Desna Misao

КАП КРВИ

Kolumna — Аутор desnamisao @ 01:22

Пише: Татјана Ивковић

 


„Господине Пашићу, која је по Вама разлика између Краљевине Србије и нове Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца ?“, питао је 1921.године Бранислав Нушић, Николу Пашића.
„У Србији смо хтели да сви ујединимо ово, сто, овај, сад сви хоће да разбију.“
„ И шта ће бити ? „
„Разбијање ће бити тешко колико и стварање“, рекао је Пашић и додао: „И трајаће... Па ћемо, ваљда, у томе и доћи памети.“
Стварању беше основа српска крв, српске кости и српски лешеви (бачени у Јонско море, сахрањени на острву Видо или они који су остали на планинама Албаније, преко којих се повлачила српска војска); јер је сваки леш, свака кап проливене крви била основ Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Рекло би се да је разбијање те државе било далеко једноставније од њеног стварања. Међутим, Срби не дођоше до памети.
Јасеновац, преко 700.000 страдалих Срба од стране хрватске руке (кажем хрватске, јер кољачи и мучитељи нису биле само Усташе, него и обични грађани, земљорадници, па чак и свештеници), преко 50.000 српске деце млађе од 14 година, страдале у усташким логорима, нису помогли Србима у отрежњењу.
Готово целу другу половину XX века, у Србима је убијан национални идентитет и свест о национланој припадности. Са друге стране, Хрвати добише амнестију за почињена зверства, те у таквом односу снага дочекасмо грађански рат деведестих година. Од ујединитеља и ослободилаца са почетка XX , српски народ крајем истог, бива проглашен највећим губитником, злочиначким и геноцидним. А као награду за жртве које је поднео у два светска рата, добио је бомбардовање, чију тринаестогодишњицу обележисмо јуче.
Да ли ће сво ово страдање српског народа бити узалуд и да ли је истинита Ћосићева изјава да сва велика страдања остају без правог поштовања ?
Данас, када је угрожена територија, породица, православље, култура итд, немамо више право на грешке. За велика дела, неопходна је велика воља. Или ћемо да застанемо и да се дубоко замислимо куда корачамо или ћемо нестати. Избор је пред нама.
Уколико одлучимо да постојимо морамо применити Пашићеву логику: „Са пријатељима како можемо, са непријатељима како морамо.“


Отворено писмо уреднику поводом укидања „Атлантиса“

Kolumna — Аутор desnamisao @ 18:27

Пише: Милан Дамјанац

 

 

Поштовани господине Ђорђе Малавразићу,

Обраћам Вам се у име грађана Србије који месечно издвајају новац како би национални сервис, у оквиру којег се налази и Радио Београд, омогућио непристрасно, правовремено и свеобухватно извештавање грађана. Уколико грађани Србије имају законску обавезу да учествују у финансирању јавног сервиса Србије, природно је да очекују да јавни сервис уважи и чува основне грађанске слободе и принципе демократије. Уколико би објективност и отвореност Радио Београда за различита мишљења изостала озбиљно би био доведен у питање демократски поредак у коме (надамо се и даље?) живимо.


Повод за ово обраћање јесте укидање култне емисије „Атлантис“ која се емитовала на програму Радио Београда. Сигурно сте свесни да је у јавност процурила незванична информација да сте Ви уклонили ову емисију из програма након недозвољених притисака од стране члана Програмског савета РТС Драгољуба Мићуновића (посланик УРС Жељко Ивањи се такође узгредно спомиње).

Право на слободу говора једно је од најосновнијих демократских права. Право на јавну, слободну мисао, на јавно заступање става у медијима такође је једно од основних демократских постулата. Право на слободу медија није само право- то је услов постојања истински демократског поретка. Ти и такви слободни медији морају се придржавати неких принципа, али је њихов основни задатак непосустајање под притисцима и храбро испуњавање свог новинарског и уредничког посла. Када се у некој демократској земљи гуши слобода штампе, затварају новинари, укидају телевизијске и радио емисије које нису по вољи властодржаца, тешко је не приметити како таква земља природно срља у хаос и анархију. Бахатост власти често је у стању да доведе у питање демократски поредак уколико их јавност на време, храбро, не опомене да су политичка уплитања неприхватљива. Неприхватљиво је претварати Србију у државу у којој је на делу „меки тоталитаризам“ што би значило да више не живимо у слободној и демократској земљи. Демократски систем се урушава, између осталог, и зато што главни уредници немају довољно моралне снаге и храбрости да јавно саопште да ли се налазе под притисцима, и какви су притисци у питању. Дакле, право на јавно изношење друкчијег става, свиђао се такав став властима или не, основно је право и као такво се не може укинути. Свако ко би покушао да укине ово право оспоравао би демократске вредности у Србији, демократске институције и слободу. Право на слободу медија је, пак, још значајније питање. Медији имају, као што већ рекосмо, не само право већ и обавезу да информишу јавност слободно и без политичких притисака. Сваки политички притисак на главне уреднике и покушај угрожавања ових основних слобода мора добити оштар одговор слободномислећих људи и целокупне јавности. Слободу бране сви грађани, али је њена одбрана најпре у рукама јавних личности и интелектуалаца.

Опет, могуће је да све ово није случај са емисијом „Атлантис“ која се емитовала на програму Радио Београда. Уколико је тако, Ваша је обавеза да се, као уредник Другог програма Радио Београда, обратите јавности, прекинете спекулације и јавно образложите зашто је са програма скинута ова култна емисија. Након протеста дела јавности, обратили сте се јавно преко листа „Политика“, и у образложењу истакли да је „Атлантис“ укинут услед „кршења новинарског професионализма“, „објективне непристрасности“ и да је у емисији било речи о „генетски модификованој храни и опасностима запрашивања земље“. Све ове информације, кажете, људи су погрешно схватили, односно, Ваше образложење се односи на то да се у емисији „Атлантис“ спомињало нешто што се није спомињало ни у једној другој емисији, а пошто није било ни једне речи сумње ка ономе што гост у датој емисији прича, јасно је да је на делу непрофесионализам.

Господине Малавразићу, Ваше образложење је посебно важно уколико имамо у виду да постоје снажне индиције да је у позадини ствари политички притисак владајуће већине, које нас упућују на закључак да власт на свом путу без алтернативе гуши сваку различитост и алтернативно мишљење. Тешко је разумети одлуку о укидању емисије која је угостила светски признате интелектуалце попут Едварда Хермана, Џона Пилџера, Дајане Џонстон и Ноама Чомског. Сада се неко буни зашто признати интелектуалци износе непопуларна мишљења којих нема у медијима и зашто им нико у емисији не опонира. И из тога сте закључили да је на делу новинарски непрофесионализам? Наиме, није ни потребно да у оквиру саме емисије неко опонира изнесеном ставу, пошто том ставу опонира малтене цела српска медијска сцена. И баш због тога, сав простор у емисији је, логично, препуштен за изношење алтернативног мишљења. То и јесте дефиниција квалитетне емисије: довести значајне људе из своје области, са њима направити добар интервју и задовољити потребу слушалаца да чују нешто друкчије и квалитетно на нашем безалтернативном небу. Мени, као обичном грађанину, већи проблем представља то што, на неки начин, упоређујете истакнуте интелектуалце и медиокритете који се непрестано појављују у осталим медијима, али- нема проблема. Свако има право да изнесе свој став. Само то право изгледа немају гости емисије „Атлантис“.


На крају, јасно је да у свом образложењу критикујете ставове изнете у емисији. Господине Малавразићу, сада је јасно да се укидањем емисије укида право на слободу говора.

Теме које су покретане у емисији „Атлантис“ биле су занимљиве, гости инспиративни а њихова излагања крајње поучна, мада је то у овом случају најмање важно. Оставимо сада по страни квалитет и значај ове емисије. Права тема, као што се из Вашег образложења и наслућује, јесте недозвољавање јавног изношења друкчијег става и угрожавање слободе медија.

Још једном понављам: уколико сте Ви донели одлуку о укидању једне култне емисије под политичким притисцима, јавност од Вас очекује да то и обзнаните. Обзнаните каквим сте притисцима изложени и ко је одговоран за недемократске притиске тог типа. Очекујемо од Вас, за кога још увек верујемо да сте частан и моралан човек, да први станете у одбрану основних демократских начела, за које сте се јавно, као и већина наше медијске елите, свесрдно залагали протеклих година. Друштвена атмосфера која се у Србији медијски креира није ни демократска, нити је људска. Она је, напротив, застрашујућа. Оваква пракса произвешће даљу нестабилност и омогућиће повратак Србије у оно стање које је изванредно описано у сада већ култном филму „Црни бомбардер“. Уколико се сећате, у филму се управо радило о забрани једне радио емисије под политичким притисцима режима. Не дозволите да и данас слободу прогута мрак тоталитаризма и једноумља. Не дозволимо повратак у мрачна времена тоталитаризма, јавних денунцијација и кршења грађанских слобода. Покажимо да смо људи, покажимо да нам је стало до слободе говора.


Имајући све у виду, искрено се надамо да ћете одустати од укидања емисије „Атлантис“, не искључиво због саме емисије, већ због значаја одбране основних демократских начела. „Атлантис“ је у овом случају стуб одбране демократских вредности. Забрана „Атлантиса“ је симбол. Немојте Ви да будете тај човек који ће подлећи таквим притисцима. Послушајте здрав разум, повратите нарушени кредибилитет Ваше медијске куће.

И на крају, пружите прилику заступницима другачијег мишљења да се и њихов став чује, да га искажу и аргументовано бране. Немојте се ишчуђавати ако у некој емисији, на неком медију чујете нешто што не можете чути ни на једном другом месту. Верујте да ћете тиме учинити велику услугу крхкој српској демократији.


http://www.slobodanjovanovic.org/2011/04/01/m-damjanac-otvoreno-pismo-uredniku-povodom-ukidanja-„atlantisa“/

http://www.standard.rs/-cvijanovi-vam-preporuuje/6970-milan-damjanac-otvoreno-pismo-oru-malavraziu--kaite-ko-vas-je-pritiskao.html
 

 


Празнине у вашим главама ипак боле

Kolumna — Аутор desnamisao @ 01:19

Пише: Марко Ђедовић

 

 

 

 

Гледајући разне клипове разних професора психологије у покушају, све ми је јасније зашто Србија све више пропада. Једном приликом сам једној особи у шали рекао да је његов недостатак мозга ствар техничке природе, међутим сада ми је све јасније да се таквим стварима не шали. Празнине у главама јасно су се виделе и у немогућству понављања једне реченице која се учи данима, и у падовима у којима не можемо да схватимо да ако дишемо то значи да смо физички живи; види се то и у прављењу мита од једне личности која то по мом дубоком убеђењу то не заслужује ни најмање, при том се особа, која је своје поштење и љубав према свом а и другим народима показала досад небројано пута,покушава сатанизовати. У  тренутку обележавања дванаест година од почетка „милосрдног“ убијања нашег народа особа у лику председника Србије иде у Брисел да се исповеди о чему је разговарала сат времена дуже од предвиђеног са ВЛАДИМИРОМ ПУТИНОМ (ово није ствар техничке природе са врха текста већ јасан прст у око свим пострадалима и њиховим породицама)!

А при том Србија ћути у страху да и ово мало људи што нешто ради за плату од које не може ни комуналије да плати,не изгуби.

Зашто ћути Србија????

Потсећа ли вас ово на она „дивна“ Брозова времена?

Имате ли утисак да се народ препустио апатији и колективној депресији?

Мислите ли да као хришћани мирно чекамо упокојење  или му се велики део грађана радује као једином спасу и излазу из овакве ситуације у коју су нас довели ови са "празнинама у главама"?

