Desna Misao

Брис Татон

Politički život — Аутор desnamisao @ 22:51

 Пише: Милош Станковић

 

 

       Ја сам франкофон. Неизмерно волим француски народ, француску уметност, француску књижевност, француску културу, француску историју и француски језик. Како себе скромно доживљавам и као човека и православног хришћанина, сваки вид насиља ми је стран и достојан презира. Зато ме је истински и као човека и као православца и као некога ко је одгајан да воли француски народ (иако је моја љубав према њему утемељена више на ирационалном него на рационалном, али таква је свака љубав, зар не?) погодила и дирнула смрт Бриса Татона.

Ипак, по ономе што се догађа у последњих петнаестак дана, изгледа као да није била довољна једна смрт овог младог човека, већ се он намерно или крајњом непажњом, али свакако, одсуством сваког укуса, уљудности и доброг стила убија и по други пут.
С једне стране, као ехо непрестано одзвањају изјаве да је углед Републике Србије неповратно нарушен, да је Београд, та једина истинска метропола на Балкану окаљао свој образ. Затим се некако на крају, као закључак, готово увек постави питање "а да ли смо тиме изгубили шансе за белу Шенген листу"? Сваком иоле пристојном човеку би се згадила оваква "ожалошћеност" која младог Француза не жали јер је изгубио свој живот, већ због тога што неће моћи да се оде у његову земљу у шопинг, наравно без визе. Но, када се анализом утврди, да се сада за углед Србије највише "брину" они који су до пре 10 дана у медијима највљивали да ће јавно спалити српску заставу, када шетње против насиља организују они који су пре пар дана ликовали над хапшењима неких других који су шетали до Газиместана, када толеранцију потпаљивањем страсти пропагира и једна телевизија, онда је јасно, да у Србији нажалост, постоје не само хулигани који су спремни да вас нападну физички, већ и хулигани који газе морал, доследност и слободу другачијег мишљења.

Ко је крив? Објавили су имена, зар не? Али, да ли су учиниоци (не, починиоци) злочина на Зеленом венцу узрок свих наших невоља или последица нагодбе са онима од којих су сви тражили подршку од 1990. закључно са 5. октобром, грлећи их на трибинама и певајући навијачке песме, опет из користи, а не из срца? Хоћемо ли сазнати имена оних који нису били тамо где су морали да буду, или макар нису стигли тамо где су морали да буду за време петнаестоминутног дивљања обесних и неосетљивих горких плодова наше прошлости? Хоћемо ли сазнати име хулигана који је мучки убио демонстранта Рајка Панића? Хоће ли бити кажњен хулиган у униформи који пуцао у главу момку који прошао на црвено светло? Хоће ли бити кажњени хулигани који су у хали Пионир на кошаркашкој утакмици наредили брутални напад на сопствени народ након кога се срушила трибина? Хоће ли бити кажњени хулиган који је службеним гуменим метком разнео пола лица ученику Милану Васићу, који је у друштву свог оца мирно чекао да уђе на фудбалску утакмицу? Најзад, хоће ли се ико запитати како је могуће да су једном младом човеку, који је непосредно након што је брутално претучен био у свесном стању, касније отказале функције мозга?

Хулиган је онај који не преза ни од чега, коме су све људске вредности стране. Хулиган не нарушава само телесни, већ и духовни интегритет. него Хулиган то остаје без обзира коју униформу носи. Али, насиље рађа насиље. Зато сви хулигани морају бити кажњени. У супротном, Брисова жртва биће узалудна.


Политичка платформа београдске "Поворке поноса"

Politički život — Аутор desnamisao @ 21:27

 Пише: Никола Цветановић

 

 

 

"Platforma
Politička platforma Beograd Pride-a proizašla je iz ideja feminističkog, mirovnog, ljudskopravaškog i anti-fašističkog pokreta.

Putem ove platforme, proglašavamo vrednosti i ideje za koje se borimo:

1* ukidanje patrijarhata i dekonstrukcija patrijarhalnih struktura u našem društvu

2* pravo na različitost, koje podrazumeva i seksualnu orijentaciju i rodni identitet

3* antimilitarizam, antirasizam, antifašizam

4* ravnopravnost ljudi u svim društvenim sferama

5* solidarnost

6* socijalna pravda

7* politička participacija

8* pravo na samodefinisanje i samoidentifikaciju

9* sloboda izbora seksualnih praksi

10* nenasilje, što uključuje i odnos prema prirodi i životinjama

11* pravo na telesni integritet, što uključuje i promene pola/roda

12* pravo na slobodan pristup svim informacijama od društvenog značaja"

 

Нека ми неко сада објасни какве везе имају циљеви по бројевима 1*,6*,7* и 12* са друштвеном (не)дискриминацијом хомосексуално и бисексуално оријентисаних особа и травестита?!

