Desna Misao

ČESTITKA

Kolumna — Аутор desnamisao @ 14:47

Piše: Miloš Ilić

  

 

      Ukoliko zelite duhovno okupirati neku zemlju morate joj uništiti stare vrednosti, morate pokolebati veru njenih gradjana u sopstvene bogove i sopstvenu snagu. Morate duh jedne nacije očistiti od njenih specifičnih vrednosti, njenog identiteta, morate slomiti bogove njenih praotaca. Morate potom njen duh poput balona ispuniti šarenim lažama, svaštarijama a u stvari ništarijama, morate potom pumpati balon duha jedne zajednice nesnosnom prazninom, prazninom koja boli, do bezumlja; do nesnošljivog straha a potom ako želite naciju srećnih robova dati malo igre na svoj način.

Tek tada, ukoliko ste dobro izvršili prethodne zadatke, dakle ako ste joj izvukli tlo po kojem je nekada gazila, što su njene vrednosti, kultura i njena duhovnost, tada možete nastaviti ubistvenom propagandnom mašinerijom. Njen poslednji vapaj tada morate umiriti totalnom pasivizacijom. Njen otpor, proistekao iz slobodoumnosti, slobodoljublja i zdravog razuma istom načiniti smešnom i retrogardnom. Do stupnja potpune idiotizacije njenju volju, kolektivizam i svest uništiti atomizacijom i polarizacijom, čoveka morate učiniti neprijateljem sopstvene zemlje. Njegovu solidarnost pretvoriti u smešni tradicionalizam, u nešto vulgarno i nazadno; jednostavno čovek mora da se oseca otudjeno kako od sebe samog, tako i od drugog čoveka. On se mora osloboditi bremena i zadataka koje mu daje sopstvena nacija da bi lakše mogao ispunjavati one koje mu zadaje druga, ali i sam njegov duh mora biti očišćen ili kako se to već kaže "dekontaminiran", ali uvek, tj.nikad ne možete biti sigurni.

Zato morate da je unizite, otklonite potencijalne lidere, nikako ne smete dopustiti da mediji, ti bogovi današnjice koji su u stanju da izmene prošlost, za stoosamdeset stepeni preokrenu sadašnjost i nametnu sliku budućnosti, budu nezavisni, oni moraju biti u vašim rukama. O ne, ne smete dopustiti da se uvidi masovna nezaposlenost- u horu pevajte o dvesta hiljada radnih mesta. O, ne nikako ne smete dopustiti da se na licu ukaže samilost i sažaljenje prema onima koji su ostali kako bez radnog mesta, tako i bez parčeta hleba te tako bivaju primorani da prose a takvih je svakim danom sve više, morate horski pevati o perspektivama Evropske Unije po svaku cenu. O ne, ne smete dopustiti da narod primeti koliko je ponižen i ugnjetavan, da mu se otima deo po deo teritorije, da je pitanje koliki deo države će uopšte ući, ako ikada uđe, u EU. Horski zapevajte o velikoj pobedi. Ali, šta, čini mi se da čujem jedan bas koji je (bar po ovom pitanju) započeo neku čudnu, vama stranu ariju, iskače iz tonaliteta, uh, to se ne sme dopustiti. Morate javnosti jasno reći da je on evroskeptik, da ne želi Srbiju u Evropskoj Uniiji, da nas taj bas svadja sa susedima; morate ga ućutkati, morate pozvati svoje miljenike da ga smene, jer zaboga horsko pevanje podrazumeva harmoniju.

 

 

Na svojim svemoćnim medijima, morate proglasiti zdrav razum za bezumlje; napor za odbranu teritorijalnog integriteta za ludost, ukazivanje na realne opasnosti od širenja separatizma za paranoju. Vi za protivustavno delovanje(umesto primerene reakcije policije, tužilaštva i sudstva) morate dati nekakva kisela i ne baš sasvim jasna objašnjenja ili ne, još bolje ne, nemojte reći ništa, možda vas neki argumentovani glas opozicionara ućutka pa ispadnete smešni, a nikako ne smete ispasti smešni. Vi u horu za nedostatak gasa morate optuživati bilo koju prethodnu vladu jer zašto biste dok sedite u istoj uradili išta po pitanju sanacije zatečenog stanja. Vi morate graditi, mesto toga, imaginarne mostove i metroe. Vi morate za 6km asfaltiranog puta prirediti spektakl. Ukoliko vas načelnik generalštaba javno opomene da ne postoji strategija za odbranu države vi ga morate smeniti da ne uzrujava vaš mirno zaspali narod, narod veselih robova. Vi morate umesto obrazovnih i vaspitnih emisija davati kojekakve reality show-e. Umesto podsticanja na vraćanje tradicionalnim vrednostima poput porodice, iskrenog prijateljstva i ljubavi u prvi plan morate istaći vrednosti poput sponzorstva, licemerja i poltronstva. Umesto efektivne borbe protiv porasta nasilja u vaše studije pozovite kojekave eksperte koji će nam lepo objasniti šta je to nasilje, a usput pustite još i koju scenu eksplicitnog nasilja. Umesto argumentovane borbe protiv "opozicije" morate jednima ponuditi novac a drugima funkcije te ih tako ućutkati po sistemu lepo nama-lepo vama, a sve u cilju da se ne budi narod "srećnih robova".
Dakle, veliki je zadatak pred vama, treba izgraditi potpuno nov govor, jedan novogovor. Zaista, veliki je posao pred vama. Moram reći da Vam i ja moram odati priznanje.Na tom ste putu daleko dogurali.

