Desna Misao

Да ли постоји Југ цетралне Србије?

Ekonomska politika — Аутор desnamisao @ 13:46

Пише: Соња Николић

 

 

Не могу а да се опет не осврнем на свој југ.Бићу још једна у низу људи који причају о овом  проблему одавно  а чији се гласови не чују. Не могу зато што је изрека „што јужније то тужније заиста постала тачна .Наиме, цела  наша земља  је суочена са великим економским проблемима. Суочени смо са незапосленошћу која износи 20% и због које се налазимо међу пет најгорих европских држава.  Рекордер смо и по стопи инфлације, и деприсијацији националне валуте у односу на евро.

Потребно је опоравити нашу посрнулу економију и решити обичне проблеме које свакодневно тиште грађане наше земље . Од  града до града је ситуација различита, и сви имају проблеме различите тежине. Али ја морам да се осврнем на мој град ,на моје Лебане. У последње време доспели смо у центар интересовања медија због лоше економске ситуације која је снашла општину.

Причају људи о томе а нико да дође и казе : ЕВО КАКО МОЖЕ ДА СЕ ПОМОГНЕ. Сви само причају а од прича нема ништа. Проблема све више а пара све мање, шта треба југ да уради да би власт обратила пажњу  на нас? Да ли треба  да узмемо стиропор па и ми седнемо испред владе?Да ли треба и југ да штрајкује да би нас власт приметила? Тешко,да би ишта успело. Уосталом,то не успева као што смо имали прилике да  видимо.

Садашња  власт заборавља да је и она девеседесетих година била у опозицији и да се борила за ту власт ЗАЈЕДНО са онима које критикује и на које спроводи хајку.  Да се не понављам,сви путеви и све финансије иду у Београд. А југ?    

Општина  Лебане спада у најнеразвијеније општине. Угашени  су некадашњи гиганти :  текстилна индустрија “15 мај експортекст, ”трикотажа”, “козара”, метална индустрија “1 мај”, графичко предузеће “Полет” итд….. Просек  плате међу најнижима у Србији, али многи ни то не примају. Небрига Београда за југ Србије може бити погубна за југ. Срушене су наде да ће се приватизацијом нешто поправити.У општини Лебане не ради ниједно друштвено предузеће (слично стање је и у другим општинама у Јабланичком округу) па су просечне зараде минималне. Сви траже посао и свакоме треба помоћи, али одакле почети ако власт не обраћа пажњу на нас?

Према статистици националне службе за запошљавање  5200 (стално се помињу различите цифре јер број очигледно варира стално) људи је без посла. Према попису  општина  има 24500 становника, половина старих. Што би значило да Лебане има рекордну незапосленост у Србији од 50%. Шта ми треба да урадимо да би власт обратила пажњу на нас? У последњих неколико година из Лебана се иселило  неколико хиљада људи,који се у завичај враћају тек  кад се домогну пензије. Стање је жалосно.Свако тражи за себе и породицу боље услове за живот, а примамљива чињеница  да су у Београду плате веће два пута а запосленост три, наводи људе у најмању руку на одлазак у Београд. Статистика казе да су плате у нашој општини у 2010 години биле у просеку 25061 динара. Да ли је тај просек  урађен на основу примања примања државних и општинских служби?

Све је више корисника материјалне помоћи, људи живе од дечијих додатака и материјалног зато што нема ниједне могућности за запослење.Ниједно друштвено предузеће нема производњу а самим тим нема ни нових запослених. Друштвена предузећа која су приватизована не раде, друга су отишла у стечај а нека су затворена.  Све  је више младих, школованих људи који одлазе у потрази за бољим животом и запослењем, зато што једноставно нема могућност за запослење у свом граду.

У нашем граду највише функционише услужна делатност, примају се минималци али се ипак скрпи крај са крајем, зато што су цене колико толико прилагођене платежној моћи грађана. Највеће потешкоће су када се има студент у кући, сваки родитељ воли да његово дете заврши факултет. Велика су одрицања и жртве, треба подмирити и дете које се школује а и своје обавезе кући а како то учинити са минималцем од 15000 динара?

Мислим да је ово све чешћи проблем свуда, све је теже склопити крај са крајем до краја месеца. Да ли они у власти уопште знају колико је потребно издвојити месечно за само основне потребштине и да ли су примања довољна за то?  

Него, да се вратим на своје Лебане. Можда су неки и већ упућени у ово, имамо велике могућности за развој туризма. Најближи историјски споменик у близини града је Царичин град, удаљен 7км од Лебана.

Он представља остатке раног Византијског града Јустинијана. Град је саградио цар Јустинијан на месту свог рођења. А овај локалитет  уврштен  је у туристичку понуду Србије,при општини  је основана туристичка агенција.

Поред Царичиног града, близу нас се налази и Радан планина као и Ђавоља варош. Близина ових локалитета пружа могућност за развој туризма у нашој општини. Развој туризма би значио нова улагања, која би донела нова радна места .

 Планова је много а могућности све мање.  Шта се то десило па се овај град толико успавао? Изгледа да док не почнемо да радимо нешто сами не може да нам буде боље. Зашто  власт не види југ боље?  

Уколико се незапосленост не смањи а повећају се миграције, полако али сигурно ћемо постати општина која полако бледи са мапе. Не треба да дозволимо да се то деси, ово је наш град, наш завичај, наш југ. То је место из ког смо потекли, које носимо у срцу, у коме живимо и коме се увек враћамо.

Јер како каже она стара "СВУДА ПОЂИ СВОЈОЈ КУЋИ ДОЂИ" .


Зауставимо продају Телекома

Ekonomska politika — Аутор desnamisao @ 03:51

Пише: Драган Марковић

 

 

 

Власт је одлучила да прода Телеком Србије! Само ћу набројати главне разлоге због чега је такав потез погубан, а онда размотрити да ли можемо нешто да урадимо и да мирним и масовним протестима спречимо ту продају?

Телеком Србија је најпрофитабилније јавно предузеће, чији годишњи профит достиже готово 200 милиона евра. После куповине Телекома Српске (за 646 милиона евра!) и лиценце за трећег оператера у Црној Гори, наш Телеком има преко 7,7 милиона корисника мобилне телефоније. Са додатних 3,4 милиона фиксних и већинским учешћем на тржишту АДСЛ услуга, јасно је да је реч о веома вредној компанији. Телеком улаже у развој домаће привреде, спонзор је готово свих спортских и културних манифестација у Србији, а против продаје се наводе чак и озбиљни безбедносни разлози.

Аргумент против продаје који се не помиње често у јавности је да власт нема легитимитет да прода најбољу српску компанију. Таква одлука није донета у Народној скупштини, нити је таква одлука обећана у изборној кампањи и платформи приликом формирања Владе. Испоставља се да ова Влада испуњава само обећања која је дала странцима (косовска капитулација, Резолуција о Сребреници…), а која нису помињана у изборној кампањи, а да обећања грађанима(200.000 радних места, акције 1000 евра…) и не помишља да испуни. Сматрам да јавна и стратешка предузећа треба да остану у већинском власништву државе, у износу од 51%, јер она могу бити основна полуга развоја Србије. Из наведених разлога (а има их много више) видимо да је продаја Телекома веома лош потез за Србију и да су протести грађана против таквог чина не само оправдани, него су и дужност сваког одговорног грађанина. Посебно када се има на уму незванични податак из једног истраживања да је преко 70% грађана против продаје Телекома. Хајде да видимо ко протесте може да организује?

 

1. Стручњаци и интелектуалци окупљени око Балкан Магазина и бивше министарке др Александре Смиљанић организовано су подигли свој глас против продаје. У отвореном писму Борису Тадићу (јасно им је ко доноси све одлуке у Србији), које је потписало преко 2000 угледних стручњака, посланика, аналитичара…они су изнели низ суштинских аргумената због чега Телеком Србије не треба продавати. Одговоре на постављена питања од бахате власти нису добили, а реформисани медији се не усуђују да власт на незгодна питања подсете. Та медијска блокада као да је обесхрабрила ову групу стручњака и њихова критика је утихнула. Сада је време да опет дигну свој глас!

2. Поједини синдикати су на првобитне најаве око продаје Телекома реаговали доста оштро, најављујући чак и генерални штрајк. Међутим, брзо су ућутали, питам зашто? Крајње је време да се пробуде, грађани су одавно изгубили поверење у синдикалне организације (о лидерима боље и да не пишем). Ако пропусте и преспавају ову продају, њихов кредибилитет ће бити трајно урушен, а пљачка радника ће само бити убрзана!

3. Странке опозиције (ДСС, СРС, СНС, НС) су у својим јавним наступима, конференцијама, саопштењима исказале своје противљење продаји Телекома. То није довољно, потребно је користити сва институционална, али и ванинституционална средстава, како би се продаја мирним путем зауставила. Оштрим противљењем и деловањем против продаје, опозиција би показала да је заиста различита од актуелне власти и да ће бранити макар минимум националних интереса у економији. Постављам питање и странкама власти које се изјашњавају као левичарске: зашто подржавате продају Телекома? Шта је са вашим обећањима да никада нећете подржати већинску продају ни једног јавног предузећа?!

4. Удружења грађана и невладине организације (пре свега национални блок организација) убрзано јачају. Оне су организовањем Породичне шетње показале да су способне да мобилишу велики део јавности и на улицу изведу десетак хиљада људи. Међутим, ова продаја је тест и за њих, да покажу зрелост и спремност на деловање, не само код одбране породичних вредности и противљење геј паради, већ да исту решеност покажу зарад одбране виталних економских интереса Србије и стандарда грађана. Наравно и да схвате да без јаке и успешне економије нема ни јаке државе Србије, која је у могућности да брани своје националне интересе и вредности. А шта је са левичарским организацијама? Светска економска криза дала је велики замајац многим левичарским организацијама у свету, али у Србији се њихова активност не примећује. Време је да изађу из глобалистичког загрљаја интелектуалног и медијског „круга двојке“, која их користи када се треба обрачунати са неком националном идејом или организацијом и да кажу доста распродаји компанија зарад опстанка на положајима и власти.

