Desna Misao

Пише: Душан Вучковић

      Пре неких пар дана причинило се писцу ових редова да је доживео – ни мање ни више – до једно паранормално искуство.
Прелиставајући новине у полумрачном аутобусу видео сам чланак у којем стоји да је извесни комитет поднео кривичну пријаву против Добрице Ћосића. На трен сам помислио да сам се неким чудом нашао у 1968. – ој. Прве асоцијације биле су ми разноразни „цружоци“, „деца цвећа“, анархолиберали и, она антологијска, „друг Тито је рекао: студенти су у праву!“. Осетио сам хладан зној на челу, но био сам довољно присебан да погледам датум на врху странице – 3. април 2009.
Сада је било јасно да у том доживљају нема ничег паранормалног, но, ипак, непријатан осећај није ишчезао. Премда ово није 1968., већ 2009.година и премда знаменитог писца не прогањају чланови централног комитета савеза комуниста Србије, већ Југословенски комитет правника за људска права и Хелсиншки одбор за људска права у Србији. (Узгред буди речено, и „Вечерње новости“ и „Борба“ су изоставиле овај топоним „југословенски“)
За оне који нису упознати, а таквих, верујем, није много, Ћосић је те фамозне 1968. на XIV пленуму савеза комуниста Србије изнео неке забрињавајуће чињенице и суморна предвиђања о судбини српског народа на Косову и Метохији. Био је то први пут да је неко од имена и угледа јавно проговорио о шиптарском иредентизму и шовинизму и о системском потискивању Срба из њихове културне и духовне колевке. Изнео је тада Ћосић и нека друга запажања, нимало уклопива у званичну идиличну слику суживота свих наших народа и народности у Брозовој Југославији.
„Забрињавајуће је антисрпско расположење које се испољава у извесним срединама, нарочито Хрватској и Словенији, а све су те политичке капмање камуфлиране реформским и самоуправним принципима, а да ниједан форум у овој земљи не каже народу пуну истину.“ , само је једна реченица експозеа писца „Времена власти“.
Знамо шта се потом збивало и са српским народом и са Добрицом Ћосићем. Косово је окупирано, а у Хрватској и Словенији постојимо тек у траговима. Од писца јеретика дан након овог његовог говора, дистанцирали су се титоистички правоверци, искључен је из јавног живота, а неки наши посленици, и данас познати по свом антифашистичком уверењу, организовали су широм Србије, попут Хитлер – југенда, спаљивање његових књига.
Јосип Броз умро је пре скоро три,а комунизам се урушио пре скоро две деценије. Добрица Ћосић, међутим, и даље је мета титоистичке хајке.
Сада, четрдесетиједну годину касније, улога гонича, или у њиховом језичком духу речено, гонитељица, припала је председници Југословенског комитета правника за људска права Биљани Ковачевић Вучо, и председници Хелсиншког одбора за људска права Соњи Бисерко. Како у Србији више нема, захваљујмо Господу на томе, Партије, нема ни, у мери у којој би то ове две гонитељице задовољило, довољно ефикасних (читај: преких) судова, па им је једино преостало да се обрате Општинском јавном тужилаштву у Београду. У кривичној пријави коју су срочиле, Ћосић се терети да је извршио кривично дело националне, расне и верске мржње и нетрпељивости.
Наиме,на 211.страни најновијег тома „Пишчевих записа“, који обухвата Ћосићеве дневничке белешке од 1999. – 2000. године, а са симболичним насловом „Време змија“, јеретик резигнирано запажа: „ Тај социјални, политички и морални талог трибалног, варварског Балкана, узима за савезника Америку и Европску Унију, у борби против најдемократскијег, најцивилизованијег и најпросвећенијег балканског народа.“
Ова реченица засметала је вазда будном цензорском оку шиптарских бранитељица, а Ћосићевих, и не само Ћосићевих, гонитељица, па су доконале да је њоме писац повредио 317. и 387. члан Кривичног законика Републике Србије. Гонитељица Вучо каже још и то да ова реченица представља коцентрат свега онога што Ћосић ради и пише. За њу је Ћосић и нешто попут сталне потенцијалне опасности, јер је „он ауторитет за многе Србе и на његову реч нико не сме да има примедбу“. Овај књижевник ноћна је мора госпође Вучо, краће речено.
Нисам намеран да посебно браним оваква Ћосићева гледишта, премда не знам шта би се могло рећи за шиптарске племенске и политичке вође, када су за институцију политичке демокртије дознале тек крајем прошлога века и када им је једина цивилизацијска тежња да на рачун територија других народа направе монолитну националну државу. Такође, није јасно ко, уствари, након 17.марта има расистичке науме.
С друге стране, гонитељице заслужују да им се постави пар питања.
Узевши у обзир да „Пишчеви записи“ нису никакви извештаји, уџбеници, школска лектира или акциони планови, већ књижевно дело које се може и не мора прочитати, ваља гонитељице приупитати да ли су некада чуле за грчког филозофа Аристотела? Живео је овај филозоф нека три века пре Христа, и први је устврдио да за законе књижевности не важе политичка мерила и критеријуми. Уколико нису – требале би – јер овај мислилац важи за једног од највећих интелектуалних отаца Европе, и то још оне западне, у чијем се обоготворењу њих две такмиче.