Na dobrom ste putu.


Искушавање здравог разума

Politički život — Аутор desnamisao @ 04:41

Пише: Милан Дамјанац

 

 

     У Србији се човек лако навикне на кризе. Протеклих дана смо сведоци економске кризе, гасне кризе, кризе владајуће коалиције. Могло би се рећи да је нормално стање у Србији кризно стање. Таква тврдња упућује на закључак да су српски политичари неспособни да се супротставе иједној кризи а да не изазову неку нову. Наши политичари воле да се, на пример, позивају на аргумент дуплих стандарда. Овај аргумент се највише користио у контексту одбране Косова и Метохије у саставу Републике Србије. Позивали смо се на кршење међународног права и политику дуплих стандарда према нама, и то са пуним правом. Када су нас водећи светски политичари и медији проглашавали крволоцима, геноцидним народом,великосрбима, кривцима за избијање ратова 90-тих, наша политичка елита се позивала на дупле стандарде и неправедан третман Срба и Србије, и то са пуним правом. Дакле, било је пуно момената када је Србија доживљавала на својој кожи политику дуплих стандарда, односно лицемеран однос светских моћника и њихово иживљавање над малим народима, само зато што им се може. Последње што би Србија требала да чини јесте да се руководи сличним принципима који могу нанети штету искључиво њој самој.

Конкретно, мислим на гасни споразум са руским Гаспромом око куповине НИС-а и изградње Јужног тока и споразума са италијанским Фијатом око куповине Заставе Крагујевац. На први поглед, рекло би се, два одлична уговора за Србију. Оба ће условити отварање хиљаде нових радних места и утицати позитивно на развој Србије. Међутим, добар део наше политичке елите и медија хорски позива на поништавање уговора са руским Гаспромом, тврдећи да је сам уговор штетан по Србију, да је НИС продат у бесцење, тек за неку копејку, како се изволео изразити један од министара. Исти министар даље тврди да не постоје гаранције за изградњу Јужног тока, да не треба веровати Русима на реч и да смо НИС могли да продамо некој западноевропској компанији која би издвојила знатно више новца.

Уколико упоредимо овај уговор са поимањем уговора о продаји Заставе закључићемо да је уговор о продаји Заставе знатно пожељнији за Србију. Целокупна политичка елита и сви медији, говоре хвалоспеве о овом споразуму. На питање горе споменутом министру, какве су гаранције да ће Фијат заиста уложити средства у Заставу, ако имамо у виду да не постоји потписани аргумент, министар је тврдио да је добио усмена уверавања од председника Фијата и од званичника Италије и да он у њихову одлучност не сумња. Верује им.

Упитајмо се да ли је ово политика дуплих стандарда и да ли је ово пример лицемерја републичке власти.

Са једне стране, Фијат је дао довољно гаранција усменим путем, док са друге стране, Гаспром даје гаранције писмено али необавезујуће. Резултат: Италијанима верујемо а Руси нас лажу. Са једне стране, Фијат је преплатио Заставу, са друге стране, Гаспром је НИС добио на поклон. Резултат: Влада и ресорна министарства улажу све више новца у опоравак Заставе, како би је Италијани откупили, а НИС је откупљен за новац који сад не бисмо могли ни у сну да добијемо, имајући у виду светску финансијску кризу. Са једне стране, уговор са Италијанима је сјајан за Србију, са друге стране, уговор са Русима је штетан по српске интересе. Резултат: уговор са Фијатом је заиста сјајан за Србију уколико буде спроведен, а уговор са Русима је још бољи пошто ће само од транзита гаса Србија имати велику провизију и директан транспорт гаса, чиме би избегла будуће ’’гасне кризе’’.

 

Наравно, оваква политика дуплих стандарда штети искључиво српским интересима и њеним грађанима. Одмах након избијања гасне кризе, Руси одлучују да убрзају изградњу Јужног тока како би имали алтернативни пут снабдевања Европе гасом. Да нисмо прихватили споразум са Русима, убеђују нас, помогле би европске компаније. Које европске компаније- да ли исте оне компаније које не могу да обезбеде снабдевање сопствених држава?

