Desna Misao

Након десет година

Politički život — Аутор desnamisao @ 19:13

Пише: Милан Дамјанац

 

 

        24. марта 2009. године навршава се 10 година од почетка злочиначке агресије држава чланица НАТО пакта против Савезне Републике Југославије и Србије.

Бомбардовања НАТО-а била су у већини случајева усмерена на цивилне објекте, стамбене зграде, предузећа, болнице и школе. Више од 50.000 уранијумских пројектила дугорочно контаминирају животну средину, бомбардовањем хемијских комбината вршено је тровање људи и околине, а касетне бомбе и мине и данас сеју смрт.

У овом тексту, међутим, нећу говорити о бомбардовању. У овом тексту ћу покушати да кажем пар речи о тренутном односу светских моћника према нелегално проглашеној независности Косова, која је последица злочиначког разарања Србије.

Сецесионистичка творевина, настала на тлу међународно признате и суверене Републике Србије представља јединствен пример лицемерја већине западних земаља, међународних институција, пружајући нам увид у то колико живимо у свету којим не доминира ни право ни правда, већ искључиво право силе, односно интереси најмоћније светске државе САД. Управо под притисцима САД-а, већина европских држава признала је сецесионистичку творевину насталу на тлу државе Србије, чиме су прекршиле међународно право, хелсиншки завршни акт и резолуцију УН 1244.

Признавањем јужне српске покрајине владе ових земаља отворено стају на страну оних влада које отворено крше међународно право, заводећи тако тиранију над малим и мирољубивим народима који се не могу одупрети самовољи моћних и великих сила, само зато што су јачи од њих. Право јачег које је у овом случају подржало неколико десетина светских држава може нас одвести само у период нестабилности и хаоса, које су сви правдољубиви народи света хтели избећи након великих страдања у оба Светска рата у којима је пострадало више стотина милиона људи, већином цивила. Овим преседаном подстичу се амбиције сваке терористичке организације и сецесионистичке творевине, да се претњама, убиствима, прогонима и  притисцима може остварити крајњи циљ.

Крајњи резултат оваквог деловања јесу масовна кршења људских права на тлу нелегалне државе Косово. Преговори о питању статуса Косова текли су у два одређена смера- стандарди и статус. Стандарди нису испуњени, а статус је дефинисан. Прошло је готово 10 година од доласка мисије УН на Косово. За све то време, ниједан од циљева мисије која је стационирана на Косову по плану УН 1244 није испуњен. Двеста хиљада протераних неалбанаца није враћено својим домовима, а они који су остали налазе се под полицијском пратњом. Њима је угрожено право на слободно кретање, па чак и најосновније људско право- право на живот. Након неиспуњавања стандарда, флагрантно је прекршено међународно право и статус је утврђен мимо Савета Безбедности.

Треба истаћи да је аргумент " да Косово представља последње нерешено питање које је преостало након распада СФРЈ" није тачан. СФРЈ се распала по препорукама Бадинтерове комисије, која је утврдила да се она може распасти искључиво по АВНОЈ-евским границама република које је чине. Косово није било република у саставу СФРЈ, већ покрајина Републике Србије која је била у саставу СФРЈ, те је стога отцепљење покрајине потпуно нелегитимно и нелегално.  

Данас, такозвана  Република Косово представља црну рупу Европе, државу која се бави шверцом, дистрибуирањем наркотика и трафикингом људи, корумпираном владом у којој седе бивши команданти терористичке организације ОВК-а, како су је називали и сами званичници Стејт Департмента. Водеће личности у тој влади су доказане масовне убице и вође мафијашких кланова.

Ваљда не треба ни спомињати аферу о трговини људским органима која је откривена недавно и то од, ни мање ни више, већ бившег главног тужиоца трибунала у Хагу, Карле дел Понте.

 

 

Културна баштина Срба је готово уништена, велики број цркава и манастира срушен, те се многи од њих данас налазе под заштитом УНЕСКУ-а а највећи манастири под даноноћном стражом КФОРА. 

      Врхунац лицемерја је третирање косовских албанаца као народа који је искористио право на самоопредељење и називање истих "Косоварима". Један народ не може искористити право на самоопредељење два пута. Албанци су већ искористили то право када су створили независну државу Албанију. Косово представља другу албанску државу и успутну станицу ка крајњем циљу- стварању етнички чисте, Велике Албаније на рачун околних међународно признатих држава. Интересантно је како се не осуђује оваква тежња Албанаца али зато, готово свакодневно можемо чути гласове да се Србија мора дистанцирати од снова о  Великој Србији. Не могу а да не цитирам речи Бране Црнчевића: Колико Србија треба бити велика да не би била мала или колико Србија мора бити мала да не би била велика?”.

