Desna Misao

У ЧЕМУ ЈЕ ПРОБЛЕМ: ЗАШТО СРБИ СМЕТАЈУ АМЕРИЦИ?

Politički život — Аутор desnamisao @ 13:00

Пише: Ненад Пиваш

 

 

 

Од како су у другој половини 19. века успостављени спрско-амерички односи они су пролазили кроз најразличитије фазе. На самом почетку на њих су више утицали извоз сувих шљива у Америку и проналасци Пупина и Тесле него дипломате и политичари. Први светски рат начинио је две земље савезницима, а након њега новонасталу државу, краљевину СХС, прво су признале Сједињене Америчке Државе. У међуратном периоду односи нису били нарочито интензвни услед америчког изолационизма. 

У Другом светском рату САД су у почетку подржавале југословенску Краљевску владу у Лондону али се од Техеранске конференције 43. под притиском Британаца све више окрећу НОП-у. Од краја Другог светског рата тј. током хладног рата заправо почињу континуирани и целовити односи и можемо рећи да прави историјат заправо креће од тада. Односи током овог периода били су изузетно променљиви, од великих тензија због тршћанске кризе и обарања два америчка авиона, затим материјалне и финансијске помоћи Титовом режиму након сукоба са Стаљином,  захлађења у периоду од 1955. до 1968, а након тога понововно успостављање топлих односа додуше уз констатовање различитих погледа на свет.

 

Оно што је важно истаћи за период хладног рата је да се америчка подршка Југославији заснивала на очекивању да она може постати модел за остале источноевропске државе, политички отворенија, економски децентрализованија и успешнија од земаља Варшавског пакта и, оно најбитније, независна у односу на Москву.  Међутим након рушења берлинског зида, догађаја који је обелижио крај хладног рата,  Југославија је изгубила на геополитичком значају, јер у новим условима њена политичка стабилност и независност од Москве није више била значајна за Америку. СССР се распао а САД су остала једина суперсила која је без моћног противника у свету добила нови циљ, глобалну доминацију, којој се све подређује. У таквим условима и даље постоји подршка Југославији, али је она углавном млака и формална.

 

Такође, рушење берлинског зида обележио је још један значајан догађај, а то је уједињење Немачке. Овој сили постојање Југославије није било у интересу (уосталом она је и створена против њене воље) и она почиње да делује у складу са тим дајући снажну подршку хрватском и словеначком сепаратизму. Свој потпис на Мастрихтском споразуму, којим је Европска Заједница претворена у Европску Унију, Немачка је условила признањем Словеније и Хрватске од стране европских земаља. Из саме Америке све то посматрају са стране, не мешају се много, делом и због учествовања у заливском рату, што им је приоритет. Међутим, како је са једне стране Садам поражен а са друге стране у Вашингтону констатовано да је са СФРЈ готово Американци одлучују да од Европљана преузму главну улогу. Оно што је обележавало деловање САД на територији бивше Југославије од тада па све до данас је константно неуважавање интереса српског народа од Крајине до Косова.

 

 Паралелно са тим, одређени српски политичари покушавали су да нормализују односе са Америком. Први је то покушао Слободан Милошевић након дејтонских преговора у разговору са Ричардом Холбруком и Вореном Кристофером. Тада је Милошевић у опуштеној атмосфери након приче о савезништву у два светска рата рекао како би волео да све што се догодило сматрамо једним великим неспоразумом. Затим је узео лист папира и пружио га Ворену Кристоферу, и замолио га да напише све услове које треба да испуни наша страна да би смо коначно решили проблеме и постали савезници. Кристофер, је међутим, одгурнуо папир и одговарио отприлике овако: Али господине Милошевићу, зар већ нисте схватили, са нама се не ради на тај начин. Не постоји коначна листа услова, већ ви у сваком тренутку треба да урадите све што ми тада затражимо од вас. Дакле, иако се кооперативно држао у Дејтону и пустио крајишке, а делом и босанске Србе низ воду Милошевићу је врло брзо отворено питање Косова што је довело српско-америчке односе на најнижи ниво у историји.

 

Милошевић је међутим срушен са власти 5. Октобра 2000. а нови властодршци сматрали су да ће то само по себи бити довољно да са Американцима поново постанемо савезници. Међутим, и поред свих напора,  добре воље па и љубави према Америци нових власти, односи са САД нису поправљени у значајној мери. Најумеренија могућа анализа би констатовала највише да смо од непријатељства стигли до стадијума велике ненаклоњености. Па су тако настављени притисци на Републику Српску, давана је подршка  црногорском сепаратизму и на крају косовској независности.

 

Таква ситуација је збуњивала и разочаравала Србе. Они су некако још и могли да схвате то што нас Американци нису уважавала у време Милошевића, али то што се њихова политка према нама није значајније променила ни онда када су на власти у Београду били људи који су крајње наклоњени Америци и савезу са њом, то је већ било теже схватити.

 

Заиста, због чега Америка има овакав однос према Србима? Због чега у неким ситуацијама подршку даје територијалном интегритету а у неким другим праву на самоопредељење? Зашто за Републику Српску не може да важи оно што је важило за Косово и Црну Гору? Да би смо нашли  одговор на питање зашто су САД оволико супротстављене српским интересима треба једноставно да погледамо шта је то интерес Америке, глобално и у нашем региону. Већ је поменуто да је њихов циљ од завршетка хладног рата, када су постали једина суперсила, глобална доминација. Где смо ту ми Срби? Налазимо се у региону који домаће и стране дипломате називају западни Балкан и он обухвата земље бивше Југославије и Албанију. Што се нашег региона тиче он је само један од многих над којима Америка жели да успостави своју контролу. У том покушају они сматрају да ће се контрола најлакше успоставити уколико између земаља тог региона влада што изразитија равнотежа снага. Како доћи до тога? Једноставно, тако што ће се подржати национализми и великодржавни пројекти малих народа док су за оне народе који су за услове овог региона велики резервисани дезинтегративни процеси. Ти мали народи су Албанци, Македонци, Бошњаци и новопечени Црногорци.

 

И тако се Албанцима дарује јужна српска покрајина, а то што су извршили етничко чишћење, што их води мафија  и што је то у потпуности супротно међународном праву то нема никакве везе. Са друге стране, да Албанци не би превише узели маха ту је подршка територијалном интегритету Македоније и одржавање ове државе на силу, али никако не и дозвола већинском народу да доминира у њој, јер што више слабих држава то боље. Од БиХ се захтева да буде „функционалнија“ што за њих значи централизованија па је тако сасвим у реду отимати од Републике Српске овлашћења која она има по Дејтону а на дужи рок радити на њеном нестајању само да би Бошњаци добили државу по својој мери. Црногорски режим добија подршку за стварање новог идентитета чија је основна карактеристика антисрпство а који за циљ има монтенегризацију преосталих Срба, јер није довољно само то што се Црна Гора одвојила, потребно је створити услове да уједињење са Србијом више никад не буде могуће.

 

А ко су они који због своје величине нису по укусу Америке? То смо ми Срби и у нешто мањој мери Хрвати. Зато је Туђман да би добио подршку за Олују морао да пусти Херцег-Босну низ воду, и зато Хрвати данас могу само да сањају трећи ентитет у БиХ. Али Хрвати имају олакшавајућу околност да је њихов заштитник Немачка у савезничким односима са Америком тако да се на њих не врши притисак.  А још ако Загреб заборави на Хрвате у БиХ и уколико свој интерес крене да тумачи више као српску штету а мање као сопствену корист, што се често дешава, он тада постаје прихватљив партнер Вашингтону. И на крају долазимо до нас Срба, који смо морали да изручимо скоро читав политички и војни врх и опет нам се замера да не сарађујемо довољно са Хагом. Нама који смо прихватили независност Косова, на сваки начин осим формално,  пребацује се да водимо превише тврду политику. Чак и оваква уситњена Србија изгледа да није довољно мала па се од ње тражи да се федерализује. Њихова политика најбоље се може описати крилатицом „Слаба Србија – стабилан западни Балкан“ то је приметио и Зоран Ђинђић и можда није случајно што је убијен недуго након тога.