Чини ли вам се да нам само још ГОЛИ ОТОК фали?

Мени као неком коме је струка да се бави људима ово делује јако застрашујуће! Делује ми као да ми нисмо потомци светих Немањића, као да нисмо потомци Милоша Обилића, као да нам је Карађорђе случајно део историје, као да то нисмо ми и као да то нису Срби!

Застрашујуће је што смо то заборавили, што у нама није остао ни један рецидив те њихове бунтовне и правичне природе, као да смо неко други, као да су нам (нама који немамо празнине) испрали мозгове, као да смо и сами себи досадни и тешки!

У пракси се све ово зове толеранција а у народу постоји изрека:ПУШТАМО ДА ВИДИМО ИМАЈУ ЛИ МЕРУ.

Сада нам је јасно да немају мере у уништавању и историје и прекрајању државе, немају ни морала, ни стида ни срама.....А такви не смеју остати на власти!

 

ЗАР НЕ???

 


Менталитет Срба на простору југа централне Србије

Kolumna — Аутор desnamisao @ 23:13

Пише: Соња Николић

 

 

 

 

Менталитет српског народа је вишеслојан проблем: тумачење овог феномена захтева праћење тог менталитета од места до места у Србији. Но, ипак, постоје некакве принципијелне поделе. Један од интересантнијих менталитета је свакако менталитет Срба из јужног дела централне Србије (Ниш, Врање, Лесковац, Пирот и околна места) који се развијао под разним утицајима околних култура. Изражен трговачки менталитет и практичност, велика затвореност средине и изражена патријахалност карактеристична су обечежја овог дела Србије. Људи су углавном импулсивни и лако се наљуте међутим још лакше „охладе“. Већином су у питању ипак искрене добричине које тешко прикривају сопствене емоције, и стога их некада Срби из околних крајева потпуно погрешно доживљавају. Њихове емоције су изражене и јаке, а сиромаштво у којем живе помогло је развој њиховог односа према новцу. Новац се обично брижљиво чува далеко од очију државе и банака, из простог разлога што ови људи немају поверења ни у кога.

Посматрајући социјалну мрежу звану " facebook" без које данас нико не може да функционише ( као да смо заборавили на дружења и лепоту живота без интернета) запазила сам бројне критике на рачун „јужњачког“ менталитета.

Наиме,јужњачки менталитет, дух и темперамент су непоновљиви и јединствени, прилично различити у односу на остатак Србије и управо су због тога често на мети критика- једноставно, „јужњаке“ није увек најлакше разумети.

На прво место најизразитијих тежишта живота Срба из ових крајева долази "работа", илити све оно што може да донесе добит. Јужњаци су, иначе, свестрани људи који од превелике бриге за породицу често прибегавају привременом раду у нашој престоници (мада је доста људи и у иностранству) због лоших услова живота у својим срединама.

У срединама на југу Србије влада предрасуда да је бољи живот у Београду. Наиме, 4/5 укупних прихода се остварује ван Београда, а тај новац се индиректно троши у Београду. Незапосленост је два пута већа а плате три пута. Довољан разлог да се спакују кофери и оде са југа. Није ту у питању често критикован менталитет већ републичка власт која заборавља да постоји и југ централне Србије тамо негде иза Чачка. Напросто, услови живота су катастрофални; привреда малтене не постоји, становништво се стално исељава а напуштајући ове крајеве наш народ напушта и важне стратешке државне положаје. Напросто, на делу је београдизација, и овај феномен уопште није наиван- Београд је све пунији а југ централне Србије све празнији.

Услови живота су напросто неупоредиви, а нажалост не виде се никакве назнаке евентуалног побољшања ситуације.

Срби из овог дела Србије су често и предмет критика због свог дијалекта. Менталитет јужњака“ се испољава кроз сваку изговорену реч. Као велики проблем наводи се управо неразумевање дијалекта који је стар и неколико стотина година, и који је продукт утицаја разних култура и језичких типова на овим просторима. Дијалект ових крајева је јединствен, по изразима и брзини изговора и разликује се од места до места. Због тога је јужњачки темперамент топао, весео и изразито отворен.

Што се тиче затворености, Срби из ових крајева се генерално боје промена. Свака се промена гледа са извесним подозрењем, што им сигурно дарује јединствен поглед на свет. Песимистичан поглед на људску природу утицао је на доживљај државе и револуција, и генерално је изражено подозрење према наглим променама, посебно људске природе и политичких прилика. Да,јужњаци знају да буду конзервативни, и да ствари сагледавају из старе, проверене перспективе, некад мало престрого, што зна да представља проблем зато што, рецимо,  Београђани сагледавају ствари са либералније стране и отвореније приступају новотаријама“.

Јужњаци су топли људи и тамо још увек влада стара добра навика испијања прве јутарње кафе са комшијама, и претресања политичких околности, спорта и животних филозофија. У Београду свако гледа свој живот, и поштује комшије јављајући се свако јутро. Отуђење је ипак далеко приметније у Београду. И док је отуђење по дефиницији нешто негативно дотле је сигурно да оно има и једну добру страну: немешање у туђе животе. Уопштено, стиче се утисак да се Срби из ових крајева чешће селе у Београд бежећи од менталитетског духа коме је дато за право мешање у свачији живот, него због економских прилика. У сваком случају, менталитет Срба из ових крајева представља значајан и утицајан део српског културног идентитета и укупног српског менталитета. Да бисмо се боље слагали неопходно је да се боље упознамо. Само тако ћемо у потпуности упознати свој народ и своју, српску културу.

 


Многа питања и један одговор

Kolumna — Аутор desnamisao @ 12:10

Пише: Драгана Трифковић

 

 

Мртвило, летаргија, меланхонија, посрнуће....речи које ми се јављају у мислима ....а размишљам о
садашњости.

Та садашњост дешава се у Србији, мојој Србији. Истој оној земљи која је изнедрила једног
Обилића, земљи јунака, земљи ратника.

ДА- ми смо ти наследници јунака што давно некад рекоше НЕ турској војсци и сукобише се са
њима на Косову Пољу.

Ми смо поносни праунуци оних великана што прегазише Албанију, прегазише Солун. Што их је
мука отерала са огњишта а слава на крилима вратила.

Само да ли се ми поносимо уопште? Да ли се ми сећамо још тога, или упорно покушавамо да
заборавимо.

Многи нас и подстичу да заборавимо, а можда су успели и да нас убеде, да нисмо то ми него неки
други.

Ако и јесмо то МИ, не препознајем НАС. Видим само уморна лица око себе, која слежу раменима
и ломе руке. Видим равнодушне људе, видим безнађе.

А памтим ја и своје деде и прадеде и претке и јунаке и великане. Уби ме то памћење. Саму себе
понекад мрзим што памтим, што не заборавим ко други.

Памтим и деведесете, буре, превирања, војсковође и коловође.

Дуго нисмо хтели да поверујемо у оно што јесте, оклевали смо и тонули. Па када смо потонули,
када нисмо имали куда даље, онда смо се скупили једног дана, да нешто променимо.

И променили смо.

Сменили смо једног лошег диктатора који нас је уништио својом лошом политиком.

Помислили смо: добро је, прошло је. А сада? Сада уместо једног лошег имамо двадесет још
лошијих.

И шта сада?

Сада не смемо више да дигнемо глас, садa гледамо у своје двориште, у свој тањир у свој
телевизор. Трују нас, трујемо се, дозвољавамо да нас лажу и газе. Све то нам је, мање-више и
познато од раније. Сценарио је сличан, само сада има више глумаца на сцени.
И када смо то уствари престали да будемо људи? Када смо почели да ходамо четвороношке?

Размишљам у чему је проблем?

Наше прадеде, наши преци су имали ВОЂУ и јунаке. Имали су кнеза Лазара, имали су краља
Петра, имали су Обилића, Синђелића, па Мишића, Путника, Бојовића, имали су, није да нису.

Ја лично волим вође и јунаке, уосталом ко њих не воли? Можда само они који их мрзе због
њихове величине. Нису им по мери.

А кога ми данас имамо? Ко данас нас води?

Е па кад је тако, онда боље нек нас бију, нек нас деру, нек нас трују, нек нас разапну на крст.

А зар смо ми још гори од њих, да им ћутећи све то дозволимо?

Зар немамо више ни трунку достојанства?

И где је онај наш урођени Српски инат?

Што не кажемо: докле БРЕ? НЕЋУ! НЕ ДАМ!!!

Па што и да кажемо, кад је овде већ све речено. Овде је реч одавно изгубила значење и вредност.
Овде свако може свашта да каже и ником ништа. А многи само причају а ништа не кажу. Највећи
проблем је што је мало оних који нешто раде, а тек оних који нешто паметно и корисно раде, да
не помињем.

И шта нам онда преостаје?

Да вриснемо из све снаге?

Нема помоћи, ни врисци ни претње, ништа више не помаже.

Све је то већ испробано, и лонци и шерпе и зарђале кашике и бомбе и терасе и балкони, и багери
и камиони, па опет смо ту где смо.

Нема више борбе.

Сад дај да пробамо да ћутимо и савијамо кичму још више, да дозволимо да нас газе до
изнемоглости. Ма нек нам кичму сломе. Можда ће ћутање и одобравање све да промене?
Можда.

А када ће нам бити боље?

Одговор је један.

Онда када МИ постанемо бољи, када опет будемо људи, када исправимо кичму, када дигнемо глас.


Кинеска поука

Kolumna — Аутор desnamisao @ 03:49

Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

Имао сам прилике да присуствујем одличној трибини у организацији Академије за безбедност и дипломатију на којој је његова екселенција, кинески амбасадор Веј Ђинхуа, говорио о аспектима кинеског развоја и кинеско-српским односима. Ретко имам прилику да слушам представнике Кине на некој трибини, и увек је интересантно чути њихова искуства и запажања. Није само реч о томе да се ради о држави са успешном економијом и политиком, већ о специфичном народу чија мудрост је немерљива и која је помогла да кинеска држава преживи хиљадама година, а сада је на прагу преузимања вођства у свету по питању политичке и економске снаге.

Интересантно је да амбасадор говори изванредно српски језик, што се односи и на његовог војног аташеа. Читаво излагање амбасадор Кине је обавио на одличном српском језику. На трибину је дошао одлично припремљен са спремљеним нацртом говора, подељеног по ставкама, а са собом је повео запослене у амбасади, стручњаке из разних области, између осталог и споменутог војног аташеа, како би одговорили на евентуална питања које сам амбасадор недовољно познаје. Дакле, на делу је била кинеска систематичност, темељитост и организованост. Амбасадор је излагање поделио на три кључне целине: о карактеристикама кинеског развоја и тренутним проблемима, кинеској спољној политици и билатералним односима Кине и Србије.

У делу о карактеристикама кинеског развоја, амбасадор је указао на чињеницу да је, када је о економском моделу који заступа Кина реч, реч о споју „социјалистичке праведности и капиталистичке ефикасности“. Кина је преузела економски модел који јој одговара и прилагодила га себи, узимајући у обзир своје специфичности, како културне и историјске, тако и демографске и територијалне. Најважнија преокупација Кине јесте јачање државне моћи и доследна економска политика као главна сфера утицаја. Кина је по обиму економије, трећа (мада је пре два месеца избила на друго место), по увозу прва а друга по питању извоза. Смањење сиромаштва је огромно, сиромаштво у Кини је смањено за чак 250 милиона, а само од 1948. до 1991. године, бруто домаћи производ је удвостручен. Од 1991. године до данас вредност бруто домаћег производа је још једном удвостручена и у сталном је порасту.