Данас, можете бити и Црвени Кмер, али уколико имате подршку САД-а, ваша земља одише демократским вредностима и поштовањем људских права. Треба само споменути Саудијску Арабију. Циљ бомбардовања је постигнут- база Бондстил на Косову је изграђена.

Доживели смо стварање војске косовских Албанаца која ће бити опремљена најмодернијим наоружањем које ће обезбедити њихов највећи савезник, САД. У току је долазак ЕУЛЕКСА на Косово, а ми се питамо- шта ће бити са преосталим Србима и осталим неалбанцима на Косову у наредним годинама и да ли је Косово доиста "последње нерешено питање након распада СФРЈ" или нам је бивши амбасадор Нeмачке Цобел говорио истину?

Да ли је Војводина следећа?


ДОКТОРКА ДЕМОКРАТА И ГОСПОЂИЦА СЕПАРАТИСТКИЊА

Politički život — Аутор desnamisao @ 19:07

Пише: Душан Вучковић

 

 

         „Посланици Јерков ни на крај памети није да би, за промену, 'слушаоци' планираних трибина могли нешто и да к а ж у, а да, након тога, нешто и у ч и н е.“
Интервју народне посланице Александре Јерков у претходном броју НИН-а уверио ме је да је Необичан случај доктора Џекила и господина Хајда Р.Л.Стивенсона, једно од ретких, ванвремених остварења, не само у области књижевности, већ и антропологије и психологије.
Госпођица Јерков је замољена да прокоментарише договор председника републичке и покрајинске Скупштине да се са актом новог статута Војводине крене у турнеју широм Србије. Амбиција Славице Ђукић Дејановић и Шандора Егерешија је, по свему судећи, да се грађани и њихове локалне самоуправе увере да у нареченом акту нема ничега што би водило евентуалном одвајању Војводине од Србије.
Одговор госпођице Јерков навешћу у целини: „ Тај договор је добар, јер је договорен на нивоу институција, председника две скупштине. С друге стране, парадокс је да о статуту Војводине одлучују Нишлије, Врањанци или било ко други ко не живи у Војводини. И Нишлије и Врањанци, или неко трећи, треба сами да за своје средине одређују слична питања и како ће живети. То је и смисао децентрализације. Али, ја сам скептична колико ће та турнеја статута по Србији бити ефикасна. Питање је колико су ти људи заинтересовани да, поред свих других проблема које имају, слушају о статуту Војводине. С друге стране, то није лоша одлука, ако људи у Србији мисле да је статут Војводине некакав сепаратистички акт, тако да је потребно да им се из прве руке објасни и покаже да то није тачно.“
Оволика мере амбиваленције није очекивана од иначе жустре посланице Јерков. У њеном одговору сударају се две равни: демократска и сепаратистичка рађајући непремостиву противречност.
Госпођица Јерков најпре поздравља договор јер је он плод сарадње две демократски изабране институције. Моћ уређених правних земаља и почива у њеним квалитетним институцијама, а не у самовољи једног или неколицине грађана. Мишљење које треба поздравити.
Међутим, одмах затим у докторки демократи буди се госпођица сепаратисткиња која сматра парадоксом то што о статуту Војводине не одлучују само Војвођани, већ и остали грађани Србије. Уместо да ксенофобичне Нишлије и Врањанци, и они „трећи“ (Санџаклије, вероватно) гледају своја посла, они би да расправљају о Војводини. Њима госпођица сепаратисткиња свесрдно препоручује да поступе слично Војвођанима, јер је то, по њој, „смисао децентрализације“.
Даље у интервјуу сепаратистичка страст полако почиње да тиња, па се опет, додуше само привидно и као нека врста гарнирунга враћа она госпођица демократа. Она гаји сумњу да ће поред огромних егзистенцијалних проблема које не-Војвођани имају, они бити ради „да слушају“ о статуту Војводине.
Не знам да ли изван гласача ЛДП-а у том „остатку“ Србије има некога ко ће поверовати у алтруистичке мотиве посланице Јерков, која унапред учествује у патњи тих посетилаца потенцијалних, за њих неважних и досадних трибина са темом статута Војводине. Но, и да их има, психолошки индикативна реч слушају ће их ваљда разуверити у добре посланицине намере. Улога грађана на тим трибинама биће, како иста предвиђа, сведена на слушање онога што ће издекламовати какав сужбеник ЛСВ-а или неке НВО. Но, то онда неће личити на трибине организоване о једном важном питању унутар једне демократске и правне државе, већ на послератне конференције Комунистичке Партије, када би локални комесар или секретар Комитета прочитао какву одлуку са врха, а пар дискутатната се сложило са њим. Тада би уследило оно „Живео Тито! Живела Партија!“, и грађанство би се разишло кућама у илузији да су и они важни учесници у државном одлучивању.