Очигледно је да свака од наведених група има разлога да се активно супростави продаји Телекома, не само зарад интереса Србије и њених грађана, већ и зарад сопствених интереса и повећања угледа у јавности. Разлози који се могу навести због чега се не организују протести против продаје су, пре свега, страх од нереда. Тај страх власт својом кампањом последњих дана додатно потпирује, при томе делегитимушући сваки протест, повезујући га са хулиганима и насиљем. Најбољи против аргумент је поменута Породична шетња на којој се окупило десетак хиљада људи у веома запаљивој атмосфери пред геј параду, без иједног инцидента (осим повремених погрдних песама). Други разлог због којих се не организује протест је страх од неуспеха, који се објашњава незаинтересованошћу грађана, медијском блокадом, општим неповерењем… Иако нека од поменутих објашњења делују уверљиво, ситуација се мења, јер све више грађана схвата да тонемо све дубље и да је крајње време за суштинске промене. Незаинтересованост и апатија су код дела грађана проузроковане и недостатком наде да се нешто може променити. На свима нама, који се оштро противимо продаји најбоље српске компаније, је да покажемо да је промена могућа.

Нека интернет заједница буде импулс који ће покренути на акцију: ЗАУСТАВИМО ПРОДАЈУ ТЕЛЕКОМА!

 

http://www.slobodanjovanovic.org/2010/10/20/dragan-markovic-zaustavimo-prodaju-telekoma/ 


Европска унија између монетарне и фискалне уније

Ekonomska politika — Аутор desnamisao @ 16:10

Пише: Давид Малиш

 

 

 

Буђење старе даме

 

Чини се да Атлантски океан никад није био плићи. Док су инвеститори очајавали што Европска унија и Европска централна банка не прате у брзини и флексибилности реакције своје "парњаке" с друге стране океана, након одлуке о формирању Европског стабилизационог механизма, изгледа да се европска "стара дама" коначно потрудила да бар донекле прати млађег партнера из "новог света". Помало цинично, а више одсликавајући истину, инвестициони банкари ову, сада се чини већ историјску одлуку објашњавају тиме да су се по први пут челници еврозоне заиста уплашили. И заиста, сећања на „катастрофу“ која је уследила након гашења Лимана су још увек свежа, па су носиоци економске политике еврозоне више него свесни последица кашњења. Председнику ЕЦБ, Тришеу, како је то приметила једна велика прекоокеанска инвестициона банка, требало је мање од 30 сати да говор о „уобичајеном току послова“ са конференције за штампу замени вапајем о „системској кризи“ који је претходио одлуци о креирању плана помоћи.

 

Слично пакету помоћи Грчкој, усвојени Европски стабилизациони механизам ће обезбедити зајмове државама са финансијским проблемима у току наредне три године. Међутим, уместо билатералних зајмова, нови механизам ће се састојати од 60 милијарди евра Европске комисије и 440 милијарди у облику Special Purpose Vehicle ентитета, за који ће гарантовати чланице, сходно свом учешћу у капиталу ЕЦБ. ММФ ће обезбедити додатна средства у износу од 250 милијарди. Са гаранцијама за леђима, овај обећани износ од 440 милијарди евра ће се прибављати преко посебно креираног ентитета који ће позајмљивати новац на тржишту и онда га трансферисати држави која је у невољи. Позајмљени новац ће бити гарантован од стране држава чланица, где ће Немачка имати највећи удео (до 123 млрд евра), а Француска мањи (око 92 милијарде). Износ који је ЕУ изнела на сто, заједно са ММФ-ом, треба да увери тржиште да она може да се носи са дужничком кризом. Али и да пошаље сигнал, слично некадашњем сигналу послатом из САД, да је и најмања чланица „сувише велика да би се допустило да пропадне“.

 

Одмах након објављивања вести о усвајању овог дуго очекиваног плана, Европска централна банка је објавила да је спремна да откупљује државне и корпоративне обвезнице еврозоне, како би "осигурала дубину и ликвидност тржишта". Многи инвеститори су и раније тражили од ЕЦБ да пристане на тај корак и одбијање централне монетарне институције еврозоне да то учини био је један од разлога масовне продаје обвезница која је претходила доношењу поменутог плана. ЕЦБ је такође објавила да ће све интервенције бити стерилизоване и да стога не представљају тзв. quantitative easing[1], односно да нема места страху од инфлације. Овај стабилизациони фонд, који представља, како многи наговештавају, први корак ка фискалној унији, већи је него што се очекивало. Међутим, уколико ово не буде праћено строгим фискалним мерама, проблеми солвентности који су у основи кризе ће се погоршати и, на крају, проширити на само срце еврозоне. Насупрот свему овоме, као и увек ђаво је у детаљима: одлука о расположивом колатералу за репо-операције ЕЦБ, где је ова већ два пута променила своја правила, указује да је централна банкарска институција еврозоне постала изразито политизована током кризе. Упоредо са смањењем јасне поделе између заједничке монетарне политике и националних фискалних политика, чувена независност ЕЦБ почиње полако да бива доведена у питање.

 

Као очигледан закључак, намеће се утисак да је доношењем овог плана изражена јасна политичка воља да се стане иза евра и, самим тим, европских обвезница. Пакет, међутим, не одговара јасно на питање солвентности које је у самом срцу кризе, па су постали преовлађујући гласови да је монетарна унија осуђена на пропаст без сличног фискалног решења. Као што је криза ЕRМ почетком 90-тих подстакла да се убрза формирање дуго планиране монетарне уније, чини се да би тренутна дужничка криза могла представљати ослонац формирања још чвршће уније европских држава. Јер, не само да су земље пристале да стану једна иза друге, већ су пристале и да пренесу део свог фискалног суверенитета и да се подвргну ригорозним програмима фискалне консолидације. Сам стабилизациони фонд износи великих 8% БДП еврозоне. Такође, овај фонд води и заједничим емисијама државних обвезница преко Европске комисије. Иако досадашње искуство Пакта стабилности изазива сумњу у ефикасност процеса у оквиру Екофина и Европске комисије, то не значи да контрола неће бити пооштрена у месецима који следе. У тој контроли главну реч имаће, сигурно, и највећи гарант читаве ове конструкције и земља која је највише уложила у пројекат евра, али и највише добила његовим увођењем - Немачка.

 

Почетна реакција тржишних учесника, након одобравања ових мера преко потребне помоћи, била је позитивна. По први пут тржишни учесници сматрају да је ово довољан износ средстава, а и охрабрени су почетком интервенције од стране влада ЕУ и ЕЦБ. Међутим, централне банке из Система ЕЦБ су, у тренутку писања текста, биле једини купци на тржишту, јер су спредови још увек били велики. С друге стране, и у будућем периоду можемо очекивати изражене девијације у спредовима између различитих државних обвезница, волатилност ће и даље бити велика, а ефекат „бега“ у сигурније облике активе (flight to quality) ће остати присутан још дуже време. Обвезнице Немачке, Француске и Холандије ће и даље бити тражена роба, па самим тим и скупа, док инвеститори ван зоне евра још нису толико уверени у оздрављење и биће прилично опрезни што се тиче повратка на тржиште еврообвезница.

 

Упркос охрабрујућим вестима, постоји и тамна страна приче. Поједини тржишни учесници сматрају да, ставши као гаранти иза пакета помоћи који је ЕМУ усвојила, Немачка и Француска стају у ред земаља које би могле компромитовати свој ААА кредитини рејтинг. Или, како то Штефан Колек из минхенске Уникредит банке каже, „то је врста Понзи шеме на највишем нивоу“. У међувремену, цена осигурања грчког државног дуга путем фамозих Credit Default Swap-ова остварила је пад 10. маја од 370 базичних поена, на 577 базичних поена, што је највећи дневни пад икада (слике 1 и 2).

 


Слика 1: Кретање спреда двогодишњих грчких обвезница у односу на немачке

 

Извор: Bloomberg

 

 

 Слика 2: Кретање CDS-ова Грчке, Португала и Шпаније

  

Извор: Bloomberg


Крај грчке трагедије или рађање фискалне уније?

 

Поред, у почетку споре и донекле препотентне реакције носилаца економске политике ЕУ (када је криза почињала на subprime тржишту САД, тврдило се да ће то бити углавном амерички проблем), један од узрока тренутног стања је и то што су се у протеклих десет година инвеститори превише фокусирали на еврозону као целину, а недовољно на појединачне државе. Увођењем евра, разлике у приносима (spreads) између појединих државних обвезница су се нагло смањиле и нису више одсликавале разлике у чијим темељима леже макроекономске и фискалне основе. Инвеститори су веровали да ће чланице еврозоне ићи истим путем или ће помоћи једне другима. Разлике су, пак, лежале у неуравнотеженом расту у оквиру саме еврозоне. Немачки раст се највише ослања на стратегију у чијој основи лежи извоз. И док у Немачкој раста зарада готово да није било, ова земља је драстично добила на конкурентности – највише од свих других чланица. Пошто је две трећине немачког извоза усмерено ка самој ЕУ и не чуди што су друге државе чланице завршиле са великим екстерним дефицитом.

 

Насупрот Немачке леже земље које се сад већ уобичајено називају периферним тржиштима еврозоне. Проблем с којим се суочавају сва та периферна тржишта је тај што сви деле исте структурне неравнотеже, као што су двојни дефицити[2], што изискује снажну реакцију. Међутим, требаће времена да планови фискалне консолидације дају опипљиве резултате, мада поједине инвестиционе банке верују да се ови планови заснивају на оптимистичним плановима привредног раста на средњи рок, што опет оставља доста простора за даља погоршања. Сходно рангирању чланица ЕМУ према прогнозама Сити банке о буџетском дефициту и дефициту текућег рачуна платног биланса, проблем није само у томе како ће Грчка на краћи рок финансирати своје обавезе, већ и у дугорочном ризику солвентности с којим се суочавају слабије чланице ЕМУ.