Животни стандард грађана Кине је налик оном у средњеразвијеним земљама. Кинески пут је описан као „пут развоја са карактеристикама кинеског народа који се са пуном државношћу прилагођава ситуацији“. Амбасадор је истакао да су Кинези миран и мирољубив народ, а да је Кини потребан мир како би имала још бољи економски развој, да јој је потребно стабилно окружење како би постали „снага за очување светскога мира“. Поука кинеског развоја је да само реформа и отварање према свету убрзава економски развој. Број страних предузећа на кинеском тржишту до краја јула износио је нешто више од 698 хиљада. Хиљаду и по милијарди страних инвестиција је уложено у Кину.

У делу о тренутним проблемима кинеског развоја, амбасадор је указао на чињеницу да у Кини постоји велика разлика по питању развијености села и града, да су многи региони врло неразвијени, да је Кина земља са највећим бројем становника које треба запослити и да и даље има велики број сиромашних. Управо због великог броја становника, просечна плата по глави становника је само 3700 долара, што представља просек у средњеразвијеним земљама. Такође, Кинези не производе довољно, те извоз њихових брендова чини тек 10 процената укупног кинеског извоза. За потпуни успех, Кини је потребан мир и стабилност у свету, Кинезима нису потребне било какве турбуленције и сукоби, Кинезима је потребна сарадња и трговинска размена са свим земљама.

 На тему спољне политике, амбасадор је указао на потребу и опредељеност Кине за мир, достојанство и стабилност као услова напретка света. Постулат кинеске спољне политике јесте немешање у унутрашње проблеме других држава и прихватање различитости, различитих друштвених, културних и економских модела. Најважније је пронаћи заједнички интерес са свим тим државама, а при томе никада не испуштати из вида сопствене. Стога, став Кине, као земље која је прва забележила привредни раст након појаве светске економске кризе, јесте да је криза само опомена и подсетник на озбиљне проблеме који постоје на нивоу светске економске политике и да се та и таква политика мора редефинисати пошто сама има низ пропуста и грешака који је урушавају изнутра. У том циљу, Кина жели већи утицај на политичком и економском плану, те је иницирала стварање Шангајског клуба, формирање азијске девизне резерве, затим одобрила кредит ММФ-у, чиме је добила велики утицај у тој светској организацији, сарађује са свим земљама света, а посебно са земљама БРИК-а у циљу бржег раста и то поред одржавања социјалне економије.

Са суседима сарађује по питању сузбијања транснационалног криминала који угрожава нормалан економски развој. Кинези су велики борци против корупције, коју виде као основни проблем друштва које жели напредак. Кина се руководи независном спољном политиком одбрамбено-дефанзивног типа. Она не учествује у трци у наоружању, не загађује човекову околину и улаже велики новац у заштиту природе, и против климатских промена, пошто Кинези сматрају да је од свега најважнија хармонија. Хармонија између државе и друштва, друштва и појединца, човека и природе и да се као таква, не сме нарушити.

Што се тиче билатералних односа Србије и Кине, амбасадор Кине је подсетио још једном на чињеницу да је Србија стратешки партнер Кине на Балкану, и да је јасна принципијелна подршка Кине очувању територијалног интегритета и суверенитета Србије на Космету, као и да се, без обзира на удаљеност и другачију историју и културу, кинески и српски народ добро разумеју и да се могу назвати пријатељским народима, као и да никада у својој историји српски и кинески народ нису имали несугласица. Он је нагласио да је поштовање суверенитета и територијалног интегритета неке земље и даље један од кључних принципа међународног поретка и да Кина не подржава Србију само из пријатељства, већ и због тога што тај принцип представља окосницу њене спољне политике.

Прошлогодишња посета председника Свенародног кинеског конгреса потврђује да су кинески и српски односи у успону. Међутим, на питање из публике да појасни које би то производе Србија могла да извози у Кину, амбасадор је искрено одговорио да Србија нема развијену пољопривредну производњу, а да по питању индустрије не постоји тренутно ништа што би Србија могла да извезе на кинеско тржиште. Једино решење, појаснио је, јесте у улагању Кинеза у српско тржиште и евентуално, уколико је влада Србије заинтересована, заједничко учешће у производњи нових производа који би се извозили на трећа тржишта.

Ток и поука кинеске спољне политике и економске сарадње са другим државама јесте да се сви међународни конфликти могу и морају решавати мирним путем, да је будућност света у овако турбулентном 21.веку мир и стабилност, пре свега због могућих природних катастрофа које нам свима прете. Уколико се поштује туђа различитост и интереси, може се са сваком државом бити пријатељ и партнер. Наравно, то претпоставља већ истакнуто кинеско немешање у унутрашње ствари других држава. Кинески развој, истакао је, највише се заснива на мудрости, историјском памћењу и прагматичности кинеског народа. Протеклих десет година и светска економска криза донеле су велике промене у светској политици. У том циљу, Кина се залаже за поделу моћи на светском нивоу и успостављање мултиполарног света, који се протекле две године и рађа пред нашим очима. У том новом светском поретку Кина већ заузима, и тек ће заузимати важну и незаобилазну улогу. Кина се принципијелно залаже за поштовање суверенитета сваке државе, против хегемоније и политике „права јачег“. Основно обележје кинеске политике јесте учење на туђим грешкама.

 

На крају, амбасадор је поновио да је Кини потребно још бар пар десетина година како би решила све своје проблеме, и да јој у том периоду никако не требају турбуленције и нестабилност.

Утисак са ове изванредне трибине могао би се свести на следеће: амбасадор је још једном исказао сву мудрост кинеског народа и кинеске политике која се заснива на прагматизму, раду, консензусу и, пре свега, стрпљивости у остваривању зацртаних циљева. Политичка елита Кине исказује велику прилагодљивост и изванредно крстари кинеским државним бродом у овим кризним временима, не испуштајући из вида сопствене интересе, а опет не срљајући беспотребно у исхитрене сукобе са неизвесним исходом. Кина стрпљиво гради своје позиције. Иако се власт у Кини без икаквих задршки може окарактерисати као тоталитарна, мудри потези су од Кине начинили судионика у успостављању светског мира, уместо реметилачког фактора.

Мудро позиционирање уз Американце у јеку хладног рата, а затим одржавање на кредитима начете америчке економије и улагање у западне земље учинили су од Кине једну од најпросперитетнијих и најсигурнијих земаља света. Својим „улагањима“ у буџете западних земаља и куповином западних компанија, себи и својој држави обезбедили су територијалну и економску стабилност и просперитет, показавши да је економија заправо најјаче и војно и политичко оружје у 21.веку и да онај ко контролише већи део економије једне државе контролише у потпуности политику те државе. Стога се Кина у западним медијима од „комунистичке опасности“ претворила у „модерну Кину“.

А сада је ред да сви, када смо промислили о речима кинеског амбасадора, ставимо прст на чело и запитамо се – да ли је, на основу свега прочитаног, рационално продавати Телеком уколико тај исти Телеком у свом власништву има Телеком Републике Српске? Да ли сада, можемо да изнађемо алтернативу погубној политици без алтернативе, и да ли можемо да спроводимо политику у складу са својим интересима? Србија није и неће бити Кина, али од овакве Кине може доста да научи.

Размислимо сви о успеху такве мудре политике.

 

http://www.nspm.rs/savremeni-svet/kineska-pouka.html 


Марс напада!

Kolumna — Аутор desnamisao @ 03:44

Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

Добро Вече. Ја сам Сугестивна Мала Зелена а ви слушате најновије вести:

Обележен дан планетарности Марса. Том приликом, на „Тргу Умируће Планете“ окупљеним грађанима се обратио председник Марса:

„Драги грађани, светла историјо, браћо и сестре!

Данас, док поносито стојим на овом кратеру Марса и гледам Вас, тако усхићене и одушевљене, не могу а да не кажем- вредело је! Налазимо се у предворју Млечне Уније. Наши преци би били веома поносни на нас. Ова планета има будућност!

Злонамерници ће рећи да је некада на Марсу све врвело од живота, да су некада овуда трчкарале животиње а ливаде биле пуне цвећа и дрвећа, али драги моји- то тврде они који су нас и довели у ову ситуацију! Пре чувених октобарских отровних киша Марс су погодили и деведесетовски токсични пљускови од којих се наш екосистем није успео опоравити. Имали смо ми, уистину, моји драги грађани Марса, раздобље весеља и лепога суживота са свим становницима Млечнога пута! Но, те срећне тренутке у време постојања наше лепе, заједничке СФПМ (Социјалистичке Федеративне Планете Марс) су нам одузели зли М90 Слоба роботи који су на силу и без нашега знања и подршке окупирали ову земљу и народ и користећи његове ретроградно-фашистичке елементе напали суседне планете. Срећом, драги наши грађани, иако нас је све мање и мање и иако нам је планета пред даљим смањивањем, налазимо се врло близу бољега живота!“

Председник је у даљем излагању истакао да ће Марс бити „престоница Млечнога пута“, и да је за време његове владавине Марс направио „миленијумске кораке“.

Скупу су присуствовали гости из иностранства и интерпланетарне уније. Након скупа, делегација Млечнога пута наставила је разговоре са председником и владом Марса у „Палати Марс“, у специјалном вештачком кратеру Г17 који представља најновију инвестицију владе изграђену новцем од продаје „Мелекома“, марсовских телекомуникација. Испред Палате се нажалост окупио известан број хулигана протествујући због, како они кажу „нерезонске продаје Мелекома“, и „малих плата и све већих рачуна“. Примећена је велика агресивност ове групе хулигана, пошто је маса узвикивала погрдне речи које представљају говор мржње и позив на насиље према члановима владе, а један је са собом носио и транспарент. Министар полиције је за нашу телевизију ексклузивно изјавио да је полиција дошла до поузданих информација да је споменути хулиган имао намеру да транспарент у погодном тренутку искористи као хладно оружје, и нападом на министарске главе трајно оштети оно највредније што као грађани овог толерантног и демократског друштва имамо. На срећу, ревносном акцијом органа реда, специјалних ласерско-тенковских једининица и светлећим зрацима летећих тањира хилигани су потпуно дезинтегрисани. Ову перфектну акцију органа реда похвалио је и сам Савет Млечнога пута.

Скуп је завршен уз узвик председника- „за Млечни Марс“, која је била и изборна парола владајуће партије. Након завршетка скупа, министри су свемирским летелицама уз војно обезбеђење пребачени на Месец, који је седиште наше владе. У међувремену, министарски комплекс је проширен, тако да сада сви планетарни функционери живе на Месецу, док само повремено посећују Марс, посебно јужни део централних кратера.

За то време, у средишту вулканског кратера 256. Господин Ужарени, вођа плутонске планетарне мањине, одржао је запаљиви говор својим обожаваоцима који су га поздрављали уз поруке „Ово је Венера“ и „Бог ће спржити непријатеље“. Господин Ужарени је између осталог поручио да поново долази време када ће „Венера сијати над нама“ а сви знамо да то „траје не мање од 500 година“. Подсетимо, последњи пут су јаки ужарени таласи са Венере девастирали Марс на период од преко 500 година. Са нама у студију је социолог Острашћени Мали Зелени који ће нам објаснити ове повике са кратера 256. : „Видите, реч је о спонтаном бунту младе плутонске омладине која је незадовољна економском ситуацијом у кратеру. Они призивају своје наводне претке са Венере и идентификују се са њима, зато што имају проблем да доживе Марс као своју домовину. Овде нема речи о национално-планетарном заносу, већ о лошој економској ситуацији тих младих Плутонаца“. У телефонском укључењу у наш ТВ програм, Господин Ужарени је објаснио да млада плутонска омладина има проблем да доживи Марс као своју планету због марсовских обележја и марсовске химне. У химни „Нека нам живи Марс“ и црвеној застави, Господин Ужарени види повод за неслагање и сукоб: „Нигде се у химни Марса не спомињу Плутон и Венера. А шта тек рећи за заставу? То је нечувено и представља кршење ванземаљских права!“. Комисија за придруживање Млечнога Пута примиће Господина Ужареног и са њим разговарати о будућности Марса. Истовремено, комисија је позвала владу Марса на кооперативност и сарадњу са отцепљеним јужним Марсом.