 

Из свега овога се види да је амерички интерес тренутно супротстављен српском и да се то без неке велике промене у свету неће мењати, без обзира на то ко је на власти у Србији. Од обнове вишестраначја, сваки српски режим је мислио  да ће пријатељство Американаца купити тиме што ће са њима направити неки компромис на штету свог народа а онда би они из захвалности требало заувек да нас оставе на миру. Видимо да то никоме није успело. Према томе у заблуди су и они који мисле да ће прихватањем независности Косова и уласком у НАТО почети нова ера у односима Београда и Вашингтона. Уосталом, ово двоје је већ у реализацији а ми и даље не чујемо никог од америчких званичника да поводом најновијих догађаја у Рашкој и на југу Србије каже да је територијални интегритет (крње) Србије неприкосновен.

Попустљивост може само да нам шкоди, зато што води у поразе и зато што они то тумаче као слабост па им то онда постаје рецепт за даље деловање према нама. А зашто би они мењали своју политику кад ова даје резултате?


We few, we happy few

Politički život — Аутор desnamisao @ 04:06

Пише: Давид Малиш

 

 

 

We few, we happy few, we band of brothers;

For he to-day that sheds his blood with me

Shall be my brother; be he ne’er so vile,

This day shall gentle his condition;

And gentlemen in England now-a-bed

Shall think themselves accurs’d they were not here,

And hold their manhoods cheap whiles any speaks

That fought with us upon Saint Crispin’s day.
Шекспир, Хенри V

* * *

Једна од најстаријих и најлепших византијских јуначких песама, Песма о Амурису, почиње некако овако: “Данас је небо другачије, данашњи дан није као сви други, данас млада господа јашу у бој.” Лепа слика… Чак исувише лепа за оно што дочарава: одлазак младића у рат, у смрт. Довољно да се човек запита зашто је песник тако сликао један прљав, тежак и крвав занат какав је војнички. И не само тај песник! Јер од почетка света, од када песници певају епове и људска рука пише историју, тако су сликали тај тешки и крвави занат војнички. Од Хомера до данас… Поставите себи, дакле, питање зашто? Одговор на то питање наћи ћете стотине километара јужније, у једном кланцу што спаја Тесалију и Беотију, наспрам Еубеје. Кланцу који се зове питомо и поетично, Топле капије, а чије је име уклесано у саме темеље европске цивилизације. Кланцу чије се име на грчком каже: Термопиле. Одговор ћете наћи уклесан речима песника Симонида у један камен што ту стоји од античких времена. Одговор који се може свести у две речи због којих су положили своје животе они којима је овај кенотаф и подигнут. Две, на први поглед једноставне, али скупе речи: Част и Дужност. Част и Дужност према Отаџбини.


"То је одлука коју сваки човек доноси сам пред собом, без маске, без шминке, го као у часу постања, са савешћу и Богом као јединим сведоцима."На слици: Пуковник ЈВУО Драгослав Рачић, сликан 1942. у источној Босни, након победе над усташама.Фото: Погледи.

Данас Србија, или они што пред њом, представљајући је, стоје, укида служење војске. Историчари кажу да су модерну националну, демократску државу створиле две ствари: опште право гласа и општа војна обавеза. То кажу историчари. Војници, ако их питате, и ако данас смеју ишта да кажу, рећи ће вам да служење војне обавезе не треба укидати. А шта кажу политичари…? Чућете аргументе и поборника и противника те одлуке. Једне, у својој нескромности победника, гласне и самоуверене и друге, у резигнираности поражених, тихе, готово бојажљиве, чији ће се гласови одбити о неми зид равнодушности и себичности српског јавног мњења. Али, нису поражени само они. Поражена је и Отаџбина!

Но, ја овде не желим да причам о одлуци коју доносе политичари. Желим да говорим о одлуци коју доносимо ми, одлуци коју смо доносили сви ми који смо пред собом имали избор обући униформу или остати код куће. Одлуци коју нисмо доносили гласањем, кријући се иза воље већине и умирујући и поткупљујући своју савест блаженом анонимношћу, већ коју смо доносили сваки од нас појединачно, именом и презименом.

То је одлука коју сваки човек доноси сам пред собом, без маске, без шминке, го као у часу постања, са савешћу и Богом као јединим сведоцима. Иста одлука пред којом су се нашли и они што су стајали на Термопилима, на Поатјеу, на Косову, Ажинкуру, на Бородину, на Церу и Кајмакчалану… Наши преци, дакле, знани и незнани… И зашто не рећи, ма колико то данас било прокажено, и они који су крварили за Отаџбину на висовима Динаре и Велебита, Трескавице и Требевића, Проклетија и Кошара. Одлука увек иста, иза које су увек стајали Част, Дужност и Отаџбина. Одлука у својој бити мушка, у оном исконском значењу те речи, како су је описивали Ернст Јингер и Јулиус Евола.

И када се та одлука донесе, када прођете кроз то чистилиште које, као митски Ахеронт, раздваја два света, шта ћете наћи? Данас ће вам рећи: бесмислено муштрање, губљење времена и испирање мозга. Али ћете чути и да ћете наћи уздизање идеала физичке смелости, надилажење пуког људског, досезање витешког идеала кроз оно што су стари Грци називали агон, колико телесно, толико и морално такмичење. Али, што је важније, наћи ћете оданост, дисциплину, пркошење смрти, спремност на жртву и несебичност – етичке темеље који чине устројство једног племенитог витешког идеала. Ковање карактера онако како се кује гвожђе, уздизање духа који чини да превазиђемо себе, духа пожртвованости до граница саможртвовања, духа дружбе, те чувене војничке камарадерије, да бисте на послетку нашли једну братску дружину коју на окупу држе не толико команда и поредак, колико оданост и част.

То су били најбољи дани наших живота. Најбољи, јер су били најтежи. Али и најпријатељскији, јер смо били међу друговима, у животу и смрти. И најпоноснији, јер никад више нећемо бити тако поносни на своју униформу. И најусамљенији, јер смо служили једном идеалу, далеки, страни својој земљи…

Рећи ће вам опет да је то тешко. Али тада, како је то рекао један чувени француски ратник, нисмо знали да су то били најбољи дани наших живота. Најбољи, јер су били најтежи. Али и најпријатељскији, јер смо били међу друговима, у животу и смрти. И најпоноснији, јер никад више нећемо бити тако поносни на своју униформу. И најусамљенији, јер смо служили једном идеалу, далеки, страни својој земљи као што су страни били и крсташи у Првом крсташком походу девет стотина година раније. Тако поносни и усамљени, спознали смо једног дана смисао Јингерових речи да се тек у недаћама показује да ли један народ заиста поседује мушкарце.

Будуће генерације српских младића мораће да нађу други начин да спознају да су постали мушкарци. Али надасве, мораће да пронађу нешто још драгоценије што им се одузима…

Освалд Шпенглер је често истицао једну мисао: “Кад год стварно загусти, цивилизацију редовно спашава вод војника”. Иако можда, за нашег века, никада нећемо бити позвани да спасимо цивилизацију, знамо да смо прошли кроз ватру крштења, кроз оне челичне олује, и да смо тиме постали достојни да се нађемо у том строју војника што спашава цивилизацију, онако како су је спасили оних три стотине спартанских витезова.

Не знам каква ће времена сутра доћи, какве ће вредности красити нови свет, какви ће се идеали тражити од нових генерација. Али, као што знам да би сви Грци и Персијанци свога доба дали све да се у том трену нађу међу оних тристотине Леонидиних витезова, знам да ће негде у себи, у најдубљем, скривеном куту своје душе, сви они, будући српски младићи, потајно жалити што нису могли да доживе тај осећај када, заклињући се, полажете једине две ствари које на овоме свету заиста поседујете у руке Отаџбини – част и живот. Јер све пролази, и живот који се живи, и богови у које се верује, и блага за којима се јури, али једино што остаје је вечна и недодирљива, света Отаџбина. Ми смо имали ту част да јој будемо чувари. Чувари Капије, као оних три стотине. Част коју младићи после нас неће моћи да проживе. Да ли то значи да није остало ништа више вредно чувања?