1*-Због чега остварење њихових права на недискриминацију укључује рушење("деконструкција") патријархата и патријархалних структура? Зашто не могу да се паралелно, у дијалогу са тим структурама и без рушења поменутог изборе за своју недискриминацију?

6*- Чист политички циљ који нема никакве везе са дискриминацијом било које мањинске групе. Иначе, и неонацистичке групе истичу да су им два основна циља националне слобода и социјална правда.

7*- "Политичка партиципација". Прилично проблематично. Није ми јасно како неко на основу своје сексуалне оријентације може да захтева политичку партиципацију. Да ли то значи да по аналогији са Законом о саветима националних мањина у будућности треба образовати Савете сексуалних мањина који ће штитити своја права наступајући испред власти?! То би било прилично претерано,а и неосновано, јер и политичка партиципација мора имати своје разумне границе. ЛГБТ популација се никако не може уподобити националним мањинама и етничким групама, или инвалидима. Само изједначавање, по мом дубоком уверењу значи деградацију претходно наведених група.

12*-Такође нема везе са дискриминацијом ЛГБТ особа, већ се за то залаже сваки нормалан грађанин независно од политичког опредељења. Приступ грађана свим информацијама од јавног значаја је једна демократска тековина, природно стање ствари у уређеним друштвима.

Циљеви под бројевима 2*,4*,5*,10* и 11* су потпуно оправдани и могу да кажем да их у томе подржавам и да се слажем с њима, иако се не слажем са методом за који мисле да ће им у томе помоћи, чувеном "Поворком поноса". Пре ће бити да ће та метода произвести потпуно супротан ефекат, а притом не мислим на саму Параду и могуће и извесно насиље током шетње, већ на презир, чак и мржњу грађана које ће тиме навући на себе, а који ће се касније испољавати на различите начине.

Циљ под бројем 9*-"Слобода избора сексуалних пракси" се може окарактерисати као проблематичан, јер тако уопштено формулисан може да не значи ништа, а такође може да значи много. Може, на пример, да значи да два хомосексуалца могу да "практикују" секс у сред бела дана на јавном месту! Таква слобода "сексуалне праксе" би озбиљно угрозила права случајних пролазника који не би били дужни да гледају скарадне сцене. Одавно се дошло до закључка да су права и слободе једног човека ограничене правима и слободама других. Идући овом линијом, може се догодити да ова поставка буде озбиљно доведена у питање.

Циљеви под бројевима 8*(право на самодефинисање и на самоидентификацију) и 3*(антимилитаризам, антирасизам и антифашизам), не заслужују посебну пажњу, јер циљ под бројем 8* не значи апсолутно ништа, већ је нека прилично празна флоскула. Циљ под 3* је типичан циљ пацифиста, такође нема превише везе са евентуалном дискриминацијом ЛГБТ популације, али може се сагледати у ширем контексту борбе против сваке врсте дискриминације.

Ово је само једна упрошћена и лаичка анализа "Политичке платформе Параде поноса 2009.", само на основу онога што су организатори сами изрекли о онима које представљају. Постоји још један број питања. Одговори на та питања можда могу заједно са овим покушајем анализе приказати наличје "Параде поноса".

Наиме, због чега се организује упркос великом отпору јавног мњења, и то не само обичних грађана, него и водећих представника власти и опозиције и друштвених институција с ауторитетом(нпр.,изјаве Драгана Ђиласа, Александре Јанковић, отпор традиционалних верских заједница)?! Да ли и коме одговара такво "гурање прста у око" већини и шта се заиста жели тиме постићи?

Зашто се поменути скуп није одржао преко лета, када је реална претпоставка да не би могао да се окупи довољан број разбијача Параде?! Да ли то неко намерно провоцира сукобе?

Изгласан је и ступио на снагу Антидискриминациони закон. Зар то не даје довољан институционални оквир за борбу ЛГБТ организација за права своје популације?