Комесар за придруживање је поздравио напоре председника Марса и његову „разумну владавину над неразумним Марсовцима“. Такође, истакао је да грађани Марса морају признати реалност. Парламентарна скупштина савета Млечнога Пута, данас је, након што је прегледала извештај о стању ванземаљских права у северној провинцији Марса и делу југоисточног млечног пута, „Вој-Во Дини“, дала позитиван сигнал Марсу да може наставити своје интерпланетарне интеграције. Узгред, Савет Млечнога Пута поновио је свој захтев да влада Марса учини све како би и преостали оптуженици који су оптужени пред интерпланетарним трибуналом били изведени пред лице правде.

Вести из региона: председници околних планета сагласили су се да је обавеза владе Марса и свих Марсоваца да учине све како би се марсовска омладина упознала са својом злочиначком и мрачном прошлошћу, као и са крволочношћу својих дедова и очева. У том циљу, одбијени су приговори да је у протеклим сукобима „страдало највише Марсоваца и да многи од њих не могу да се врате својим домовима“ као неосновани и злонамерни. Такви покушаји прекрајања историје неће бити дозвољени. Председници су објаснили да није било ни речи о етнопланетарном чишћењу, већ о мирној дислокацији марсовских побуњеника на пожељније локације по највишим Млечним стандардима. Свака смрт је трагична, али је трагичније када Марс као агресор не жели да призна своју кривицу у избијању ратних сукоба. Подсетимо, пре двадесет година, Марс је извршио инвазију на своје јужне, западне и северне делове у жељи да покуша да контролише сопствену планету. Овај покушај стварања злочиначког великомарсовског пројекта брзо је препознат од стране интергалактичке војне алијансе која је брзо реаговала како би заштитила ванземаљска права.

Чак и толико година након сукоба, грађани Марса се још увек нису одрекли претензија на све своје крајеве. Зато се, када се тадашња влада Марса супротставила покушају одузимања јужног Марса, прибегло савезничком бомбардовању марсовске престонице и преосталих места. Након бомбардовања, остали су само кратери, понешто зелених површина и нешто народа. Након демократских промена и строгих савета интергалактичке заједнице, влада Марса успешно је и преостала настањива подручја претворила у кратере.

 

Вести из света: Портпарол Беле Куће на Алфа Кентаурију осудио је данас најаву марсовских сепаратиста на југу Марса, који су затражили право на слободно кретање. Бела Кућа је спремна да у случају покушаја Марсоваца да изађу из кућа на југу Марса употреби разарајуће „хуманитарне гама зраке“ којим ће се проблем Марсоваца ефективно решити. Овакву најаву Беле Куће Алфа Кентаурија поздравили су високи званичници Млечне Уније и лидери планета из региона.

Председник Зорис се у телефонском разговору извинио свима које је икада игде, можда, случајно, срео или који су икада игде ишта рекли, а да се тицало Марса.

Култура: Министарство културе Марса данас је доделило награду за најискренију особу у протеклој години истакнутој марсовској певачици Зелени Марлеуши. Она је ову награду заслужила изјавама: „ако се то зове диктатура, и ја сам диктатор“ и „ваш је проблем што сте културни, лепо васпитани и имате мамутско образовање“. Певачица се захвалила стручном жирију који су чинили угледни колумнисти истакнутих новина „Бреме“ и након пар суза радосница, отпевала нови хит „Глупа мала“. Одушевљена публика јој је отпоздрављала неким неразумљивим речима које, пошто су неразумљиве, нису ни вредне спомињања.

А у српске биоскопе стигао је још један домаћи хит филм „Језа“ који је финансиран од стране министарства, а који говори о злочинима Марсоваца над немарсовским становништвом и иживљавање над Плутонцима који су покушали да протерају западне Марсовце. На фестивалу на Плутону, овај филм добио је прву награду, чиме су потврђени високи домети наше филмографије, и дубоки домети џепова марсовских режисера.

Спорт: У квалификацијама за Млечно Првенство, наша репрезентација доживела је пораз на врућем гостовању једном од Јупитерових месеца. Селектор наше репрезентације истакао је да је „трава била зелена, а ваздух се могао удисати“, те је зато нашим прекаљеним звездама било тешко за игру. Марсовски хулигани су се још једном извинули јавности – овога пута нису стигли да на време прекину утакмицу. Председник Зорис се извинио председнику једног од Јупитерових месеца на гостовању марсовске репрезентације и обећао да се таква ситуација више никада неће поновити, пошто „мир и млечна перспектива Марса немају алтернативу“.

Време: Вечерас облачно са кишама. Сутра се предвиђа отцепљење северних и западноисточних кратера, зато позивамо све који желе да остану уз наш програм да приђу ближе главноме граду.

Лаку ноћ.
 

http://www.nspm.rs/samo-smeh-srbina-spasava/mars-napada.html

Хилари нема алтернативу

Kolumna — Аутор desnamisao @ 03:40

Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

 

Драги дневниче,

Успео сам! Али хајде прво да испричам како је било.

Све смо покушали. Све пробали. Ништа није успевало. Клечали смо, понижавали се, извињавали, али нису хтели да промене однос према нама. Нисам имао избора драги дневниче! Једино ми је преостала авантура са Хилари. Мислио сам да то неће бити могуће. Мислио сам да ће рећи – како Вас није срам, председниче! Зар мене, тако младу и наивну? Међутим, нисам посустао. Решио сам да идем на све или ништа. То јутро сам обукао своје најбоље одело, ставио омиљену колоњску воду, позвао Шапера и Крлета да ми дају пар стручних савета и пожурио у резиденцију. Хилари само што није стигла!

Знао сам да је ово најважнији дан мога живота и најважнији дан у историји наше државе. Све сада зависи од мене и мог шарма. Годинама сам вежбао, годинама се припремао. Овај успех ће бити споменик мом заводничком шарму, потврда и круна успеха моје политике!

Сећам се када смо разматрали алтернативе. Шта нам је чинити? Американци напросто не желе да нам пруже руку помирења. Тада сам схватио да Хилари нема алтернативу. Одмах сам назвао Обаму. Рачунам, схватиће ме, као председник председника и мушкарац мушкарца. Замолио сам га да пошаље Хилари. Желео сам да је боље упознам. Једино сам се бојао да јој се нећу допасти, просто не волим састанке на слепо. Мораћу да уредим собу, односно град, не могу ваљда у овај ћумез да је доведем. Одмах сам послао градске инспекције, чистаче и посматраче. Морам да покажем одлучност, моћ и ауторитет. Одмах сам послао жандармерију, интервентне бригаде, и све полицајце из провинције да за сваки случај обезбеде сигурност града од грађана.

Слетела је. Ухватила ме је паника. Али знао сам да морам и да могу. Борићу се. Немам избора. Једноставно, немам алтернативе. Дошла је. Стигла је!

О Хилари, љубљена моја! Нећеш одолети!

Приметио сам да је љубоморна на Била због споменика у Приштини. Где је Мештровић кад човеку највише треба, помислио сам. Београду недостаје споменик Хилари у њеној природној величини, од бар десет метара. Одмах сам јој предложио да јој узмемо меру за споменик. Предлог је одушевљено прихватила. Прешли смо на тему политике, и тада сам видео да ћу морати више да се потрудим. Помињала је некакве разговоре, признања, добросуседске односе, аутономне регије...тада сам смогао снаге да јој уделим први комплимент. Похвалио сам њену жестину и правдољубивост. Овлаш ме је додирнула руком по колену и насмешила се. Тада сам знао да ћу успети. Одмах сам затражио север Космета уз обећање да ћу је одвести на вечеру у Хајат. Чим сам то изговорио, стресао сам се. Јесу ли уопште средили Хајат? Шта ако се Хилари тамо не допадне? Ко зна на какав је она луксуз навикла! А где онда, забога? Одмах сам послао поруку Шулету да спреми хеликоптер. Ако треба, замолићу Јосиповића да ми изнајми Брионе на једну ноћ. Провешћемо божанствено вече!

Прокоментарисала је мој продоран поглед. Па оно, јесте, у праву је, одувек сам имао продоран поглед. Посебно долази до изражаја када скинем наочаре и љутито погледам око себе. Сви кажу да је изузетан и сви ме хвале. И ја сам похвалио њене доброћудне очи и заводљив израз лица. Осмехнула се. Напредујем, напредујем! Тада сам осетио да је прави тренутак за деловање. Отерао сам саветнике из канцеларије како бисмо разговор наставили у четири ока. Упитао сам је да ли је преболела Билово неверство. Бледо ме је погледала а затим се расплакала. Очекивао сам овакву ситуацију. Чак и челична лејди има слабе моменте. Устао сам са столице и загрлио је. Те невине очи су биле пуне суза...сетио сам се свих оних метака који су јој, по сопственом признању, умало одузели живот када је деведесетих слетала у БиХ. Српских метака. Одмах сам решио да је утешим: „Не брини, мила Хилари, нема их више. Ни војске, ни пушака, ни муниције“. Осећао сам се кривим због тог немилог догађаја који се није догодио и одмах сам се, за сваки случај, искрено и у име целокупног народа извинио. Упутила ми је значајан поглед пун разумевања. Тада сам знао да је то то. Уследила је романтична сцена – ја сам њој поклонио пар територија, а она мени обећање о брзим интеграцијама у америчку унију. Одмах затим смо отишли пред новинаре. Тада је рекла речи које сви дуго чекамо – да ће Србија бити лидер не само Балкана већ и целокупне Европе. И света и васионе, помислио сам. Успео сам! Осетио сам да ме тресе еуфорична грозница. Шта ће сад рећи суседи, сада када знају да ће Хилари све чешће, мада инкогнито, посећивати нову престоницу Европе, Београд?

Састајаћемо се на Сави у предвечерје и причати о нама, о будућности, извињењима, Косову, евроинтеграцијама... добићу и наредних двадесет избора, захвални народ ће ми подићи споменик, а опоненти у странци ће прећи код Томе. Још само да изборим нешто и за Косово. И то ће доћи с временом. Услед емотивних траума америчког народа због последица бомбардовања, биће потребно мало времена како би и српски захтев за севером Космета мога бити размотрен. Нема проблема, могу ја да чекам. Не журим нигде, важно је само да је уживала и да сам јој се допао. Доћи ће она опет.

Коначно смо издејствовали чврст стуб српске спољне политике – Хилари!

Ево, и данас ме је звала. Гледам извештаје медија у којима помиње Србију као будућег лидера Европе, Србију као фактор стабилности, мене као поузданог партнера на Балкану.

Нисам знао да сам био тако добар.

П.С. Чујем да је отишла на Косово данас. Не бринем. Сигуран сам да Тачи нема оно што ја имам. Уосталом, Медлин Олбрајт би била љубоморна. Тачи је већ поднео једну жртву за албанско Косово, још једна би била превише.

Мислим, све зависи од стила облачења, понашања и искрености. А у свему томе, Тачи подсећа на Била. Значи, неће јој се допасти. Једино ме брине да јој не буде повређена сујета када буде видела Билов споменик у Приштини. Морам нешто да предузмем под хитно. Ако већ нема Мештровића, мораће Мрка да послужи. Ионако нема да ради нешто паметније. Подићи ћемо јој споменик поред Победника! Уосталом, ако смета, или заклања видик – срушићемо га, ионако подсећа на мрачна, насилна и крволочна времена која су остала иза нас.

Хилари нема алтернативу!