Од те речи слушају, тако омиљене особама ауторитарног душевног склопа, опет на први план интервјуа посланице Јерков, ступа она госпођица сепаратисткиња, волунтаристкиња, револуционарка, а, не бојим се то рећи, и прикривена фашисткиња, док докторка Демократа одлази полако у сан,овога пута онај вечни.
Посланици Јерков ни на крај памети није да би, за промену, слушаоци планираних трибина могли нешто и да кажу, а да након тога нешто и учине. Рецимо да не поверују промотерима новог статута и да апелују на своје изабранике у Скупштини Србије да не дају свој глас при одлучивању о том кобном акту. Или, на пример, да потпишу петицију Нове Српске Политичке Мисли којом се од Уставног суда тражи да оцени уставност таквог акта. Или да, пак, у својим срединама, а зашто не и у Војводини, организују трибине на којима ће се расправљати о лошим странама предложеног статута, попут дводомности парламента.
Све ове демократске могућности изван су ауторитарног видокруга посланице Јерков.
Како пак изгледају њени погледи на јавну расправу, улогу институција, децентрализацију и уопште не-Војвођане,који при томе још нису ни гласачи ЛДП-а или левог крила ДС-а?
Демократску јавну расправу она види као слушање. Србијанци треба да буду задовољни што им је и толико дато. Становиште сасвим примерено једној “револуционарки”, али не и демократи.
Такође, владавина права и институција ваљда је некакав лукави изум српских ксенофоба и националиста, јер ће евентуално враћање акта новог статута Војводине покрајинском парламенту на поновно разматрање „само говорити о односу Републике према Војводини и њеној скупштини“. Онда би, ваљда, грађанима Војводине, а то, верујем госпођца сепаратисткиња свим срцем жели, постало јасно да јој Србија никакав напредак не жели. То што статут није прошао чак ни покрајински референдум посланицу не забрињава. Довољно би, по њој било да само Војвођани, тј. посланици њеног парламента о томе одлуче. Како се пак централни одбори неких странака, попут ДС-а или ЛДП-а не слажу са погледима својих покрајинских колега, посланица одговара: „Зар они тамо то боље знају?“. Овим реторским питањем њена се аргументација завршава. Такође класичан егземплар покушаја легитимизације волунтаризма, насупрот институционализму.
Суштина децентрализације није, како је писац ових редова до сада мислио, демократским путем изборено повећање ингеренција локалних самоуправа, већ самовољни потез тренутне(еврореформске, по могућству) власти, без икакве консултације са државном управом, а такво је отприлике гледиште народне посланице Јерков, јер војвођански модел без референдума она препоручује и осталима. Књишки пример сепаратистичке идеологије.
И на крају о посланициној перцепцији не-Војвођана. Они треба да слушају, да поновимо то још једном.Тако ће „из прве руке да им се објасни и покаже да то(да је акт сепаратистички) није тачно.“ Стиче се из речи госпођице сепаратисткиње утисак да је подухват што су га Славица Ђукић Дејановић и Шандор Егереши осмислили, личи на некакву вечерњу школу где ће се ђацима Србијанцима објаснити и показати, оно што су изумели њихови суграђани Војвођани. Ако буду само пажљиво и без запиткивања слушали, верује посланица Јерков, схватиће да у новом статуту Војводине нема сепаратистичких елемената.
Зашто Србијанци не могу сами да схвате оно што су Војвођански парламентарци направили, већ им је потребно то показивати и објашњавати? Ово питање се само по себи намеће. А једини логички одговор је да су Војвођани супериорнији од становништва остатка Србије. Делује ли, онда, она малопређашња теза о прикривеном фашизму претерано? И делује ли декларативни антифашизам посланице Јерков прилично бледо и дегутантно? И не чини ли се да је такав антифашизам, заправо ништа друго до антисрбизам?

 

 

Да се на крају вратимо на ону докторку демократу.
Можда је за њу и боље да остане у вечном сну. Када би се пробудила видела би да против ауторитарности госпођице сепаратисткиње има далеко мање шанси него доктор Џекил против господина Хајда.