 

http://www.slobodanjovanovic.org/2010/12/07/david-malis-we-few-we-happy-few/


БОРИС ЈЕ СВУДА ОКО НАС

Politički život — Аутор desnamisao @ 14:59

Пише: Марко Радуловић

 

 

Кад за некога кажемо да је наметљив, да је наметљивко, мислимо на људе који се гурају тамо где им није место, на људе који стално желе да буду у центру пажње, да буду виђени на неким местима и догађајима, јер просто болују од такве неке потребе. Такав је и наш "најпаметнији" председник Борис. Или "најлепши", како воле да му тепају они што га подржавају кад изгубе аргументе око његове (политичке) интелигенције.

Оно што се да приметити је то да је он присутан свуда и на сваком месту. Нарочито у последње време. Као Супермен стигне да се свуда појави. Просто се осећа у ваздуху. Love is in the air - Boris is in the air. Ако вас задеси поплава, одмах је ту Борис да се мало слика с вама, да вам каже како да спасете живину, где да изместите краве из штале, како да осушите просторије кад се вода повуче и како да извршите дезинсекцију, дезинфекцију и дератизацију. Ако вас задеси земљотрес, ту је одмах Борис са својим познатим црним цокулама и сивом јакном за ванредне ситуације. Упадне вам у двориште, слика се с вама (то је обавезно) и крене да саосећа с вашом несрећом. Они који га не воле пожеле да му разбију главу неком циглом из рушевина, али не иде то, а и горила је ту.. Почне он ту пред камерама да гледа срушени део куће, потпорне зидове, носеће греде итд. Мршти се, очајава.

Онда загрли вашег деду и каже му како држава неће дозволити да старина чека зиму на улици. Наравно, деда поверује, пусти и сузу од среће у целој тој несрећи, поверујете и ви. Па председник обећава, еј, није то било ко! Онда прођу недеље и месеци и схватите да сте и ви ваш старина извисили, да држава паре не даје, да од куће нема ништа ако не стигне хуманитарка и да је Борис био ту само ради кампање и сликања за јавност. Схватите да је његов долазак био само потврда да несрећа никад не иде сама. Током тих посета Борис покушава и да буде нешто духовит ( нпр. "да ли сте давали кокошкама неке кокошије седативе да их смирите" итд.), али обично су те шале баш глупе, само што нико неће то да му каже, па се сви као нешто смеју, да председник не би испао будала. Ако у вашем месту славите неку светковину где се окупљају сви мештани, такође постоји велика могућност да дође Борис, да се наметне као почасни гост и да онда он постане важнији од свеца и славе коју славите.

Ако почињу радови на некој обилазници, ту је одмах Борис са жутим шлемом на глави, корача одважно градилиштем, бодри раднике, мудрује о арматури, а може и да провоза багер ако треба, да опет збија глупаве шале и наравно - у 90% случајева се на томе и заврши цела прича о "градњи" неке деонице или коридора. Ако се одвија нека дечија манифестација, опет је ту Борис да отпева с дечицом коју песму, да у неком паркићу с Ђиласом одигра партију малог фудбала или с Дачићем 1 на 1, ако је неки кошаркашки турнир у питању. Ако се снима неки филм или серија, опет је ту Борис да посети екипу која снима, да разговара с глумцима, с режисером, да каже како је и он био талентован за глуму, али му је тата ипак објаснио да је талентованији за нешто друго (за политичке манипулације, вероватно). И тако се Борис ту распитује о сценарију, пијуцка ракијицу док му сви око њега говоре све најлепше о његовом (бедном) политичком програму, а он се онако задовољно смешка. А то што Србија гори, а Борис се чешља, кога је брига за то.
И још много је оваквих примера, ситуација постаје алармантна и ако се настави овако, почеће он и из фрижидера да нам искаче. Куповаћемо нпр. "Боришки сир" или рецимо уместо "Carnex" - "Борекс" чајну кобасицу. Или нпр. млеко с 2,5% Борисове млечне масти. Или ћемо имати чоколаде "Борисове најлепше жеље" или рецимо новогодишња понуда Борис-коле, где платите 2, а добијете још литар гратис. Мој је предлог да и овај Fiat избаци једну серију Борис-пунта, па кад га псујете што је на 5.000 пређених км већ почело да цури уље, да га бар псујете са задовољством. Ко зна, можда почнемо да купујемо и прашак за веш и омекшивач, а уз то добијете залепљен и диск на коме су сва Борисова обећања, која треба прочитати као бајку деци пред спавање.

Али оно где је он мени био баш онако упечатљив и чак симпатичан у целој тој његовој глупавој жељи да буде у центру пажње је Дејвис куп меч Србија - Француска, односно меч Троицки - Љодра. Појавио се изненада Борис. Дошао је директно са поплављених подручја (баш као да га је поплава донела).

Током тог меча Троицки - Љодра, Борис је некако највише штрчао и гледао да буде у центру пажње. Наиме, он је био тај који је повремено скакутао боље и од Боже Ђелића. Он је био тај који носио шал око врата и покушавао да у неким моментима буде и вођа навијача, дижући три прста у вис. Као и на Олимпијади кад је Бушу објашњавао шта значе три раширена прста, па онда то препричао после ( ако је неко то гледао и чуо шта је рекао, могао је да види да ни сам не зна шта значе три раширена прста и баш је Буш имао шта и да научи).

Такође је он био тај који је стално био у кадру. Верујем да су неки странци, који су гледали пренос, а можда не знају ко је он, помислили да је он можда неки бивши наш тенисер или селектор или да је Зикијев будући партнер у дублу, па је због тога он много више у кадру и од самог селектора Обрадовића. Мада је тешко да за Бориса не знају и странци, он је планетарно познат по извињењима. Током пауза он је био тај који је давао аутограме деци (пребацујући жваку по устима као неко неваспитано дерле). Шкрабао је маркером своје име, као да је Пит Сампрас, док је горила пратио да га неки изиритирани гледалац не звизне неким предметом. Након меча он је био тај који је просто морао да да изјаву за РТС и да поздрави целу нацију као нека манекенка. Умало се није потписао на камери, али му је маркер остао негде у публици. Такође је он био тај који је морао да приђе играчима Француске и да им каже како морају да наставе даље уздигнуте главе, да је све ово само спорт, да их баш он утеши, док су га они гледали у фазону "ко је, бре, сад овај?" и "ајде, прикане, не буди досадан".

Кад је почело шишање, вероватно је имао жељу да седне да и њему направе нуларицу, али Бозољац није донео столицу и за њега, па је извисио. Иначе, да је био ошишан, пентрао би се тај с њима и на скупштинску терасу.

У сваком случају, оно што најмање може да уради, то је да упути извињење Саркозију и француској нацији због тога што је Троицки нанео душевне болове Љодри и што је због тога овај болно плакао након меча. Треба га подржати у томе, то је у опису његовог посла и у томе је ненадмашан.



П.С Гарантујем да је Борис и један од администратора Фејсбук-а и плашим се да се од некуд не појави да стави и неки коментар. Он је чак можда и пријатељ са сваким од нас на фб-у, само иза лажних имена. Јер, не заборавите - Борис је свуда и увек око нас..
 


СРПСКИ НОБЕЛ И ГЕОПОЛИТИЧКЕ ПОСЛЕДИЦЕ

Politički život — Аутор desnamisao @ 14:15

(Србија за Нобела)

 

Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

 

Када би се којим случајем додељивала Нобелова награда за најбесмисленије и најнеодговорније политичке потезе године, убеђен сам да би српска политичка елита редовно тријумфовала. Ово ласкаво признање она заслужује већ годинама уназад а сваке године смисли неку нову непромишљеност како би остала на врху лествице штетних геополитичких потеза.