По мом мишљењу, одговори на ова питања заједно са анализом "Политичке платформе Параде поноса" могу дати следећу слику.
"Поворка поноса" није само скуп људи који дижу глас против дискриминације по основу сексуалне оријентације. Једна од основних ствари је да тај скуп представља копију западњачко-протестантских и неолибералних цивилизацијских и друштвених модела. Само по себи то није невоља. Невоља је што ти модели покушавају да се наметну једном друштву у којем је ипак и даље(Хвала Богу!) доминантан патријархални модел и које тај део западњачког цивилизацијског модела тешко да ће прихватити(опет Богу хвала!), или га бар неће прихватити у блиској будућности. То организатори и учесници поворке и сами не крију, о чему говори ставка 1* у њиховој политичкој платформи (ukidanje patrijarhata i dekonstrukcija patrijarhalnih struktura u našem društvu).
Поставља се питање: Да ли део друштва који негује патријархалне вредности нема права да се супротстави рушењу истих?!

Такође, овај скуп не подржавају само ЛГБТ организације и удружења, него и удружења као што су "Хелсиншки одбор", "Фонд за хуманитарно право", "Жене у црном" и сл. Тиме се чини медвеђа услуга ЛГБТ популацији, јер су поменуте организације, услед свог политичког деловања, изузетно омражене у већем делу друштва и постале су синоним за оно што се некад звало квислинзима. Оправдано или не, у то на овом месту нећу улазити.

Суштина ове приче и јесте у перфидном, али насилном наметању туђинских модела који су у дубокој колизији са тренутним (надам се и вечитим) схватањима нашег друштва. ЛГБТ популација чини само један део у тој слагалици(остали могу бити "суочавање с прошлошћу, рушење вековних друштвених институција са ауторитетом, итд.)
Мислим да овде никада неће бити нормално да неко јавно промовише било који облик сексуалне и друге изопачености. Верујем да због тога и изазива толики отпор. Такође, поједине ЛГБТ организације су још од раније познате по неким проблематичним поступцима, који такође немају везе са борбом против дискриминације("Агенција за декосовизацију Србије, Косово је сусед Србије, вређање црквених великодостојника и сл.), а како смо видели, њихови циљеви су много шири и далекосежнији од простог права на недискриминацију. Посебно "боду очи" на пример, 1* "Укидање патријархата и деконструкција патријархалних друштвених структура", и 7*- "Политичка партиципација", а такође је ништа мање сумњива 7*"Слобода избора сексуалних пракси".

Међутим, оно што, уверен сам, треба урадити на друштвеном плану је да се те особе прихвате и да се заштите од дискриминације. На формалном плану је већ урађено прилично усвајањем Закона о забрани дискриминације(у погледу којег такође постоје озбиљне замерке, због недовољне прецизности), који даје институционални оквир за борбу ЛГБТ организација за своја права. Ти људи су наше комшије, суграђани и с њима морамо да живимо и да их поштујемо као што очекујемо да нас неко поштује. Оно што сачињава њихову приватност не треба да интересује апсолутно никога, нити смеју због тога да трпе било какве последице. Међутим, прича треба на том месту да почне и да се заврши.
Другим речима, позитивна дискриминација је тековина савременог демократског поретка и као таква је не само пожељна него и неопходна, али је прилично лоше када се, према схватањима конкретног друштва, она претвара у нешто што се зове мањинска диктатура. Управо се о томе ради, туђи модели се не могу "пресликавати" без неопходних корекција, које се састоје у уподобљавању модела потребама и схватањима актуелног друштва.

Има још један број апеката ове приче на које не могу да се осврнем на овом месту, али мислим да је и ово довољно. На крају, надам се да ће институције ипак реаговати и коначно забранити одржавање скупа пре свега због велике опасности по безбедност грађана. Надам се, али не верујем.


Од Љ до Ѕ

Kulturna politika — Аутор desnamisao @ 21:09

Пише: Дарко Бабић

 

     Ако се може рећи за гајевицу (хрватско уставотворно или државотворно писмо - латиница) да је настала по угледу на вуковицу (српско уставотворно или државотворно писмо - ћирилица) онда се исто тако може рећи да је српска кодна страна настала по узору на хрватску кодну страну.


Треба раздвојити тастатуру и кодну страну. Најједноставније речено тастатура је хардвер, кодна страна је софтвер. И немају неку обавезујућу везу. На тастатури је једноставно означено које слово или знак би дала нека типка, под претпоставком да је инсталирана и у том тренутку се користи таква кодна страна. Ако се ова два поклапају куцање је лакше, ако је кодна страна другачија, онда корисник рачунара мора да памти, или можда означи шта-је-где.


