Desna Misao

НАПРЕДЊАЧКИ РУЛЕТ

Politički život — Аутор desnamisao @ 15:20

Пише: Ненад Пиваш

 

 

Од обнове вишестраначја у Србији најмање што се може рећи је да политичка сцена није била досадна, а није се могла похвалити ни претераном принципијалношћу. Коалиције дојучерашњих противника, партије настале издвајањем из других од којих се неке врате „извору“ а друге идеолошки окрену за сто осамдесет степени, све су то ствари на које смо се мање-више навикли. Међутим, раскол који се догодио унутар СРС крајем лета 2008. и настанак СНС као његова логична последица ипак су били велико изненађење за јавност иако српска историја памти и горе завршетке кумства.



Овај догађај начинио је Томислава Николића веома честим гостом српских медија, у којима се пре тога није нарочито много појављивао. Изненађени грађани жарко су желели да чују шта то није било у реду у односима између њега и Шешеља, која је кап прелила чашу и нарочито шта и како ће даље. Међутим изгледало је да осим што је склонио беџ Николић није направио неке велике промене. Додуше, требало је заборавити границе Карловац-Карлобаг-Огулин-Вировитица, које су се по Николићевим речима повукле у његово срце, и уместо тога радити на уједињењу Србије, Републике Српске и Црне Горе. Исто тако ЕУ више није била сатанистичка творевина као што каже име једне Шешељеве књиге већ организација у са којом вреди преговарати и у коју вреди ући под условом да она испоштује територијални интегритет Србије. Изручење хашких оптуженика и чланство у НАТО-у наравно није долазило у обзир. Ако овим изјавама Николића додамо и то да су у напредњаке прешли и многи харизматични и истакнути функционери СРС, а грађани Србије се често више везују за личности него за политике, онда није чудно то што је највећи део бирачког тела радикала прешао у табор СНС.



И циљ је постигнут, а неколико локалних избора у јуну 2009. је показало да се нова странка учврстила у народу. Али са друге стране њихови ставови су били све мање чврсти. Најпре је Европска Унија, миц по миц, постала безалтернативна. Кад год би им било постављено питање о евентуалној сарадњи са Хагом, понашали су се „изненађено и увређено“, и углавном избегавали одговор све док Николић у интервуу за Блиц није изјавио да би ухапсио Младића [1]. Њихова склоност ка брзом мењању ставова највише је дошла до изражаја у случају статута Војводине и резолуције о Косову. Статут Војводине су нападали као сепаратистички [2] али недуго након његовог усвајања Николић је изјавио како не би смањивао постојећи ниво аутономије АП Војводине [3]. По питању резолуције о Косову су најпре критиковали владу зато што је није ускладила са Бриселом [4], а када је влада то учинила онда су критиковали због тога [5]. У међувремену је сарадња са онима за које ЕУ има алтернативу проглашена за немогућу мисију [6].



Након свега овога све чешће се могло чути како се напредњаци ниучему не разликују од режима. Са друге стране, ја сам мишљења да шансе да је СНС само копија ДС-а нису нарочито велике. Верујем да је сасвим могуће да би Николић на челу Србије био далеко кооперативнији од Тадића и да би управо са њим Вашингтон и Брисел могли да заврше оно што Тадић, бар за сада, неће и не планира да уради. Немојмо се заваравати, колико ког да је ова власт попустљива и/ли контролисана сасвим је могуће да у будућности добијемо неку другу која би на том плану била далеко „успешнија“. А има још штошта да се уради. Свих ових година и поред, што отворене а што софистициране пропаганде медија и власти, подршка грађана чланству у НАТО-у остала је релативно мала. Међутим, како би било када би уместо Шутановца, Вука Драшковића и невладиног сектора о корисности чланства у НАТО-у кренули да причају Вучић и Николић који су изградили патриотски имиџ у највећем делу домаће јавности? И још када би то причали са власти и уз подршку медија! Или да крене да се прича о томе како су грађани Србије таоци шачице косовских Срба од којих немају ништа? Као и прича о екстремизму некаквих „Босанаца“ згог чијег неуважавања реалности Србија тапка у месту? Мислите ли да би они тај патриотски имиџ изгубили? Могуће да и би у очима једног мањег броја грађана, али нема сумње да би велики део њих наставио да их гледа исто. Јер није важна само прича већ и онај који је прича! А прича о „гутању жаба“ и „суочавањем са реалношћу“ код српских домаћина може много лакше да прође када о томе говори неко ко пече ракију него нека намргођена госпођа коју на сав глас хвале у Загребу и Сарајеву. И шта онда?! Па ништа, жаба је тада заиста скувана! А чланство у НАТО-у, независност Косова и централизована Босна нешто што је пожељно и/ли нужно за бољи живот. Мора да је тако јер о томе говоре „мудри и родољубиви“ напредњаци!



Али може бити и да је ово погрешна процена. Могуће да је врх напредњака дошао до закључка да је за долазак на власт у Србији поред подршке народа пожељно имати и подршку амбасадора. Па одатле онда недостатак јасних ставова и програма јер би њихово постојање нужно наљутило неког, а потребна је подршка и једних и других. Сетимо се сада Милорада Додика, био је миљеник Вашингтона за кога је чак и Медлин Олбрајт рекла да је „дашак свежег ветра“. Међутим, тај исти Милорад Додик је човек који је зауставио пропадање и нестајање Републике Српске и тренутно је последња линија нашег отпора. Да ли можда Вучић и Николић калкулишу не би ли лакше дошли на власт па тек онда скинули рукавице?



Дакле напредњаци тешко да су исти као и ДС, они су или бољи или гори њих. Шанса да су исти је заиста мала, отприлике колика и шанса да у рулету лоптица падне баш на 0. За оне који не знају на точку рулета налазе се бројеви од 0 до 36 с тим што су сви бројеве осим 0 црвене или црне боје. Глас за СНС је као играње на боју у рулету, постоји шанса да се добије, али постоји и (већа) могућност да се изгуби. Тако да треба добро размислити коме дати глас на иборима који се полако ближе. Ја лично нисам љубитељ коцкања, нарочито не у своју државу.



[1] http://www.blic.rs/Vesti/Politika/219414/Tomislav-Nikolic-Izrucio-bih-Ratka-Mladica

[2] http://www.politika.rs/vesti/najnovije-vesti/NIKOLIC-STATUT-VOJVODINE-JE-PROTIV-USTAVA-i76956.lt.html

[3] http://www.blic.rs/Vesti/Politika/126923/Savez-sa-Pastorom-posle-izbora

[4] http://www.sns.org.rs/%D1%81%D1%80/srpska-napredna-stranka-u-medijima/113-2010-06-04-22-17-07/2609--srpska-napredna-stranka-avgust.html

[5] http://www.blic.rs/Vesti/Politika/206132/Vucic-Predociti-gradjanima-tekst-rezolucije-o-Kosovu

[6] http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Tadiceva-politika-nije-losha-samo-se-ne-sprovodi.sr.html
 


Зашто би чланство у ЕУ и НАТО морало бити питање од другоразредног значаја?

Politički život — Аутор desnamisao @ 19:07

Пише: Соња Николић

 

 

 

 

Протеклих година изнова и изнова непрестано слуашамо да је питање чланства у евроатланствим структураа од пресудне важности за будућност Србије. Ретко се, или готово никад људи запитају зашто су ова питања најзначајнија. Хоће ли нам чланство у овим организацијама искоренити корупцију и криминал, хоће ли обновити Србију, покренути посрнулу економију, ојачати војно Србију? Ово су питања на која се мора обратити пажња.