На списак непромишљених потеза свакако треба додати читаву ујдурму око (не)одласка српског амбасадора на свечаност поводом доделе Нобелове награде за мир. У политици, геополитици посебно, најгори потез који се може направити јесте неодлучност. Када се нека одлука донесе, од суштинске је важности да се поштује, независно од тога каква. Зависи од случаја до случаја, тек обично се тражи максимум и прети се максимумом како би друга страна прихватила оптимум, који би био прихватљив. Дакле, уколико бисмо, на пример, хтели да бранимо Космет мирним путем релативно успешно, од суштинског значаја би било улагати у војску, претити војном силом и заузети чврст став. Наравно, никоме не пада на памет да ту војну силу и употреби. Она је присутна у преговорима искључиво као средство дипломатског притиска, док је дугорочно војно оружје у 21. веку свакако економија.

Нико на Западу не жели нови рат и само тада, када би Србија имала кеца у рукаву, њени аргументи би били саслушани и уважени. Не бисмо добили све што смо желели, али бисмо добили оптимално решење за Космет. На такав начин су Албанци издејствовали подршку западних земаља за сецесију: они су имали чиме да прете, ми нисмо. На страну што би „српски" медији започели кампању против било ког политичара Србије који би тако шта подржао. Такав политичар би након пар оваквих иступа био политички мртав.

КОЈИ ЈЕ НАШ ИНТЕРЕС?

Елем, у геополитичком контексту у коме се налазимо од суштинске је важности препознати улогу земаља БРИК (Бразила, Русије, Индије, Кине) у будућем односу снага на светском нивоу. Ту посебно мислим на улогу Русије, која се налази у партнерском односу са изузетно утицајном, ако не и најутицајнијом чланицом ЕУ, Немачком; и Кину, која је толико моћна да је одобрила кредит за ММФ и тако ојачала утицај у овој светској организацији. У оваквој геополитичкој ситуацији од изузетне је важности препознати сопствене интересе. ЕУ се бори са економском кризом, солидарност међу земљама Уније је све мања, а евро као валута доживљава велики пад и могући колапс. Немачка стога прави сепаратне договоре са Русијом, а незадовољство грађана Уније је све веће. Појавом толико најављиваних „стубова спољне политике" (Вашингтон, Москва, Брисел, Пекинг), јасно је да се отвара могућност за политичке игре и договоре са више моћних држава. Основни предуслов је - не прекидати односе ни са једним великим светским играчем, а основна теза које се треба држати јесте да је најгоре бити на средини и ветрометини. У једном моменту мораћемо бити ближи једнима у односу на неке друге.

Избор српске политичке елите да прогласи политику чланства у ЕУ као безалтернативну, иако је евентуални улазак исувише далеко, отвара мноштво проблема. На првом месту, регионални утицај Турске, затим финансирање и подршка сецесионизму у оквиру Србије и подршка све већој одвојености Војводине од Србије. У том контексту, уколико се има у виду да је српска политичка елита малтене клечала пред западним званичницима и чинила све како би их одобровољила за сарадњу, а није успела чак ни да значајно смањи непријатељство западних сила, ваља признати да је покушај ослањања искључиво на западне партнере доживео прави фијаско. Са друге стране, у одсудним моментима политичке борбе за Космет, Кина је пружала подршку и помоћ Србији. Не само то, већ је Кина одредила Србију за свог стратешког партнера на Балкану и одлучила да доста инвестира у њу.

Дакле, јасно је да је интерес Србије да у геополитичкој ситуацији у којој има мноштво непријатеља њених легитимних интереса, сачува и настави да продубљује односе са њој пријатељским државама и народима.

ШТА СЕ ДОГОДИЛО?


Након политичке подршке Србији, Кина је по први пут од српске владе и српског министарства спољних послова затражила контрауслугу. Та контрауслуга није ни страшна, нити сувише значајна, нити неизводљива, већ у кинеском духу, поштено одмерена ситуацији у којој се Србија налази и њеној тренутној снази. Тражено је да Србија не пошаље свог амбасадора на доделу Нобелове награде за мир. Разуме се да је у нашем интересу било да позитивно одговоримо на кинеску молбу. Званични Пекинг се не одбија тек тако, а посебно није мудро да га одбије једна мала земља као што је Србија, нарочито због тога што је захтев веома коректан и фер (што се не може рећи за захтеве западних „пријатеља").

Уопште ме не занима улажење у проблематику људских права и разматрање аргумената о заслужености признања. Да ли је Лију Сјаобоу заслужио Нобела или не, мање је важно. Заслуге можда постоје, а можда не постоје. Међутим, оно што ме занима јесте чињеница да постоји политичка позадина и политички интереси који су утицали на одлуку да баш Лију Сјаобоу добије овакво признање у овом деликатном геополитичком тренутку.

Уколико сумњате да Нобелова награда за мир још од хладног рата има политичку конотацију, сетите се само да је исту награду добио и Марти Ахтисари. Тада смо ми тражили и добили кинеску подршку и био је ред да узвратимо пријатељску услугу у духу сарадње и добрих односа српског и кинеског народа, и у духу паметних геополитичких потеза.

Став Србије да не присуствује додели Нобелове награде разљутио је пар европских званичника (посебно оне који долазе из бивших СФРЈ република), а обрадовао званични Пекинг.

Преиначена одлука је разљутила званични Пекинг и то далеко више него што би га разљутило одбијање молбе на старту. Преиначеном одлуком Србија је показала да нема ни минимум политичке озбиљности, да није у стању да одоли притисцима, да нема сопствену спољну политику и да је у ствари најобичнија „банана држава", и да стога није поуздан партнер.

Са друге стране, преиначење првобитне одлуке обрадовало је званичнике ЕУ понајвише због тога што је још једаред потврђена теорија по којој је једини успешан метод који треба примењивати у односима са Србијом притисак. Након свега, званичници западних земаља су задовољни али и забринути због првобитне „несмотрености Србије". Као да се ради о малом детету, а не о сувереној европској земљи, држава Србија се третира као неваљало и немирно дете које је могуће у ред довести искључиво добрим батинама. А пошто Србија увек пристане на све пошто је добро истуку, логично је да је закључак - и убудуће ћемо је тући.

РОДИТЕЉСКЕ ДУГЕ РУКЕ 

Притисак који је довео до промене одлуке је био вишеслојан. Започео је неумесним изјавама Јелка Кацина, осведоченог пријатеља српског народа који је вређао српску државу и говорио о поштовању људских права у Србији (пре него што је сагледао стање људских права и поштовања права националних мањина у његовој сопственој земљи). Затим је напоменуо да је првобитна одлука Србије израз српске „сервилности". Тиме нам је, између редова, заправо поручио две ствари. Прва је да је пожељно бити сервилан само према господарима у Бриселу и Вашингтону. Дакле, није проблем сервилност, већ је проблем што нисмо селективно сервилни. Друга ствар коју нам је поручио јесте да погледамо пример његове земље. Она је светао пример селективне сервилности. Ни реч против Брисела и Вашингтона.

Након њега, уследили су гласноговорници Брисела и Вашингтона у Србији, почевши од лидера неких опозиционих партија, невладиних организација и медија. И наравно, Вука Драшковића. У питању су биле нове досетке, не знам ни сам које по реду. Медији су цео случај представили крајње једнострано и тенденциозно, ставивши одлуку која је, по својој суштини политичка, искључиво у контекст људских права. И наравно, резултат је постигнут.

У међувремену је вероватно забележен и један петоминутни телефонски позив из Брисела у председништво Србије, након чега је пирамидална структура моћи реаговала као сат и спречила покушај вођења аутономне српске спољне политике.

Које су најзначајније поуке и дилеме?

Из ових дешавања, међутим, свакако треба направити једну паралелу и поставити једно питање. Паралела се односи на позицију и намере Вука Јеремића. Овим дешавањима је коначно разрешена дилема о природи догађаја који су довели до одустајања од српске резолуције против независности Космета на Генералној скупштини УН. Сада је јасно да се није радило ни о каквој завери, већ да је министар спољних послова био директно миниран из зграде самог председништва Србије и да је Борис Тадић подлегао притисцима. Слична ситуација се и сада поновила. Већ сада се спекулише да ће Јеремић бити смењен након завршетка страначке скупштине и унапред изгубљене трке за потпредседничко место. Тако је једном стављена тачка на спекулације о наводној „сарадњи у прихватању притисака из Брисела". То наравно, не објашњава фрапантну чињеницу да Јеремић и даље трпи такво фактичко стање.