Српски политичари превиђају да цела Европска Унија зависи од дотока руског гаса. Да не спомињемо што су Немци, када су се нашли у сличној ситуацији као данас Србија, без одлагања прихватили сарадњу и споразум са Руском Федерацијом. Овом приликом треба споменути случај ЈАТ, када је, на инсистирање странке истог министра, одбијена понуда руског Аерофлота да купи већински део акција српског авиопревозника. Тада је тај исти министар тврдио да Руси нуде мали новац, те да има гаранције да ће ЈАТ купити какав аустријски авиопревозник. Сувишно је истаћи да Аустријанци никада нису дошли, да је већ неколико тендера за продају ЈАТ-а пропало, а да је руски Аерофлот за исти новац купио италијанског авиопревозника. Нама очигледно руски новац није једнак новцу који пристиже из осталих европских држава. Штета, игледа да остатку Европе руски новац уопште није на одмет.

Данас, Србија је у опасности да остане без авиопревозника. Да је било мудрије политике тако нешто се не би доводило у питање. Хвала Богу те се усвојио споразум са Гаспромњефтом; у супротном, видели бисмо ми још пуно хладних, ледених зима.

 

 


СМЕХОМ ДО СУЗА

Politički život — Аутор desnamisao @ 04:37

Пише: Душан Вучковић

 

 

 

„Оно што је Милошевићева „победа“ над НАТО пактом, то је Динкићева „колатерална корист“ од СЕКЕ.“

Уколико постоји каква антрополошка сличност између  Енглеза и Срба, то је свакако склоност ка црном хумору, слабо разумљивом и бизарном осталим народима.  Присећајући се неких изјава наших политичара, чини ми се као да се, уствари, присећам неког од коментара јунака фамозних Мућки. Из мора таквих изјава узмимо само две такве, по много чему парадигматичне.

Аутор прве је  Слободан Милошевић. Након прекида НАТО бомбардовања, када је испред камина народу честитао мир, обзнанио је овај шаљивџија „победу Србије“ над најмоћнијом војном силом.

Дуго времена сам мислио да ће ова изјава покојног шефа државе бити најупечатљивији пример српског црног хумора. Преварио сам се. Постоји једна друга, ако не више, а онда макар једнако упечатљива. Чули смо је баш негде с почетка „светске економске кризе“, а њен аутор је знаменити министар економије Млађан Динкић. На забринуто питање једне новинарке како ће наша, и онако зависна и економски слаба земља успети да се избори са овим колективним бауком, дао је господин министар више него оригиналан одговор. Србија ће наиме, за разлику од развијенијих земаља, од светске економске кризе извући „колатералну корист“, јер ће инвеститори схватити да је Србија у овим одсудним тренуцима више него повољна земља за улагање, а пре свих, схватио је то, по министру, потпредседник Фијата.

Црни хумор, међутим, поред шаљиве, има и другу, мрачну страну.

Убрзо након те своје „шале“,5. октобра 2000. Слободан Милошевић је извојевао сличну „победу“, а и остало је нејасно како овај „победник“ над НАТО пактом није ангажован од стране неких љутих противника Запада, Кубе или Венецуеле, рецимо? Уместо тога, Косово и Метохија су окупирани, а поред све политичке и медијске моћи, Слободан Милошевић је изгубио на изборима и окончао у Хашком казамату.

 Исто тако, време које јо непосредно након оног хумористичког бисера министра Динкића дошло, донело је непотписивање општег колетивног уговора, галопирајући раст курса евра, рестриктивни буџет,повећање цене свих намирница и услуга, а стављање личних доходака „под лед“.

 

 

Када би желели да нађемо неку сличност између ове двојице, готово по свему различита политичара, то би свакако била присуство јаке уверености да народ могу обмањивати до бесвести, и одсуство било каквог, тим положајима доликујућем, осећају за одговорност. Оно што је Милошевићева „победа“ над НАТО пактом, то је Динкићева „колатерална корист“ од СЕКЕ.

Хана Арент се једном приликом питала „да ли је права суштина истине у њеној немоћи, а права суштина моћи у подмуклости?“ Питање, разуме се, чисто реторско. Свака власт има моћ, а то укључује и скривање истине у појединим моментима, јер би њено тренутно откривање угрозило безбедност земље. Отуда и постоји институција „државне тајне“, примењивана у свакој држави. Но, на овој сличности, темељи се, како нас Арентова поучава, и један принцип разлике између  друштвених уређења. Уколико је политичка моћ добијена на поштеним изборима,  уколико се користи за постизање добробити те већине, и уколико долази до мирног одрицања исте након могућег пораза на изборима – реч је о демократској држави. Уколико се пак она користи само за задобијање, увећање и останак на власти, реч је о тоталитарном државном уређењу, полицијској, репресивној држави.