Такође, госпођу гонитељицу Бисерко препозна је ли говор мржње и расистичке пориве у неким изјавама друго-Србијанаца. Како у тој неформалној и несразмерно моћној групи госпођа Бисерко ужива статус неке врсте гуруа, најпре два места из њене књиге „Србија на оријенту“
„Прихватање пораза као реалности, уз истовремено признавање одговорности за страдање суседних народа, али и српског, јесу предуслов за повратак у цивилизовану заједницу народа.“ А у том процесу националне катарзе, Србима највише могу помоћи, обавештава нас госпођа Бисерко: „евро – Срби из Војводине и Хрватске.“
Када се неком народу препоручује „повратак у цивилизацију“, то значи да је тај народ већ дуже време варварски и нецивилизован. Како на уму госпођа Бисерко има, сва је прилика, све Србе, изван оних од „еуро“ соја, шта је онда ова њена препорука до израз расизма и, у званичан говор заодевен, језик мржње?
Пажњу завређују и две изјаве проверених „еуро“ Срба.
Гордана Перуновић Фијат: „Становницима крајева јужно од Земуна чудновата је навика Војвођана да уредно плаћају порезе и све остало што је потребно, а нарочито рачуне.“
Гојко Мишковић: „Србија је примордијална творевина коју тек уз много маште и добре воље можемо назвати државом.“
Обе изјаве су из књиге „Мултиетнички идентитет Војводине: изазови у 2007. – 2008.“, објављене у издању, гле чуда, Хелсиншког одбора за људска права у Србији.
Изјаве, колико глупо наивне и безобразно претенциозне, толико, ништа мање, расистичке и фашистичке.
Разлог због којег је, по гонитељицама Бисерко и Ковачевић Вучо, Ћосићево запажање проблематично, а ове изјаве нису, мора бити исти. Сама је то нехотице открила председница ЈУКОМ – а. Добрица Ћосић, опасан је, цитирајмо је још једном, зато што је „он ауторитет за многе Србе“. Не смета, дакле, њима она пишчева реченица, већ његов ауторитет. Ауторитет који ни њих две, ни оно двоје „еуро“ Срба немају, и тешко да ће га икада имати.
Ево и последњег питања Ћосићевим гонитељицама.
Како шанса да су чуле за Аристотела није нарочито велика, а за ону његову поуку још мања, да ли су онда макар чуле за псе гониче?
Ова раса паса годинама верно опслужује свог газду, и увек креће у хајку на оне на које он упре прстом. Деси се пак неретко да газди лов досади, или да нема свог остарелог пса више чиме да храни, јер му је новчаник из неког разлога прилично отањио.
Међутим неки гоничи и поред тога не могу да престану са својом хајком, јер им је она постала насушна потреба, готово па стил живота. Тако и без хране кидишу они помахнитало, не бирајући већ плен и величину залогаја, све док једног дана у хајци не издахну.
Ето и једне поуке за ове наше гонитељице.
Како су САД и ЕУ у кризи невиђеној још од 1929. године, тешко да ће фондови њима двема намењени остати толико издашни, као што су били.
Зато им је боље да мало стану, и предахну.
Иначе – лако се може десити – да титоистичку хајку коју су повеле заврше у титоистичком ропцу.