 

http://www.nspm.rs/samo-smeh-srbina-spasava/hilari-nema-alternativu.html 


Десети октобар

Kolumna — Аутор desnamisao @ 23:52

Пише: Милан Дамјанац






Ми ћемо створити бољи народ, јачи, лепши, народ који ће знати да поштује власт и који зна ко га је створио! То народна милицијо, гази, сатри! Нека не остане камен на камену!



Да ли је могуће да је ово што смо данас имали прилике да видимо на улицама Београда нормална појава? Коме је било у интересу одржавање параде по цену оволиких уличних сукоба и навлачења гнева обичних грађана прекомерним коришћењем силе? Остаје додуше отворено питање да ли су данашњи инциденти били својеврсна порука српској политичкој елити, и понавља ли се то 9. март?

Да ли је могуће да камера сними полицајца који цокулама шутира човека који непомично лежи на земљи, а да новинар тражи сниматељу да не снима више, и то све у преносу уживо. Да ли је могуће да је наша власт била у стању да на улице Београда изведе бојна кола? Шта је било следеће у арсеналу дозвољеног коришћења силе? Тенкови можда? Данашња слика Србије је више него забрињавајућа. Она је застрашујућа. Хеликоптери круже градом, бојна кола центром Београда, интервентне бригаде хапсе људе на улицама, а јавни сервис европске Србије емитује цртаће и емисију „Балканском улицом“.

На Студију Б, Пинку и Б92 приказују опкољавање шаке цивила од стране полиције испред храма. Полиција опкољава храм Светога Саве, док цивили стоје на улазу! Да ли се то у храму брани парада? Како су надлежни смели да дозволе полицији да уђе у околину храма? Чуди ме да није опколила студенте на факултетима и читаоницама. Шта би се догодило да је тако опкољена џамија?

Међутим, најбоље тек долази. У једном моменту, спикерка на Студију Б извештавајући о храму и хулиганима, преноси нам да сада уживо видимо Вазнесењску цркву, рекавши: „Сада видимо цркву...и ево их!...младенци?!?...шта је ово?“. Након тога се снимак прекинуо. Радило се, наиме, о томе да је очекивала да види „хулигане“ којима је, очито, стециште СПЦ. На њену несрећу, радило се о младенцима. Какво чудо – недељом у цркви венчање. Од ове бруке Студио Б је покушао да направи срећну и радосну вест, када је након сат времена емитовао исти материјал, покушавши да венчање представи као радосну страну данашњег дана.

Сада је већ јасно да је нападнут мамограф и то не због мамографа, како се то представљало већ због знака Б92, и да су полупани прозори, да су нападнуте просторије СПС-а, РТС-а, и ДС-а. Остаје отворено питање да ли су данашњи протести и инциденти увод у веће незадовољство грађана и стварање фронта обичних, понижених људи против актуелног система. Не ради се овде, као деведесетих, о политичким протестима у организацији неке странке. Не. Овде се заиста ради о потпуном, несистемском незадовољству понижених Срба, које, бојим се, може бити увод у нешто далеко теже и опасније.

Да ли ће 10. октобар бити прекретница? Да ли ће он изродити нешто ново и друкчије у Србији? Навикли смо да је народ незадовољан и апатичан. Видели смо дешавања 2001. године поводом геј параде. Међутим, сада видимо нешто посве друго- видимо грађане који нападају просторије странака и скупштину Србије. Видимо најаву опасног сценарија, који је, додуше, био и очекиван. Када некога 20 година бомбардујете само изгубљеним биткама и понижењима, а протеклих десет вршите лоботомију на отвореном мозгу, није тешко закључити како се све то може завршити. Чак ни Слободан Милошевић није користио оволику полицијску силу која је данас тукла људе на улицама Београда, бесомучно и непотребно, и која је тукла протестанте у Куршумлији. Изгледа да није довољан један Ранко Панић, и бојим се да ће и данас бити жртава. Наравно, за евентуалне жртве ће одговарати вероватно исти онај полицајац који је одговарао за брутално пребијање покојног Панића. Поручник Ваздух.

Србија је полицијска држава и то је данас јасно. Да ли је могуће да министар одбране има савести и морала да каже да је бацање молотовљевог коктела у канту за ђубре која се налази унутар капија просторија у Крунској незапамћен злочин из мржње. А шта је било прошле године када је на улици претучен опозициони лидер? И како то полиција има право да на своје грађане, на цивиле изведе бојна возила како би одбранила уставноправни поредак, а Слободан Милошевић то није могао 2000-те? Нажалост, ако се има у виду како се према народу понашају, бољу судбину од новог 5. октобра нису ни заслужили. Срамота је да данас присуствујемо таквом медијском мраку од стране РТС-а који се нажалост није много променио у односу на РТС деведестих. Био је и остао сервис владајућег режима. Ко је смео да дозволи оволику полицијску бруталност над малолетним цивилима? Полиција је пендрецима тукла децу која леже на тротоару, хапсила људе на улицама, чак се и Томо Зорић огласио! Сви ће бити процесуирани и адекватно кажњени. Обећава човек казне од 8 година затвора! Ма да ли је могуће? Да ли је наш владајући режим толико опила близина власти и моћ, да игноришу муке свог народа, да наређују пребијање свог народа, да прете сопственом народу? Да хапсе и процесуирају малолетну децу?

Заиста, постали смо полицијска држава. Или никада то нисмо ни престали да будемо.

Медији су се својски потрудили да од Срба и Србије протеклих десет година направе монструме. Колико смо се само ствари и квалификација, увреда, и изјава мржње сви заједно наслушали, попут оне да је „готово незамислива толика количина зла на тако малом простору“. Када се све то има у виду, мислим да заиста све што се надаље догоди у Србији пада на душу оних који су овај народ довели на руб економске и социјалне пропасти и урушили његово достојанство и здрав разум, и још га провоцирају бескрупулозном медијско-политичком парадом "поводом" геј параде.


http://www.nspm.rs/komentar-dana/deseti-oktobar.html


ПРЕСТО САВИН

Kolumna — Аутор desnamisao @ 18:05

Пише: Милан Милутин

 

 

Било је нешто после 11 часова по ноћи када је последњи воз тога дана кренуо из Новог Сада ка престоном српском граду... Мислим да никада из Српске Атине нисам излазио уверенији у значај чина који сам пошао да обавим и захвалнији на таквој части као што је могућност да испратим свог патријарха, Павла Српског, у наручје Очево. У вагону је седео и човек дуге црне косе увезане у пунђу и проседе браде. Ушао је раније, у неком од села или вароши Српске војводине. После сам га видео у Саборном храму како се, изнова стајавши у реду, чини ми се, три пута поклонио одру. „Оде наш Паја...“, изговорио је у разговору у возу. Сетио сам се одмах како је народ краља Петра I звао „чика-Пером“...
Чуо сам једном приликом Владету Јеротића како је рекао да утицај на развој дететовог карактера немају толико ни приче које им се причају и уопште речи које им се упућују, колико оно што деца усвоје гледајући понашање својих родитеља. Пример који имају пред собом, како сам схватио, пресудан је за развој њихове личности. Наш патријарх Павле на својим плећима понео је тешко бреме родитеља српског. О тежини тог терета сведочи и давно изговорена реченица Саве Текелије: „Нека ми Бог не да да будем први међу Србима...“ Павлу је Бог дао... И ако је судити по искуству Владете Јеротића, онда се ми, Србадија 21. века, можда и немамо за много бринути. Он је своју родитељску дужност, својим примером, честито изнео!
Поворка је кренула. Свечана тишина стотина хиљада проносила се путем крај кога су стајали мушкарци и жене, деца и стари, и сви, до последњег, у очима имали достојанствен одсјај сузе, искрене, велике, која их је све везивала и спајала у диван танан вез – род српски и православни! Ми смо његови, и он је наш, била је мисао препознавања сваког од њих. А Богу хвала што нам га је послао!
Данас, 11 месеци од његовог упокојења, владике српске један другог вређају, смењују, умировљују, прете рашчињавањем, оптужују једни друге за раскол, унијаћење са римокатолицима, екуменизам. А стадо српско, док се пастири међусобно нападају, постаје збуњеније и изгубљеније него икад. Ја не знам ко је од њих у праву. Штавише, ни не треба да знам. Немају право мене, чији су они пастири, да стављају пред избор између њих. И нека не говоре ни једни ни други да избора нема, да су ствари јасне – нису! Побогу, Ви сте Христови епископи! Шта ми, неуки, да радимо, ако се Ви свађате?! Да ли сте свесни, сви Ви, владике српске, колико сте потребни слуђеном народу српском?! Колико му је потребно да сте сложни, да сте вечити ослонац народни! Да ли заиста мислите да су данас пред Српством мања искушења но у доба Османлија? У доба Броза? Помирите се, ако Бога знате. А ако га Ви не знате, пастири наши вољени, а ко ће Га од нас знати?

Срби ових дана столиче свог новог духовног поглавара. Ваша Светости, Господине Иринеју, детиње Вас молим као пастира свог, саберите владике српске у саборности, и сав народ око Вас. И ако је са неким теже, а Ви још више напора за тог неког уложите. И никад од оних са којима је теже не одустајте! Јер то је Ваша дужност! Ви сте данас од нас свих први пред Господом, и какви сте Ви, такви смо сви ми! Не почиње се столовање Цркви сукобом. То Ви бар знате! Ви можете боље. Ви умете боље! Нека Вас Господ благослови и руководи у светом позиву којем сте се одазвали да тешко и честито бреме Патријарха Српског понесете на понос прецима и у аманет потомцима! Нека Вас Бог чува.

С вером, надом и љубављу,
Милан Милутин,
Студент права
 


Демократски „Голи оток"

Kolumna — Аутор desnamisao @ 00:35

Пише: Милан Дамјанац  

 

 

Браћо грађани и сестре грађанке!



Част ми је да вас обавестим да је отворено елитно одмаралиште „Голи оток“. Одмаралиште се налази на периферији Пожаревца, а добило је име по много познатијој институцији која је служила за рехабилитацију и опоравак оних грађана који нису веровали у братство и јединство. Нови комплекс има преко хиљаду потпуно опремљених соба. У свакој соби налази се бетонски кревет, ћебе и кућни љубимци. Услед недостатка простора у собама је дозвољено држати искључиво пацове који временом некима постану и једини пријатељи.

Одмаралиште у свом саставу има и спортске терене, који се састоје од камена и шљунка, затим рекреативну салу за интимне исповести, такозвану „бувару“, затим собу у којој се посматрају актуелни образовно-документарни филмови и упис за редовно учешће у забавним тв емисијама – „Издајник“. Овај комплекс је намењен свима за које је доказано да пате од „слободногмишљеникутиса“, опасне и тешко излечиве болести.

Највећи број наших гостију долази из редова писаца, уметника сваке врсте, аналитичара и реп певача. Након утврђивања дијагнозе , добићете упут за овај божанствени центар. На пријему ће Вас сачекати управник, друг Јоца који ће Вас упутити у свакодневне обавезе, дужности и правила понашања. Након што потпишете писану изјаву да доиста болујете од „слободногмишљеникутиса“, упутиће Вас пред комисију. Комисија је ту да утврди под којим условима и зашто сте одлучили да учините прекршај вербалног деликта, у народу познатог под кодним именом „говор мржње“.

Председник комисије, др Аутономија ће Вас обавестити да су и он и многи други чланови комисије својевремено позивали на насиље. Он сам је својевремено позивао на вешање тадашњег председника, а остали су вређали један део грађанки и грађана. Зато они и знају колико је то тешка и опака болест кад узме маха и зато су они су ту да помогну Вама да не учините истоветну грешку. Не дао Бог да ствари које су они говорили о својим политичким противницима Ви говорите о њима. Зато се свака слободна мисао треба сасећи у зачетку!