Бојим се да овде она сличност између Енглеза и нас почиње да бледи. Црни хумор у Енглеској углавном прaктикују глумци, а код нас председници република и министри финансија. Оно што се на нашим медијима прилично бенигно представља као црни хумор неких јавних делатника, у уређеним земљама схвата се као неопростива неозбиљност. А неозбиљност при тако важним државним и националним питањима знак је нечије ароганције и уверења да је недодирљив.   

Као што знамо, Милошевића више нема, али неодговорности нових политичара има на претек. Оно што не знамо је докле ће је бити. Одговор зависи од тога колико смо сви спремни да понесемо бреме одговорности које демократија доноси, и да на наредним изборима, ма кад их председник Републике заказао, покажемо немирење са ароганцијом и неозбиљношћу.

Како ствари сада стоје, овакве изјаве наших политичара, јавност је спремна да гледа као на неки виц. У суморној стварности остаје нам само да се смехом бранимо. За време убрзаног пропадања Римског царства, један посматрач са стране је, посматрајући опуштене Латине, иронично запазио Moritur et ridet.

Смеју се, а пропадају.

Уколико, пак,  и код нас све на смеху остане, брзо ће нас сустићи сузе.

Оне горке.

 

Субота, 18.јануар 2009.

 


Кратак приказ српске дијаспоре

Politički život — Аутор desnamisao @ 03:59

Пише: Стефан Драгојевић

 

 

     Реч дијаспора (расуто семе) грчког је порекла и означава припаднике једног народа који живе одвојено од матице.

 

Слободан Јовановић, Милош Црњански, Род Благојевић, краљ Петар II Карађорђевић, Борислав Пекић, сва су то велика имена српског народа. Шта им је заједничко? Живот вам отаџбине.

 

Историја српског народа је једна историја ратовања, протеривања, миграција, расејања али увек исте љубави према отаџбини и велике носталгије према родном крају и држави:

 

Тамо далеко, далеко од мора, тамо је село моје, тамо је Србија!“

 

Да ли речи једне песме могу да објасне једном странцу шта осећа Србин далеко од своје земље? Могу? Али да ли могу да објасне другом Србину? Не могу!

Нажалост данас се ствара утисак да је наша дијаспора један неактивни колектив који нити осећа нити жели да има икакве везе са матицом. Да данас увек, људи који чују да се неко вратио у Србију, спопадају га питањима „Зашто си се вратио?“, „Шта радиш овде?“, „Ја бих одмах отишао из ове земље!“, итд... . Нажалост тешко је да се објасни појединцу да емоције, носталгија и осећај који неко има док је у иностранству, далеко од своје родбине, породице, пријатеља, земље много тежак и сетан, и да једва чека да се врати у земљу из које је отишао.

 

Наравно мора се шире сагледати питање односа матице и дијаспоре и из свих углова. Први угао је политички, пошто сама политика условљава однос према дијаспори; какво је стање у земљи по свим питањима економије, друштва и живота.

 

 

Да би још боље схватили односе у дијаспори морамо да сагледамо околности које су проузроковале исељавање(силом или милом) као и доба тих догађаја:

 

  1. Средњевековна исељавања и сеобе, попут великих Сеоба Срба у источну и западну Европу;
  2. Старо исељеништво, тј. потомци исељеника који су се отиснули у свет пре Другог светског рата;
  3. Послератна политичка емиграција, тј. Срби и њихови потомци који су били принуђени на одлазак из земље победом комуниста у грађанском рату 1941-1945;
  4. Економска емиграција: радници разних занимања и стручњаци који су отишли у западноевропске и прекоморске земље 1961-1991 у потрази за професионалним и материјалним успехом;
  5. Избеглице од рата и последица рата у бившој Југославији од 1991. наовамо.

 

Прву тачку чине Срби који се налазе на територији АП Војводине, као и Срби у Војној Крајини и Мађарској.

Другу тачку чине Срби у Америци, Енглеској (један од најпознатијих је Чедомиљ Мијатовић) и у осталим западним земљама. Већина њих је асимилована или је изгубила сваки контакт са матицом. Џорџ Војновић и Карл Малден су истакнути представници те групе.

Трећу тачку чине Срби антикомунисти, ројалисти као што су били Слободан Јовановић, Борислав Пекић, Милош Црњански, Момчило Ђујић, краљ Петар II Карађорђевић и тд. Потомци тих Срба данас имају контакт са матицом, свесни су свог порекла и држе значајне позиције у друштву, као што су Род Благојевић.

Четврту чине људи као Бранко Милановић и Наташа Радојчић Кејн.

 

Пету, последњу групу, чине људи који су због ратова и економских неприлика отишли из земље.