 

Упркос појединим гласовима из Немачке који су, истини за вољу, били превасходно намењени домаћој јавности, а који су наговештавали могућност "протеривања" Грчке из клуба евра, то никад није ни био могући исход. Према Мастрихтском споразуму није могуће „протерати“ неку државу из ЕМУ, већ је напуштање могуће само ако дата држава то сама одлучи. Хипотетички, три су могућа разлога због којих би нека држава донела одлуку о напуштању било које монетарне уније. Као прво, напуштањем монетарне уније држава поново стиче контролу над монетарном политиком и политиком каматних стопа. Осим тога, након напуштања монетарне уније стиче се могућност девалвације валуте, али и већа могућност монетизације. С друге стране, трошкови напуштања ЕМУ од стране Грчке су далеко већи. Пре свега, ту су трошкови немогућности измирења обавеза (default), које је неминовно у случају напуштања монетарне уније. Такође, с истим проблемом се суочавају и корпорације, што би могло покренути талас банкротства. Други проблем је тај што би се у том случају домаћи банкарски систем нашао пред колапсом, јер би сваки осетљивији инвеститор затворио своје рачуне у банкама и претворио свој новац у евро (грчки банкарски сектор већ се суочио са проблемом финансирања и извлачењем више милијарди из саме земље). Осим тога, напуштањем Мастрихта, границе би биле затвореније за међународно кретање капитала, што такође није занемарљиво у овом случају.

 

Грчка је дуго изигравала поверење својих партнера из Европске уније, фалсификујући скоро све извештаје о државним финансијама. Али за разлику од Британије, земља Хелена предстојеће фискално прилагођавање не може ублажити експанзивном монетарном политиком или депресијацијом сопствене валуте. Пишући за Фајненшл тајмс, Мартин Волф је, поред поменуте опаске, врло јасно указао на ниску конкурентност Грчке и осталих периферних држава еврозоне, у односу на Немачку. Грчки трошкови радне снаге су, између 2000. и 2009. године, порасли за 23% у односу на немачке. Неминовно затезање фискалног каиша ће, како многи очекују, иницирати рецесију, што ће водити продубљивању дефицита. И док друге државе са великим буџетским дефицитима, попут Ирске (12,2% у 2009.) и Шпаније (9,6%) имају нето јавни дуг од 25% и 33% БДП-а, Грчка се суочава са јавним дугом од 86%. Питање које се у претходном периоду често постављало је да ли се Грчка суочава са немогућношћу сервисирања дуга (тзв. default) и да ли ће бити приморана да напусти еврозону. Ни једно ни друго не долазе у обзир: то би имало катастрофалне последице не само по Грчку, већ по еврозону као целину. Немачка је уложила исувише труда, реномеа и новца да би то дозволила. Шта је, дакле, решење?

 

Већ неко време говори се о томе да је једини начин да се тренутна дубока криза превазиђе, спровођење строге контроле над фискалним политикама земаља чланица. Другим речима, најкраћи пут прерастања у политичку унију за коју многи верују да је једини пут до упеха. Идеја уједињене Европе након Другог светског рата текла је упоредо са чувеном реченицом Лорда Измеја "држати Америку унутра, Русију ван, а Немачку спутаном". Политичка унија која се, кроз завесу спуштену на "грчку трагедију" сада назире значи политичку унију у којој ће Немачка, пошто је поново "пронашла свој глас" после пораза у прошлом светском рату, с пуним правом прописивати правила еврозоне. Али, како је то Питер Зејхан у чланку "Germany: Mitteleuropa Redux" оштроумно приметио, то није "Европска унија у коју су се европске државе уписале, већ Mitteleuropa које се остатак Европе добро сећа". Но, то више није економско, већ политичко и друштвено питање. А на њега одговор не могу дати банкари и економисти, чак ни политичари. На њега одговор морају дати грађани Европе. Какав год одговор био, мислим да присуствујемо рађању једног новог света.

 

 

Давид Малиш

У Београду, 12. маја 2010. године

 

 



[1] Један од облика монетарне политике у случају окружења екстремно ниских референтних каматних стопа (тзв. Zero Interest Rate Policy). Представља, de facto, куповину финансијске активе (државних и корпоративних ХоВ) од стране централне банке, путем новца креираног ex nihilo, како би се очувала и побољшала ликвидност и функционисање тржишта.

[2] Подразумева постојање буџетског дефицита и дефицита текућег рачуна платног биланса.

 

 

 Интегрална верзија текста објављена је на сајту "Српског економског форума":

 

http://www.sef.rs/ostalo/evropska-unija-izmedu-monetarne-i-fiskalne-unije.html 

 


Грешке Владе током економске кризе

Ekonomska politika — Аутор desnamisao @ 17:21

Пише: Драган Марковић 

 

 

 

Ових дана смо сведоци изјава да је Србија изашла из кризе, које се понављају већ неколико месеци. Не улазећи у то колико су оне оправдане,позабавићу се грешкама које је починила Влада Србије у мерама економске политике, од момента када је започела светска економска криза.

На самом почетку, крајње поједностављено, треба подсетити како је криза у свету почела. Финансијска криза је започела на тржишту хипотекарних субпримарних кредита. У једном тренутку дужници нису били у могућности да отплаћују кредите, што доводи до масовне продаје некретнина, које проузрокују даљи пад цена. Банке активирају хипотеке, али због пада цена некретнина имају велике губитке. Ширење кризе даље од банкарског система последица је чињенице да су потраживања банака претворена у хартије од вредности које су многе друге банке, инвестиционе куће и сл. куповале због високих приноса. Због повезаности тржишта криза се брзо преноси и на друге земље.

Прва грешка Владе је негирање кризе, чак је било изражено очекивање да је криза наша развојна шанса. У 2009-ој је забележен пад БДП 2,9%, инфлација је била 6,9%, буџетски дефицит је био нешто више од 4% БДП и износио је око 100 милијарди динара, незапосленост је порасла са 14% на 16,4%, запосленост је пала са 54 на 50,8%... Бројке, али још више свакодневни живот демантују та првобитна очекивања, која и не треба превише анализирати,али је ипак неопходно подсетити на њих.



Значајне негативне последице, пре свега на продубљивање буџетског дефицита произвело је линеарно повећање пензија од 10% на почетку кризе. Повећање пензија је требало да обухвати пре свега најниже пензије, јер је то становништво најугроженије, а повишицом од нпр. 800 динара им није значајније побољшан положај.

Први удар кризе је био на банкарски сектор. Повољна околност је што банкарски сектор у Србији није био укључен у трговину ризичним хартијама од вредности, па није имао директне штете од пада вредности тих хартија. Такође, мере НБС донете у предкризном периоду на успоравању инфлације имале су као нуспроизвод високу капитализованост, значајна ликвидна средства због репо операција и високих обавезних резерви. Међутим, Влада је закаснила у осигуравању штедних улога. Са избијањем кризе долази до панике међу становништвом, које у страху за своје штедне улоге (и под утицајем лоших искустава) из банака повлачи око милијарду евра! Влада тек под притиском ових дешавања, уместо да делује превентивно, повећава висину штедног улога са 3.000 на 50.000 евра, чиме се паника смирује. Последица овог кашњења је очигледна и требало је више од годину дана да се повучена средства врате у банке.

Почетком 2009. године долази се до још једне грешке, до једностране примене Споразума о стабилизацији и придруживању, односно његовог трговинског дела. Смањене су царине на читав низ производа из ЕУ и таква мера је имајући у виду дубину кризе и значај прихода од царина била економски неприхватљива. Иако је ЕУ још крајем 2000. године олакшала увоз производа из Србије, примена споразума је једнострана, јер Србија је смањила царине, а није могла да користи заштитне механизме и фондове ЕУ као својеврсну надокнаду због тог смањивања царина. Прогнозе колики ће бити мањак због ове примене кретале су се до 300 милиона евра, али је губитак био око 100 милиона евра, јер је због кризе значајно смањен увоз.

Једна од већих грешака је све веће задуживање Србије. На крају 2008. учешће спољног јавног дуга било је око 25% БДП, а крајем 2009 већ 31,5%. Кредити су узимани од ММФ, ЕБРД, Руске Федерације, Кине, па су поједини аналитичари, правећи поређење са спољном политиком, духовито приметили да Србија почива на „четири стуба задуживања“. Јасно је да је било неопходно надокнадити смањени прилив страних директних инестиција и умањена средства од приватизације, као основног извора финансирања раста Србије у претходним годинама, али све више економиста поручује да је темпо задуживања неодржив и да доводи у опасност макроекономску стабилност. Посебно је проблематичан начин употребе кредитних средстава, посебно имајући у виду да неки кредити иду директно у буџет, односно потрошњу.

 

Оно што је Влада обећала, а јавност подржала, нажалост није у потпуности или уопште није реализовано. То се пре свега односи на обећања о убрзаној изградњи Коридора 10 и повећање нивоа јавних инвестиција, као начина борбе против кризе. Уместо тога имамо пребацивање одговорности („зашто радови на Коридору 10 касне?“) и имамо смањивање буџетских издвајања за инвестиције. У окиру решавања огромног проблема ликвидности, није ни започето регулисање проблема међусобних дуговања између приватних предузећа, јавних предузећа и државе. Громогласно најављивана и започета “гиљотина прописа” која би привредницима донела финансијске и временске уштеде готово да је потпуно замрла. У питању су недопустиви пропусти.

 

http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/greske-vlade-tokom-ekonomske-krize.html 


Проблеми српског извоза

Ekonomska politika — Аутор desnamisao @ 14:14

Пише: Драган Марковић

 

 

 

 

 

На недавно завршеном Бизнис форуму на Копаонику, који је протекао у сенци неслагања министара у Влади Србије на тему изласка из економске кризе, стручна јавност је могла доћи до два закључка. Први закључак је да је нужно да се будући развој српске привреде заснива на већем извозу а други, да је неопходан нови модел раста и развоја, који се више не може заснивати на приватизационим и кредитним приходима. У овом разматрању бавићу се факторима који утичу на српски извоз, пошто је један од највећих проблема са којим се суочава привреда Србије, висок спољно-трговински дефицит и недовољно висок извоз. Као показатељ величине проблема може послужити податак да је спољно-трговински дефицит у 2008. години био 8,1 милијарду евра, а 2009. години 5,2 милијарде евра.[1] У 2009. дефицит се смањио под утицајем светске економске кризе, када је драстично смањен и увоз и извоз, а не као резултат структурног прилагођавања српске привреде.

