имати партију у скупштини која ће се отворено, а не прикривено, залагати за такав циљ. Можда ћемо пристати уколико нам обећају да ће оно што од Србије преостане ући у ЕУ, бољу будућност. Затим, тражиће да се одрекнемо Рашке области. Онда источне Србије. Нема краја уценама и захтевима. Нема краја обманама и самообманама. Неће се власи досетити, бојим се.

После се питамо зашто нас најбоље разумеју судије и политичари  црне боје коже. Знају они одлично шта значи мржња, дискриминација, гето, енклава и геноцид.

Срби и јесу црнци на Балкану.  

 

 

 

За крај, за све наше пострадале мученике, стихови старе српске песме:

 

 

"Пљуну огањ из адових жвала,
Па запали кућу Србинову,
Све разгради што је саграђено,
Све прождера што је умјешено,
Све однесе што је изаткано,
Све разграби што је уштеђено,
Све раскући што је закућено,
Све попљува што је освећено,
А господу у окове веза,
Старјешине врже на вјешала,
Ил умори глађу у тамници,
Поби момке, зацрни ђевојке,
Згрчи мајке над кољевке празне,
Над кољевке празне и крваве.
Још завеза језик у Србина,
Да не смије пјеват ни кукати,
Нити Божје име спомињати,
Нити брата братом ословити;
Још завеза ноге у Србина,
Да не смије слободно ходити,
Осим тамо куд га коноп води,
Коноп води или кудак гони;
Још завеза руке у Србина,
Да не смије радити ван кулака,
Нити сјести, нити хљеба јести
Без сатанске горде заповјести,
Нити ђецу своју својом звати,
Нит слободно мислит ни дисати.

 

 

Тако ишло задуго земана
Док набуја земља Србинова
Од мртвијех српскијех тјелеса,
И од крви српских мученика,
Ка тијесто од јакога квасца.
Тад анђели Божји заплакали,
А Срби се Богу обратили,
Јединоме своме пријатељу,
Јединоме своме спаситељу,
Вишњем Богу светоме Сави.
Тад се Саво стресе од ужаса,
Скочи, викну иза свега гласа:
"Доста, Боже, поштеди остатак!"
Тад је Господ послушао Саву,
На српско се робље ражалио,
Те Србима гријехе опростио."

 


Анатомија српског пропадања 1

Politički život — Аутор desnamisao @ 19:34

Пише: Милан Дамјанац

 

 

    ...Србија се мора суочити са прошлошћу, Србија мора преузети одговорност за оно што је у њено име чињено на просторима бивше Југославије...Србија се мора одрећи великосрпских идеја. Колико смо само пута чули ове реченице, које звуче попут моралних императива. Трују нам умове годинама. Траже нам да погнемо главе и признамо- шта год треба,  по жељи. Признајемо по жељи. Први у свету. Криви смо, признајемо. Само нам објасните унапред о чему се ради, да не погрешимо у изјави па признамо, сачувај боже, нешто друго. Оптужба и није важна. Признајемо само јавите.

 Признајемо годинама. Извињавамо се крвницима, клечимо и молимо за кору хлеба, мало наде, да преживимо. Искључиво у наду се уздају само побеђени, изгубљени, немоћни. Победници стварају будућност и прекрајају прошлост- или то иде обрнутим смером- док се побеђени надају милости, човештву.

Србија се нада милости. Дали смо, пропорционално гледано, највише живота у Првом Светском рату, изгубили готово половину становништва. У Другом Светском рату били смо први у окупираној Европи који су дигли устанак, вођени речима да термин предаја не постоји у српском речнику. Имали смо неколико покрета, од тога два антифашистичка, који су се у паузи ратовања са Немцима убијали међусобно до истребљења. Били смо бомбардовани од стране Немаца. Били смо бомбардовани од стране савезника. У савезничком бомбардовању погинуло је више цивила него у немачком. Континуирано се врши геноцид над српским народом. Ко још памти Јасеновац који је сам однео близу милион недужних живота? Да ли се неко уистину изборио за истину о страдању под НДХ-а?