 


О називу

Politički život — Аутор desnamisao @ 17:00

 

Пише: Владимир Пудар

 

 

 

Када данас у Србији кажете да сте десничар, како то страшно звучи. Одмах себи прилепите етикету снаге прошлости, антиевропејца, ратног хушкача. Фашисте и неонацисте.  Бити десничар се сматра назадним, ретроградним, старомодним.  Још увек се нисмо ослободили оног комунистичког једноумља, по којем све што има другачије мишљење треба што више маргинализовати, оцрнити и по могућности забранити.  А умерена десница и конзервативна мисао су највећи противници комунизма.

Да би се разумело колико су етикете које се лепе на десничаре неутемељене, потребно је објаснити које су то идеје деснице и конзервативизма.

А како је све почело? Назив десница вуче корен из Француске револуције, када су монархисти и присталице рестаурације седели на десној страни Скупштине.  И управо је Француска револуција место на  коме настаје конзервативизам као модерна идеологија. Узећемо за претпоставку да су конзервативизам и десница синоними. Три начела Француске револуције су слобода, братство и једнакост. Од ова три начела, конзервативизам у потпуности прихвата само прво.  Слобода је заснована на достојанству свих људских бића. Али слобода није неограничена. Она је ограничена слободама других људи и зато су неопходне институције које ће реаговати уколико дође до сукоба слобода. Идеју братства ова идеологија не прихвата. Ако су сви људи браћа, онда прихватамо да будемо браћа и са убицама, силоватељима. Појам једнакости конзервативизам схвата као апстрактну једнакост - једнакост пред законом. Социјализам га схвата као конкретну једнакост – где свако треба да узима и има исто. Људи су различити, неко је способан, неко мање способан, неко је више, неко мање интелигентан. Због тога је потребно обезбедити једнакост у могућностима, али не и једнакост у исходу.

Основна заблуда о конзервативизму је да су конзервативци противници свих промена. Како кажу противници ове идеологије, да је мајмун био конзервативац човек би још увек живео на дрвету. Један мој пријатељ је приметио да би конзервативац полако сишао са дрвета, а аутор оне крилатице би вероватно пао на главу. Дакле конзервативци јесу за промене, али за добро промишљене промене, промене којим се неће негирати све оно што је претходило тим променама. Однос конзервативизма и социјализма је сличан односу појмова реформа и револуција. Када се погледа историја Велике Британије, можемо да видимо да су највећи реформатори били управо конзервативци.

Према конзервативцима, породица је основ сваког друштва. Људском бићу је потрeбна љубав, разумевање, осећај припадности, а то се најбоље учи и стиче у породици.  Због тога је, према конзервативцима , све већа тенденција развода брака, али и других појава које разбијању класичне породице опасност која прети модерном друштву. Неке друге идеологије су сматрале, или још увек сматрају, да држава треба да обавља функције породице, тј. да држава треба да се бави васпитањем деце.

 

 

Код нас се ствара слика да су конзервативци и десничари противници Европске уније. А управо су оснивачи Европске уније били два десничара. Министар спољњих послова Француске Роберт Шуман и канцелар Немачке Конрад Аденауер.

На крају, сва начела и идеје које сам овде навео јасно говоре да се не могу изједначавати идеологија конзервативизма и деснице са екстремним покретима какви су фашизам и нацизам. Ови покрети се можда могу пре сврстати на страну левице, екстремне левице по неким ставовима. Код нас постоји тенденција, верујем из зле намере, да се поистовећују ове две потпуно различите ствари. Величање побеђених снага из II св. рата , мржња према другим народима, нетрпељивост и решавање проблема силом није и не може бити тековина десне мисли и конзервативизма.

Овај текст има за циљ да одговори на најчешће заблуде које се у нашем друштву јављају у вези са конзервативизмом и десницом. За расправу о осталим аспектима ове идеологије, а пре свега економским, као и филозофским потребан би био много озбиљнији рад и много више простора.

 

 

 

 


Гранд Б92 Србија

Kulturna politika — Аутор desnamisao @ 20:59

Пише: Милан Дамјанац

 

       Гледајући телевизију за време празника, приметио сам велику рaзлику између српске програмске шеме и програмских шема околних, ако хоћете и свих западних земаља. Сам поглед на програм наших телевизијских станица говори о тужном стању српског идентитета и непостојању културне политике. Упоредимо само хрватске медије са српским и наћи ћемо јако мало сличности. Док се на хрватским медијима слави национализам и национални идентитет, на нашим се слави анационалност, те у том контексту имамо и телевизије које се баве искључиво пропагирањем мржње према сопственом народу, док се у исто време боре против нетолеранције.

Да све може бити другачије, показује светао пример телевизијских мрежа наше браће из Републике Српске. На овим каналима могли смо да пратимо углавном поучне емисије које се баве српском културом, вредностима и празничним обичајима, могли смо погледати квалитетне домаће и стране филмове, чути изворну српску музику, епску поезију, чак и гусле. Могли смо видети српску народну ношњу , чути трубаче, уживати у народним играма.