У нашој јавности се помало некритички говори о интеграционим процесима као решењу многих наших економских проблема. Приближавање Србије ка ЕУ и Светској трговинској организацији омогућава приступ већем тржишту, али води и либерализацији нашег увозног режима према ЕУ што може изазвати и негативне ефекте, између осталих смањење производње и запослености. Важно је истаћи да се потписивање споразума са светским институцијама и укључивање у интеграционе токове често користи као спољни фактор за обезбеђивање легитимитета за спровођење реформи. У нашим условима, где су Владе прилично слабе и немају снаге да спроводе одлучне и конзистентне мере, Влади је неопходно позивање на спољну подршку да би се одупрла утицају разних интересних група и јавног мњења, које није за спровођење одређених мера.

Када је реч о томе који су највећи трговински партнери, илустративан је податак да је „Србија у 2007. години пласирала 88,2% свог извоза на тржиште ЕУ и земље ЦЕФТЕ. Од тога, готово половина извоза у ЕУ усмерена је на 3 земље Италију, Немачку и Словенију. Са друге стране, 90% извоза у земље ЦЕФТА отпада на БиХ, Македонију и Црну Гору.“[2] Очигледно је, из ових података, да потенцијално тржиште за српске производе не треба да чине само суседне земље и ЕУ, као што је то сада случај, него и друге земље са којима је још СФРЈ имала веома интензивну сарадњу, посебно када је реч о извозу производа наменске индустрије и извођења грађевинских радова. Овде се пре свих мисли на Руску Федерацију, са којом се велики део трговине обавља у бесцаринском режиму, али и земље Блиског истока и Африке. Међутим, утврђивање стратегије наступа на овим тржиштима мора уважити битно измењен амбијент, произашао из њихових интензивних промена, далеко већег степена отворености њихових привреда и знатно оштрије конкуренције, у односу на пре тридесетак година и златног периода за наступ фирми из тадашње СФРЈ. Отежавајућа околност је да су у периоду изолације и санкција према Србији велики део тржишта тих земаља заузели конкуренти.

Србија је имала потпуно различите приступе спољној трговини у последњих 20 година, што је последица и међународних околности и санкција међународне заједнице. Привреду Србије су до 2000. године карактерисала квантитативна ограничења у спољној трговини, комбинована са високом царинском заштитом и она су спутавала инострану конкуренцију. Међутим, са политичким променама 2000. године уследила је нагла либерализација. Као показатељ брзине либерализације може послужити податак да је 2000. године просечна царинска заштита износила 14,3%, а већ 2003. само 7,3%. Конкурентност наше привреде тако је и вештачки смањена прекомерним и наглим растом увоза, као последица пребрзе либерализације. Међутим, на дужи рок се не може остварити значајан пораст извоза ако се истовремено привреда не оспособљава да на домаћем терену трпи конкуренцију која ће постепено достићи или се приближити оном степену који постоји и на светском тржишту. Либерализација спољно-економских односа често је неопходна, јер се тако растурају монополисане и картелисане домаће тржишне структуре, али цео процес је морао бити много пажљивије спроведен.

Као веома важан фактор конкурентности српске привреде на страном тржишту, често се у нашој јавности помиње вредност динара и око тог питања воде се исцрпне дискусије. Стабилност курса динара, која је била на снази од 2000. године, па до појаве светске економске кризе 2008. године и раст девизних резерви нису били резултат структурних промена у привреди. Стабилност курса се одржавала захваљујући средствима из иностранства у виду донација и кредита међународних организација, средстава од приватизације, дознака дијаспоре.

Са појавом светске кризе, многи од наведених извора су смањени, па је и курс динара знатно ослабио, јер је у лето 2008. један евро вредео 78 динара, а данас вреди 100 динара. Ако нека земља форсира политику прецењене вредности своје валуте,као што је то чинила Србија претходних година, цене увозних производа изражене у домаћој валути су врло повољне, па долази до раста увоза. Уколико се та политика дуже примењује претерани увоз ће све више гушити домаћу производњу, а са друге стране, извозним предузећима се неће исплатити извоз. Креатори макроекономске политике су стабилни динар користили зарад смањења инфлације и пре завршетка структурних реформи из домена фискалне и монетарне политике.

Са правим почетком транзиције, после политичких промена 2000. године, постојала су оптимистична предвиђања да ће приватизација врло брзо променити структурне карактеристике привреде Србије и да ће 50-60% извоза чинити сасвим нови производи, најчешће страних трансанационалних компанија. Илузија која је, такође дуго присутна, је да ће на подручје Србије доћи много страних директних инвестиција и да ће на тај начин порасти извоз, конкурентност и учешће инвестиција у домаћем производу. Таква очекивања су се показала као исувише оптимистична. Уз процес транзиције као њен саставни део треба да тече и процес реструктуирања привреде. На нужност реструктуирања и промена у привреди указује и структура извоза и то је кључни, али и најтежи елемент на ком се мора радити да би се повећао извоз.

У структури извоза[3]највише су заступљени производи за репродукцију и већ неколико година они прелазе 50%, следи роба за широку потрошњу са преко 30 % и тек на крају опрема и машине око 10%, који се могу сматрати производима високе технологије са великим учешћем знања, иновација. Структурна димензија српске спољнотрговинске размене, а посебно њеног извозног сектора, указује на раскорак у поређењу са тенденцијама у светској трговини, где је дошло до померања ка високо научно и технолошко интензивним секторима. Постоји и прилично диверзификован извоз, када се посматра по робним секторима који указује на одсуство извозне стратегије.

Посебно је важно истаћи да су производи нижих фаза прераде под знатним утицајем цикличног кретања привредне активности развијених земаља, што је дошло и до изражаја у актуелној светској кризи. Промена структуре извоза (реадаптација извоза) претпоставља израду стратегије дугорочног привредног развоја, а посебно стратегију развоја производње за извоз, како би се фокусирањем потенцијалних носиоца конкурентске предности на светском тржишту, управо такве области подржале адекватном развојном политиком. У ту сврху би се поред финансирања извозних програма, могло користити и традиционално субвенционисање извоза примерено новој међународној трговинској регулативи. Због тога су неопходне и промене банкарског система који би са успехом пратио наступ српске привреде на иностраном тржишту, јер за разлику од већине других држава Србија нема специјализовану банку за финасирање извоза, а ни развојну банку.

Проблем је и неравномерност у развоју производно повезаних грана (кластера) тако да финални произвођач који је конкурентан нема довољну подршку у репроланцу од стране осталих произвођача. Наравно, неопходно је и реструктуирање на нивоу предузећа. Тај процес подразумева увођење нових производа при постојећој технологији, али превасходно увођење нових технологија. Зарад повећања извоза, неопходно је одређивање циљно извозно оријентисаних сектора и одређивање пратећих сектора који су неопходна подршка извозним секторима. Као додатна мера, којом би се смањио увоз, давати олакшице за инвестирање у увозно супститутивне секторе, односно подстицати производњу за домаће тржиште, којом би се супституисао увоз. Држава може помоћи извозна предузећа: формирањем информационе база података и пружањем савета извозно оријетисаним фирмама. Може помоћи у процесу преговарања са иностраним партнерима, подстицајима за увођење међународног система квалитета и стандарда.

Међутим, поставља се питање да ли влада која не може да се сложи око основне концепције, која не зна на који начин водити економску политику, има способности да доноси и много специфичније и софистицираније мере?

[1] Подаци републичког завода за статистику, www.stat.gov.rs

[2] Стратегија повећања извоза Србије за период од 2008-2011.године, стр 12

[3] Подаци републичког завода за статистику, www.stat.gov.rs

 

 

http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/problemi-srpskog-izvoza.html 


Недоследна економска политика

Ekonomska politika — Аутор desnamisao @ 19:54

Пише: Драган Марковић

 

 

 

 

Почетак 2010. године означио је бурни повратак националних тема у наше реформисане медије, које су до тада биле потпуно маргинализоване, као жртва на олтару наших евроатланских интеграција. Још једно забадање ножа у леђа од стране црногорског руководства успостављањем дипломатских односа са тзв.државом Косовом, Месићеви ратни планови о укидању Републике Српске, петиција 200 јавних личности којим се тражи референдум око питања чланства у НАТО, су само нека од актуелних тема. Тадићева иницијатива о скупштинским резолуцијама, којим би се злочин у Сребреници одвојио од свих других злочина у грађанском рату на простору СФРЈ, постала је још једна линија подела у српком друштву. Међутим, тема која већ месецима заокупља пажњу јавности су све бројнији и масовнији штрајкови у Србији, упркос самопрокламованој социјалној одговорности наше владе.

До почетка 2010. већина штрајкова се одвијала у приватизованим предузећима у којима нови власници нису испунили ни минумум преузетих обавеза. Радници су годинама без плата, осигурања, а да држава ништа није урадила да натера послодавце на пословање по закону и према потписаном  купо-продајном уговору. Раднички захтеви су били исплата заосталих плата, раскидање уговора о приватизацији, покретање производње. Иако су захтеви радника разумљиви, треба истаћи да је нека предузећа немогуће оспособити за производњу која може наћи купца на тржишту. Такође, постоје и системски пропусти у закону о приватизацији, који обезбеђује купце за успешне фабрике и за оне фабрике, којима се заправо купује српско тржиште, док предузећа у проблемима, од којих су неки били и гиганти, не проналази адеквтно решење. Оно што влади недостаје у овим штрајковима је један системски и конзистентан приступ, а не да се реагује и доносе решења од случаја до случаја, у зависности од организованости штрајкача, политичких или сличних интереса коалиције на власти, јер у таквој атмосфери нема поверења, нема дијалога и ствара се клима да се само штрајком, који се радикализује до самоповређивања, нешто може издејствовати за предузећа и сопствену егзиситенцију. Међутим,  Владино понашање је још штетније поводом  све гласнијих захтева за повећањем плата радника у јавним предузећима и јавном сектору. Зашто истичем кривицу Владе Србије? Почетком године, министар Динкић је најавио да ће у овој години бити повећане пензије и плате у јавном сектору, иако је свега неколико дана раније усвојен буџет који тако нешто не предвиђа!