Након што успешно прођете прву фазу, биће Вам уручен недељни распоред активности. Доручак почиње у петнаест до пет изјутра, а завршава у десет до пет, након чега започињу вежбе обликовања тела и духа. Имаћете прилику да из прве руке сазнате шта су то и колике су биле Сизифове муке. Циљ је пребацити гомилу камења са једног места на друго и обратно. Ово ћете радити свакога дана по осам сати. Након тога, очекује Вас културно уметничко друштво „Признај“, које ће Вам помоћи да развијете физичку и психичку издржљивост. Затим ћете учествовати у игри „Тренутак истине“ и „Најслабија карика“. Уколико дате одговор који не задовољава водитеље програма, провешћете ноћ у елитном апартману за једну особу под именом „бувара“.

Ту ћете имати прилику да искушате себе и своје способности. Након пар ноћи у овом апартману, пожелећете да сте учесник тв шоу-а „Survivor“.

Основно је да схватите на време – другови европејци су ту да Вам помогну. Они су ту ради Вас. Поштовање свих правила и европских вредности се неће догодити само од себе. Нису они криви што сте Ви стављали свакакве статусе пуне мржње на Фејсбуку и Мајспејсу!

Пре него што одете на спавање, имаћете прилику да на једином тв каналу гледате културно образовне емисије попут: „Зашто се морате стидети самих себе“, „Заборављање историје – пут у боље сутра“, „Одговорност – сва је наша“, „ДА – И ЈА СЕ СТИДИМ!“, „ Пулс правоверног народа“, „Стање недовољно исфрустриране нације“, „Шунд парада“и тд. Након тога, уследиће емитовање неких од поучних велемајсторских дела домаће и светске кинематографије: „Ми смо криви“, „Заслужили смо бомбардовање“, „Агресори заслужују да умру – и ја желим да ме нема!“, „Косово – земља толеранције“, „Лепа и унитарна Босна“ и „Хрватски лијепи Јадран“.

Након првих месец дана, почиње са радом школа која делује у оквиру одмаралишта – „Преваспитавање“. Слушаћете курс из области политике. Курс је подељен у неколико области. У делу о спољној политици, учићете о неизбежности пута у царство земаљско, Европску Унију и то кроз неупитно савезништво са Сједињеним Америчким Државама. У делу о регионалној политици учићете о поштовању туђих и занемаривању сопствених жртава а највећи део ове области биће посвећен правилном и искреном изговарању „извињења у име народа“ као најважнијег сегмента српске регионалне политике. Извињење има више слојева од којих је вредно истаћи колективно жаљење као пожељну компоненту.

Унутрашња политика се темељи на заштити свих интереса спољнополитичких партнера и савезника и то по сваку цену. Уколико будемо довољно дуго и истрајно спроводили овакву политику, наши и непријатељски циљеви ће се поклопити. Свако супротно мишљење не сме добити медијски простор за деловање.

Гости одмаралишта би затим били учесници политичке радионице у којима ће бити подељени у групе. Циљ је дати што више позитивних одговора на постављена питања. Ексклузивно преносимо неке од правилних одговора:

1. Ко је крив за распад СФРЈ? – Мегаломанска великосрпска политика!

2. Који је народ претња стабилности на Балкану? – Срби!

3. Наведите која су то људска права Албанаца систематски кршена на Косову? – Сва!

4. Који је по Вама највећи проблем за мир на Косову? – Опструкција српске мањине која не жели да учествује у власти!

5. Република Српска је...? – Геноцидна творевина!

6. Војводина је...? – Најнапреднији европски део Србије који ће се одвојити уколико за тим буде постојала потреба.

7. Припадници које националности чине највећи проценат у Војводини? – Војвођани и Мађари!

8. СПЦ је...? – Легло великосрпске политике!

9. СПЦ се меша у политику земље а то је...? – апсолутно недопустиво и угрожава секуларни карактер нашега друштва!

10. Муфтија има право да се директно меша у политику зато што...? – Зато што жели да ослаби утицај великосрпског шовинизма и стога му је то допуштено. И у секуларном друштву је понекад добро саслушати верске лидере!

11. Босна и Херцеговина треба да буде централизована држава ради...? – Ради боље функционалности.

12. Србија треба да буде децентрализована држава са мноштвом региона и АП Војводином са извршном, законодавном и судском влашћу ради...? – Ради боље функционалности.

13. Продаја НИС–а Русима је доказ...? – Великоруске политике и жеље Србије да постане руска губернија. НИС смо им поклонили а не продали!

14. Идеја о продаји Телекома Немцима је...? – Добра идеја која ће поспешити нашу сарадњу са Немачком. Цена није важна, важно је партнерство!

15. Када неко у Вашем присуству каже да је Мађар или Мађарица, Енглез или Енглескиња, Ви то...? – Гласно подржавате. Национална припадност и изјашњавање је нормално и важно!

16. Када неко каже да је Србин или Српкиња, Ви...? – Нечувено је помињати те гнусне називе који подсећају на рат, страдања, заосталост и неофашизам. Свако ко то каже пише ћирилицом, обожава Ратка Младића и саучесник је у убиству Бриса Татона. Све то након што је спалио амбасаде. Будимо модерни– будимо грађани и грађанке, немојмо се оптерећивати националном припадношћу у 21 веку.

17. Када посматрате фудбалски меч између Италије и Француске, Ви сте...? – Одушевљени како коментатор све репрезентативце Француске назива Французима без обзира на њихово порекло!

18. Када посматрате меч српске репрезентације...? – Уплашите се када коментатор спомене да су „Срби у нападу“. Ружно је вређати припаднике мањина који играју за Србију, толерантније је рећи да су „наши у нападу“!

19. Онај ко зна и воли да игра коло, зна српске песме и митове је...? – Највећи проблем Србије. Он је зрео за преваспитавање. Такви заостали грађани као он су и упропастили ову земљу!

20. Европа је...? – Једини пут!

Ваш репортер је био гост овог одмаралишта и већ се осећа као друга особа!

Европа нема алтернативу!

 

http://www.nspm.rs/samo-smeh-srbina-spasava/demokratski-goli-otokq.html 


Интервју

Kolumna — Аутор desnamisao @ 13:45

Пише: Милан Милутин

 

 

 

 

 

Интервју са ЊЕ Борисом Тадићем, председником Републике Србије, за лист Политикантика

 

 

Новинар: Добар дан, господине Тадићу.
Борис Тадић: Европа!
(пауза од пар секунди...)


Н: ...у реду, господине председниче, како Ви кажете. Наиме, Ваша Влада је недавно прославила значајан јубилеј – половину свог мандата. Како оцењујете рад своје Владе у протеклом периоду оценама од један до пет?
БТ: А не! То није моја Влада, то је Влада Мирка Цветковића, хахахаххахахаха – мало шале није на одмет – тешка су времена, је л' те… Европа! Па видите, Ви грешите, синко, много грешите. Ово није пола мандата, ми ћемо да владамо док нас не уведемо у Европу, а то значи да нисмо ни близу половини мандата… Европа!


Н: Али, господине председниче, све су чешће примедбе многих да ми никад нећемо ући у Европу…
БТ: Па о томе Вам, Европа!, и причам…

Н: Да… А ове оцене?
БТ: Уцене? Ма не би нас наша Европа уцењивала. Па ко не види колики су они нама, у ствари пријатељи, тај је необавештен!


Н: Не, не. Оцене, оцене, не уцене…
БТ: Па знате, у Европи се ствари другачије оцењују, тако су ми бар рекли… Ево, нпр. у Немачкој – у школи је највећа оцена 1, знате… Тако да бих ја овој Влади дао једну велику јединицу!


Н: Али, господине председниче, ми још нисмо у Европи…
БТ: Па о томе Вам и причам… Него, шта сам оно хтео да кажем…? А да – Европа!


Н: Шта, „Европа“, господине Тадићу…
БТ: Па Европа је срце Србије!... Не, не, не – Европа нема алтернативу! Злзлсзлс – па погрЕши човек… Можда сам и ја некад…


Н: Некад? (зачин Це: http://www.youtube.com/watch?v=4y7twiiMEms)
БТ: А па немојте тако, наша плавуша пионирка је лепо објаснила која сам ја све обећања одржао. Па то смо бар сви видели… (ко није, нека се почасти: http://www.youtube.com/watch?v=XLRpj4HPBLg) Али не можете мене кривити за све лоше у нашој Влади… Па зар сам ја крив што сам ушао у Владу са Млатом Динаркићем? Па он је сам ушао у Владу, шта сам ја ту могао? Уосталом, да није ушао, ко би нам био нови томица мил– овај – министар здравља?! А Томица Милоздрављевић нам је својим примером показао предности нашег здравственог система… Нема вађења књижица, картона, папирологије – све што треба да извадите је авионска карта и излечени сте!


Н: Али, господине Тадићу, немају сви пара за авионске карте – криза је…
БТ: Ах, криза, не можемо се стално извлачити на кризу… Те „не радим већ годину дана – то је због ове кризе…“ Па затим, „немам ни рачуне да платим – криза је!“ Људи, бре, мора да се ради, и рачуни морају да се плаћају – какви су то изговори, криза па криза… Замислите, пришао ми пре неки дан један наш грађанин, мислим да није гласао за мене, и каже: „Борисе, Борисе, недељу дана ништа нисам јео!“ А лепо сам му рекао: „Па морате, човече, макар на силу! Не ваља Вам то… Није здраво! Па то чак и Томица може да Вам каже.“


Н: У реду. Да пређемо на привреду. Како коментаришете критике у вези са катастрофалним економским учинком Владе?
БТ: Људи, па имајте разумевања… Криза је!


Н: Криза?
БТ: Па криза, него шта! Људи, немојте да сте необавештени… Изгледа да вас је све више необавештених. Сви ви Срби сте помало необавештени…


Н: Да... сви смо ми помало Необавештени... А како коментаришете мишљење Међународног суда УН у Хагу? Биће да је Необавештени био у праву кад је рекао да треба тужити земље које су признале нашу јужну покрајину, ем јер се мишљењем губи време, ем јер није обавезујуће, ем јер није било сигурно да ћемо постићи жељени резултат…
БТ: Па добро, можда је Необавештени ту био мало обавештенији него што смо се надали. Мада, нема то везе са обавештеношћу, он је доктор правних наука, нормално је да зна те ствари.


Н: Па што га нисте послушали онда? То је био један од разлога пада ваше заједничке Владе?
БТ: Европа!
(опет пауза од пар секунди…)


Н: Добро, господине председниче, а кад је упозорио да не треба прихватати Еулекс, Ви га ипак прихватили, а шеф Еулекса више пута поновио како је Косово независна Република? Да ли је и ту одступио од своје необавештености или смо најзад видели како у ствари изгледа та „стручност испред политике“ (све алузије на оне-које-нећемо-спомињати случајне и крајње непожељне)?
БТ: На овоме свету, могу да кажем, што се дешава, то није истина, мислим, на овоме свету, што, би, нагласио, да пр'паганда – што већина кажу, да о овоме… НИЈЕ ИСТИНА. (одушевљене имитације Председника од стране грађанства можете наћи на (http://www.youtube.com/watch?v=G6dkMsogZ30).


Н: А како оцењујете хигијену у граду?
БТ: П' добро… Добро иде… у град, лепо знаш како… Мајке ми!... Има женске има све. А Ви како те – како сте? Шта радите? Ће да изађем на телевизор, а? Ка-д? Мајке ми? П' дообро.


Н: Не, господине председниче, ово је интервју за новине. (мада, кад већ није на телевизију, јесте на ју-тјуб: http://www.youtube.com/watch?v=fG-zhQJQM98&feature=related)
БТ: Европа!