То не објашњава чињеницу да Јеремић још увек није поднео оставку. Оставка би сачувала његов политички кредибилитет, показала његов морални интегритет и позитивно утицала на његову даљу политичку каријеру.

Напросто нема смисла суделовати у спољној политици на коју као министар нема пресудног утицаја. Са друге стране, признајем да ми је некако мучно да своје ставове приближим ставовима неких невладиних организација и медија које ових дана траже његову смену због покушаја да води независну спољну политику утемељену на српским интересима.

Питање које ваља поставити тиче се маневарског простора који би Србија имала уколико би икада постала чланица ЕУ. Великој и моћној немачкој држави дозвољено је савезништво са Русијом, мада се ни на то савезништво не гледа исувише благонаклоно, али је већ неко време јасно да се малој и слабој српској држави не би толерисао никакав политички потез који не би одобрио или иницирао сам Брисел. То нас доводи у ситуацију да будемо и фактички одвојени од нама пријатељских земаља, са којима нећемо бити у стању ни у позицији да градимо добре односе, док ћемо зависити искључиво од воље Брисела и Вашингтона.

Колико је то мудро, с обзиром на њихову подршку даљој дезинтеграцији Србије, независном Космету и гашењу Републике Српске процените сами. Међутим, коначна одлука о смеру српског државног брода је у рукама оних који су у ситуацији да креирају спољну политику ове земље.

А уколико поред ЕУ, за циљ одаберемо и НАТО, и у једном тренутну аплицирамо за чланство у овом ратном пакту који нас је бомбардовао показаћемо две ствари: да смо изгубили свако достојанство, политички компас и морални кодекс и да смо направили политички потез који се може једино мерити са оном народном „отишао у четнике '45."

У сваком случају резултат ове ујдурме и државног скандала јесте да смо још једном демонстрирали своју „сервилност", неозбиљност и да смо од две понуђене могућности изабрали трећу која је гора од обе- изневерили смо и ЕУ и Кину, а понајвише смо изневерили себе. То заиста можемо само ми.

Заслужили смо Нобела, заиста.

П.С. Постоји додуше и једна добра вест која је проистекла из читавог замешатељства- схватили смо да имамо премијера!


http://standard.rs/vesti/36-politika/6145-milan-damjanac-srpski-nobel-i-geopolitike-posledice-.html
 


Идентитетска политика

Politički život — Аутор desnamisao @ 14:07

Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

Национални идентитет и културни образац су предуслови јединствене нације и стабилне државе. Зачетак распада Југославије јесте у томе што се није успео наметнути југословенски културни модел и национални идентитет, док је у време СФРЈ више чињено на промоцији локалних, сепаратних идентитета него општег. Иако се јавно истицало да је југословенски идентитет најважнији, доминантни су ипак били сепаратни национални идентитети, док се кровни југословенски идентитет помаљао само као условни и не сувише одређујући (сем када је реч о преузимању идентитета Југословена у иностранству). Такав положај југословенског идентитета условио је распад државе у реалитету, у фактичком смислу, пошто не постоји народ који би је бранио због тога што она јесте или је требала да буде. Јасно се могу одредити филозофски, затим социолошки, правни и политички почеци распада. Сличан сценарио се понавља и у Србији данас. Иако се СФРЈ распала а Србија имала ту несрећу да велики део Срба остане ван граница Србије, процес разградње није завршен. И та окрњена територија коју Србија контролише се неупитно смањује. Србија постаје Југославија у малом - скуп различитих диверзитета без озбиљног или успешног покушаја да се створи нација наметањем српског кровног идентитета.

Срби, Војвођани и остали

У том смислу, Србија све више постаје заједница више идентитета који егзистирају заједно- српског, војвођанског и мноштва мањих. Разлика између српског и војвођанског идентитета је пре свега у опсегу. Домет српског идентитета јесу углавном грађани Србије који су српског етничког и културног карактера. Са друге стране, војвођански идентитет не подразумева етничку већ искључиво културно-обичајну и географску припадност. Успех војвођанског идентитета је видљив на први поглед. Успело се са наметањем заједничког осећаја припадности, прихватања одговорности за заједничку судбину и заједничких тежњи. Војвођани су целина за себе који ће се, како године буду пролазиле, све више удаљавати од својих сународника, који покушавају да сачувају обрисе народног идентитета.


У Војводини се покушава наметнути југословенски идентитет али са једном крупном разликом- иако се подржава и негује ентичка различитост, кровни идентитет се никада не доводи у питање. Такође, како би идентитет могао бити успешно накалемљен на постојеће идентитете, морао се наћи некакав моменат одношења. То су, већ традиционално, Срби из других крајева Србије и Београд. Управо због тога, онима који преко медијске слике креирају војвођански идентитет треба апсолутно свака назнака истог. Стога је њима од капиталне важности у фактичком смислу ВАНУ која ће постати јак темељ њихове евентуалне будуће и фактичке самосталности, док им је са друге стране, са идентитетске тачке од изузетне важности и симболичка промена назива „извршно веће Војводине“ у „влада Војводине“, чиме преко језика у говор улази идентитетска повезаност којом се даје на значају новој нацији. Идентификовање са политичком творевином каква је Војводина, која контролише медије и све позитивне аспекте живота у покрајини (наиме, ради се о томе да се све што се позитивно догоди приписује Новом Саду, а све негативно Београду и остатку Србије) изазваће стварање нове нације.

Бојим се да се у Србији никада није исправно схватала разлика између нације и народа. Могуће је да је то зато што сама етимологија већег дела наших израза који су са том разликом повезани даје тим истим изразима потпуно друкчије значење него у већини европских земаља. Но, једно је сигурно- били смо убеђени да је немогуће од српског народа у Црној Гори створити црногорску нацију, али се то ипак догодило. Стварање нација на нивоу политичке јединице је данас могућ и реалан феномен и повезан је са грађанским друштвом. Утицај медија на промену свести је немерљив. Не ради се овде о асимилацији или о негирању националних права сваке етничке заједнице, већ о њиховој идентитетској интеграцији у државу што је предуслов стварања стабилног, патриотског грађанског друштва. Све до Другог Светског рата, Србија је градила и неговала грађанско друштво и здрави патриотизам. У том и таквом друштву постојало је мноштво примера разних етничких група које су се изјашњавале као Срби или су у најмању руку биле патриотски опредељене (сетимо се само Јевреја који су се изјашњавали као Срби мојсијевске вероисповести).
Инсистирање на националним саветима, светско и регионално лидерство у давању максималних права националним мањинама скупо ће нас коштати. Држава ради на стварању нејединства, уместо јединства. Често се чак и одриче дела грађана који не желе да буду третирани као националне мањине.

Регионални идентитети

Као да сви ови диверзитети у оквиру овако малог народа на овако малој територији нису довољно лоши, већ се држава упорно труди да створи још подела и да што је могуће више ослаби осећај јединства и заједничког интереса и тежњи. Расцепкана држава на регионе који поседују значајну политичку и економску снагу и дипломатска представништва у иностранству не може да делује ни јединствено ни одлучно.

Таква држава је осуђена на пропаст пошто њени грађани не осећају припадност према другим идентитетима. Зашто би Војвођанина бринуо развој југа, а јужњака развој Војводине? Свако гледа свој регион, нико не осећа солидарност према другоме. Таква ситуација може одвести само у општу анархију која ће довести до цепања државе.

Прича о регионализацији је дневнополитичка и као таква представља средство за унутрашњу употребу, мада не треба занемарити ни притиске које стижу из ЕУ да Србија што пре раздели моћ по регионима, посебно како би добила приступ већем новцу из предприступних фондова. Било како било, регионализација није исто што и децентрализација. Уосталом у суседној Храватској аутономије су Уставом забрањене, а држава је подељена на мноштво административних јединица- жупанија (што је требало и у Србији спровести), док са друге стране званичници западних земаља чине све како би централизовали Босну и Херцеговину.