Но, чак и сама питања о чланству се постављају на погрешан начин. Право питање је да ли Србија и након проглашене једностране независности Космета треба да остане при одлуци да се уђе у Нато и ЕУ? Како поступити уколико ЕУ затражи признавање тзв. државе „Косово“ пре уласка у ту организацију? Да ли је потребно прибегавати таквим одлукама? Србија заслужује да се поштују њене међународно признате границе, њен суверенитет и територијални интегритет. Уместо да се власт бори за економски опоравак земље, потежу се питања уласка у НАТО пакт и преговора са Приштином. Сва се снага Србије расипа на покушај уласка у ЕУ, а не води се рачуна да се морају испунити бројни услови који се тичу политичких и економских критеријума- стабилне демократске институције, постојање тржишне економије засноване на конкурентности, мирно решавање спорова са суседима у региону као и обавеза да након уласка у НАТО Србија допринесе војним капацитетима алијансе. Земље у региону су већ приступиле НАТО алијанси (2004. године Бугарска, Румунија и Словенија). Србија је једина земља у Европи која је бомбардована од стране НАТО пакта и иако емотивни моменат не треба да преломи у одлуци да ли приступити овој војној алијанси, потребно је размотрити политичке ефекте, користи и штете евентуалног приступања. Такође, потребно је направити и економске прорачуне, како чланство у НАТО пакту не би додатно коштало наше  већ осиромашене грађане. Потребно је да нам неко објасни, хоћемо ли уласком у НАТО од непријатеља направити пријатеље, који и сада одвајају Војводину од остатка Србије, и покушавају да угасе Републику Српску? Или ћемо проћи као Македонија?

Права питања и проблеми тичу се економског опоравка земље. Потребно је економски опоравити Србију пошто Европској унији слаба Србија са још слабијом економијом није ни потребна. ЕУ не жели у свом чланству још једну државу попут Бугарске у којој светају криминал и корупција, пошто и сама нема интереса да исту држи на вештачком дисању путем новца из приступних фондова, који су све тањи у време светске економске кризе.

 Зашто се наша влада не забрине за питање опстанка инфлације у планираном оквиру?

Треба рећи да, пошто би одмрзавање плата и пензија довело до раста тражње, плате и пензије би требало да остану исте јер би дефицит порастао са 4% на 6% бруто друштвеног производа.

Да ли је заиста неопходно продавати фирме које су у власништву државе, а које су добро радиле? Знамо да је држава најавила продају најпрофитабилнијег српског предузећа „Телекома“, и да је доживљен прави фијаско на тендеру за продају овог предузећа.

Републички завод за статистику каже да је стопа незапослености 20%. Према стопи незапослености налазимо се међу 5 најгорих европских држава,. Рекордер смо по стопи инфлације, са невероватних 10,3% и депресијацији националне валуте у односу на евро. Потребно је најпре средити проблеме унутар саме Србије, унапредити нашу привреду и економију. Уколико не будемо ценили сами себе, како то можемо очекивати од других?

Ово су питања на која наша власт мора дати одговор. Велике теме нису оне које обичног грађанина Србије занимају, сем уколико се не тичу одбране суверенитета државе. Косово и Метохија јесу и морају остати у границама Србије. Али обичне грађане тиште обични, свакодневни проблеми, и пропадање Србије. Крајње је време да се власт позабави решавањем проблема обичних грађана, а не јурењем сна који неће решити ниједан проблем који имамо. Нико други неће решити српске унутрашње проблеме, до ми сами. 

 


Устав је јемство слободе

Politički život — Аутор desnamisao @ 01:26

 Пише: Марко Ђедовић

 

 

Овакав став садржан у наслову изнео је један од највећих правника свих времена у Србији,проф.др Коста Чавошки а Устав каже:

-Полазећи од државне традиције српског народа и равноправности свих народа и етничких заједница у Србији, полазећи и од тога да је Покрајина Косово и Метохија саставни део територије Србије,да има положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе Србије и да из таквог положаја Покрајине Косово и Метохија следе уставне обавезе свих државних органа да заступају и штите државне интересе Србије на Косову и Метохији у свим унутрашњим и спољасњим политичким односима

-грађани Србије доносе

УСТАВ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

(преамбула устава донешеног 2006)

Нашој владајућој елити Устав би требало, природно, да представља „свето писмо“. А да ли је тако? Хајде да размотримо.

Да ли се државни интереси Србије бране потписивањем тајног споразума мин.полиције Ивице Дачица са Еулексом? Подсетићу оне кратког памћења да је Еулекс производ Ахтисаријевог плана који је касније усвојен као Устав лажне, на људским органима направљене "државе" Косово. Да ли се државни интереси Србије бране мољакањем особе у лику председника Србије Бориса Тадића и министра Богдановића (који је био министар у фантомској влади "државе" Косово и који је примао плату из касе која се пунила продајом органа српског народа) за улазак у јужну српску покрајину? Да ли се државни интереси бране укидањем додатка на плате људима са КиМ (за коју одговорно тврдим да није била дупла већ увећана)? Да ли се државни интереси бране подношењем срамне резолуције са ЕУ на генералној скупштини Уједињених нација ,у којој се ни под принудом не помиње одбрана државних интереса Србије.

Ово су само неки у низу несумњиво антисрпских подухвата ове власти. Након свега већ наведеног долазимо до иницијативе за промену Устава РС.

И да видимо ко је предлаже:

-онај који се до јуче клео у Огулин и Вировитицу а сада у ЕУ

-онај који је и постојеће законе студирао до своје 60. године

-онај кога је "чудесна" светлост која допире са запада а не са истока просветлила и преобратила у "паметнијег"

Након те иницијативе у помоћ им стигоше и самопрокламовани експерти,професора психологије, оних са теткиног канабета, ето и оних који су рушили Шилерову због постојања унутрашњих камера на вилама разних кланова, али ето и Муфтије и Ризе са својим правима,жељама за државама, аутономијама, регионима.

У том новом уставу који (ако је памети) никада неће бити донешен биће места и за родитеље и родитељке и за пашалуке и за нове Уставе унутар једне државе, наћиће се ту и заштита права разних сексуланих мањина који уредно плаћају порез а "дискриминисани" су. Ту ће за све бити места сем за Србе и лојалне грађане држави Србији,неће бити места ни за грађане Србије из јужне српске покрајине, ни помена неће бити о заштити српских светиња широм Косова и Метохије, али све ће то бити упаковано и пласирано преко режимских медија који непрекидно народу испирају мозак терминима као што су: председник Косова, премијер Косова, скупштина Косова и тд. Е па господо неће моћи! Они које ви називате председницима,премијерима,посланицима су ратни злочинци и трговци органима наше браће,сестара,деце,кумова,пријатеља! Али то су особе са којима професор психологије жели да разговара?

Након свега, плашим се да размишљам о том новом Уставу знајући ко су идејни творци тога а ко ситни оперативци који тако нешто треба да спроведу у дело у Србији.Оправдано се плашим и тога да из њихових лажи о демократији само стоји жеља за комплетном влашћу и контролом над свима (а то је Србија већ једном једва преживела).Сходно свему овоме мишљења сам да им је свима место на сметлишту српске историје- и тренутној власти и њеној копији у виду опозиције!


Заштита националног идентитета преко цркве кроз породицу

Politički život — Аутор desnamisao @ 03:23

  

 Пише: Никола Цветановић

 

 

 Данас често слушамо о томе како треба што пре усвојити вредности западне цивилизације, као што су грађанско друштво, секуларна држава, политичка коректност, итд. То су неизоставни кораци на путу ка Европској унији, најважнијем спољнополитичком циљу свих српских власти у првој деценији 21. века. Као неки образац који треба да испуне све државе да би се по западњачким мерилима сматрале цивилизованим. Међутим, то је врло тежак пут, јер сваки народ и свако поднебље је свет за себе, са својим правилима и обичајима. Природно је да када некоме почнете да намећете туђа правила и туђе културне обрасце долази до отпора, што је поготово случај у Србији, где често пропагатори вредности западне цивилизације наступају врло нетактично, чак и охоло. Као да треба прво да срушимо све што смо до сада постигли, макар било и мало, па да онда све изградимо изнова-и институцију породице, и школе, и универзитет, читаву културу, а цркву да и не помињемо, пошто је, према схватању поборника тзв. европских вредности, њој резервисано место искључиво иза црквених двери. Да преобликујемо менталитет и извршимо, како се то каже -денацификацију”.