Напротив, буџетом се планира да плате и пензије остану на истом нивоу. Поставља се питање способности и координације владиних планова, ако око тако важних питања министар мења мишљење после свега неколико дана? Затим је председник владе Цветковић истакао да је у 2010.години могућ раст плата и зарада, додавши услов да је за тако нешто ипак потребан већи раст производње. Да подсетим, влада је планирала да ће пораст БДП у овој години бити 1,5 %. Такве најаве о могућем повећању плата биле су веома неодговорне и популистичке и оне су један од главних криваца за најаву штрајкова. Такве најаве биле су сигнал синдикатима да истакну своје захтеве, јер ако Србија излази из кризе и биће повећања плата, због чега онда плате не би биле повећане и њима? Отпочео је штрајк у Термоелектрани Никола Тесла. После свега  неколико дана синдикат, пословодство ЕПС-а и министар Шкундрић су потписали протокол, који до данас изазива несугласице и контроверзе. Тиме је обећано месечно повећања плата у износу од око 7000 динара. То је била иницијална каписала да и сва друга јавна предузећа најаве штрајкове, у којима се по одлучности истиче захтев синдиката Телекома, а слично су истицали и синдикати медицинских радника, образовања, железничари и тд. Увидевши да повећање плата у јавном сектору води слому буџета, кроз превелико повећање расхода и дефицита, министри су се окупили код свеприсутног председника Тадића и истакли да неће бити повећања плата. Али шта ће бити са споразумом са синдикатом који је већ потписан?

Према сведочењу синдикалаца, око потписа министар Шкундрић се консултовао са премијером Цветковићем, који сада тврди да повећања неће бити. Оно што вређа здрав разум је објашњење да плате неће бити повећане из буџета, већ из добити ЕПС-а!? А губитак ЕПС-а је у 2008. био је око 25 милијарди динара, 2009. око 15 милијарди, а за 2010. годину(у којој ће се наводно делити добит) неки економисти предвиђају губитак од чак 30 милијарди динара! Друго објашњење је да ће плате бити финансиране из поскупљења струје, која јесте међу најнижима у Европи, али од тог повећања, новац треба да иде у одржавање мреже, инвестиције и изградњу нових постројења, а не у плате и потрошњу.

Треба истаћи и улогу ММФ. Познато је да је Србија са том институцијом потписала аранжман, који јој гарантује 2,9 милиијарди евра, али уз поштовање преузетих обавеза. А једна од њих је и замрзавање плата и пензија, буџетски дефицит до 4%, отпуштања и мере штедње у јавном сектору. Занимљиво је да су ових дана представници ММФ истакли да чак и ако буде раста БДП, он према договору не треба да иде у плате и пензије. Занимљиво је и стално Владино позивање на ММФ, јер се влада у одсусутву сопственог ауторитета и немогућности спровођења своје политике, позива на ММФ, при томе плашећи грађане да је споразум са ММФ питање опстанка српске економије. У оквиру бројних лутања и одустајања од договорених мера са ММФ-ом, да подсетим да су плате директорима у јавним предузећима (после 6 месеци замрзавања) враћене на ниво пре кризе и опет се мере стотинама хиљада динара. Такође, још једна од преузетих обавеза, о броју запослених у државној администрацији који ће добити отказ, такође се мења под притиском штрајкова, што се најбоље показало на примеру Геодетског завода и најављеном штрајку у Хидрометереолошком заводу.

Оно што је Влада пропустила да уради на самом почетку кризе, јесте да обезбеди консензус да су неке промене неопходне и да их је нужно спровести и договорити их са синдикатима, послодавцима, али и опозицијом. За успех стабилизације и реформе српске привреде важно је обезбеђење и економског кредибилитета, који се односи на ефикасност владе у имплементацији различитих мера. Ефикасност најгломазније Владе у Европи, са огромним бројем странака које учествују у њој, готово да је равна нули. Економска политика мора бити конзистентна што  подразумева стабилну и кредибилну политику која не одступа од политике која је планирана и најављена економским субјектима, а истакао сам неколико (а има их много више)примера у којима влада најављује, па одустаје од одређених мера и договора.

Сматрам да је ова Влада низом грешака изгубила кредибилитет, што је онемогућава да планира и реализује одговорну економску политику.


Приватизација јавних предузећа у Србији

Ekonomska politika — Аутор desnamisao @ 00:52

Пише: Драган Марковић 

 

 

 

 

Један од повода за писање на ову тему је актуелно обећање о „добијању бесплатних акција које ће вредети 1000 евра“ . Грађани ће према најавама наредних дана добити потврду о власништву над пет акција НИС-а (укупне номиналне вредности од 2500 динара) и 1700 динара, од новца који се у процесу приватизације од 2001. године слио у посебан фонд – приватизaциони регистар. О каквој је обмани реч, већини грађана је сада (ваљда) јасно, па ћу ја писати о приватизицији јавних предузећа као најзначајнијем економском процесу у српској транзицији.

Већина јавних предузећа у Србији су почетком 1990. године били веома респектабилни системи, док су данас углавном велики губиташи који послују са застарелом опремом, вишком запослених и са ценама које не покривају ни трошкове пословања. Највећи проблеми са којима се сусрећу наша јавна предузећа су застарелост опреме, вишак запослених, неефикасност, партијско управљање… Њихово реструктуирање је посебно питање и тиме се у овом раду нећу бавити. У Србији 2009. године послује 17 јавних предузећа, која су основала Република и АП Војводина и то су Електропривреда Србије, Електромреже Србије, ПЕУ Ресавица, НИС, Србијагас, Транснафта, Железнице Србије, ЈАТ, Аеродром "Никола Тесла", Путеви Србије, ПТТ саобраћаја "Србија", АД "Телеком Србија", Скијалишта Србије, Србијашуме, Војводинашуме, Србијаводе и Воде Војводине. Поред њих постоје и јавна-комунална предузећа која оснивају јединице локалне самоуправе зарад обављања комуналних послова на нивоу општине, а којих је oко 550. Треба истаћи и разлику између државних и јавних предузећа која се код шире јавности некад мешају. Јавна предузећа обављају привредну делатност од јавног интереса, а која су по делатности дефинисана Законом о јавним предузећима или другим, сродним законом или актом, док су државна она предузећа која су у власништву државе, без обзира на то којом се делатношћу баве. Најбитнија карактеристика јавних предузећа је производња и дистрибуција есенцијалних добара и функционисање у јавном интересу.

Постоји мноштво аргумената из економске теорије који се помињу поводом формирања јавних предузећа и ја ћу навести неке. Аргумент у прилог оснивању јавних предузећа у јавном власништву је недовољна ефикасност тржишног механизма у обезбеђивању јавних добара. Приватна иницијатива се слабо испољава у овом подручју делатности. Потребна су значајна иницијална улагања, посебно када је реч о инфраструктурним делатностима. Aргумент у прилог оснивању јавних предузећа јесте постојање привредних грана које имају карактеристике природног монопола. У природне монополе се убрајају електропривреда, железница, водопривреда, дистрибуција природног гаса… Заједничко својство ових делатности је неопходност великих улагања. Да би при релативно ниском нивоу цена остварила довољан износ прихода за покриће високих трошкова пословања, појединачна предузећа у овим привредним гранама морају имати велики број корисника својих производа и услуга. Стога је нерационално постојање већег броја предузећа која задовољавају исте потребе, јер онда ниједно од њих није довољно велико да ужива ефекте економије обима. Економија обима представља уштеду и смањење трошкова услед пораста обима производње. Зато је економски нерационално било какво решење осим монопола, али је боље да то буду јавно контролисани монополи, него приватни монополи, где би приватник био вођен искључиво профитом.

Следећи аргумент за постојање јавних предузећа је могућност вођења економске политике, јер се управљањем јавним предузећима може утицати на решавање проблема целе привреде. Зато се јавним предузећима приписују и шири социјални циљеви као што су отварање нових радних места или спречавање раста незапослености. Такође, и одбрамбени разлози и производња у војној и наменској индустрији могу бити оправдање за оснивање јавних предузећа. Питање приватизације овог сектора је од великог значаја за привреду Србије и њене грађане јер јавна предузећа имају огроман значај у Србији, који произилази из неколико основних чињеница:

1. Из самих делатности у којима су она основана. Већ сам истакао да су то делатности од виталног значаја, попут телекомуникација, железница, енергетика, низ комуналних служби, водопривреда, шумарство… Очигледно је да су то услуге и производи који су од суштинског значаја за становништво, па је њихово обезбеђивање по прихватљивим ценама неопходно за нормалан живот. За подмирење тих услуга често нема алтернативног начина, јер је већина јавних предузећа или у монополском или макар у доминантном положају на тржишту.

2. Из снаге и величина јавних предузећа. Број запослених у јавним предузећима је око 9 одсто од укупно запослених, укупан приход био је око 14 одсто, а губитак чак 40 одсто укупних губитака у привреди Србије. Као показатељ њихове величине навешћу и пример ЕПС-а у ком ради 35000 радника, који на инфлацију и раст производње утиче са чак 10 одсто (када се повећа цена струје за 10 одсто, инфлација расте за 1 одсто, а слично је и са растом производње).

3. Услуге јавних предузећа су неизбежан и значајан инпут за сва друга предузећа, па је јасно да контрола над јавним предузећима обезбеђује контролу и над целокупном привредом једне земље.

Приватизација представља процес промене власништва из друштвеног и државног, односно јавног власништва у приватно. Постоје различити модели приватизације, а и Србија их је неколико променила. Сваки од модела има низ својих посебности, предности и мана, али ја ћу их само набројати, а детаљније анализирати пожељан модел приватизације јавних предузећа. Модели приватизације су инсајдерска (интерна) приватизација, (која је у Србији била на снази до 2001) у којој највећи део акција припада радницима фирми које се приватизују. Затим масовна, ваучерска приватизације где највећи део власништва компанија припада свим грађанима и модел већинске продаје (који је у Србији важећи од 2001) када се продаје већински део капитала путем тендера или аукције.

У Србији је извршена продаја два веома вредна јавна предузећа (највреднијих након ЕПС-а) и укратко ћу подсетити на начин на који је то извршено. Приватизација Телекома Србије остварена је 1997. преко Фонда за развој. Продајом 49 одсто Телекома италијанско-грчком конзорцијуму добијено је укупно 1,717 милијарди марака. Ова средства су уплаћена у три транше и посредством Фонда за развој у целини распоређена. Међутим, никада није поднет прецизан извештај колико је тачно новца добијено и како је потрошен. У Телекому је било и повратних процеса, подржављења имовине, када је децембра 2002. године држава Србија откупила део власништва италијанског партнера, што значи да је Србија сада власник 80 одсто капитала, а грчка компанија ОТЕ је власник 20 одсто.