Н: Ма шта Европа?
БТ: Нема алтернативу… Мајке ми!


Н: Добро, господине председниче, а Фијат, 1000 евра, статут Војводине, дупле функције, пад плата за преко 100 евра, пад индекса на Београдској берзи, раст јавне потрошње, раст буџетског дефицита, пад инвестиционог рејтинга, раст корупције? Имате ли коментар?
БТ: Извињавам се свим Хрватима, Албанцима, Муслиманима, Немцима, Америкацима, Енглезима и Французима за сва зла која смо им у протеклом веку причинили. И Турцима се извињавам зато што су нас 5 векова морали трпети.




На слици: http://www.youtube.com/watch?v=oGdlJWfx1GA&feature=related

Н: Господине председниче, постоје прогнозе да ће 2012. бити смак света. Мислите ли да у томе има Вашег удела?
БТ: Нема. Европа алтернативу!


Н: Ко је вама, као шефу српске државе на почетку 21. века, узор међу владарима у историји?
БТ: Луј XV! Он је оличење европских вредности за које се залажемо!


Н: Дакле, ипак 2012.?
БТ: Да... Не! Шта?


Н: Ништа, ништа, само нам још реците ко би у том случају био Ваша мадам Помпидур? Конкуренција је у шпиц оштра...
БТ: Ко је рек'о Шапер? Ја сам рек'о Шапер! Ко је рек'о: „Ја сам рек'о Шапер!“?


Н: Господине Председниче Републике, хвала Вам на овом разговору. Видимо се 2012... Или не.



Напомена 1:
Све написано изнад је фикција и нема везе са истином. Али уопште.

Напомена 2:
Разговор није водио Милан Милутин... И срећан је због тога.
 


Слобода и њене границе

Kolumna — Аутор desnamisao @ 16:12

Пише: Катарина Анђелковић

 

 

 

 

 

Увод

Сви ми тежимо слободи и желели бисмо да будемо слободни, ма шта то значило. То једноставно звучи примамљиво. О слободи се може говорити на безброј начина, али у крајњој линији, само на два: да ли је она универзална категорија или творевина људи, друшва?

Претпоставка да слобода уопште постоји често се узима здраво за готово зато што делује интуитивно. Без те претпоставке нема смисла говорити о данашњим модерним заједницама и о етици, где без слободе нема могућности избора како можемо поступати, па самим тим, нема ни моралне одговорности. Дакле, може се говорити о слободи као универзалној категорији. Али, како то разумети?
На неки начин, то значи да је она метафизички појам, који не зависи од људи; она је људима прирођена од самог почетка, када дођу на овај свет. Пошто не зависи ни од људи нити од било чега другог, може се рећи да има онтолошки примат. Међутим, да ли се о слободи може говорити без људи?
Сматрам да је то немогуће. Слобода без људи је празан појам (или како би се у логици реклонема домена на који би се применио). Шелинг сматра да се ниједан појам не може одредити појединачно, а тек му упућивање са целином даје потпуност, тако је и код појма слободе.

Слобода је настала са људима; прецизније, они су је створили  и то онда када су почели да се удружују, да живе заједно. Можда звучи мало паракодсално то што су људи створили слободу, а увек вапе за њом. Она представља идеал, олученје чистоте, где је главни владар нашејаи наш ум. Ипак, она није ништа више до прећутни договор међу људима.

***

Либерали су сматрали да је једно од главних одређења људи њихова слобода, а слободу су узимали као једну од највиших политичких вредности. Сходно томе,  веровали су да се слобода може једино остварити кроз политичку заједницу. Међутим, политички поредак садржи један принудни апарат који називамо државом. Ту наилазимо на проблемкако помирити схватање да смо у суштини слободна бића са схватањем да живимо у политичком поретку који укључује присилу?
Да бисмо разрешили ову потешкоћу, потребно је врло прецизно дефинисати сам појам слободе. Исаија Берлин сматра да је појам слободе дефинитивно споран, и у свом чувеном есејуДва појма слободеконстатује да се, и код либералних и код конзервативних схватања, јављају два појма слободе – „негативниипозитивнипојам. Када долази до забуна и компликација, то је зато што долази до мешања та два појма, каже Берлин. Указујући на ову појмовну дистинкцију, Берлин покушава да разреши извор забуне.


***

Што се тиче појманегативнеслободе, Берлин полази од тезе да је човек слободан у оној мери у којој нико не омета његове активности. Ако нам други људи умање подручје слободе испод извесног минимума, ми тада нисмо слободни, већ смо под принудом или поробљени. Дакле, смисао негативног појма слободе је садржан у одређивању оне сфере делања у којој нека особа нешто чини, а притом не долази до уплитања друге особе или особа. Не поставља се овде питање ко управља неком особом, односно ко јој ограничава слободу, већ колико правила ограничава слободу те особе. Са овим се слаже и већина либерално орјентисаних филозофа, који теже што већем сужењ друштвене контроле над индивидуом. Друштвено уплитање у њену приватну сферу требало би да буде што мање. Могло би се ићи још даље и рећи да је једина функција државе само заштита приватне сфере појединца, који би тако имао потпуну слободу.

***

Сличног схватања био је и Џ.С.Мил у свом списуО слободи“, у коме каже да друштвени склад и напредак не искључује постојање подручја приватних сфера појединаца у које не сме закорачити држава. Ма колико та сфера била мала, прекорачавање њених граница би значио деспотизам. Такође, и ми бисмо требали да минимално сачувамо подручје личне слободе, ако не желимо да се понизимо и изгубимо оно суштинско у нашој људској природи. Милу је најважнија индивидуална слобода човека. По њему, цивилизација не може напредовати ако људима не буде дозвољено да живе како желе; наравно, у области која се тиче само њих. Зато Мил слободу дефинише као тежњу за сопственој добробити. Ипак, Мил сматра да је државни принудни апарат неопходан; пошто правда захтева бар минимум слободе за сваког појединца – а сваки појединац се мора спречити, макар и силом, да другог лиши тог минимума. Закон уствари постоји само због тога.
Оваква одбрана слободе састоји се у једном негативномциљуодбијању мешања у личне ствари, и у примеру Мила, Берлин проналази пример свогнегативногпојма слободе.

Међутим, Берлин није задовољан Миловом дефиницијом слободе, јер сматра да он мешапозитивниинегативнипојам, што је недопустиво. Можемо замислити једног деспота либералног духа, који својим поданицима допушта велику меру личне слободе или демократију која може лишити грађане појединачних слобода. Зато Берлин сматра да индивидуална слобода није нужно повезана са влашћу.Заправо, требамо разликовати одговоре на питања: „Ко мноме влада?иКолико се власт меша у мој живот?“. Управо у тој разлици је садржана супротност између Берлинова два појма слободе. Да би се то боље разумело, потребно је увести други појам слободе.


***

Позитивнаслобода (или слободаза“) је садржана у покушајима да се одреди извор друштвене контроле која одређује шта нека особа треба да чини, односно шта нека особа треба да постане у животу. Код овог појма није битно одређење сфере уплитања, већ чињеница да људи хоће сами да управљају својим животом. Зато је кључно питање појма позитивне слободе: Ко хоће са мном да управља? Овде особа жели да постане свој господар и да се према њој опходе као према индивидуи, личности, а не каопрема предмету. Берлин сматра да се појампозитивне слободе историјски развио на такав начин да је постао дијаметрално супротан негативном појму. Штавише, позитивна слобода је довела до апсурда сам појам слободе, јер се претворио у тзв.апотезу ауторитета“. Шта то значи?

Од захтева да сваки човек треба сам собом да управља, дели нас мали корак од тврдње да наше постојећејаније истинско и рационалнојаи да нам треба наметнути наше истинско и рационалноја“. Одавде се може закључити да, пошто људима можемо да наметнемо њихово истинско ја, онда имамо право да их натерамо да буду слободни, што је један апсурдан захтев. Да би реализовали слободу морамо покорити рационалности све оно што измиче рационалности вишег Ја“.

Проблем је што се товише Јаможе лако идентификовати са Умом, друштвеном целином, црквом, државом итд. Уколико се нека од ових идентификација легализује, онда би она могла постати основ једног деспотског или тоталитарног друштва.
Такође, и негативна слобода може да доведе до изопаченог захтева за подељеним ја“; рецимо, у неким доктринама, захтев за укидањем препрека (што је формални захтев негативне слободе)се тумачио као захтев за ослобођењем духовногја“. Таквојасе, по Берлину, јавља у протенстанској етици и доктринама појединих јеврејских и хришћанских теолога. Међутим, Берлин наглашава да је негативна слобода врло ретко у историји прелазила у неслободу, што није случај са позитином слободом.

***

Берлин даље каже да не постоји нужна логичка веза између ова два појма слободе. Аргумент за то тврђење је већ горе изложен, али не у експлицитном облику. Дакле, логичка веза не постоји, јер негативна слобода ретко када (скоро никада) доводи доапотезе ауторитета“, односно до стварања неслободе. 

Постоје аутори који, не само да мисле да постоји логичка веза између позитивне и негативне слободе, већ сматарају да је реч о једном појму са два аспекта. До овог закључка се долази простим испитивањем случајева. На пример, негативна слобода (слобода „од“) ограничења у јавном саопштавању мисли и уверења, може се изразити као позитивна слобода (слобода „да“) да се те мисли и уверења јавно саопштавају. Скоро свака врста слободе се може изразити или преко негативне или преко позитивне слободе, а да се притом не изгуби ништа на значењу.


Zaključak

На почетку смо се питали да ли слобода може постојати као универзална категорија или творевина друштва. Пошли смо од претпоставке да прва теза не може бити тачна, зато што би то био празан појам, а да се смислено о слободи може говорити само када говоримо о заједници људи. Најпознатија дефиниција слободе као два појма јесте Берлинова – негативна и позитивна слобода, где он даје предност негативној слободи, зато што је она донела много мање изопачења кроз историју, него позитивна. Ова два појма Берлин је представио као логички независна, међутим лако се показало да то она нису. И опет смо се вратили да почетак питања о слободи као творевини људи. Једно је сигурно – она се остварује кроз праведан политички поредак, који поштује слободу појединачних људи, и омогућава им, да се, кроз државу, остварују на сопствени начин. С друге стране, мора постојати међусобна толеранција међу људима, тражење у њима циља, а не само средства за остварење сопствених интереса – поштовање онога што је у нама суштинско.

 

 

 

 


Српска Касандра

Kolumna — Аутор desnamisao @ 14:33

Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

 

Политичке прилике и сам живот у Србији доиста имају неке елементе лоше латиноамеричке сапунице. Сам поглед на странке које чине владајућу већину подсећа на класичан и никад превазиђен расплет једне дуге и отужне приче која је одувек претила да ће имати овако патетичан крај.

 

Брак

После низа година беспоштедне мржње, прозивки и најбезочнијих увреда, па чак и међусобних оптужби за убиства, две завађене стране постижу договор упркос "бројним несугласицама у прошлости" и, као у свакој лошој мелодрами, одлуче да проведу остатак живота заједно. Свекрва и снаха хитају једна ка другој срећне, раздрагане, већ заборавивши пакости које су једна другој учиниле. Отац младића коначно прихвата јадну и сиромашну девојку и благосиљајући тај брак, уводи је у друштво достојних и племенитих, готово, дама.

Говорим, наравно, о браку Демократске странке (са додацима) и Социјалистичке партије Србије. Једино остаје нејасан идентитет матичара.