За то време, на нашим каналима, могли смо видети програмске шеме у којима је главно место заузимала Гранд продукција и разноразне емисије потпуно нејасног карактера, попут оне на Б92 која је била посвећена исламу. Далеко од тога да писац ових редова има нешто против ислама и муслимана у целини, али је невероватно да се за време празника који слави велика већина грађана Србије, телевизијски термин посвети обичајима друге верске групације. Уколико сте помислили да је то све, преварили сте се. Уочи празника, на поменутој телевизији, имали смо прилике да одлгедамо филм са хрватским преводом. Замислите шта би се догодило у Хрватској када би на телевизији био приказан филм са српским преводом на ћирилици?  Не треба ни трошити речи о третману српских певача у Хрватској и хрватских у Србији. Ваља само споменути да је у Хрватској тужен један радио медиј пошто је на захтев једног слушаоца пустио песму Мирослава Илића у којој спомиње српско село. Приватна тужба је образложена нанесеним душевним болима које је проузроковала песма српског аутора. А ми само и даље певајмо гас, гас.

На сам дан Божића, на телетексту споменуте телевизије, могли смо прочитати да је данас празник који празнује мањи део хришћана, те да је већи део хришћанског света Божић већ прославио по правом календару . Ова опаска на крају празничне честитке је у току дана исправљена. Писац ових редова не може, а да се не упита по којем основу је примерено да се коментаришу унутрашња питања цркве и обичаји верника? Није ли управо овакво понашање споменуте телевизије пример нетолеранције, није ли ово увреда за православне вернике у Србији, а и шире?

        Сада би био ред да се позабавимо и Гранд продукцијом. Постоји мишљење да је стара српска музика, под којом подразумевам и кафанску музику новијег датума, одраз сељачког менталитета. Коришћење израза сељак у негативном смислу смо наследили из периода комунизма, када су српски сељаци плански сељени у градове ради индустријализације у претежно пољопривредној земљи. Ова потпуно нерационална одлука довела је до пропасти српско село, а једна од функција борбе против сељака је била њихова сатанизација. Тако су они од носилаца српства и државе, који су захваљујући пољопривреди одшколовали своју децу која су касније чинила политичку елиту Србије, доживели да их називамо руглом народа, неукима, носиоцима српског шовинизма и некултуре. Једино што нису успели да објасне јесте следеће- по чему се, у културном смислу, разликује српски сељак од америчког фармера? Сељак је сељак. Једино код Срба није тако. Кад бисмо заиста били у праву, морали бисмо и већину Швајцараца прозвати сељацима, међутим, ти "сељаци" живе много боље него што ћемо ми икада живети.

 

Да је овај потез био потпуно нерационалан, видимо на примеру Београда, који данас има два милиона становника, док су села потпуно опустела, и то у земљи која би могла да живи искључиво од пољопривреде! Тако се они који остају на селу и мањим градовима називају сељацима од стране грађана, такође бивших сељака. Наши грађани  су стога чинили све како би се разликовали од тих сељака или како их једна опозициона партија данас назива, руралаца. Резултат видимо. На телевизији можемо видети/чути искључиво турбо-фолк и електронску музику. Дакле, Тома Здравковић је оличење сељачке музике, али су зато Тина, Мина, разноразне Африке и сличне, оличење урбане Србије. Човеку је довољно да преслуша стихове те модерне српске музике. Полуголе девојке (а некада и голе) без икаквог певачког талента, уз мешавину разноликих музичких праваца, певају о голим грудима, задњицама, преварама и сличном. Вредности које се пропагирају кроз овакву музику су видљиве на улицама наших градова. Полуголе девојчице, које већ од основне школе почињу да личе на своје идоле, младе спонзоруше и искусни спонзори, успешни бизнисмени . Противљење сваком моралу и пропагирање разврата јесу главне поруке ових узвишених стихова.


 

Друга варијанта је да се клатимо  на електронској музици уз неки опијат, чиме бисмо истакли разлику између грађана  и сељака.

Истина је да се нове генерације морају васпитавати у духу српске традиције и моралних вредности. У супротном, немојмо се стално жалити да су други криви за нашу неспособност и за стање у којем је наша омладина.      

 

    


Српска бајка

Kolumna — Аутор desnamisao @ 20:19
  Пише: Душан Новаковић


     

 

  

           На самом почетку, немојмо се заваравати да се некада у овој земљи живело лепо и срећно. Постојали су периоди када се живело боље и када се живело лошије, али добро се у овој земљи никада није живело. Било је доста избора од деведесете на овамо и обећавало се много тога, сећамо се сви или бар многи од нас брзих железница, еурополиса, зајма за препород, уласка у ЕУ до 2004, бољег живота, стандарда као Швајцарска, здравства, пензионог осигурања...све је то било и прошло, а од свега тога нисмо видели ништа. Зато хајде да се осврнемо макар на последње изборе када нам је обећано толико тога, а самим тим и да се подсетимо конкретних изјава неких који нашу државу данас воде (а где је воде не знају ни сами, једно је сигурно, а то је да се крава бику води, а државом да се управља).