Приватизација Нафтне индустрије Србије (НИС) дуго је била једна од најактуелнијих тема у нашој јавности. Овај процес је праћен и променама модела према ком ће се извршити приватизација, јер је дошло до преговора о гасно-нафтном аранжману са Руском Федерацијом, односно Гаспромњефтом. Упркос снажном лобију који се противио овом споразуму, почетком 2008. године потписан је Меморандум, а у децембру 2008 потписан је уговор о продаји 51 одсто НИС-а, као и споразуми о изградњи гасовода и складишта гаса. За 51 одсто капитала НИС-а Србија је добила 400 милиона евра, уз обавезу модернизације НИС-а у износу од најмање 500 милиона евра. Од 1. јануара 2009. овом компанијом управља Гаспромњефт.

Сматрам да приватизацију јавних предузећа треба извршити по следећем моделу:

1. Задржавање већинског власништва државе у износу од 51 одсто. Задржавање већинског власништва државе сматрам неопходним због свега наведеног у раду, а везано за њихову важност и могућности за утицај на целокупни привредни развој.

2. Продаје дела капитала у износу од 19 одсто. Продаја дела капитала је неопходна, јер су овим предузећима потребне велике инвестиције. Продајом дела компаније дошло би се до новца, који се може усмерити у развој компаније или за неке друге инфраструктурне пројекте, али никако тај новац не треба да иде у буџет, у потрошњу, као што је сада случај. Улазак великих инвеститора допринео би развоју компанија, донео би нове технологије, али и подигао реjтинг земље на листама које мере карактеристике земаља и њихову привлачност за инвестиције. Продаја 19 одсто капитала би могла на неки начин бити и модификована у случају великих „гринфилд пројеката“ који подразумевају изградњу потпуно нове инфраструктуре и постројења од стране приватног инвеститора или заједничка улагања приватног и јавног сектора. Тада би инвеститор кроз изградњу нових постројења постао власник дела компаније, али овај процес тражи потпуну отвореност поступка, веома прецизне уговоре и реалну процену вредности инвестиције, али и саме компаније.

3. Бесплатне поделе акција грађанима који у процесу приватизације нису добили акције (15 одсто) и запосленима, бившим запосленима и пензионерима јавних предузећа (15 одсто). Ову ставку сматрам неопходном због обезбеђивања минимума праведности процеса приватизације, јер би на овај начин највећи број грађана дошао до акција вредних компанија и обезбедила би се макар минимална социјална сигурност. Ово би имало и низ позитивних пропратних ефеката, јер би се допринело развоју берзе и тржишта капитала, власници акција би постали обучени и за друге трансакције на берзи, а постали би заинтересовани и за судбину предузећа и осећали би већу лојалност према тим компанијама.

Још једном да нагласим да је овде реч само о јавним предузећима које оснива Република Србија или аутономне покрајине. За локална-комунална предузећа треба применити модел продаје стратешком партнеру, али у износу до максимум 50 одсто власништва. Мислим да је важно да новац од продаје тих локалних-комуналних предузећа, као и преостали део капитала, припадне локалној самоуправи, које би тај новац могле користити искључиво за инфраструктурне пројекте значајне за ту средину. На самом крају треба истаћи да уз процес приватизације на овај начин треба извршити потпуну деполитизацију у јавним предузећима, која се сада сматрају партијским пленом, конкурсом изабрати људе на руководећа места, који би били вредновани према резултатима. Наравно, целокупан процес приватизације би био потпуно јаван, праћен од најшире, али и од стручне јавности и сви би имали могућност да прате услове под којима се тендери расписују и понуде који би пристигле.

Мислим да предвиђени модел обезбеђује одређену (додуше недовољну имајући у виду нашу економску ситуацију) количину новца, обезбеђује инвестиције, социјалну сигурност и праведност. Али што је можда и најважније, оставља могућност држави да води развојну политику тиме што јој основне полуге економске моћи неће измигољити из руку, чиме се обезбеђује економска, социјална, па и безбедносна сигурност земље. Важно је нагласити да је овај процес пред нама и да у великој мери од грађана и њиховог избора зависи на који начин ће бити спроведен.

 

 

http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/privatizacija-javnih-preduzeca-u-srbiji.html 


СВЕТСКА ЕКОНОМСКА КРИЗА КАО ПРОПАГАНДНА ШАНСА

Ekonomska politika — Аутор desnamisao @ 15:14

Пише: Драган Марковић




 

Октобра 2008. године свет је већ увелико захватила финансијска криза, која је затим прерасла и у економску кризу, али са наших „еврореформисаних медија“ имали смо оптимистичка уверавања да је криза наша развојна шанса! У то су нас уверавали Божидар Ђелић и Млађан Динкић, али се често прећуткује да је слично тврдио и председник Тадић. Криза је заиста постала шанса, али не развојна, како су говорили, већ пропагандна шанса, коју је ова власт оберучке прихватила. Тај појам означава пребацивање сваке врсте одговорности са домаћих актера, пре свега Владе Србије, на светску економску кризу, која је узрок свих наших економских недаћа. Зато ћу у тексту покушати да прикажем неке економске показатеље од којих су неки условљени и светском економском кризом, али и већину који се истом не могу оправдати.

На почетку треба истаћи неке основне економске показатеље, који су заиста поражавајући. Буџетски дефицит је достигао 104 милијарде динара, пад индустријске производње је 14%, пад извоза је 27%, 70 000 привредних субјекта је у блокади, број незапослених и штрајкова се повећава. Шта тек рећи за неиспуњена обећања о акцијама које ће вредети 1000 евра, производњи 300 000 аутомобила у Крагујевцу, пензијама које су на нивоу од 70% износа просечне плате? Вероватно већ замишљате наше министре како говоре да је то последица светске кризе која је највећа криза светских размера коју смо имали прилике да доживимо, како ту кризу нико није могао да предвиди, како Влада чини све што може итд. Као последица оваквих изговора, криза је постала пропагандна шанса, односно покушај покрића за све неуспехе.

Овако лоши показатељи и неиспуњена обећања су наравно делимично узроковани и светском економском кризом. Међутим, никако се не смеју занемарити закаснеле мере Владе Србије, лоше процене и планирање расхода и прихода, која се огледају кроз два ребаланса буџета, задуживања која попуњавају буџетски дефицит или линерано повећање пензија од 10%, које је врло брзо обезвређено падом вредности динара и инфлацијом. Ово су само неки од економских бисера „социјално одговорне владе“.
Али постоје мерила и листе која прате све земље, те се домаће власти не могу правдати светском кризом, јер је криза захватила све земље. Можда је баш због тога, овај податак прошао прилично незапажено у медијима, који су под великим утицајем власти. Реч је о паду који је Србија доживела на Глобалној листи конкурентности. Треба написати неколико реченица о овој листи.

Институције које прописују методологију праћења конкурентности, уводе појам „Глобални индекс конкурентности“ 2004. године и он је тада обухватао 9 компоненти, а 2007. године се проширује на 12 компоненти. Неке од тих компоненти су: институције, инфраструктура, макроекономска стабилност, здравствено и основно образовање, ефикасност тржишта роба и рада и тд. Јасно се види да индекс конкурентности заправо представља пресек стања економије једне земље, али и шире од тога, имајући у виду обухват области које се прате. Треба истаћи да је Србија 2008. године била на 85. позицији са просечном оценом 3,9, а 2009.године Србија је пала на 93. позицију са просечном оценом 3.8. Треба истаћи да су на листи 133 земље, а да се оцене крећу у распону од 1 до 7, и да је пад од 8 места заиста значајан! Овај извештај је веома мало коментарисан и заиста би било занимљиво чути да ли би се наша власт и овде по навици правдала светском кризом, иако је јасно да пад на листи нема никакве везе са светском кризом.

Међутим, мислим да нашим невољама овде није крај, јер процењујем да ће следећи извештај и наше назадовање на тој листи бити још већи. Покушаћу да предвидим како ће се Србија котирати на Глобалној листи конкурентности 2010. године, а на основу економских кратања у 2009. години. У оквиру компоненте макроекономска стабилност треба истаћи да постоји 5 индикатора, а да је један од њих инфлација. Инфлација ће у Србији у 2009. години највероватније бити 7,5% , а 2008. године инфлација је била 8,6%. То је благо побољшање и показатељ да је инфлација ипак стабилизована, али она је и даље највиша у региону. Важно је истаћи да у условима светске економске кризе, која је утицала на велики пад тражње за робама и услугама, већина земаља има знатно ниже инфлације од предвиђених. Имајући на уму да је листа заправо такмичење са другим земљама, наш веома благи напредак ће заправо представљати пад јер ће друге земље услед већ објашњеног утицаја светске кризе на овој листи имати много нижу инфлацију од наше.

Следећи индикатор у оквиру компоненте макроекономске стабилности је ниво јавног дуга и у овој области предвиђам значајан пад на листи, пре свега због нивоа спољне задужености Србије, односно због темпа његовог раста. Србија је 2008. године на листи била 65. и тада је ниво задужености био 26% бруто националног производа, а сада је ниво задужености достигао 32%. Подсетићу да је 2007.године Србија вратила све кредите ММФу, а да је у 2009. потписан споразум са ММФ којима се Србија задужује са 2,9 милијарди евра. Имајући у виду најављени кредит од Руске Федерације у износу од око 800 милиона долара, кредит Народне Републике Кине од око 200 милиона долара и низа кредита,који служе и за изградњу инфраструктуре, али и попуњавање буџетског дефицита, даљи пад на листи је неминован. Иако критеријуми из Мастрихта за чланство у Европској монетарној унији дефинишу максималан ниво задужености на нивоу 60%, за Србију би ниво већ од 40% био веома опасан и због слабости привреде, али и унутрашњег дуга који је у порасту због издавања трезорских записа и задуживања државе на домаћем тржишту капитала, обевезама према ПИО Фонду који се субвенционише са око 40%... Нажалост, Влада не размишља превише о томе како ће кредити бити враћени и не увиђа опасност од овог неконтролисаног задуживања и погубности дужничке кризе.