Свако разуман ће се упитати где је ту место за очување националног идентитета, као  елемента идентификације са својом државом и својим сународницима, али и бране од културног, чак и економског поробљавања?! Како ћемо тај идентитет сачувати, ако вишевековног чувара тог идентитета-Српску православну цркву-изопштимо из јавног живота и затворимо је у храмове? Да ли треба реафирмисати улогу СПЦ (али и других верских заједница) у модерном српском друштву, или пресећи сваки контакт народа и црквених великодостојника и на тај начин разорити саму идеју цркве, јер су црква сви заједно(и верници и клир)? Због чега се ниједна власт није озбиљније позабавила тиме да нађе неки modus vivendi између усвајања појединих несумњиво позитивних вредности западне цивилизације и очувања идентитетских карактеристика српског народа, као и других који живе у Србији? Следствено претходном, следеће логично питање је: Како да пронађемо праву меру између прихватања вредности западне цивилизације, утапања у њу и губљења у њој? Одговор би требало потражити у враћању колективним идентитетским основама.

Позабавимо се вером и њеном улогом у развоју колективних идентитета балканских народа. Верска припадност је до 19. века била једина одредница колективних идентитета Балканаца. Чак и касније, када се Србија и Црна Гора развијају као модерне државе, када долази до националних културних покрета код Хрвата и Срба, верска припадност остаје један од основних темеља колективног идентитета, иако није више једина идентитетска одредница. Тако су римокатолици били Хрвати, православни Срби, а муслимане су православни Срби сматрали Турцима. Специфични су били положај и улога православне српске цркве. Црквена организација је замењивала државну. Владике су биле верски, али и политички вођи свог народа, вође неколико буна. Српска црква је заслужна за очување српске историјске свести, култа Немањића и Косова. Уопште, владика, хоџа или бискуп су били људи од ауторитета, људи чија се реч слушала. Дошло је време комунизма, када је покушано с прекидањем везе између народа и цркве. С посебном оштрином је то покушано кад је у питању СПЦ, што је и разумљиво, будући да је она окупљала највећи број верника. Ипак се у томе није успело и када се комунизам распао (као и држава), а партија пропала, људи су почели да се враћају вери и цркви, свако својој.

Ипак се није успело у томе да се потпуно прекине веза народа са вером и тако је верска припадност на овим просторима до данашњих дана остала значајан елемент националних идентитета. Имамо ситуацију да су и даље верски поглавари људи од ауторитета по самој својој функцији. Верске заједнице су и даље друштвене институције којима се највише верује, што је својеврсни пораз свих власти у последњих педесет година, јер нису успели да развију ни респектабилно правосуђе, ни престижан универзитет или неку другу друштвену институцију, а трудиле су се да, често и физичком силом, истисну цркву и веру из свакодневног живота. Питање које се намеће је: Да ли по сваку цену потпуно секуларизовати друштво, или уважити реалност да су верске заједнице значајне друштвене институције и дати им могућност да се активно укључе у решавање друштвених питања, свака у свом домену?

Пођимо у одговору на ово питање од примарног елемента свачијег  колективног идентитета, од породице. Ко су нам родитељи, дедови, прадедови, одакле смо дошли, итд..., су нека од основних питања на које би свако требало да има увек спреман одговор. Уколико се одговор на ова једноставна питања не зна, губи се веза с прецима, постаје се тиква без коренa. Слично је и на ширем, националном плану.

Обичну, нормалну породицу чине два родитеља различитог пола са својим породом, децом. Дакле, породица, по правилу, започиње браком. Тако је и према учењима доминантних верских заједница на овом простору. У Србији је једина пуноважна форма закључења брака грађански брак. Дакле, брак се пуноважно може закључити само пред надлежним државним органом. Имали смо у последњих десет година толико реформи које је требало да олакшају грађанима живот. Зато се запитајмо: Због чега не би брак који се закључи у религијској форми био у правном животу третиран једнако као грађански брак? То не би представљало проблем, уколико се обезбеди правни механизам да се признају црквене исправе у правном промету у овој области. Друго, ово би било уважавање права оних грађана који желе да се венчају само према законима своје вере. Треће, оваква искуства нису непозната ни у земљама ЕУ, а Грчка је пример за то. Не само што је законски признат брак закључен у цркви, него је и православље званична државна религија у Грчкој! Свака верска заједница има из ранијих времена већ разрађена правила о форми закључења брака. Приликом закључења брака пред свештеником, будућим супружницима се указује на брачне дужности. Признавањем брака закљученог у црквеној форми би се обезбедило да обред увођења у свету тајну брака не буде само церемонијалног карактера, дакле, само обред, јер би се онда на дејства брака  примењивала правила по којима је брак и закључен. Тако брак закључен у цркви не би био само мртво слово на папиру. Смањио би се и број развода бракова, јер би супружници били приморани да, по правилима вере и по упутствима свештеника, покушају све не би ли спасли свој брак и сачували своју породицу. Тиме би био заустављен негативан тренд данашњице, оличен у многобројним разводима бракова, који често остављају негативне емотивне последице, пре свега на децу.

С друге стране, свештенство би било натерано да активније учествује у свакодневном животу своје пастве. Свештеници би били позвани да посредују у односима између супружника, као и у односима између родитеља и деце. Приликом наследноправних спорова, били би позвани да мире завађене наследнике (Правила наследног права би ипак требало оставити једнообразним, у целини регулисаним државним законима, због интереса правне и имовинске сигурности). Како би верске заједнице имале само конкурентну (не и искључиву) надлежност у области брачног и породичног права, то би натерало верске старешине да се боре за своје вернике, као и црквену администрацију да води рачуна о сопственим кадровима, јер би онда заиста било битно шта свештеник ради, да ли својим поступцима привлачи или одбија вернике. Такође, можда би требало размислити о томе да се допусти одређени уплив вере и на односе породичног права. На тај начин би могла да се реафирмише здрава и јака породица као основна ћелија друштва. Дошло би до уплива и одређених позитивних елемената патријархата из прошлих времена.

Ово је озбиљна тема и требало би да јој буде посвећена обимна и озбиљна расправа и разрада. Требало би свакако да буду успостављена прецизна правила за регулисање брачних и породичних односа кад су и питању бракови склопљени у црквеној форми, као и прецизна правила за разграничење надлежности цркве и државе. У сваком случају, полазна тачка приликом евентуалне примене верских правила у овој материји је добровољност. Наиме, грађани би имали право да се определе да ли желе да се на њихове брачне и породичне односе примене правила вере коју исповедају, или државни закони. Могао би да се успостави и мешовит систем, по коме би рецимо, регулисање права и обавеза личне природе било у надлежности верских заједница, а права и обавеза имовинске природе и даље у надлежности државе, уз могућност вероисповедника да посредују код спорова у оним браковима и породицама које се налазе у посебном, верски уређеном  породичноправном режиму. Уопште, при формулисању норми брачног и породичног права, можда је требало, уз Европску конвенцију о људским правима и друге међународне изворе, консултовати и верске заједнице-СПЦ, Београдску надбискупију и обе исламске верске заједнице - и уважити њихове ставове.

На почетку текста указано је да би, приликом прихватања и усвајања спољних културних модела, требало водити рачуна о очувању сопствених идентитетских основа. Такође је указано на улогу коју су различите верске заједнице имале на овим просторима и на специфичан положај СПЦ у српској историји. Породица је основна идентитетска одредница сваког појединца (када је реч о колективном идентитету). Ако бисмо ова три елемента (колективни-национални идентитет, верске заједнице и породица) уклопили у смислену целину, дошли бисмо до претходно изнете концепције уређења дела друштвених и правних односа, која се, најпростије речено, може сажети у формулу: у брачном и породичном праву би, обзиром на дате друштвене околности, требало омогућити уплив верског утицаја, на добровољној основи. Сигурно је да би из тога произашле вишеструке користи. Верске слободе би биле подигнуте на највиши ниво. Државни правосудни апарат би се растеретио уколико би се на део бракова и породица примењивало црквено право пред евентуалним црквеним судовима. Последње и најважније, могућим увођењем оваквог система, као и уопште допуштања већег утицаја вере на област брака и породице би се сачувале основне идентитетске карактеристике српског народа као најбројнијег и у Србији доминантног, али и других народа. Како је указано на почетку, национални идентитет је брана културном поробљавању. Културно поробљавање је пут ка економском поробљавању и довођењу у колонијални положај. Национални идентитет ћемо примарно заштитити инсистирањем на оним вредностима које се усађују породичним васпитањем. То никако није довољно, јер је потребно да се у заштиту културне баштине укључи и држава преко својих институција. Међутим, једна инситуција се бавила заштитом националног идентитета вековима, то је свакако СПЦ, зато нема потребе да је истискујемо из друштвених токова, само треба да јој пронађемо место у садашњем времену, што би могло да буде кроз утицај на брачне и породичне односе. На тај начин би и православље поново суштински било приближено народу. Нашу веру бисмо учинили животном, какав је случај са исламом или јудаизмом. Наравно, све што важи за СПЦ, треба да важи и за друге верске заједнице.