У нас је најчешће у употреби америчку тастатура, дакле потребно је памтити и то зна бити проблем. Због тога се стварају дубоко укорењене лоше навике које доводе до тога да се српски језик куца на „ћелавој латиници“. Није ни чудо што у уређеној држави попут Немачке не можете купити ниједну другу тастатуру осим немачке.

us language bar.png


И би америчка тастатура... Одлучише непознати људи да се за Гајеву латиницу осмисли кодна страна. Поставља се питање како распоредити графеме. Узимајући у обзир да се Гајева латиница састоји од 27 монографа и од 3 диграфа који произилазе из претходног скупа одлучено је из практичних разлога да се диграфи избаце у корист графема који у односу на Гајеву латиницу енглески алфабет чини различитим - Q, W, Y и X. Тиме се постигла једна компатибилна кодна страна којом се може ефикасно писати енглески и хрватски језик. Остало је само још распоредити графеме из скупа који Гајеву латиницу чини различитом од енглеског алфабета – Č, Š, Ž, Ć и Đ. Са тим словима се поступило као што је пракса да се изведена латинична слова смештају у део где се налазе знакови, а знакови се даље тумбају и настаје прави хаос када се употребљавају интерпункцијски знакови осим ако немате одговарајућу тастатуру где је све лепо означено шта се где налази. Тастатуре за босанску, хрватску и словеначку кодну страну је увек било у трговинама. Ради се заправо о једној истој тастатури иако је словеначка латиница има 25 слова за разлику од остале две.

 

croatian language bar.png


Врло је лако објаснити зашто је слово „Š“ смештено на место где се на америчкој кодној страни налази „[„, „Đ“ на „]“, „Ž“ на „“, „Č“ на „;“ и „Ć“ на „'“, ако се зна какав је некада био тастатурни распоред тастера.

iznad d je ipak z.png

Овакву кодну страну су усвојили и Словенци и поред тога што у свом латиничком саставу од 25 слова немају Đ и Ć. Само још да додам да Словенци немају ни монографе DŽ, LJ и NJ тако да се одрицање од тих графема на Хрватској кодној страни још једном показало као прихватљиво решење иако се оно користи и као словеначка кодна страна без обзира на употребу слова Đ и Ć.  Треба имати на уму да се слово „Ž“ увек налазило на тастеру „|“ које је временом мењало своју позицију тако да не треба чудити што су прво по абецедном словореду од доле ка горе ређани „Č (поред L), „Š“ (поред „P“) и „Ž“ (поред „=+“) којих има и у хрватској и у словеначкој латиници па тек онда накнадно ређани по абецедном словореду од доле ка горе графеме којих нема у словечакој абецеди – Ć ( поред Č) и Đ (поред Š).

 

              хрватска латиница

 

словеначка латиница

1

A, a

11

G, g

21

O, o

1

A, a

11

J, j

21

T, t

2

B, b

12

H, h

22

P, p

2

B, b

12

K, k

22

U, u

3

C, c

13

I, i

23

R, r

3

C, c

13

L, l

23

V, v,

4

Č, č

14

J, j

24

S, s

4

Č, č

14

M, m

24

Z, z

5

Ć, ć

15

K, k

25

Š, š

5

D, d

15

N, n

25

Ž, ž

6

D, d

16

L, l

26

T, t

6

E, e

16

O, o

 

7

Dž, dž

17

Lj, lj

27

U, u

7

F, f

17

P, p

8

Đ, đ

18

M, m

28

V, v

8

G, g

18

R, r

9

E, e

19

N, n

29

Z, z

9

H, h

19

S, s

10

F, f

20

Nj, nj

30

Ž, ž

10

I, i

20

Š, š

 

Касније је тастер са словом „Žž |” мењао позицију током каснијих година. Где би у једном тренутку имали ситуацију да би Словенац куцајући текст на словеначком језику за коришћење слова Ž морао прескакати слово Đ које је део неких других националних писама.

slovenian language bar.png



Сада долазимо на Српску кодну страну која је неопходна за употребу приликом писања на службеном језику и писму Републике Србије.


Хардвер немамо (српска тастатура), софтвер имамо (Српска кодна страна). Слова ређамо по угледу на старију сродну кодну страну. Распоредили смо двадесет и седам, остало је још три ћириличка слова која треба сместити на четири позиције (?). То су места на којима се налазе латинична слова Q, W, Y и X. Распоредимо слова скупа који у односу на Гајеву латиницу чини различитом Вукову ћирилицу – Љ (14. слово), Њ (22. слово) и Џ (29. слово азбуке). И баш тим азбучним словоредом их редом ређамо на слободна кодна места (QWYX).