Истакао бих и једну позитивну ствар која је урађена, иако се бојим да ће она остати “мртво слово на папиру“. Реч је о Закону о заштити конкуренције који је донет у јулу 2009. У оквиру компоненте Ефикасност тржишта роба, који анализира питање конкуренције, монопола, брзине оснивања фирми, царинских ограничења и још 10 индикатора, Србија има најнижу сопствену позицију и налази се као 112. на листи. Веома лоша позиција је и очекивана, јер је питање монопола један од кључних проблема наше привреде. Већина јавних предузећа је у монополском положају, постоји низ области (трговина, млекарска индустрија и друге) у којима постоје монополисти и доминатни актери на тржишту. Нови Закон о заштити конкуренције омогућава знатно већа овлашћења Комисији за заштиту конкуренције. Комисија је и до сада постојала у закону, али са знатно мањим овлашћењима, уз илустративан пример њене немоћи- за време њеног постојања није кажњен ниједан учесник за тржишту. Наравно да ће пре свега примена овог закона утицати на напредак Србије, али и само његово доношење са знатно квалитетнијим решењима ће омогућити напредак Србији у оквиру ове компоненте на којој је веома лоше позиционирана.

Јасно је да на обмањивању и маркетингу којима је власт веома склона не може да се гради реална политика и зато ћу истаћи предлоге које треба спровести како би се криза превладала и како би се по њеном завршетку кренуло путем развоја, а не игнорисала и користила у пропагандне сврхе. Неопходно је да креатори економске политике јасно дефинишу приоритете и области у којима Србија може да буде конкурентна и где су јој највећи потенцијали. Сматрам да су то три области-пољопривреда и на њу наслоњена прерађивачка индустрија, грађевинарство и енергетика.

1. Од пољопривреде живи велики број људи и она је једина остварила суфицит у спољној трговини,а производња здраве хране представља будућност, јер је све већа тражња за њом на светском тржишту.
2. Грађевинарство је веома значајна привредна грана, која може да упосли велики број људи (посебно висока градња), она упошљава и низ пратећих области. Посебно је важно да ту имамо проверене стручњаке и фирме, па би уложени новац највећим делом остајао у Србији, јер би на тендерима могле да побеђују домаће фирме са домаћим материјалима.
3. Трећа област којој треба придати велику пажњу је енегерика. Сведоци смо да битка за енергенте постаје глобално питање и једно је од најзначајних питања светске економије и политике. Србија је у овој области потписала стратешки уговор о изградњи великог гасовода Јужни ток и сигурно ће том реализацијом стећи енергетеку стабилност и могућност развоја низа привредних области засоване на гасу као енергенту.

Реална политика се гради на реалним проценама и предлозима, а не на маркетингу и игнорисању проблема.


Олигопол 2

Ekonomska politika — Аутор desnamisao @ 17:39

Пише: Немања Крзнарић

 

 

      У реалности није чак ни испоштовано право на прописане дане годишњег одмора него се запосленима принудно одређује време истога.Право на топли оброк је у олигополном систему избрисан као појам па запослени од својих и онако малих плата морају да себи обезбеде оно што се назива ручком а у ствари је ужина.

Накнада за превоз до радног места не постоји, а надокнаде за вечерњи транспорт до пребивалишта запосленог можда би смо срели у бајкама браће Грим, да су међу живима.Такође се сусрећемо у тржишној олигархији и са једним од ,дозволићу себи да кажем најмоструознијих и најфрпантнијих појава, која је притом кажњива законом а то је да особа женског пола бива  принуђена да потпише, да у наредних неколико година неће имати порода, односно рађати,  ако жели да добије радно место и то  у време када се само вербално боримо против беле куге, и немилице хрлимо према тој Европској унији, при  том не знајући шта је то и како је тамо, залагајући се али опет вербално а не искрено и суштински за низ права и вредности која та зајеница поседује, али формално.Између осталог и права жена која ми као друштво у канџама олигарха потпуно погрешто схватамо и примењујемо.При  том неки од горе поменутих хипермаркета се налазе и у систему монопола, зато што се налазе у саставу корпорација које су и произвођачи одређених супститута или готових производа који се даље дистрибуирају у исте, што им додатно омогућава доминацију и примат на тржишту.Самим тим као олигополне могу и да диктирају начин, темпо и рокове исплате осталим произвођачима.Најпознатији случај оваквог начина пословања десио се  када је једна од највећих корпорација на овом подручију откупљивала млеко по одређеној цени и у огромној количини, преузимајући примат у том сектору над тим добром, просипала га ,а све с циљем максимизације цена до граница са оним којима се данас сусрећемо на рафовима хипермаркета.

Свакодневно нас путем медија, писаних и електронскх, бомбардују рекламама о различитим снижењима, на различите производе у различитим горе поменутим хипермаркетима.Ако би просечан купац куповао све те производе на снижењима истог дана у тим мегамаркетима утрошио би исто толико новца на путовање, као да је све те купио у једном.О потрошеном времену нећу ни говорити у овом случају пошто се данас  много не обазиремо на ту ставку, као да времена имамо на претек.Ако би смо се ипак одлучили две све горе поменуте производе које су на снижењима у различитим хипермаркетима ипак купимо у једном, утрошили би исто толико новца као да смо посебно ишли да их купујемо у другима ,ако узмемо у обзир и трошкове транспорта.У овом случају би смо уштедели много времена и утрошили исту количину новца за исте производе.Ово је најбољи конкретни пример трговинског олигопола, у коме уочавамо да се ланци хипермаркета међусобно договарају око цене производа, тако да свима остаје приближно иста добит , у зависности од количине и промета робе у сваком посебно.

Такође можемо уочити да су примања запослних и услови рада скоро идентични у горе поменутим хипермаркетима, што у многоме потврђује њихову олигополност.

Једини начин да се обични купци супротставе трговинском олигополу , а да то буде у духу данашњег времена ,односно тренда куповине по хипермаркетима лежи у следећем : то је да купујемо веће количине неког производа који је у том тренутку на најповољнијем снижењу у неком од хипермаркета.И тако за сваки производ посебно.У ту куповину не можемо укључити намирнице за свакодневну употребу као што су хлеб и  млеко,мада у складу са данашњим временом када се све више користе двопек и дуготрајно млеко, и оне могу да потпадну под врсту немирница за једнонедељну куповину.

Али обичан потрошач живећи у незнању или што је још горе у не освртању на све ове чињенице, наставља и даље да хрли и немилице купује по горе поменутим хипермаркетима,и несвесно или што је још горе , свесно да потпомаже развијању трговинског олигопола на српском финансијском тржишту, купујући оно производе који су му преко потребни , а и оне које му не  трабају али које су га повукле да их отргне из тог шаренила производа и стави у своју корпу.

При том се разбија НАЈВАЖНИЈИ ЕКОНОМСКИ ПОЈАМ а то је ЗАТВОРЕНИ ПРОТОК НОВЦА.Наиме,каже се да исти новац мора да прође кроз руке сваког учесника на једном финансијском тржишту, био он физичко или правно лице (мало, средње или велико предузеће), да би сваки грађанин те државе,  самим тим и учесник на финансијском тржиту те земље,могао да живи макар пристијним животом достојним свакога човека.

Влада би могла да да велики допринос у борби против тржиштог монопола и олигопола, али не антимонополским законима који се не примењују у пракси него остају мртво слово на папиру, већ једним термином који свету капитализма наилази не само на велика неодобравања него и на згражавања кад се тај термин помене.А то је АДМИНИСТРАТИВНОМ ЕКОНОМИЈОМ , зато што само административене економске мере могу суштински и фактички да сузбију и искорене како тржишни монопол тако и олигопол, и да  доведу ,што је подједнако важно,до побошања положаја запослених , као и до враћања права зпосленима која им по закону и припадају.

Постоји и други начин који је раван научној фантастици у нашем државном уређењу, где је јавна потрошња енормна, а небрига и неинтресовање политичара још веће, а притом је у складу са принципом тржишне економије а подједнако добро би сасекао и искоренио тржишни монопол и олигопол, доносећи при том огомне бенифите друштву у целини, а један од најважнијих је отварања нових радних места.Он се  огледа у следећем :да би држава требало да отвори ланац хипермаркета у свом власништву у свим већим градовима на свом финансиском тржишту , где  би се сви производи продавали по дампинг ценама односно по ЕКОНОМСКО РЕАЛНИЈИМ ЦЕНАМА што би приморало остале олигополне хипермаркете да примере цене реалнима или испод реалних, да опстали на тржишту или би отишли у стечај.Многи би овакав начин деловања окарактерисали сулудим или смешним  , али највећи филозоф двадесетог века Херберт Маркузе на студентским демострацијама у Перизу 1968 године је рекао:“Будите реални тражите немогуће“.

У банкарском олигоплном сектору права радника су незнатно боља.Огледају су у пријављености запослених на пун износ примања, додантом новцу за топли оброк и превоз.Нажалост и ту се сусрећемо са нехуманим радним временом, неплаћеним присилним прековременим радом и као и у тржишном олигополу приморавањем на рад о једном од највећих српских празника а то је Српска Нова година.Приметићемо да и висине износа примања као и услови рада варирају од града до града унутар једне банке која послује на банкарском тржишту у Србији.Тако да у зависности од животног стандарда односно нивоа просечне плате у једном граду најнижа примања унутар банке износе   од 12 000 рсд па до 30 000 рсд.

Олигопол се огледа и у пружању банкарских услуга.Ради бољег разумевања овог појма услуге ће мо поделити на  услуге платног промета, кредитне услуге, услуге лизинга.У платном промету постоје услуге плаћања текућих потреба, (рачуни за комуналије, телефон, слање новца...), измиривања рата за кредит, платне картице (дебитне, кредитне...)...Постоје кредити за физичка и правна лица (мала и средња предузећа и корпорације) кеш кредити, кредити за белу технику, канцеларијску опрему, покретности и непокретности...Као и услуге лизинга за аутомобили, машине алате и постројења.