Можда је дошло време када би требало да се суштински позабавимо друштвом и оним што имамо од државе. Последњих десет година су се реформе спроводиле некритичким усвајањем страних модела, па још и половично. Наша држава и наш народ ипак нису на нивоу неког нецивилизованог домородачког племена, ипак је још доста тога остало од наше изворне културе. Зато би требало размислити о реформама које би свакако донеле бољитак, али које би се накалемиле на претходно постигнуто, чиме би се обезбедио континуитет између новог и старог. Међутим, да би се дошло до таквих схватања, потребно је да се промени читава, првенствено политичка, друштвена и државна елита. Ови који тренутно представљају елиту немају капацитета за тако нешто. Морају да дођу неки нови људи, којима би ова држава и ово друштво били на првом месту, уместо оних који се боре ни за шта осим за удобност властитих задњица у разноразним фотељама.


Упозорења на политички хаос, расипништво и похлепу у БиХ

Politički život — Аутор desnamisao @ 03:18


Пише: Стефан Драгичевић

 

 

Како су све државе региона, а уједно с тим и прве сусједне државе БиХ - Србија, Хрватска и Црна Гора привржене својим европским циљевима и храбро корачају и усвајају неопходне законске регулативе, норме, реформе.. дотле босанско-херцеговачко друштво на својој грбачи носи неодговорне политичке играче који се међусобно надмудрују и препуцавају, а уопште их није брига "шта о томе мисле обични грађани којима се из дана у дан повећавају и гомилају трошкови које не могу одакле да плате". На први корак либерализација визног режима и укидање виза грађанима БиХ дјеловало је као врло значајан помак и одрађен задатак нефункционалног Савјета Министара, међутим ко ће да се проводи сада у Европи када више од пола милиона грађана нема од чега да живи ? С друге стране, 2011. година је по многима врхунац економске кризе па ко издржи - издржи. Оваква БиХ са оволиком прегломазном админинстрацијом не може то издржати без уплитања донација и помоћи ЕУ, САД, Русије...али иста та админинстрација у вријеме пада запослености, индустријске произвоње, а уједно с тим увијек слабим БДП-ом - зна да уложи милион КМ за реновириње и "модернизовање" 32 тоалета у парламентарној скупштини БиХ. Од суштинског је значаја схватити и повезати "како ову државу поставити на здраве ноге ако је то икако могуће".


Можда изјаве и критике европских парламентараца које су биле дубоко критичне и неугодне за домаће лидере могу да покрену ствари са мртве тачке и да спријече да БиХ и наредне четири године има нефункционалну власт у којој ће да партицпирају странке "величања НДХ" - ХСП ; странке "подржаваоца и дјетета социјализма" - СДП ; странке сухомеснатих и сваке друге врсте производње хране - "Странка за Бољитак" Лијановића... Мислим да никоме од грађана није у интересу да има странке на власти које живе у прошлости и које имају напросто запањујуће изјаве, а подсјетићу јавност да је Звонко Јурић лидер ХСП отворено рекао да је "НДХ била легитимна ствар хрватског народа". Када погледам изјаве међународних званичника заиста ме не изненађује то што многи од њих размишљају у правцу "санкционисања ; блокирања банковних рачуна ; блокирања уласка у државе ЕУ" појединицима који су добили повјерење народа, а који сада то повјерење изигравају на начин да као да желе да их неко санкционише. Зашто неко мисли да су међународне санкције лоше за тврдоглаве интересџије којима нидочега није стало, а које су обмануле јадне и сиромашне грађане на изборима ?

Дорис Пак извјестилац ЕП је врло лијепо и елегантно скресала политичарима у БиХ неке ствари: "Гледају само сопствени интерес, препуцавање им је оштрина, а није им у правцу тога шта треба учинити како би на примјер млади добили добро образовање, прилику да добију посао какав-такав и слично. Ријеч је, дакле, о земљи која има много проблема, више него остали - ријеч је о ситуацији која се може разумјети, али која се мора превазићи. Умјесто реформе, на снази је незрело понашање политичара и говори какви су били одлика досадашње политичке кризе у БиХ. На Балкану је проблем - ако покажеш да си спреман да чиниш компромисе, остали вјерују да си слаб, али то није тачно јер компромисе чине мудри, а не слаби. Ми немамо много других излаза. Можемо да тражимо, да говоримо, правимо резолуције, али то није довољно подстицајно за њих. Не знам да ли има истине у тој иницијативи увођења санкција, али ако има, ја немам ништа против. Политичари морају да једном схвате за шта су изабрани."
С друге стране МКГ је и даље привржен томе да се не потеже за санкцијама већ да се изврши притисак и политички утицај ЕУ на домаће бх политичаре на дијалог и да се приморају да нађу консензус око базичне ствари.

Какво стање влада послије избора у БиХ сваки грађанин ње врло добро зна. Међутим лаицима који нису упућени у оно што се зове "коалиционо склапање владе" ово што се сада дешава у БиХ изгледа као тотални апсурд. На државном нивоу и за састављање Савјета Министара супротстављају се два блока, једни који јесу за договор и консензус СДС-СНСД-ХДЗ-ХДЗ1990 с тим што би их подршао и Радончићев СББ уколико би им потребно мало за већину у парламенту, а с друге стране имамо потписнице платоформе СДП-СДА-ХСП-Странка радом за Бољитак који су програмски тотално отсјечени од главних идеолошких перцепција. Тако нпр. у другом табору имамо СДП који важи за реформисану "Комунистичку партију", а њих подржава ХСП који велича усташтво и НДХ. Сад нека народ каже да ли сматра овај блок "правичним и легитимним" да га представља четири године.


У РС је на снази вето Бошњачких делегата у Вијећу народа народне скупштине на избор владе и премијера чиме су довели у питање и тамошње формирање власти. Прво је било препуцавање око предсједника Вијећа народа гдје СНСД није хтио да прихвати СДП-овог кандидата Мирсада Ђапу за предсједавајућег тог дјела, а онда, пошто нису дали приједлог за другог кандидата потегли су питање заштите виталног националног интереса како би заштитили своја права па јунаци ударише на избор владе. Треба имати у виду да је РС добила предсједника и конституисана је народна скупштина РС.
ФБиХ је далеко од формирања власти, а тамо су у главним улогама поново Лагумџијин СДП који не сматра да било који од два ХДЗ треба да партиципира на нивоу власти тог ентитета. По неким спекулацијама власт у ФБиХ требала би да се формира крајем марта.

Док влада битка и политичка борба за престо, формирање парламентарне већине и наравно, борба за фотеље - дотле средства ЕУ намјењене за помоћ буџету БиХ и њеним ентитетима стоје у Бриселу, а питање је да ли ће се и одблокирати. Наиме, ЕУ је за БиХ припремила помоћ од 100 милиона евра који се не могу ставити у функцију због немогућности договора странака о глобалном фискалном оквиру у БиХ за 2011. и 2012. годину. За Републику Српску је предвиђено 30 милиона, ФБиХ 60, а за државни ниво 10 милиона евра. Да је више рада и памети, а мање паметовања и демагогије, пола тих средстава ентитети би требали да намјене социјалним категоријама становништва који су најугроженији и којима је потребна хитна социјална помоћ државе.. овако све остаје на ријечима и све остаје још увијек, из грађанске перспективе, жалост вишепартијског система у БиХ који му није донио ништа добро.