 

serbian language bar



Гле? Слаже вас ја! Слово Џ се помера са позиције „Z“ на позицију „X“ америчке кодне стране. Коме је то и због чега је слово Џ уступило место? Ради се о Македонском ћириличном слову „Ѕ“ (Јуникод, хексидецимална кодна ознака 0405). Пошто је македонска кодна страна типа QWERTY (ЉЊЕРТЅ), а српска кодна страна типа QWERTZ (ЉЊЕРТЗ) слово Џ је морало да се помери на позицију где се налази слово X на америчкој кодној страни како би се смањиле разлике између македонске и српске кодне стране. Нешто попут горе описане хрватске и словеначке кодне стране.

 

macedonian language bar

На Македонској кодној страни слово З се налази на истом месту где се на QWERTY латиничним кодним странама налази слово Z.



Сада требамо размотрити још једну кодну страну, а то је бошњачка кодна страна (за бошњачки језик). Ту је занимљиво разматрање именовања што је више ствар политике. 

 

Тако Микрософт не користи  Bosniac (бошњачки) већ само „Bosnian“ (босански).

add input language

За ћириличну кодну страну босанског језика употребљено је натпис „Bosnian (cyrillic)“ док је за латиничну кодну страну босанског језика употребљен натпис „Croatian.


bosnia (cyr) language bar 

Преглед ћириличне кодне стране босанског језика

 

croatian language bar

Преглед латиничне кодне стране босанског језика

 

show the language bar

Одабир језика

 

Оста је нам још да кажемо реч-две о црногорској кодној страни. Језик је недавно прокламован (http://www.gov.me/files/1247664841.pdf). И још није постављен коначан стандард за њихову кодну страну, али има ентузијаста који воде рачуна и о томе. 

 незванична Црногорска кодна стана (за сада једино само на Macintosh-у)

http://blog.fleka.me/me/2009/03/lingua-montenegrina-sbarca-su-mac-crnogorski-jezik-na-macu-montenegrin-language-keyboard-input-for-mac/

 

 


Пинокио

Politički život — Аутор desnamisao @ 15:38

Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

 

        Сви знамо бајку о Пинокију. Пинокио је дрвени лутак који чудесно оживљава. Као да аутору ове бајке то није било довољно, већ је Пинокију даривао још једну особину- када би слагао, њему би растао нос. Питате се, вероватно, у каквој су спрези једна бајка и политичка ситуација у Србији?

Памћење, а посебно политичко, Србима никада није била јача страна. У стању смо лако и брзо да заборавимо, још брже да опростимо.

Вратимо се, на тренутак, у време предизборне кампање за републичке изборе и подсетимо се централне теме избора.  

Прва групација странака, предвођена Демократском странком, залагала се за скупштинску ратификацију фамозног Ђелићевог потписа на још фамознији документ- ССП, тврдећи да је ратификација тог споразума пут у боље сутра, те да ће се резултати врло брзо видети, а српска привреда коначно консолидовати.

 Друга групација странака, предвођена бившим премијером, залагала се за поништавање потписивања ССП-а у скупштини Србије, тврдећи да је он противан стратешким интересима Србије, те да је неодговорно да са истим државама које су признале независност Космета потписујемо споразум о блиској сарадњи, само два месеца након проглашења сецесије, као и да потписивање тог споразума неће допринети консолидацији српске привреде и пољопривреде. Разумљиво, како то иначе у Србији неретко бива, изборе добија она коалиција, или конгломерат партија, која успешније, преко „независних“ медија заплаши бираче и која обећа што више недостижних циљева.

          Страх

 

          Вероватно се сви сећамо чувених спотова- „Гласајте за будућност, за лепшу и бољу Србију, не за прошлост и повратак у мрачне деведесете...“, постера у време изборне тишине са Војиславом Коштуницом и Војиславом Шешељем (са пиштољем у руци) на слици, испод којих је писало „премијер коалиције“. Шта тек рећи о Фијату, дефинитивно најуспешнијем маркетиншком потезу којим су, највероватније, и добијени избори?

Уколико „снаге мрака...победе, Фијат неће уложити 700 милиона евра у Заставу“.

Шта тек рећи о „независним“ аналитичарима који су говорили о мрачном периоду који нас очекује ако не победе „проевропске снаге“ и удаљавању од чланства у ЕУ?

Брзо смо заборавили.