Ово свечано и дуго ишчекивано весеље догодило се након превремених парламентарних избора у мају 2008, када је младожења, бесно поручивши осталим претендентима да је млада њему обећана, озваничио заруке са СПС-ом, при том обећавши да се младин мираз више неће узимати у обзир, и да је СПС сада члан хуманитарног удружења "демократске и проевропске странке", седиште Њујорк, Улица Сорошевих фондова бр. 17.

Разуме се да је господин Пендрек понуду оберучке прихватио. Не постаје се сваки дан од друга-господин. Нарочито ако си имао тако истакнутог идеолошког оца. Наравно, други разлог је Пендреков страх да не заврши као уседелица и не шета туђе мачке. У том настојању је свакако успео. Заиста, тешко да ико више помиње младиног грешног оца. Стиче се утисак да је и сам друг Пендрек прошао кроз такав духовни и ментални преображај да се свог бившег председника никако не може сетити. Кажу да ни фотографије не помажу, увек се разбесни из непознатих разлога. Мора да је у питању раздражљивост услед подсећања на велики губитак.

Заиста, његова амнезија је постала скоро озбиљна колико и Председникова. Замислите, када су чувени Слобин кофер донели из Хага, министар Пендрек није желео ни да га додирне. Имао је, кажу, лоша искуства са коферима још од "афере Кофер". Увек се испостави да јадник мора да објашњава да је кофер заменио са локалним тајкуном на путу ка аеродрому. Дешава се и то. Елем, бол и тугу за покојним председником утапа у редовном дружењу са садашњим председником. Обојица, кажу, често вежбају окретне игре. Још кажу да друг Председник може нагло да промени страну па почне да игра улево. Или удесно, већ по потреби. Важно је само да се врти. Сада је, кажу, на левој нози, десни ослонац у виду министра иностраних послова полако попушта.

 

Таблоиди

 

 

Као и у сваком медијски пропраћеном браку двоје важних, истакнутих особа, важну улогу играју њихови интервјуи, опањкавања, преваре и напади на могуће супарнике.

Како би уверили грађанство да нема места бризи због све већег пораста насиља у Србији, властодржци нас уверавају у борбену готовост српске војске. Јадне су вехабије када Србију брани таква војска! Министри и председник уверавају грађанство да места бризи нема, да је борбена готовост на максимуму и да је држава сигурна. Слажем се. Нису прецизирали само о којој се држави ради. На ову изјаву, поједини генерали су, прича се, дали духовиту опаску да ако је ово стање задовољавајуће, не би било згорег размислити о монтажним војним објектима који би се изградили уз границу. Исплатљивије је у случају тактичког повлачења. Ваља све изместити у Београд. Ту ћемо границу ваљда одбранити.

Нажалост, временом је љубавна страст престала, али је остало дубоко поштовање и сарадња. Младожења је, кажу, пажњу усмерио на младу девојку, новопридошлицу у селу, која је напречац освојила његово огромно, великодушно срце. У тешку је ситуацију доведен младожења- шта да чини? Наиме, девојка која му је запала за око је ћерка познатог „мрачњака“ и „изолационисте“. Питање је како би јавност прихватила овакву везу. Срећом, па је непознати матичар девојку учинио богатом удавачом. Од тада, сви се утркују у хвалоспевима младој лепотици.Многима ние право- зар након свега, зар након свих борби са њеним оцем Председник сада жели да је прими у своје велико срце?

Остало је да се види хоће ли се овде изродити нешто више од обичне, пролазне заљубљености.

Оно што је сигурно је да се садашњи министри не предају, а нови би, колико данас, да ускоче у европски воз без дневнога реда. Сви желе да буду покрај друга Председника и сапуњаве владе. Господин Градитељ Мостова, господин Пендрек, друг Наоштрено Перо, друг ПДВ и слични живописни ликови под вођством друга Фикуса за сада не дају своја места олако. Додуше, у периоду празника делувало је да се друг Фикус претворио у Деда Мраза. Много обећава, али је изгледа финансијска криза захватила и Северни Пол.

У овом наизглед идеалном браку има и слепих путника, као и у сваком другом. Изгледа да министри имају проблема да се сложе чак и око најосновнијих ствари. Сем око употребе пендрека. Ту делују јединствено и одлучно. Пре свега искусно. Европски пут се мора одбранити по сваку цену од “мрачњака“ и “изолациониста“. Замислите, такви су нас уочи избора убеђивали да владајућа коалиција обмањује народ...како их није срам! Европска влада је доказала да су предизборни снови били истинити. Бар тако кажу на телевизији, зар не?

Ништа не сме угрозити српски пут ка ЕУ. Оног момента када тамо уђемо чак ће престати на територији Србије и глобално загревање.

 

Претња држави (институцији брака)

 

 

Драги грађани, уколико нисте знали, претња нашој држави не долази од стране терористичких група, сецесионистичких аспирација у Војводини, Космету и Рашкој области, већ од Фејсбука!

Да, тако је, добро сте чули. Фејсбука. Сва се полиција ангажовала како би ухватила интернет криминалце који шире мржњу и прете властима. Срећна ли је ово земља ако су јој највећи проблем интернет криминалци. Устав је дозвољено кршити када се негира суверенитет државе, али то никако није дозвољено када је у питању света институција вербалног деликта. Тако је наша полиција још једном потврдила способност и одлучно реаговала. Искусни SWAT тимови упадају у станове опасних и злогласних криминалаца, одвлаче их од њиховог опаког наоружања (компјутера), а затим исти деактивирају. Сада је наша вољена држава на челу са нашим вољеним Председником потпуно сигурна!

Док Војвођанска академија наука и уметности започиње свој мукотрпан рад на стварању војвођанске нације и војвођанског језика, дотле у српској полицији праве планове за хапшење опасних терориста- српских навијача.

За вехабизам, пардон тероризам казна од 3-13 година, за убиство младића од стране полицајца 7, за убиство Катарине Марић од возача министра Веселинова 4, за гажење детета од стране пуковника у пензији у алкохолисаном стању 3,5 године, за убиство Заблаћанског од стране председника општине годину, а за тучу са тешким телесним повредама оквалификовану као покушај убиства 10 година. То је правна држава!

 

Шта нам брачни пар поручује- докле овако?

 

 

Предлажем да наши властодршци уместо српске државне химне „Боже правде“ за химну прогласе мелодију из серијала „Звездани Ратови“ коју чујемо кад год угледамо Императора или Дарт Вејдера. Такође сматрам да би требало, у обраћању медијима, уместо преноса њихових речи пустити исечак из серијала у коме Дарт Вејдер дише. Једино тада би медијска слика у потпуности одговарала реалности у којој живимо.

 

Просечан Србин нема посао или је у опасности да га изгуби и живи на ивици подношљивог.На телевизији гледа културне емисије попут „Великог Брата“ и “Тренутка Истине“. Трује се илузијама о бољој будућности “већ колико сутра “ и европским новцем.

У међувремену гледа вести. Када човек чује изјаве наших министара помисли да слуша Нострадамуса. Ех, шта све наши министри не проричу! Разгалили су нам срца и угрејали душе (а и стомаке кад смо код тога) својим говорима о рајској земљи у којој Сунце никада не залази и која само што није постала стварност. Треба само искрено веровати. Доиста, достојно Јовановог Откровења. Чак нуде и датуме остварења, свакога месеца нове! 

 

 

Европска Србија?

 

Дакле, "европска Србија", свакако! Иако тренутно више подсећа на једну озлоглашену азијску деспотију. У тој земљи, кажу, постоји само један телевизијски програм који контролише државна власт. Кажу, постоје спискови непожељних, нимало налик сабраним делима "Бисери Соње Бисерко". Кажу да људи губе посао, да им се прети и да их уходе због вербалног деликта. Кажу, док грађани живе у беди и сиромаштву, медији их убеђују у супротно.

Срећом, све друкчије од наше ситуације.

Добро дошли у Пјонгјанг, престоницу Републике Невојводине. Његова светост, господин друг Председник прима понедељком и средом. Заказати код Палме чим се врати са Бетовеновог концерта. Преосталим данима је на баскету, игра сам против себе. Увек добија. Кажу, да када баш дуго не може да погоди кош, представници медија и његови лични саветници обруч помере баш колико треба да Председник погоди. Нема зиме за Србе.

Срећом, чули смо две срећне вести, не знам за коју да се одлучим. Да ли за велику веру министра здравља у српско здравство које је мукотрпно градио протеклих десет година или то што ће председник Тадић усвојити керушу Милу?

Дижем обе руке за Милу.

Keep up with good work, mister President(e)!

 

 http://www.nspm.rs/samo-smeh-srbina-spasava/srpska-kasandra.html


Како их није срамота?

Kolumna — Аутор desnamisao @ 21:22

Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

Питање из наслова текста поставио бих дежурним организацијама за заштиту људских права, борцима против угњетавања, који не силазе са малих екрана протеклих десет година. Упућујем га медијима, упућујем га политичарима.

На данашњи дан 2004. године извршено је етничко чишћење Срба на Космету. У тексту на сајту Б92 под насловом „Годишњица мартовског насиља“[1] могу се прочитати неке невероватне ствари. На пример, 17. марта 2004. године на Космету се десило „насиље“ иако су га званичиници НАТО окарактерисали као „етничко чишћење“. Затим, говори се о узроцима „насиља“ и о „демонстрацијама“ које су се претвориле у насиље према Србима. Узрок је троје утопљене албанске деце, што је злочин за који су окривљени Срби (и то неправедно, мада то у тексту не стоји).

У два дана, убијено је 19, а више од 900 људи је повређено. Уништено је или оштећено 35 православних цркава, а неколико хиљада Срба је напустило своје домове.

И то је злочин који носи квалификацију „насиље“, „нереди“. То све ауторима овог срамног текста није било довољно већ су на крају текста напоменули: „Истог дана када је на Косову избило насиље, у вечерњим сатима су у Београду и Нишу запаљене џамије, а у Новом Саду су демолирана стакла седишта Исламске заједнице. "[2]

Наравно, не дâ се наслутити ко је прогоњени а ко прогонитељ – једнако су окривљени. Нити би Албанци прогонили Србе да није било утопљене деце, а и да је тако, то није ништа страшно, пошто и Срби пале џамије по Србији. Дакле, обични, обострани нереди.

Како вас није срамота? Да ли је то објективно извештавање?

Док се свим силама залажете за доношење резолуције о „геноциду у Сребреници“, под изговором „чисте савести“ и „помирења“, овако извештавате о злочинима над Србима?

Претвараћемо се да сам ја „објективан“ новинар и да желим, по истом принципу, да направим објективан извештај о злочину у Сребреници. Замислимо да сам у тексту написао да се у Сребреници догодио злочин који сви остали називају геноцидом. Злочин се догодио након што су Срби испровоцирани зверствима Насера Орића и његових трупа које су по околним селима поубијали српске жене, нејач и старце, те нису чак ни домаће животиње оставили у животу. Шта би било, када бих даље напоменуо, да су након тога, Бошњаци палили српске цркве.

Шта би ми тада одговорили еврореформски медији, савест нашег друштва, сила невладиних организација које се баве људским правима свих осим Срба?

Тужилац и судија исти, окривљени одговара за оно што није починио а џелат пере крваве руке, док ми ликујемо и надамо се Европи, бољој будућности и помирењу. Џелат и жртва, руку под руку, па истом стазом у бољу будућност. Добро каже наш народ: „Ко нас је клео није дангубио“.

Што се тиче невладиних организација и владиних опозиционих парламентарних странака, они ће позивати на одбрану од великосрпске агресије и када на Космету и остатку Србије не буде било више од десет Срба.

Како их није срамота?

[1] http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2010&mm=03&dd=17&nav_id=418235

[2] http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2010&mm=03&dd=17&nav_id=418235

 

 

http://www.nspm.rs/komentar-dana/kako-ih-nije-sramota-q.html
 


Powered by blog.rs