Прелиставајући дневну штампу наиђох на то да би Харис Силајџић могао замјенити главног реиса ИЗ Мустафу ефендију Церића... питам себе шта ће ово ојађено бх друштво тек добити када на вјерски престо најбројнијег народа у држави дође бивши радикални политички калибар коме је главна тачка спотицања - неријешени имовински и територијални односи из рата, а уз то пратећа ријеч, да је РС геноцидна творевина.


Енигма будућности ОХР-а

Politički život — Аутор desnamisao @ 15:44

Аутор: Стефан Драгичевић

 

 

 

 

 

Како вријеме све више одмиче и како ствари у БиХ не иду жељеним током дотле највиша међународна институција икада створена у историји једне међународно признате и суверене државе ОХР - каже "Остаћу докле год се САД и ЕУ неусагласе о мом даљем статусу". Имали смо небројано пута прилику да видимо и на практичним примјерима како је ОХР дјеловао пуних 16 година, шта је радио са демократско изабраним представницима народа у органима власти, како је насилно узимао надлежности од ентитета и преносио их на централни ниво, како је наметао, доносио, блокирао одређене законе, како је спорадично убирао себи за право "да је оно једина правична и легална институција у БиХ која има сва овлашћења".
Међународни званичници и аналитичари у ближој будућности већ виде БиХ без ОХР-а и формирање европске институције односно канцеларије која ће имати снажан утицај на развој домаћих политичких дешавања без могућности наметања блокирања одређених закона и процеса. Тако имамо Ангелу Меркел, Кетрин Ештон, Дорис Пак и многе друге европске званичнике који се слажу са тезом да ОХР у БиХ треба угасити и да се држава креће убрзаним корацима ка ЕУ. А што се тек прије двије године поставио услов укидања ОХР-а као основе да би БиХ напредовала ка евроинтеграцијама ? Што то тек сада постоји као базични услов да би Европа сагледала ствари у БиХ ? Да ли Европа тек сада боље схвата да је БиХ у суштини класичан протекторат инсталиран од стране САД да би се имала потпуна контрола западног Балкана ?! Вјероватно је Американцима требао други протекторат па су тај исти протекторат заокружили у Бондстилу на Косову... ко је следећи ?

Инцко каже, да је у ОХР-у било запослено око 700 људи (колики су то трошкови "некада" били?), да су затворили своју канцеларију у Мостару, да ће ускоро бити затворена и канцеларија супервизора за Брчко... али конкретног настојања да се ријеши питање 5+2 и даље остаје услов број један. Да ли се све врти око Инцка ? Не, ни близу. Он је само марионета у рукама међународне заједнице да би профилисао демагогију, а на Бриселу и Вашингтону је основна и главна ријеч даље будућности ове државе, а уједно с тим и ОХР-а.
У једном интервју изјавио је "Сматрам да ће БиХ, ако сви услови за европске интеграције буду усвајани, за двије или три године добити статус кандидата за чланство у ЕУ. Међутим, изабрани политичари треба да буду посвећени том европскум путу, попут рецимо, политичара у Србији или Хрватској, а не да стално буне народ причом о страховима." Да ли је ту Инцко заборавио чињеницу да БиХ не може напредовати ка ЕУ докле год је инсталиран овакав ОХР са свим својим надлежностима ?
Када су га медији упитали у вријеме предизборне кампање "да ли ће употријебити бонска овлашћења за оне непослушне" Инцко је одговорио да је то вријеме прошло и да се не може данас замислити ситуација да се нађе у новој улози пресликаног Педи Ешдауна који је само у једном дану смијенио чак 60 демократско изабраних представника у органима РС 2004. године. Можда је то донекле и тачно.. али што му је требало да блокира примјену закона РС о државној имовини ? Што му је требало да се толико "тргне" на једну безвезну констатацију Суље Тихића да би покренуо читав један процес о једном донешеном закону, да га блокира, и на крају да тражи мишљење уставног суда БиХ ? Како се може питати уставни суд БиХ када БиХ нема своју имовину ? У Дејтону јасно пише да државна имовина припада ентитетима, што фактички значи да централни ниво нема своју властиту имовину коју је посједовала прије рата тј. у ондашњој РБиХ.

Не требамо заборавити ни случај Драгомира Андана коме је ОХР на челу са Мирославом Лајчаком одузео сва лична документа због наводне оптужбе "да је помагач у скривању Радована Караџића". И када је Караџић ухапшен и предат у Хашки трибунал и када се јасно видјела нетачна класификација ОХР-а нису му била враћени документи без јасног повода и јасног разлога... Шта је тада мислио ОХР ? Да може да оптужи невиног човјека и послије него што се утврди да није крив и да уопште није учествовао у радњама због чега је као оптужен ? То је више поражавајућа чињеница која говори о свој стабилности ОХР-а као једној међународној институцији која се не може повиновати "кривој процјени".

Извјештај МКГ-а (међународне кризне групе) је многе ставио у један дубок промишљај, а он јасно указује на то да би ОХР могао бити укинут или трансформисан већ ове године. То све показује да политику коју воде званичници ОХР-а не добија на користи због својеврсних изјава виског представника који у свакој својој изјави спомиње остваривање"5 услова+2 циља" да би се та институција затворила. Данас видимо колико значење има извјештај МКГ-а и колико се он подудара са многим изјавама других међународних и европских званичника који кажу "да БиХ не рачуна на статус кандидата све док се не ријеши питање ОХР-а". Најбољи показатељ да све више европских амабасадора подржава извјештај МКГ-а показује изјава Рајмондо де Кардона (Италија), Босе Хедберг(Шведска)...
Американцима се концепт укидања ОХР-а и ПИК-а не свиђа јер тиме фактички престаје њихова "ера владавине" БиХ. Можда и најбоље то показује изјава Данијела Сервера који је рекао поводом извјештаја МКГ: "Највише се бојим да ће ЕУ почети преговарати само са Републиком Српском".

Најексплицитнији став о овом питању има Русија и руски представници који се не слажу са већином одлука које се доносе на ПИК-у, а које се углавном тичу продужетка рада ОХР-а. По свему судећи Русија је једина држава која води своју независну политику према БиХ, а све остале чланице ПИК-а имају идентичне ставове што вјероватно имплицира на двоструке стандарде појединих земаља попут Њемачке.

Све ово указује на један недвосмислен став да ће БиХ у ближој будућности бити главна тема спотицања ЕУ и САД-а гдје ће се у великој мјери одударати од пријашњих залагања за трансформацију ОХР-а.
Остаје главно да се види, да ли БиХ остаје протекторат или ће покушати самостално да функционише кроз домаће институције и домаће политичаре уз јако присуство ЕУ.

  

 


У ЧЕМУ ЈЕ ПРОБЛЕМ: ЗАШТО СРБИ СМЕТАЈУ АМЕРИЦИ?

Politički život — Аутор desnamisao @ 13:00

Пише: Ненад Пиваш

 

 

 

Од како су у другој половини 19. века успостављени спрско-амерички односи они су пролазили кроз најразличитије фазе. На самом почетку на њих су више утицали извоз сувих шљива у Америку и проналасци Пупина и Тесле него дипломате и политичари. Први светски рат начинио је две земље савезницима, а након њега новонасталу државу, краљевину СХС, прво су признале Сједињене Америчке Државе. У међуратном периоду односи нису били нарочито интензвни услед америчког изолационизма. 

У Другом светском рату САД су у почетку подржавале југословенску Краљевску владу у Лондону али се од Техеранске конференције 43. под притиском Британаца све више окрећу НОП-у. Од краја Другог светског рата тј. током хладног рата заправо почињу континуирани и целовити односи и можемо рећи да прави историјат заправо креће од тада. Односи током овог периода били су изузетно променљиви, од великих тензија због тршћанске кризе и обарања два америчка авиона, затим материјалне и финансијске помоћи Титовом режиму након сукоба са Стаљином,  захлађења у периоду од 1955. до 1968, а након тога понововно успостављање топлих односа додуше уз констатовање различитих погледа на свет.