Пре само шест месеци данашња власт обећавала нам је бољи живот, веће плате, неколико стотина хиљада нових радних места, 1000 евра најмање од продатих акција до краја 2008. године,  одбрану Косова и Метохије у саставу Србије.....много тога, а од тога? Подсетимо се само предавања једног просечног дипломираног психолога и шта је рекао студентима економије на једном од београдских приватних факултета на тему светске економске кризе. Рекао је да ће Србија профитирати од финансијског потреса у свету и економске кризе, као да Србија није део овог света и део ове Европе! Да ли је могуће да нам до јуче говоре да ми треба да уђемо у Европску Унију а данас нам говоре да је можда и добро што нисмо део ЕУ јер би криза била већа?

 

 

Овакве констатације примећује и човек који нема завршену основну школу, а камоли неко ко је ишао у још неки разред средње школе након тога. До свега овога долази услед нестручног вођења свега за шта су се данашњи властодршци ухватили, па тако: Аеродром Београд води човек који је једва завршио средњу школу, а након тога завршио курс у Лондону на тему „шадо“ економије, а данас се хвали како је Аеродром процветао, а како и не би када су таксе на београдском аеродрому највеће у Европи (то су ти ЕУ стандарди ваљда); предавања на тему светске економске кризе на Мегатренд факултету држи човек који је дипломирани психолог и објашњава будућим економистима о економском стању и кризи у свету (вероватно је и он о томе слушао од некога па је мислио да је и нешто научио); једно од најважнијих министарстава води човек који је као председник омладине своје странке пре много година добио стан од много квадрата у Београду, који иза себе има аферу с неким Нинџа корњачама са коферчетом.

 

 

 

Данашња политика, доласком оних старих опет се своди на то да се око оних главешина који се за све питају ставе глупљи и неспособнији како свог претпостављеног никада не би срушили. Сетимо се само Мирка Марјановића који је око себе имао све најнеспособније сараднике како би он изгледао као најпаметнији и најспособнији. Проблем који је пратио Мирка и неке данашње функционере јесте што су они тада, а и ови данас, знали јако мало, па самим тим сви испод њих нису знали ништа. На конкурсима се примају синови, деца, снаје, таште, рођаци...па тако данас имамо неколико генерација једне исте породице у градским и републичким властима. За сада распознајемо династије Кркобабића и Јовановића. Неки су нам чак предочили да ће се залагати за систем департизације власти а несумњиви разлог томе је сигурно тај што партија која се залаже за тако нешто нема ни чланова, а камоли кадра за било какав озбиљан посао.

Како је та департизација урађена, видимо по следећем: у систем градске и републичке власти, као и покрајинске, уведен је нови систем “фамилијаризације“ власти што је до сада незапамћено на овим нашим трусним подручјима.

Фамилијаризације власти није било ни за време Друга, а ни касније за време другова. Очигледно да су нам они који тврде да Европа нема алтернативу сервирали нешто што је ваљда у Европи уобичајена пракса.

 

 


Живети у овој земљи, дакле, захтева дозу предострожности. Пречесто смо испадали наивни и лаковерни. Пречесто су нас лагали. Стиче се утисак да имамо обичај да брзо заборављамо, те зато тако и пролазимо. Следећег пута, немојмо се поводити за медијском пропагандом коју контролише власт, већ погледајмо колика нам је држава, од чега ће сутра живети наша деца и немојмо наседати на бајке о бољем животу које пропагирају они који не умеју ништа друго но да се баве демагогијом. Немојмо да после поново испадне да је вук појео баку- и ником ништа. Другови су дошли, друговe ћемо и отерати, а све због тога да би Србија живела, јер СРБИЈА НЕМА АЛТЕРНАТИВУ!

 

Живела Србија!

 


Демократски тоталитаризам: Обрачун код О. К. корала

Kolumna — Аутор desnamisao @ 20:19

   Пише: Милан Дамјанац

 

 

          Већ пар месеци из наших топлих домова пратимо српску латиноамеричку сапуницу влада Србије. У овој епизоди, за љубав председника се боре министар војни и начелник генералштаба. Водећи се познатом изреком, да онај ко не зна слушати, не зна ни заповедати, друг Министар са великим искуством пажљивог ученика долази у позицију непажљивог наредбодавца. Војска трпи само челичну руку. И то једну. Обрачун код О. К. Корала завршио се лоше по начелника. Како и не би. Млад али искусан начелник, који се калио на Counter Strike-у сваке недеље, уздао се у своју униформу и  симпатије доживотног председника. Невоља је у томе што је и друг Министар рачунао на то исто. Мора да је кравата пресудила.