 Одбили смо да станемо на страну нациста. Одбили да убијамо наше грађане јеврејског и ромског порекла. Наша југословенска браћа додуше, нису имали ништа против, само су том списку додали Србе. Уколико могу да истребе нас, истребиће и остале у пакету, чини ми се. Све зависно од  договора.

Дочекали су нацисте раширених руку, као спасиоце и ослободитеље. Биће да су их ослободили моралних норми. Људскости.

Убијали су нас немилосрдно. Истребљивали и асимиловали, мада се то у суштини своди на исто. Нестанак. Геноцид.

 Балкан је пун јама у којима леже српске кости, већином неоткривене и непобројане. Не треба ни спомињати вишевековна страдања под Отоманском империјом, када нам ниједна западна земља није хтела помоћи. Деведесетих смо доживели геноцид на простору СФРЈ. Кажем геноцид, зато што је тада само довршено оно што је дуго било у функцији. Тада је геноцид  доживео своју кулминацију, испунио свој циљ.  Заборавили смо протеривање Срба из Хрватске и са Космета далеко пре трагичних деведесетих година. Заборавили смо хрватске упуте становништву да су Срби непожељни и да се морају терати из лијепе наше. Заборавили смо упутства у којима се наводи да треба Србима отежати живот што је више могуће, убијати им кућне љубимце и набијати на ограду испред куће, одбијати да се комшијама Србима прода храна, терорисање српске деце у школи и на улици од стране хрватских вршњака. Шиканирање српских радника на послу. Присилне асимилације. Како смо заборавили ратна зверства Хрвата, Јасеновац, па логоре за српску децу, тако смо заборавили и зверства тих истих Хрвата у Првом Светском рату у аустроугарским униформама. Мачва је добро упамтила њихову љубав према српској деци и женама. Заборавили смо МАСПОК, хрватско прољеће. Заборавили смо и натписе на хрватским кафанама осамедесетих година- псима и Србима забрањен улаз. Заборавили смо Медачки џеп, Братунац, убијање цивила и рушење кућа у околини Книна, Олују и Бљесак,те акције које Хрвати са поносом славе. Протерали и убијали сопствене грађане, и то цивиле, у једној брзој акцији уз помоћ УНПРОФОРА. Вредно спомена и славе. Бриљантно. Испунила се жеља хрватске елите- трећину Срба асимиловати, трећину протерати, трећину побити. Није ли тако било?

Заборавили смо албанске злочине на Космету, протеривање Срба, отмице, силовања, претње бесом да ће побити целу породицу уколико им се не прода имање и побегне са Космета. Ово се све догађало далеко пре деведесетих. Зaборавили смо да смо етнички очишћени са простора Херцеговине, једне од старих српских колевки.

На крају, али не и последње, наши бивши савезници помогли су нашој бившој браћи да нас се ослободе тиме настављајући светлу Хитлерову традицију.  

Протерани смо са Космета, Крајине, доброг дела Босне и Херцеговине, а онда нас гумицом избрисали из Македоније и Црне Горе. Бомбардовани смо немилосрдно, гађано је мноштво цивилних објеката, болница, кућа. Од последица бомбардовања умиремо и данас. Свако треће српско дете рођено на Космету има тумор као последицу бомбардовања осиромашеним уранијумом.

 

На послетку, предали смо се; пристали да преживимо, понудили све. Пристали смо на кривицу. Криви за злочине које смо преживели. Криви што постојимо. Схвативши да смо превише слаби да наставимо борбу, покушали смо бар да водимо уједначену политику која би бринула и о нашим  интересима поред туђих, о којима вечито бринемо. И то нам је било сувише. На недавним изборима, изабрали смо оне који ће, некад, понекад само, обратити пажњу и на наш интерес, онолико колико се мора, да се не увреде победници.

 


Powered by blog.rs