Како то у Европи раде?

Погледајте пример успешне европске демократије и успешног грађанског друштва- размотримо укратко пример Француске.

Француска има снажну политику асимилације свих етничких група у једну француску нацију. Различитост аутохтоног становништва огледа се и у дијалекту. Корзиканци су етничка група најсличнија Италијанима. Значајну етничку групу Француске чине Арапи и Африканци који су углавном сконцентрисани око великих градова. Град са највишим процентом Арапа је Марсеј и околина, где они чине већинско становништво.
„Као Французи данас се пописују сви народи који живе у Француској, па тако и други народи на подручју Француске који су настали романизацијом старе Галије и германских племена. Међу овима данас разликујемо Франко-Провансалце из источне Француске у пограничним крајевима са Швајцарском и Италијом; Окситанце на југу Француске; Провансалце са обале Средоземља; Гаскоњце који су по свој прилици аквитанијским језиком романизовани Баски и налазе се на југозападу Француске и у суседној Шпанији; Корзиканце са Корзике којих има и у САД-у и Италији. Француски језик наравно има далеко највећи број говорника, али је етно-културно наслеђе тих народа сасвим различито. Постоји више локалних језика: баскијски, бретонски, каталонски, корзички, фламански, алзашки, окситански. Француска влада и школство тек су однедавно допустили њихово коришћење. Регионални се језици данас уче у неким школама, али француски остаје једини службени језик, како на локалном тако и на државном нивоу.“ [1] На пример, бретонски језик у региону Бретање је скоро потиснут из школа. У Француској се веома ретко говори о аутохтоним етничким групама и њиховим међусобним језичким и културним разликама, што је државна политика. Упркос свему, велики број Бретонаца снажно подржава аутономију своје регије, али је Француска на време реаговала и економском политиком приморала велики број Бретонаца да емигрирају у Париски регион.

До недавно се нису ни знали тачни подаци о мањинама, јер је појам "етничка мањина" готово непознат у Француској. Наиме, још од Француске револуције држава примењује "закон тла", који каже да су пребивалиште и етнички идентитет нераздвојни, односно, онај ко живи у Француској је, самим тим, аутоматски Француз. Етничке мањине су кроз историју асимиловане у јединствену француску нацију на све начине, углавном веома успешно. Тек је недавно, и то под притиском Европске Уније, Француска дала тек нека нешто битнија права етничким мањинама.

За то време...

Овај пример је требао да послужи како би се сагледала сва озбиљност проблема и да ослика начин на који се једна озбиљна држава суочава са таквим проблемом.
Српски медији, са друге стране, не желе да промовишу стварање минимума заједничког идентитета, тј свести на нивоу државе. Део проблема је у томе што је српски идентитет искомпромитован и као такав непожељан за опстанак, а камоли за истицање. Српски идентитет је преко српских медија толико искомпромитован да код грађана изазива осећање стида, док код других изазива осећање озлојеђености. Немогуће је истицати и поносити се српским идентитетом када се он разара на сличан начин као немачки након Другог Светског рата. Суштина је у томе да помен и доживљај српског идентитета, у најмању руку изазивају нелагоду. Зато се медијско наметање војвођанског идентитета одобрава и поздравља а српског не. Друго је питање да ли би деловање у том смеру било успешно, али је сигурно да друштво без изграђеног колективног идентитета који генерише осећај патриотизма не може донети дугорочну стабилност већ само постати извор нових националних тензија. Не само што српски медији учествују у разарању српског идентитета (погледајте само шта се дешава са ћирилицом или СПЦ) већ и већина интелектуалаца прихвата овакву позицију као легитимну и под изговором заштите демократије, људских права, толеранције и грађанског друштва угрожавају и штете управо вредностима у које се заклињу.

Ситуација у Рашкој области је прави пример овакве шизофрене ситуације. Медији имају разумевања за протесте и изјаве исламског муфтије, док немају ни трунку разумевања ни за далеко мање ствари ако је у питању свештеник Српске православне цркве. Са друге стране, медијски се без икакве задршке, грађани Србије који живе на том подручју сврставају у Бошњаке иако се зна да постоји један део муслимана у тој области који себе сматрају Србима муслиманске вероисповести. Ова врста самонегирања и игнорисања сопственог народа, а са друге стране повлађивање верским лидерима који се отворено баве политиком шаље погрешну поруку свим осталим српским грађанима. Постоје чак и групе које се јавно залажу за независност Космета и Војводине, што је, ваљда, кршење Устава ове земље. Погледајте само реакцију на изјаве председника општине Прешево. Изјаву да ће три српске општине пре или касније постати део тзв. „Велике Албаније“ дотични функционер не само што није демантовао, већ ју је изнова поновио, речима „хапсите ме али Прешево ће бити у Великој Албанији“.[2]

Дотичном функционеру је име Орхан Реџепи, и бивши је командант терористичке јединице ОВПБМ које се оружано борила против српске државе. Наравно, аболиран је од одговорности, и сада без икаквих проблема и препрека, у Србији обавља политичку функцију. Као да то није довољно, Реџепи каже да „сви Албанци стоје иза платформе природне Албаније“ и тиме је изјавио нешто што је у супротности не само са здравим разумом већ са цивилизацијским нормама. Истицање страних застава на територији суверене државе Србије такође не иде у прилог стабилности земље.

Уопште, у Србији је дозвољено угрожавати идентитет већинског народа, позивати јавно на сепаратизам и користити говор мржње против већинског народа, његове традиције и културе. Овакав однос представља пораз свих државних, историјских и културних капацитета Србије. Такође, јачину државног апарата је, чини се, дозвољено користити и испробавати само на српском народу док се сви проблеми са националним мањинама решавају компромисом. Ма колико проблеми били идентичне природе, употреба силе ће увек бити спроведена како би се контролисао део становништва који је по природи ствари најлакше контролисати и који је најлојалнији држави (што не значи да други грађани нису лојални грађани). Овакво нерезонско понашање српских медија и државног апарата ствара непрелазну границу између државе и већинског народа која је неприродна и апсолутно нездрава, и која социолошки говорећи, може произвести озбиљне последице.

Сепаратни идентитети генеришу и сепаратне интересе који увек прелазе у фактичко стање и реалне тежње. Оваква политика је увод у даље цепање Србије и даљу нестабилност.

Треба учити од успешних европских држава- а по тим аршинима српска идентитетска политика се креће према провалији. Свака европска држава промовише осећање патриотизма, које деле сви њени грађани. Најучесталија дефиниција патриотизма је однос према сопственој држави који се одражава кроз осећај поноса према достигнућима и култури своје државе, настојању да се очува њен карактер и идентитет, односно идентификација с осталим припадницима заједнице која чини заједничку државу.

Чини ли Вам се да се такво осећање промовише у Србији?

[1] http://www.geografija.hr/clanci/1476/nacionalne-manjine-u-europi-primjer-francuske

[2] http://www.pressonline.rs sr /vesti /vesti_dana/story /139604 /Hapsite+me,+ali+ Preševo+ će+biti+ u+Velikoj+ Albaniji!.html
 

http://www.nspm.rs/kulturna-politika/identitetska-politika.html 


Неодговорни закључци, оптужбе и опсесије

Politički život — Аутор desnamisao @ 14:03

Пише: Милан Дамјанац

 



Ноам Чомски је својевремено истакао да га од економских последица које ће задесити Југославију након увођења санкција далеко више брину друштвене последице. И заиста, дошло је до урушавања јавног морала и пропасти породичних вредности. Након петооктобарских промена овај се незахвалан тренд наставио, те је данас српска држава на умору. Након протеклих десет година медијске офанзиве у Србији је дошло до губљења здравог разума. Медиокритети су запосели медијске куће, а они који се издају за либерале и безалтернативне европејце су углавном бивши титоисти који толеранцију према супротном мишљењу схватају врло једнозначно - толерантно је прихватити мој став, а нетолерантно износити супротан.