Уочи одлуке, друг Председник је уверавао грађанство да нема места бризи, да је борбена готовост наше војске на максимуму и да је држава сигурна. Слажем се. Није прецизирао само о којој се држави ради. На ову изјаву, поједини генерали су, прича се, дали духовиту опаску да ако је ово стање задовољавајуће, не би било згорег размислити о монтажним војним објектима који би се изградили уз границу. Исплатљивије је у случају тактичког повлачења. Ваља све изместити у Београд. Ту ћемо границу ваљда одбранити.

За то време, у духу бриге, разумевања и државничког односа према грађанима, друг Председник је поручио да грађани по сваку цену у предстојећој години морају сачувати радна места. Не зна се само да ли мисли на подизање барикада или има на уму нешто друго.

 

Можда мисли на то да ће држава обезбедити нова радна места. Спекулише се да ће бити доста слободних места у самој влади, уколико друг ПДВ изађе. Скочиле су цене министарских места. Сада се након ступања на дужност мора певати и пригодна песмица другу Председнику на увце. Певала би се и премијеру али кажу да он још увек није обавештен да је премијер. Дајмо му времена. Песмица се зове- Све за Европу, Европу низашта у оригиналном извођењу Ненада Чанка. Ваља га надмашити. Часове певања му је давао Ђоле Балашевић. Додуше, ваља прво научити тај хрватски језик, нећемо ваљда певати његовом исквареном варијантом?

 

Садашњи министри се не предају, а нови би, колико данас, да ускоче у европски воз без дневног реда. Сви желе да буду покрај друга Председника и сапуњаве владе. Господин Градитељ Мостова, господин Пендрек, друг Наоштрено Перо, друг ПДВ и слични живописни ликови под вођством друга Фикуса. Додуше, у периоду ових празника делује да се претворио у Деда Мраза. Много обећава, али је изгледа финансијска криза захватила и Северни Пол.

Изгледа да министри имају проблема да се сложе чак и око најосновнијих ствари. Сем око употребе пендрека. Ту делују јединствено и одлучно. Пре свега искусно. Европски пут се мора одбранити по сваку цену од мрачњака и изолациониста. Замислите, такви су нас уочи избора убеђивали да нема ништа од ССП-а, од беле шенген листе, гомиле стипендија...како их није срам! Европска влада је доказала да су предизборни снови били истинити. Бар тако кажу на телевизији, зар не?

Шта тек рећи о јадиковкама!

 

Друг Наоштрено Пенкало се јада јавности да нико не поштује његове пророчке способности! Ех, шта је све друг Наоштрено Пенкало алијас Пророк предвидео! Разгалио нам је срца у овим хладним данима, угрејао душе (а и стомаке кад смо код тога) својим говорима о рајској земљи у којој Сунце никад не залази и која само што није постала стварност. Треба само искрено веровати. Доиста, достојно Јовановог Откровења. Чак даје и датуме!

Предлажем му, од срца, да оснује своју религију, Пенкализам, пошто сам прилично убеђен да би имао доста верника у земљи Србији. Прави пример је удружење младих грађана Србије симпатизера ЛДП-а, Европа нема алтернативу. Погледајте само ту верност, ту оданост, ту покорност! Чак и ако ЕУ икада пропадне они ће и даље веровати и прогнозирати њен повратак. Она је ту, у нашим срцима. Треба само искрено веровати и надати се.

У Пенкализму, следбеници би имали обавезу да макар једном недељно потписују папире са ЕУ без претходног читања. Нема везе што друга страна неће потписати. Треба веровати.

Друг ПДВ, за то време, не верује Русима на реч али верује Италијанима на поглед. Постало је модерно да се не верује Русима. Не верује док не види написмено, да ће која копејка и њему завршити у џепу. За Италијане може и на црту, али за Русе- неће моћи!

 

"Спречићемо те лопове да украду оно што је наше, нећемо руски НИС" одреда поручују сви Пенкалисти и други истомишљеници министра ПДВ-а. Како патриотски, како државнички наступа друг ПДВ. Бриљантно. Он доследно брани своју позицију. Допустиће да се посао заврши и остаће у влади али нека се зна да је он био против тога. Ха! А ви видите шта ћете. Да су којим случајем Аустријанци хтели онда бисмо се те бескорисне реликвије социјализма одрекли за један евро. И то кад му Народна Банка дотера курс, чим се исплате новци од улагања у жирафу.

 

Не бојте се грађани, преживећемо и ову финансијску кризу. Са кризама бар имамо искуства.

 


 


Powered by blog.rs