 

Оно што је важно истаћи за период хладног рата је да се америчка подршка Југославији заснивала на очекивању да она може постати модел за остале источноевропске државе, политички отворенија, економски децентрализованија и успешнија од земаља Варшавског пакта и, оно најбитније, независна у односу на Москву.  Међутим након рушења берлинског зида, догађаја који је обелижио крај хладног рата,  Југославија је изгубила на геополитичком значају, јер у новим условима њена политичка стабилност и независност од Москве није више била значајна за Америку. СССР се распао а САД су остала једина суперсила која је без моћног противника у свету добила нови циљ, глобалну доминацију, којој се све подређује. У таквим условима и даље постоји подршка Југославији, али је она углавном млака и формална.

 

Такође, рушење берлинског зида обележио је још један значајан догађај, а то је уједињење Немачке. Овој сили постојање Југославије није било у интересу (уосталом она је и створена против њене воље) и она почиње да делује у складу са тим дајући снажну подршку хрватском и словеначком сепаратизму. Свој потпис на Мастрихтском споразуму, којим је Европска Заједница претворена у Европску Унију, Немачка је условила признањем Словеније и Хрватске од стране европских земаља. Из саме Америке све то посматрају са стране, не мешају се много, делом и због учествовања у заливском рату, што им је приоритет. Међутим, како је са једне стране Садам поражен а са друге стране у Вашингтону констатовано да је са СФРЈ готово Американци одлучују да од Европљана преузму главну улогу. Оно што је обележавало деловање САД на територији бивше Југославије од тада па све до данас је константно неуважавање интереса српског народа од Крајине до Косова.

 

 Паралелно са тим, одређени српски политичари покушавали су да нормализују односе са Америком. Први је то покушао Слободан Милошевић након дејтонских преговора у разговору са Ричардом Холбруком и Вореном Кристофером. Тада је Милошевић у опуштеној атмосфери након приче о савезништву у два светска рата рекао како би волео да све што се догодило сматрамо једним великим неспоразумом. Затим је узео лист папира и пружио га Ворену Кристоферу, и замолио га да напише све услове које треба да испуни наша страна да би смо коначно решили проблеме и постали савезници. Кристофер, је међутим, одгурнуо папир и одговарио отприлике овако: Али господине Милошевићу, зар већ нисте схватили, са нама се не ради на тај начин. Не постоји коначна листа услова, већ ви у сваком тренутку треба да урадите све што ми тада затражимо од вас. Дакле, иако се кооперативно држао у Дејтону и пустио крајишке, а делом и босанске Србе низ воду Милошевићу је врло брзо отворено питање Косова што је довело српско-америчке односе на најнижи ниво у историји.

 

Милошевић је међутим срушен са власти 5. Октобра 2000. а нови властодршци сматрали су да ће то само по себи бити довољно да са Американцима поново постанемо савезници. Међутим, и поред свих напора,  добре воље па и љубави према Америци нових власти, односи са САД нису поправљени у значајној мери. Најумеренија могућа анализа би констатовала највише да смо од непријатељства стигли до стадијума велике ненаклоњености. Па су тако настављени притисци на Републику Српску, давана је подршка  црногорском сепаратизму и на крају косовској независности.

 

Таква ситуација је збуњивала и разочаравала Србе. Они су некако још и могли да схвате то што нас Американци нису уважавала у време Милошевића, али то што се њихова политка према нама није значајније променила ни онда када су на власти у Београду били људи који су крајње наклоњени Америци и савезу са њом, то је већ било теже схватити.

 

Заиста, због чега Америка има овакав однос према Србима? Због чега у неким ситуацијама подршку даје територијалном интегритету а у неким другим праву на самоопредељење? Зашто за Републику Српску не може да важи оно што је важило за Косово и Црну Гору? Да би смо нашли  одговор на питање зашто су САД оволико супротстављене српским интересима треба једноставно да погледамо шта је то интерес Америке, глобално и у нашем региону. Већ је поменуто да је њихов циљ од завршетка хладног рата, када су постали једина суперсила, глобална доминација. Где смо ту ми Срби? Налазимо се у региону који домаће и стране дипломате називају западни Балкан и он обухвата земље бивше Југославије и Албанију. Што се нашег региона тиче он је само један од многих над којима Америка жели да успостави своју контролу. У том покушају они сматрају да ће се контрола најлакше успоставити уколико између земаља тог региона влада што изразитија равнотежа снага. Како доћи до тога? Једноставно, тако што ће се подржати национализми и великодржавни пројекти малих народа док су за оне народе који су за услове овог региона велики резервисани дезинтегративни процеси. Ти мали народи су Албанци, Македонци, Бошњаци и новопечени Црногорци.

 

И тако се Албанцима дарује јужна српска покрајина, а то што су извршили етничко чишћење, што их води мафија  и што је то у потпуности супротно међународном праву то нема никакве везе. Са друге стране, да Албанци не би превише узели маха ту је подршка територијалном интегритету Македоније и одржавање ове државе на силу, али никако не и дозвола већинском народу да доминира у њој, јер што више слабих држава то боље. Од БиХ се захтева да буде „функционалнија“ што за њих значи централизованија па је тако сасвим у реду отимати од Републике Српске овлашћења која она има по Дејтону а на дужи рок радити на њеном нестајању само да би Бошњаци добили државу по својој мери. Црногорски режим добија подршку за стварање новог идентитета чија је основна карактеристика антисрпство а који за циљ има монтенегризацију преосталих Срба, јер није довољно само то што се Црна Гора одвојила, потребно је створити услове да уједињење са Србијом више никад не буде могуће.

 

А ко су они који због своје величине нису по укусу Америке? То смо ми Срби и у нешто мањој мери Хрвати. Зато је Туђман да би добио подршку за Олују морао да пусти Херцег-Босну низ воду, и зато Хрвати данас могу само да сањају трећи ентитет у БиХ. Али Хрвати имају олакшавајућу околност да је њихов заштитник Немачка у савезничким односима са Америком тако да се на њих не врши притисак.  А још ако Загреб заборави на Хрвате у БиХ и уколико свој интерес крене да тумачи више као српску штету а мање као сопствену корист, што се често дешава, он тада постаје прихватљив партнер Вашингтону. И на крају долазимо до нас Срба, који смо морали да изручимо скоро читав политички и војни врх и опет нам се замера да не сарађујемо довољно са Хагом. Нама који смо прихватили независност Косова, на сваки начин осим формално,  пребацује се да водимо превише тврду политику. Чак и оваква уситњена Србија изгледа да није довољно мала па се од ње тражи да се федерализује. Њихова политика најбоље се може описати крилатицом „Слаба Србија – стабилан западни Балкан“ то је приметио и Зоран Ђинђић и можда није случајно што је убијен недуго након тога.

 

Из свега овога се види да је амерички интерес тренутно супротстављен српском и да се то без неке велике промене у свету неће мењати, без обзира на то ко је на власти у Србији. Од обнове вишестраначја, сваки српски режим је мислио  да ће пријатељство Американаца купити тиме што ће са њима направити неки компромис на штету свог народа а онда би они из захвалности требало заувек да нас оставе на миру. Видимо да то никоме није успело. Према томе у заблуди су и они који мисле да ће прихватањем независности Косова и уласком у НАТО почети нова ера у односима Београда и Вашингтона. Уосталом, ово двоје је већ у реализацији а ми и даље не чујемо никог од америчких званичника да поводом најновијих догађаја у Рашкој и на југу Србије каже да је територијални интегритет (крње) Србије неприкосновен.

Попустљивост може само да нам шкоди, зато што води у поразе и зато што они то тумаче као слабост па им то онда постаје рецепт за даље деловање према нама. А зашто би они мењали своју политику кад ова даје резултате?