У таквој медијској атмосфери, у којој је супротно мишљење, част изузецима, прогнано на интернет медије и блогове, убрзо је постало немогуће водити уљудну расправу и саслушати саговорника. Живот у Србији је све тежи, интелектуалци који имају супротан став у односу на предоминантан су потпуно скрајнути на маргине. У општој конфузији било је логично да се пре или касније појаве екстремна мишљења која полако постају доминантна. Када вам неко десет година упорно говори да сте народ убица, кољача и лудака, логично је да ће произвети контрареакцију. Омладина је природан избор - обично су године, енергија и неискуство те које пресуђују када је у питању прихватање некаквог екстремног политичког става. Елем, ако је то донекле разумљиво - мада стога не и мање опасно - када су у питању млади, врло је неодговорно када су у питању интелектуалци који јавно изражавају свој политички став.

Тако се, без икаквог разлога, међу критичарима појава у друштву створио раздор који је одмах у старту прешао границе пристојног разговора и размене аргументације, те се одмах прешло на личне увреде. Фрустрација је велика, сви би хтели све и одмах да мењају иако претходно нису промислили о последицама. А како је све започело?

Започело је тиме што је Слободан Антонић имао храбрости да изнесе свој став поводом покушаја да се Космет брани дипломатским путем у Генералној Скупштини УН и није желео да прихвати тезу да је власт од почетка знала да ће спор изгубити и да ће резолуцију повући, а да је све друго била „само представа за масе“. Моја намера није да овде браним Слободана Антонића и његов закључак, већ право на слободно мишљење и на друкчији став. Просто је невероватно како је део „патриотске интелигенције“ преко ноћи закључио да је Антонић „издајник“, у пакету са целим НСПМ.

Међутим, тај недостатак жеље и стрпљења да се други саслуша и да се његови аргументи узму у разматрање пре него што га назову „издајником“, „плаћеником“ и „будалом“ представља део шире атмосфере општег лудила, а можда и жеље за промоцијом себе као „исправног патриоте“; у неким случајевима, тако што ће се денунцирати онај који је већ поодавно створио своје име и кредибилитет.

Не ради се само о томе да су такви случајеви дегутантни и мучни. Они су и опасни као наговештај могућих друштвених дешавања у будућности, и стања на којем се већ увелико ради, а то је да једна катастрофална, али већ ислужена политика, буде замењена другом, квазипатриотском. Такође, не знам шта је спорно бити критичан према највећој опозиционој партији, а не само према власти? Да ли „наша“ опозиција треба да буде заштићена као „бели медвед“, па се као таква не сме критиковати, посебно ако се у иступима њених лидера препознаје наставак исте погубне политике коју тренутно гледамо? Није ли помало неодговорно упорно тражити смену лоших да би дошли једнако лоши, или још гори? Није ли то помало исхитрено, и не подсећа ли то на изреку „сјаши Курта да узјаше Мурта“?

Како год било, параноја се толико увукла у текстове неких аналитичара тако да се сваки потез и свако супротно мишљење ставља у невероватне контексте. Налик теоријама завере, све је повезано, све поткупљено, сви намерно раде у истом циљу „рушења Србије“, а нарочито они који се против тог рушења боре и који су одавно стекли кредибилитет пожртвованих бораца и друштвених радника који се труде да тој истој држави и српском народу буду од користи. Да ли је могуће да је један супротан став довољан за закључак да су сви они „издајници“? Ради се о врло опасном и тенденциозном етикетирању. И таман када се ствар мало стишала, поново се огласио Миша Ђурковић и поводом цитирања једног текста објављеног на НСПМ-у у емисији „Инсајдер“ написао како му је због тога драго и да је он одувек „био за то да се све фракције комуниста обједине“.[1]

Ова невероватна изјава је мене, као и верујем све читаоце и ауторе Нове српске политичке мисли дубоко увредила. Нити је НСПМ „комунистички“ часопис, нити су аутори који објављују своје чланке на НСПМ „комунисти“ (што не значи да их нема или не сме бити - нисам знао да је то забрањено?). И где бисмо стигли ако бисмо обраћали пажњу на то шта ће и шта све могу „Е-новине“, „Пешчаник“, „Инсајдер“ и остали да цитирају и искористе? Елем, тако злонамерна и неистинита изјава, која би ваљда сад требало да изазове поплаву одушевљења и одобравања код националније читалачке публике, неумесна је и не приличи било коме, а поготово некоме ко претендује на то да је озбиљан интелектуалац. Уосталом, ако већ хоћемо да се бавимо „теоријама завере“, ево пробаћу и ја да изнесем једну.

Шта ако су ово последњи и врло усаглашени напади на НСПМ са разних страна део шире и организоване стратегије да се НСПМ и његови аутори дезавуишу зато што представљају сметњу реализацији планова Империје у Србији и најозбиљнију конкуренцију другосрбијанском монополу на културном и интелектуалном плану? И шта ако је „негде“, односно „тамо где треба“, закључено да би тај атак на НСПМ ваљало извести не само са „другосрбијанских“ позиција, које су се до сада у ту сврху показале као неефикасне, него и од стране „националних револуционара“ , и да су у ту сврху пронађени или активирани неки и, наизглед, страшно бескомпромисни и радикални новокомпоновани „патриоти“, којих донедавно нигде није било? Под тим не мислим на било кога по имену и презимену.

Видите како је лако, ако се бавимо неопрезним и не до краја утемељеним анализама, склизнути у опасне и далекосежне закључке? Мора да се разуме да нису сви ставови идентични, да свако има право на свој став, пошто уколико критикујемо један систем као тоталитаран, не смемо и сами да пропагирамо једноумље и тоталитарност. Уосталом, ако су „сви комунисти коначно на једном месту“, као што вели Ђурковић, шта са часописом „Печат“?

Тешко да је то десничарски и „не-комунистички“ часопис, али нисам приметио да Ђурковић ту има неких примедби. Да ли би било исправно, с обзиром да знамо какав је идеолошки профил тог листа и с обзиром да Ђурковићев портал са Вучелићем и његовим Печатом тесно сарађује и преноси чланке из њега још пре него што се Печат појави на киосцима, извести закључак о идеолошкој припадности и „комунизму“ самог Ђурковића? Наравно да не би.

Но, далеко од тога да мислим да су сви текстови господина Ђурковића тенденциозни и лоши. Напротив. Мада мислим да би било много похвалније да, као што му је скренуо пажњу Небојша Бакарец, и у својим колумнама које пише за Политику, заступа исто онако „жестоке“ и „бескомпромисне“ ставове као у „Новом Стандарду“.

Са друге стране, Светислав Басара, човек коме је НСПМ вечита и ужасно инспиративна тема је још једном покушао да на малом простору критикује тезе које се износе у анализама објављеним на интернет порталу НСПМ. Тако се господин Басара подсмева Антонићевом тексту, у коме се позива на јединство цркве и упозорава на опасност од црквеног раскола[2]. Басарини аргументи су да је таквих раскола већ било, и код Грка, и код других народа, да су они у православном свету нормални и да томе не треба придавати превише важности. Ни по чему ми нисмо посебни. Богами, јесмо, итекако смо посебни. Хтели ми то да признамо или не, чињеница је да је Српска православна црква кроз векове била стожер српског националног бића и да би евентуалним расколом сам српски идентитет био доведен у питање.

Историја нам је показала да су Срби и СПЦ нераскидиво повезани. Ми смо јединствен пример и по томе што једини славимо крсну славу (не рачунам занемарљиве изузетке), пошто смо од наше православне цркве начинили српску народну цркву. Српска православна црква је одувек имала и хришћански али и преовлађујућ национални карактер. Евентуални раскол и деоба на оне који бране национални карактер цркве и оне који бране универзално хришћански карактер цркве могла би расцепати српско национално биће и коначно дотући српски идентитет и бити увод у нестанак.