 

 

 

       Обећања

 

       Навешћу неколико обећања наше „проевропске“ владе:

 

  1. Сваки грађанин Србије добиће минимум хиљаду евра од бесплатних акција

 (можда и више уколико „Србија одлучно крене ка ЕУ“, ако је веровати памфлету које нам је у време изборне тишине слало министарство на чијем је челу Млађан Динкић, трошећи народне паре за слање пропагандног материјала)

  1. Фијат ће уложити у Заставу 700 милиона евра плус додатних 500 милиона у нове фабрике за производњу аутомобилских делова у Србији

(до данас, скоро 4000 радника и 20000 коопераната овог предузећа остало је без посла,а улагања више нико и не спомиње )

  1. Отворићемо 200 хиљада нових радних места

(број незапослених у Србији порастао је на близу милион  људи )

  1. Србија ће добити мрежу аутопутева

(не само што ниједан аутопут није ни почео да се гради, већ је концесија Хоргош- Пожега поништена)

  1. Пензије ће порасти на ниво од 70 процената просечне плате

(коментар је непотребан )

  1. ССП ће бити ратификован у скупштини и уследиће његово одмрзавање чим проевропска влада победи

( ССП је ратификован али и замрзнут од стане ЕУ. Не само то, већ је хапшење Радована Караџића било беспредметно, имајући у виду да је ухапшен у циљу одмрзавања ССП-а. Шта тек рећи о одлуци владе да једнострано примењује ССП, чиме је буџет Републике Србије оштењен за више од 300 милиона евра)

  1. Визе ће бити укинуте у најкраћем року, а Србија ће до краја 2008 или почетка 2009 добити статус кандидата за улазак у Европску Унију

(Не само што је ово обећање лажно, већ је спољни дуг Србије повећан са 17,9 на 27,5 милијарди евра)

  1. Покренућемо индустријску проузводњу

(индустријска производња у Србији пала је у просеку за 22,01 одсто у опдносу на прошлу годину )

  1. Бићемо социјално одговорна влада

(са највећим бројем министарстава у Европи, и близу 100 хиљада људи који не могу да овере здравствене књижице)

  1. Србија ће бити стабилна земља

(регионализација,статут Војводине и мафијашка убиства говоре о томе )

 

          Погледајте добро овај списак. Ово је био део обећања победничке коалиције. Сада, поставља се кључно питање- зашто наши медији не извештавају о неиспуњеним обећањима? Куда се денуше силни независни аналитичари, новинари истраживачи и неутрални водитељи?

Одговорићу Вам који је највећи успех ове владе. То је, без икакве сумње, доношење новог Закона о информисању. Овај „демократски“ акт предвиђа астрономске казне за свакога ко се усуди да доведе у питање одлуке Председника и Његове владе.

О медијима нећу пуно трошити речи, већ ћу само дати један пример. Влада је, у случају Миладина Ковачевића, платила одштету породици Штајнхауер од близу милион евра, што је наишло на медијску осуду, док је иста влада издвојила близу 400 хиљада евра за обезбеђивање тзв “Параде поноса“ о чему медији нису ни известили. Једна одлука представља непотребно трошење пара у време економске кризе а друга не?

Двоструки аршини? Немогуће.

Зар не знате да су медији слободни?

Споменуо бих и иницијативу за забрану „ултрадесничарских“ организација. На страну што се појам „деснице“ у Србији не разуме, волео бих да ми неко објасни шта подразумева под термином „ултрадеснице“. Можда сам погрешно разумео, али зар Хитлер није био национал- социјалиста? Тешко да је у том случају био „ултрадесничар“.

Уколико влада жели да забрани „ултрадесничарске“ оргаинзације због кршења Устава, шта ћемо са ултралевичарским организацијама?

Шта ћемо са позивима на обрачун са политичким неистомишљеницима, молотовљевим коктелима баченим на грчку амбасаду, лустрацијама, списковима непожељних у издању Хелсиншког одбора за људска права?

Шта ћемо са паролама „Косово је сусед Србије“ и парламентарном странком која се залаже за кршење Устава?

Или нисмо сви једнаки?

Вратимо се на питање са почетка текста. Пинокио и ова влада имају доиста много сличности. Влада доиста личи на дрвеног лутка чије конце, врло често, повлаче како стране амбасаде, тако станари Председништва Србије.

А шта тек рећи о обманама?

Могу само да зажалим што и нашим министрима повремено не порасту носеви.

 У том случају, не би стали у кадар ниједне камере на свету.  

 

 


Powered by blog.rs