Уторак, 3. фебруар 2009. године


Srbija-santa leda

Politički život — Аутор desnamisao @ 18:54

Piše: Miloš Ilić

 

        Pre izvesnog vremena pojavio se izveštaj Helsinškog odbora u Srbiji za 2007.godinu. Na stranu to šta se može očekivati u takvom štivu, ono na šta bih ja skrenuo pažnju zapravo jeste ilustracija na koricama istog. Čiwenicu da je Srbija na istoj ilustraciji prikazana bez Kosmeta kratkoročno je digla prašinu bar medju delom intelektualne elite (pre svega mislim na onaj deo iz Nove Srpske Političke Misli), no prašina se brzo slegla. Kako se eto to desilo,i to tako brzo da nismo stigli ni da razmislimo o tome a kamoli da se o tome izvestimo, smatram da data ilustracija ipak na neki način stoji.
Srbija danas zaista nalikuje jednoj takvoj santi leda, koja nevodjena nikakvim državničkim ciljem, bez jasne strategije, počupanih korena postepeno se otapa, deo po deo. Ilustracija bi smatram bila još potpunija da su na njoj prikazana i dva ledena brega, koja bi naravno metaforički predstavljala SAD I Rusku Federaciju. Srbija, svima je to jasno, grca u aferama. Možda je to i bio razlog zbog kojeg se prašina brzo slegla, tj. da bi se obratila pažnja na neke sledeće. Glas vojvodjanskih separatista sve se više i jasnije čuje, oni više svoje namere nemaju potrebe ni sakrivati. Nažalost, takve stavove, umesto da ih u najboljem slučaju čujemo na ulici, čuli smo ih za skupštinskom govornicom i to ni manje ni više nego iz grla jednog od članova vladajuće koalicije. Odmah se postavlja pitanje da li to vlast krši sopstveni ustav na koji se zaklela da će braniti. Dok rastu tenzije u preševskoj dolini, uz čak razmenu vatre iz puščanih cevi, pristalice i simpatizeri Ljajića i Ugljanina demoliraju Novi Pazar. Dok, sada već bivši načelnik generalštaba javno obznanjuje da država nema jasno definisanu strategiju za odbranu države, te sukoba istog sa ministrom vojnim, koji se rešio na već poznat nam način. Dok vladajuća i neuništiva G17 izjavljuje da je prodaja NIS-a Rusima pljačka(šta li bi se moglo reći o ostalim privatizacijama o kojima se mudro ćuti, valjda ruski novac nešto smrdi). Dok se opozicija cepa, valjda pod uticajem onih koji nam i kroje sudbinu ovakvu kakva je danas, raznih ambasadora te domaćih tajkuna. Postavljaju se dva pitanja: Šta ovu santu zapravo i drži na okupu kroz njene tolike različitosti, kroz njena trvenja, kroz njeno bezumlje i besciljno lutanje? Drugo pitanje je : koliko će sve to trajati, odnosno dokle? Na prvo pitanje je daleko lakše odgovoriti, ono nam se i samo nameće- interesi; no iz njega kao da već sledi sledeće: šta će biti kada i interesa nestane, kada se i preostala javna preduzeća privatizuju te se ostane bez enormnih bonusa, beneficija i masnih plata. Ko će tada imati želju da vodi ono što preostane od ove države?

 

 

Srbija danas stoji usamljena, besciljno lutajući po mirnom ledenom okeanu, ne znajući kamo da se okrene. Srbija danas, sa vlasti na čelu nema odgovornu državotvornu, patriotsku, časnu vladu već vlastodržce sa ogromnim uticajem na psihu običnog čoveka, već zastrašenog sveopštom medijizacijom. Način njegovog razmišljanja postaje takav da se može smestiti u kalup propagandnog programa demokratske stranke iliti “nije dobro ali bilo je i gore”. Radnici se i ne usudjuju upitati za povećanje nadnica, zastrašeni od opasnosti gubitka posla.

     Neki smatraju da je rešenje u izborima, što skorijim izborima. Ja smatram da nije, da izbori ne mogu promeniti ništa sve dok ostaju interesi i ovo parčence leda po kojem se još može gaziti. Dakle bez jasno definisanog cilja, bez jasne orjentacije ka jednom od dva grebena, Srbija će nastaviti svoju mirnu , usamljenu i bezciljnu putanju i tako obasjana ledenim suncem topiti se deo po deo…
Za kraj se nameću reči Karadjordja:”Koekude Srbijo”….


Powered by blog.rs