Од банке до банке уочићемо да су негде једне одгоре поменутих  услуга повољније од других ,а у другим неке друге повољније, што је један од класичних примера олигопола где се учесници на банкарском тржишту у међусобним договорима, усаглашавају око цене и врсте пружања услуга, а у циљу максимизације профита на уштрб својих клијената и запослених.Једна фрапантна чињеница је да у време тектонских поремећаја на светском финансијском тржижту, самим тим и на банкарском, кад се референтна каматна стопа у Америци спушта на 1%, у просеку на европском финансиском тржишту износи 3%, код нас подиже са 14% на 17%.Тако  ћемо запазити да каматне стопе за одређене типове кредита иду и до 35% на годишњем нивоу, уз клаузулу да банка при флуктуарним кредитима задржава право измене услова.Та чињеница је јако слабо видљива пошто се налази на позадини уговора који је написан ситним словима, и при том  је забрањено запосленима да појашњавају ако баш нису додатно упитани за неку од ставки са позадине уговора. И у том случају су дужни да јако сажето и нејасно одговоре.Ако упоредимо кредите за корпорације и велика предузећа видећемо да су услови отплате и додатни грејс периоди у многоме повољнији него за мала и средња предузећа а поготово у односу на  физичка лица.

Решење за сузбијање и искорењавње банкарског олигопола лежи и у модификованим решењима као за привредни олигопол.

Суштински монополски, дуополски и олигополски систем се заснива на томе да се богати све више богате, а сиромашни  постану још сиромашнији.Против тога се морамо борити горе поменутим или неким другим мерама!!!

 

         


Олигопол 1

Ekonomska politika — Аутор desnamisao @ 17:13

 

Пише: Немања Крзнарић

 

 

    Да бисмо боље разумели задату тему прво морамо да схватимо значење речи Олигопол.Потиче од две старогрчке речи oligoi што значи мали број и polu што значи много.Право значење речи олигопол је МАЛИ БРОЈ ЉУДИ КОЈИ ИМАЈУ МНОГО.Тема олигопола у данашње време је јако важна зато што смо окружени светом у коме већ деценијама влада капитализам, а живимо у држави која се налази у транзицији,jедном од најсуровијег облика капитализма, стању преласка из комунизма, социализма у капитализам.Проблем не лежи у капитализму него у људима који нас воде ка њему.То су исти они који су били перијанице и челни људи комунизма и социализма.Многи ће овакав начин изражавања и претакања у речи назвати демагошким и популистички чак и политичким.Али у време када се светско финансиско тржиште сусреће са великим потешкоћама неопходно је ставити се у положај оне већине људи који нису нити капиталисти а камо ли монополисти, дуополисти нити олигарси, зато што једну државу била она капиталистички или социалистички уређена не сачињавају капиталисти или људи који управљају њоме него сваки грађанин те државе.О њему као таквом, био он имућан или на ивици игзистенције држава мора да брине.  У економском слислу олигопол на једном финансијском тржишту огледа се у малом броју предузећа који у међусобном договору диктира количину производње једног или више производа као и цене по којој ће се исти продавати.Такав начин пословања им доноси енормне профите на рачун потрошача, а намеће велике проблеме јавној политици.Већина финансијских тржишта не могу се дефинисати као монополска, зато што њихова привредна моћ није толико велика.Због данашњег неразумевања појмова, а и у недостатку воље и жеље данашњих економиста да економске термине транспарентније и разложније преведу на свакодневни говор ради бољег разумевања просечно едукованог грађанина, сматрам неопходним да их одбјасним.

Монопол потиче од две старогрчке речи monoс што значи један и  polu што значи мали број а као целина би значило ЈЕДАН КОЈИ ИМА МНОГО.

 

 

У економском или тржишном смислу би то била фирма која би диктирала комплетне услуве пословања на једном финансијском или привредном тржишту.

Објаснићемо и реч Дуопол која такође потиче од две старогрчке речи duo што значи два и polu што значи много.Стога би реч дуопол значила ДВОЈИЦА КОЈИ ИМАЈУ МНОГО.Економски речено то су два правна лица која одређују све услове (цену, количину) на једном финансијском или привредном тржишту.

 

 

Рекло би се да сам се удаљио од подручија економског начина изражавања и прешао на философски или лингвистички , али да би смо у потпуности разјаснили тему морамо да уђемо у срж проблематике иначе без тога би ова тема била јако површана.У литератури се сусрећемо са разноразним примерима олигопола, монопола, о њима нећу говорити због оригиналности, као и тога што се они односе на дешавања на глобалном нивоу односно на америчком финансијско тржишту као једном од најразвијенијих на свету.Примере ћу наводити са домаћег финансијског тржишта зато што без промена на локалном нема ни промена на глобалном нивоу.

Олигопол се прожима у свим сегментима српског финансиског тржишта.Најочигледнији примери олигопола на српском финансиском тржишту огледају се у банкарском и трговинском сектору.Али не би занемарио ни сектор берзанског пословања.

Што се тиче монопола он наизглед као да не постоји на нашем тржишту, али  све веће домаће корпорације, а и неке који долазе из Јужне Европе се налазе у рукама једне породице, која под собом има неколико олигарха, па се из тог разлога чини да је српско финансијско тржиште олигополно.

Из тога проистиче да дуопол непостоји на српском финансјиском тржишту, тако да ћу га као најбољи пример потражити на светском финансиском тржишту или на глобалном нивоу.То је, односно су две породице Рокфелер и Ротшилд.

Вратићемо тему овога текста, олигопол.На српско трговинско тржиште увели су га на мала врата.Под паролом већа понуда а нижа цена.Само једна ствар од горе поменуте две је била тачна, већа понуда.Друга ствар а то су ниже цене је протурена гебелсовском методом, мада је дискутабилно да ли су је њени творци познавали као такву а то је  докажи да је једна ствар тачна и неће сумњати у другу.Узећемо за пример, литра млека 2003 године коштала је између 20 и 40 динара све зависи од произвођача и врсте млека.Данас ти исти производи коштају између 60 и 80 РСД.У малим продавницама, бакалницама, цене су и веће, и под горе поменутим паролама нас терају да не купујемо у бакалницама, код наших комшија, познаника и пријатеља.Тиме не само да се не потстиче развој малих и средњих предузећа како по свим медијима причају, него уништавају иста, и подстиче олигопол.Из горе поменутог могу се поставити два питања.Како је настао олигопол на нашем трговинском тржишту? И друго. Зашто су цене вишеструко порасле?Одговор се састоји у следећем.Док нису постојали хипермаркети типа, Темпо, Макси, Родић, Идеа, Меркатор, Метро, Веро, Супер Веро...није било ни трговинског олигопола.По отварању истих, добављачима више није било исплативо да иду од бакалнице до бакалнице и развозе производе, него ради смањења трошкова су робу превозили и дан данас превозе, до хипермаркета.На тај начин отворили су врата олигополном трговинском тржишту ,а све у циљу смањења сопствених трошкова транспорта, односно повећања прихода а на уштрб и онако осиромашених купаца.Роба долази до хипермаркета, који могу да у међусобном договору формирају цене свих производа.Парола потпозимо отварање малих и средњих предузећа, у трговинском сектору збрисана је трговинском олигархијом, јер власницима СТР самосталних трговинских радњи као привредним субјектима повећан је трошак транспорта самим тим смањен приход зато што морају да о свом сопственом трошку транспортују односно иду у набавку робе за даљу продају у неки од хипермаркета, пошто се то добављачима више не исплати, односно немају потребу за транспортом до истих као некада.Зато су цене у бакалницама скупље, а купцима повећан расход или трошак тиме  што морају аутомобилима да иду до неког од хипермаркета, па  трошећи гориво и повећавајући рок за амортизацију возила што изискује повећање трошкова.Некада су могли до прве продавнице да иду пешице и да купе ту исту робу по манјимценама.Не говорећи о онима који у те исте хипермаркете иду градским превозом, мислећи да ће тако уштедети извесна новчана сретства, а у ствари трошећи беспотребно, економски говорећи, сопствене ресурсе, физичко и ментално здравље.Протекле године се догодила једна „олигархарна хуманитарна“ акција у хипермаркету Идеа када је неколицина купаца држала данима руке на каросерији од аутомобила са паузама само за тоалет. Храну и пиће су им доносили.Онај који је најдуже издржао ,добио је на поклон аутомобил.Олигопол у трговинском сектору је довео до кршења законских, моралних и  љутских права.Суочавамо не само са нехуманим европским радним временом од девет до седамнаест часова, које доводи до тога да запослени долази кући око осамнаест часова, руча око осамнаест и тридесет што, сложићемо се ,баш и није прикладно време за ручак.Поподневни одмор се претвара у вечерњи ако тако уопште можемо да га назовемо.Радним данима социјални односно друштвени живот, је минималан, јер уморни од посла ,запослени једва чекају да се одморе.Притом незадовољни сопственим приходима, који су минимални,  акомулирано нездовољство и бес морају да искале на својим драгим укућанима.Суочавамо се са још једном у низу чињеница а то је  : пријављивање радника на законски минималац у зависности од степена образовања.Па тако неко ко зарађује 13 000 рсд ,а притом има четврти степен образовања пријављен је на законски минимум од око 9000 рсд.Тиме не само да долази до кршења права запослених ,него и државни буџет бива ускраћен за огромна сретства.Такође се морамо осврнути на ПРИНУДНИ ПРЕКОВРЕМЕНИ НЕПЛАЋЕНИ РАД у свим горе наведеним хипермаркетима.Ако неко од запослених одбије да ради прековремено, а да још олигархија буде већа, бесплатно,  на шта има законско право, следи му моментални отказ.Такође у неким хипермаркетима је уведено нон-стоп радно време, а све под паролом доступности купцима, а ради увећања капитала, где запослени имају такозвани ТУРНУС у сменама, као да су медицинске сестре и лекари, а притом нису  плаћени не адекватно, него никако за радно време које се назива ноћна смена ,која се законски наплаћује дупло у односу на нормалан радни час.Кад смо већ код радног сата као такав назив није стандардизован па  у радничкој класи, како се она назива, он износи шездесет минута, а у образованијим слојевима износи четрдесет и пет минута.Право на годишњи одмор је мисаона именица, који варира од једног до другог предузећа које је у систему трговинског олигопола.А по закону годишњи одмор износи два дана по радном месецу, што укупно даје  двадесет и четири дана годишњег одмора у календарској или фискалној години, не рачунајући нерадне дане, с правом  радника да  у међусобном договору одреде у ком периоду ће који од њих искористити то законски прописано право.

 

 


Powered by blog.rs