We few, we happy few

Politički život — Аутор desnamisao @ 04:06

Пише: Давид Малиш

 

 

 

We few, we happy few, we band of brothers;

For he to-day that sheds his blood with me

Shall be my brother; be he ne’er so vile,

This day shall gentle his condition;

And gentlemen in England now-a-bed

Shall think themselves accurs’d they were not here,

And hold their manhoods cheap whiles any speaks

That fought with us upon Saint Crispin’s day.
Шекспир, Хенри V

* * *

Једна од најстаријих и најлепших византијских јуначких песама, Песма о Амурису, почиње некако овако: “Данас је небо другачије, данашњи дан није као сви други, данас млада господа јашу у бој.” Лепа слика… Чак исувише лепа за оно што дочарава: одлазак младића у рат, у смрт. Довољно да се човек запита зашто је песник тако сликао један прљав, тежак и крвав занат какав је војнички. И не само тај песник! Јер од почетка света, од када песници певају епове и људска рука пише историју, тако су сликали тај тешки и крвави занат војнички. Од Хомера до данас… Поставите себи, дакле, питање зашто? Одговор на то питање наћи ћете стотине километара јужније, у једном кланцу што спаја Тесалију и Беотију, наспрам Еубеје. Кланцу који се зове питомо и поетично, Топле капије, а чије је име уклесано у саме темеље европске цивилизације. Кланцу чије се име на грчком каже: Термопиле. Одговор ћете наћи уклесан речима песника Симонида у један камен што ту стоји од античких времена. Одговор који се може свести у две речи због којих су положили своје животе они којима је овај кенотаф и подигнут. Две, на први поглед једноставне, али скупе речи: Част и Дужност. Част и Дужност према Отаџбини.


"То је одлука коју сваки човек доноси сам пред собом, без маске, без шминке, го као у часу постања, са савешћу и Богом као јединим сведоцима."На слици: Пуковник ЈВУО Драгослав Рачић, сликан 1942. у источној Босни, након победе над усташама.Фото: Погледи.

Данас Србија, или они што пред њом, представљајући је, стоје, укида служење војске. Историчари кажу да су модерну националну, демократску државу створиле две ствари: опште право гласа и општа војна обавеза. То кажу историчари. Војници, ако их питате, и ако данас смеју ишта да кажу, рећи ће вам да служење војне обавезе не треба укидати. А шта кажу политичари…? Чућете аргументе и поборника и противника те одлуке. Једне, у својој нескромности победника, гласне и самоуверене и друге, у резигнираности поражених, тихе, готово бојажљиве, чији ће се гласови одбити о неми зид равнодушности и себичности српског јавног мњења. Али, нису поражени само они. Поражена је и Отаџбина!

Но, ја овде не желим да причам о одлуци коју доносе политичари. Желим да говорим о одлуци коју доносимо ми, одлуци коју смо доносили сви ми који смо пред собом имали избор обући униформу или остати код куће. Одлуци коју нисмо доносили гласањем, кријући се иза воље већине и умирујући и поткупљујући своју савест блаженом анонимношћу, већ коју смо доносили сваки од нас појединачно, именом и презименом.

То је одлука коју сваки човек доноси сам пред собом, без маске, без шминке, го као у часу постања, са савешћу и Богом као јединим сведоцима. Иста одлука пред којом су се нашли и они што су стајали на Термопилима, на Поатјеу, на Косову, Ажинкуру, на Бородину, на Церу и Кајмакчалану… Наши преци, дакле, знани и незнани… И зашто не рећи, ма колико то данас било прокажено, и они који су крварили за Отаџбину на висовима Динаре и Велебита, Трескавице и Требевића, Проклетија и Кошара. Одлука увек иста, иза које су увек стајали Част, Дужност и Отаџбина. Одлука у својој бити мушка, у оном исконском значењу те речи, како су је описивали Ернст Јингер и Јулиус Евола.

И када се та одлука донесе, када прођете кроз то чистилиште које, као митски Ахеронт, раздваја два света, шта ћете наћи? Данас ће вам рећи: бесмислено муштрање, губљење времена и испирање мозга. Али ћете чути и да ћете наћи уздизање идеала физичке смелости, надилажење пуког људског, досезање витешког идеала кроз оно што су стари Грци називали агон, колико телесно, толико и морално такмичење. Али, што је важније, наћи ћете оданост, дисциплину, пркошење смрти, спремност на жртву и несебичност – етичке темеље који чине устројство једног племенитог витешког идеала. Ковање карактера онако како се кује гвожђе, уздизање духа који чини да превазиђемо себе, духа пожртвованости до граница саможртвовања, духа дружбе, те чувене војничке камарадерије, да бисте на послетку нашли једну братску дружину коју на окупу држе не толико команда и поредак, колико оданост и част.

То су били најбољи дани наших живота. Најбољи, јер су били најтежи. Али и најпријатељскији, јер смо били међу друговима, у животу и смрти. И најпоноснији, јер никад више нећемо бити тако поносни на своју униформу. И најусамљенији, јер смо служили једном идеалу, далеки, страни својој земљи…

Рећи ће вам опет да је то тешко. Али тада, како је то рекао један чувени француски ратник, нисмо знали да су то били најбољи дани наших живота. Најбољи, јер су били најтежи. Али и најпријатељскији, јер смо били међу друговима, у животу и смрти. И најпоноснији, јер никад више нећемо бити тако поносни на своју униформу. И најусамљенији, јер смо служили једном идеалу, далеки, страни својој земљи као што су страни били и крсташи у Првом крсташком походу девет стотина година раније. Тако поносни и усамљени, спознали смо једног дана смисао Јингерових речи да се тек у недаћама показује да ли један народ заиста поседује мушкарце.

Будуће генерације српских младића мораће да нађу други начин да спознају да су постали мушкарци. Али надасве, мораће да пронађу нешто још драгоценије што им се одузима…

Освалд Шпенглер је често истицао једну мисао: “Кад год стварно загусти, цивилизацију редовно спашава вод војника”. Иако можда, за нашег века, никада нећемо бити позвани да спасимо цивилизацију, знамо да смо прошли кроз ватру крштења, кроз оне челичне олује, и да смо тиме постали достојни да се нађемо у том строју војника што спашава цивилизацију, онако како су је спасили оних три стотине спартанских витезова.

Не знам каква ће времена сутра доћи, какве ће вредности красити нови свет, какви ће се идеали тражити од нових генерација. Али, као што знам да би сви Грци и Персијанци свога доба дали све да се у том трену нађу међу оних тристотине Леонидиних витезова, знам да ће негде у себи, у најдубљем, скривеном куту своје душе, сви они, будући српски младићи, потајно жалити што нису могли да доживе тај осећај када, заклињући се, полажете једине две ствари које на овоме свету заиста поседујете у руке Отаџбини – част и живот. Јер све пролази, и живот који се живи, и богови у које се верује, и блага за којима се јури, али једино што остаје је вечна и недодирљива, света Отаџбина. Ми смо имали ту част да јој будемо чувари. Чувари Капије, као оних три стотине. Част коју младићи после нас неће моћи да проживе. Да ли то значи да није остало ништа више вредно чувања?

 

http://www.slobodanjovanovic.org/2010/12/07/david-malis-we-few-we-happy-few/


БОРИС ЈЕ СВУДА ОКО НАС

Politički život — Аутор desnamisao @ 14:59

Пише: Марко Радуловић

 

 

Кад за некога кажемо да је наметљив, да је наметљивко, мислимо на људе који се гурају тамо где им није место, на људе који стално желе да буду у центру пажње, да буду виђени на неким местима и догађајима, јер просто болују од такве неке потребе. Такав је и наш "најпаметнији" председник Борис. Или "најлепши", како воле да му тепају они што га подржавају кад изгубе аргументе око његове (политичке) интелигенције.

Оно што се да приметити је то да је он присутан свуда и на сваком месту. Нарочито у последње време. Као Супермен стигне да се свуда појави. Просто се осећа у ваздуху. Love is in the air - Boris is in the air. Ако вас задеси поплава, одмах је ту Борис да се мало слика с вама, да вам каже како да спасете живину, где да изместите краве из штале, како да осушите просторије кад се вода повуче и како да извршите дезинсекцију, дезинфекцију и дератизацију. Ако вас задеси земљотрес, ту је одмах Борис са својим познатим црним цокулама и сивом јакном за ванредне ситуације. Упадне вам у двориште, слика се с вама (то је обавезно) и крене да саосећа с вашом несрећом. Они који га не воле пожеле да му разбију главу неком циглом из рушевина, али не иде то, а и горила је ту.. Почне он ту пред камерама да гледа срушени део куће, потпорне зидове, носеће греде итд. Мршти се, очајава.