Међутим, није тај аргумент оно што ме брине. Брине ме Басарина опсесија Новом српском политичком мисли. Зар је могуће да не може да пронађе неку другу, важнију тему сем те? Да ли у овој држави и друштву постоји неки акутнији проблем за Басару? И како је могуће да малтене сваки текст заврши увредом на нечији рачун? Овога пута, у питању је била увреда и иронија на Антонићев рачун. Просто ми није јасно да ли је човеку толико забавно да чита и коментарише текстове са НСПМ-а, или то ради из чистог мазохизма. Или је напросто реч о неком и нечијем „домаћем задатку“?

Не знам, али препоручујем да покуша да пронађе неке друге теме. Чисто да читаоцима не досади. Избор тема о којима пише ме подсећа на чувену причу о новинару који је у Титово време, пролазећи мрачном улицом, написао текст о неосветљеним тротоарима, док је на 50 метара од њега Државна Безбедност тукла неког непознатог човека.

Неће бити да је највеће интелектуално достигнуће говорити похвално о Карлеуши и њено (или „њено“) колумнистичко стваралаштво проглашавати за „ударац ногом у јаја младотурске чаршије“[3].

Отужно звучи. И не приличи никоме. Па чак ни једном Басари.


[1] http://standard.rs/vesti/49-kolumne/5991-mia-urkovi-brao-u-veri-
koristite-i-razum-nije-teko-.html

[2] http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/propast_tri_stuba.881.html?
news_id=204267

[3] http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/138064/Svetislav
+Basara%3A+Karleu%C5%A1in+udarac+u+jaja+mladoturske+%C4%8
Dar%C5%A1ije.html
 

 

http://www.nspm.rs/samo-smeh-srbina-spasava/iz-dnevnika-dva-drzavnika.html 


Из дневника два државника

Politički život — Аутор desnamisao @ 14:00

Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

 

Само данас, ексклузивно објављујемо изводе из дневника наша два истакнута политичара и државника.

Дневник једног председника

Јутро:

Још један сунчан дан се рађа, а ја поново крећем на пут. Овога пута крећем у братску нам Хрватску како бих још једном урадио оно што најбоље знам. Извинићу се. Само не знам како оно беше, да не помешам, која је сада годишњица? Ах, у питању су страдања једнога града. Има ли шта горе него страдања?

А ко ће се извинити за патње тог јадног народа него ја?

Каква огромна одговорност лежи на мојим плећима. Одмах сам угасио мини линију иако је певала моја омиљена певачица- Севе. Џаба, слушаћу је вечерас поново, можда је данас и видим али сада је неопходно да и сам додам гас! Извињења се неће изговорити сама од себе!

Лепо сам рекао Крлету да је ово замарајуће- зар није једноставно лакше да сам одједном обишао све градове бивше Југославије и свима се извинио? Овако сам стално под стресом. Ух, а када оно треба за земљотрес да се извиним околним народима? Мораћемо да се договоримо. Ето како ми Краљево срећу квари. Срећа па забринути грађани шаљу смс поруке у циљу обнове града. А још је већа срећа што на исте поруке наплаћујемо ПДВ. Како бисмо се иначе финансирали, ово је јединствена прилика. Није сваки дан- земљотрес!

Срећа па ће се и домаћини извинити. Бар ми је тако речено. Ништа, нека ме Шуле што пре пребаци тамо, хеликоптером ако треба, баш ми се не иде. Тешко је владати овим народом али олакшава то што би и они који би желели да ме наследе били гори од мене.

Подне:

Прешли смо границу! Хвала Богу, још мало па стижем у земљу наше браће. Виде се последице рата. Не као у Београду, где још нисмо отклонили све последице бомбардовања, али на томе радимо свакодневно. Готово сви пријатељи су нам опростили што су нас бомбардовали. А они који нису опростиће - преостало је још само пар милиона уступака. Осећам се као Вили Брант, иако се ја нећу извињавати за туђе већ првенствено за наше жртве. Треба сви озбиљно да се запитамо чиме смо произвели толика страдања и геноцид над нашим народом. Лошом политиком. Јасеновац је споменик нашој глупости. Колико ли је требало муке да се све те јаме напуне српским костима? Одмах ћу се извинити, о страшне ли муке и труда...то нам неће опростити. Могу бар да покушам. Срећа па данас идем само у Вуковар. Извините браћо, рећи ћу, што сте морали да нас протерате! Извршили смо агресију на вашу предивну земљу тако што су ваши грађани наше националности тражили своја права! Зато је праведно да их више тамо нема. Страшне су последице, помислио сам, посматрајући људе који држе некакве транспаренте и упућују ми вулгарне речи. Ех колико ли смо им зла нанели па нас толико мрзе? Можда је најбоље да више никада не долазимо нити да тражимо своја права. Станове и куће нека задрже. Чујем да чак и њихова премијерка живи у српском стану. Нека јој је са срећом!

Ред је да пружимо руку помирења и извинимо се за Бљесак и Олују! Имам утисак да прогнани Срби баш и не разумеју моју иницијативу, али је она у нашем најбољем интересу.

Вече:

Још један тежак дан је прошао. Видим да медији лепо извештавају о мојој посети. Једино је народ узбуђен. Мораћу некако да их увеселим. Знам - питаћу Северину да пева за Српску нову годину!

Народ ће бити одушевљен.

Дневник водећег опозиционара

Јутро:

Још један тужан дан. Још толико је корака преостало до чланства у Европској Унији а тако мало времена имамо. Мада није да је чланство у тој организацији толико важно. Или јесте. Није. Ма не знам, Аца каже да јесте. Уосталом није ни важно, и јесте и није. Сећам се када сам се последњи пут опустио и рекао што ми на срцу лежи...да Европска Унија има алтернативу- пресела ми је вечера. Телефони су се усијали, Аца побеснео. То је последњи пут да ћу изговорити нешто што нисам претходно добро провежбао са њим насамо. Толико сам се навикао на неодлучност да ми се то одражава и на приватни живот. Јуче ме конобар пита да ли желим чорбу. Да, рекох му. Ипак не. Не, да, мислим не, мислим шта ви мислите да треба да кажем, рекох му. Човек се начисто збунио. Каже да треба да одредим шта хоћу.

Можда је тако у кафани, али у политици је потпуно друкчије. Само, жао ми је због те глупе и непромишљене грешке. Толико се Аца изнервирао и толико је био под стресом тих пар дана...носио је стенограме по амбасадама, каже да се презнојавао док су их темељно ишчитавали. Мучно искуство, каже. Све време су га гледали испод ока. Тако је то, каже, када се ради на своју руку.

Подне:

Коначно сам променио мелодију на телефону - сада ми уместо руске мелодије свира „Ода радости“. Европо, све сам ти ближи - и по срцу и по души!

Окупљени грађани у парку ме поздрављају, свако има понеку лепу реч, констатацију или питање. Један каже- продаше Телеком, то је права катастрофа. Јесте, кажем, заиста је страшно и недопустиво! Други каже да морамо да продамо Телеком као би попунили испражњен буџет. Јесте, вала у праву је. Буџет никад празнији, мораћемо да продамо! Трећи каже да је политика према косовској сецесији сувише мекана. Истина, политика је ужасно мекана, али све ће се то променити када модерни и напредни дођу на власт! Четврти, пак, каже да је политика према сецесији преоштра и да се тај проблем мора решавати у договору са нашим европским партнерима. Потпуно је у праву, никако није добро љутити наше европске пријатеље. Политика мора бити рационална! Све ће се то променити када дођем на власт!

Вече:

Тражио сам возачу да пожури док смо пролазили Земуном. Мноштво мрачних сећања на мучно, страшно, напето, сиромашно политичко детињство ме прогањају. Мноштво слика, мноштво говора...мноштво песама и ставова неког монструозног човека кога више не познајем. Мада, ако навијачи могу једном голману да опросте ружну прошлост може и Европа мени. Опрости ми, мила Европо!


 

http://www.nspm.rs/samo-smeh-srbina-spasava/iz-dnevnika-dva-drzavnika.html

Powered by blog.rs