Онда загрли вашег деду и каже му како држава неће дозволити да старина чека зиму на улици. Наравно, деда поверује, пусти и сузу од среће у целој тој несрећи, поверујете и ви. Па председник обећава, еј, није то било ко! Онда прођу недеље и месеци и схватите да сте и ви ваш старина извисили, да држава паре не даје, да од куће нема ништа ако не стигне хуманитарка и да је Борис био ту само ради кампање и сликања за јавност. Схватите да је његов долазак био само потврда да несрећа никад не иде сама. Током тих посета Борис покушава и да буде нешто духовит ( нпр. "да ли сте давали кокошкама неке кокошије седативе да их смирите" итд.), али обично су те шале баш глупе, само што нико неће то да му каже, па се сви као нешто смеју, да председник не би испао будала. Ако у вашем месту славите неку светковину где се окупљају сви мештани, такође постоји велика могућност да дође Борис, да се наметне као почасни гост и да онда он постане важнији од свеца и славе коју славите.

Ако почињу радови на некој обилазници, ту је одмах Борис са жутим шлемом на глави, корача одважно градилиштем, бодри раднике, мудрује о арматури, а може и да провоза багер ако треба, да опет збија глупаве шале и наравно - у 90% случајева се на томе и заврши цела прича о "градњи" неке деонице или коридора. Ако се одвија нека дечија манифестација, опет је ту Борис да отпева с дечицом коју песму, да у неком паркићу с Ђиласом одигра партију малог фудбала или с Дачићем 1 на 1, ако је неки кошаркашки турнир у питању. Ако се снима неки филм или серија, опет је ту Борис да посети екипу која снима, да разговара с глумцима, с режисером, да каже како је и он био талентован за глуму, али му је тата ипак објаснио да је талентованији за нешто друго (за политичке манипулације, вероватно). И тако се Борис ту распитује о сценарију, пијуцка ракијицу док му сви око њега говоре све најлепше о његовом (бедном) политичком програму, а он се онако задовољно смешка. А то што Србија гори, а Борис се чешља, кога је брига за то.
И још много је оваквих примера, ситуација постаје алармантна и ако се настави овако, почеће он и из фрижидера да нам искаче. Куповаћемо нпр. "Боришки сир" или рецимо уместо "Carnex" - "Борекс" чајну кобасицу. Или нпр. млеко с 2,5% Борисове млечне масти. Или ћемо имати чоколаде "Борисове најлепше жеље" или рецимо новогодишња понуда Борис-коле, где платите 2, а добијете још литар гратис. Мој је предлог да и овај Fiat избаци једну серију Борис-пунта, па кад га псујете што је на 5.000 пређених км већ почело да цури уље, да га бар псујете са задовољством. Ко зна, можда почнемо да купујемо и прашак за веш и омекшивач, а уз то добијете залепљен и диск на коме су сва Борисова обећања, која треба прочитати као бајку деци пред спавање.

Али оно где је он мени био баш онако упечатљив и чак симпатичан у целој тој његовој глупавој жељи да буде у центру пажње је Дејвис куп меч Србија - Француска, односно меч Троицки - Љодра. Појавио се изненада Борис. Дошао је директно са поплављених подручја (баш као да га је поплава донела).

Током тог меча Троицки - Љодра, Борис је некако највише штрчао и гледао да буде у центру пажње. Наиме, он је био тај који је повремено скакутао боље и од Боже Ђелића. Он је био тај који носио шал око врата и покушавао да у неким моментима буде и вођа навијача, дижући три прста у вис. Као и на Олимпијади кад је Бушу објашњавао шта значе три раширена прста, па онда то препричао после ( ако је неко то гледао и чуо шта је рекао, могао је да види да ни сам не зна шта значе три раширена прста и баш је Буш имао шта и да научи).

Такође је он био тај који је стално био у кадру. Верујем да су неки странци, који су гледали пренос, а можда не знају ко је он, помислили да је он можда неки бивши наш тенисер или селектор или да је Зикијев будући партнер у дублу, па је због тога он много више у кадру и од самог селектора Обрадовића. Мада је тешко да за Бориса не знају и странци, он је планетарно познат по извињењима. Током пауза он је био тај који је давао аутограме деци (пребацујући жваку по устима као неко неваспитано дерле). Шкрабао је маркером своје име, као да је Пит Сампрас, док је горила пратио да га неки изиритирани гледалац не звизне неким предметом. Након меча он је био тај који је просто морао да да изјаву за РТС и да поздрави целу нацију као нека манекенка. Умало се није потписао на камери, али му је маркер остао негде у публици. Такође је он био тај који је морао да приђе играчима Француске и да им каже како морају да наставе даље уздигнуте главе, да је све ово само спорт, да их баш он утеши, док су га они гледали у фазону "ко је, бре, сад овај?" и "ајде, прикане, не буди досадан".

Кад је почело шишање, вероватно је имао жељу да седне да и њему направе нуларицу, али Бозољац није донео столицу и за њега, па је извисио. Иначе, да је био ошишан, пентрао би се тај с њима и на скупштинску терасу.

У сваком случају, оно што најмање може да уради, то је да упути извињење Саркозију и француској нацији због тога што је Троицки нанео душевне болове Љодри и што је због тога овај болно плакао након меча. Треба га подржати у томе, то је у опису његовог посла и у томе је ненадмашан.



П.С Гарантујем да је Борис и један од администратора Фејсбук-а и плашим се да се од некуд не појави да стави и неки коментар. Он је чак можда и пријатељ са сваким од нас на фб-у, само иза лажних имена. Јер, не заборавите - Борис је свуда и увек око нас..
 


СРПСКИ НОБЕЛ И ГЕОПОЛИТИЧКЕ ПОСЛЕДИЦЕ

Politički život — Аутор desnamisao @ 14:15

(Србија за Нобела)

 

Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

 

Када би се којим случајем додељивала Нобелова награда за најбесмисленије и најнеодговорније политичке потезе године, убеђен сам да би српска политичка елита редовно тријумфовала. Ово ласкаво признање она заслужује већ годинама уназад а сваке године смисли неку нову непромишљеност како би остала на врху лествице штетних геополитичких потеза.

На списак непромишљених потеза свакако треба додати читаву ујдурму око (не)одласка српског амбасадора на свечаност поводом доделе Нобелове награде за мир. У политици, геополитици посебно, најгори потез који се може направити јесте неодлучност. Када се нека одлука донесе, од суштинске је важности да се поштује, независно од тога каква. Зависи од случаја до случаја, тек обично се тражи максимум и прети се максимумом како би друга страна прихватила оптимум, који би био прихватљив. Дакле, уколико бисмо, на пример, хтели да бранимо Космет мирним путем релативно успешно, од суштинског значаја би било улагати у војску, претити војном силом и заузети чврст став. Наравно, никоме не пада на памет да ту војну силу и употреби. Она је присутна у преговорима искључиво као средство дипломатског притиска, док је дугорочно војно оружје у 21. веку свакако економија.

Нико на Западу не жели нови рат и само тада, када би Србија имала кеца у рукаву, њени аргументи би били саслушани и уважени. Не бисмо добили све што смо желели, али бисмо добили оптимално решење за Космет. На такав начин су Албанци издејствовали подршку западних земаља за сецесију: они су имали чиме да прете, ми нисмо. На страну што би „српски" медији започели кампању против било ког политичара Србије који би тако шта подржао. Такав политичар би након пар оваквих иступа био политички мртав.

КОЈИ ЈЕ НАШ ИНТЕРЕС?

Елем, у геополитичком контексту у коме се налазимо од суштинске је важности препознати улогу земаља БРИК (Бразила, Русије, Индије, Кине) у будућем односу снага на светском нивоу. Ту посебно мислим на улогу Русије, која се налази у партнерском односу са изузетно утицајном, ако не и најутицајнијом чланицом ЕУ, Немачком; и Кину, која је толико моћна да је одобрила кредит за ММФ и тако ојачала утицај у овој светској организацији. У оваквој геополитичкој ситуацији од изузетне је важности препознати сопствене интересе. ЕУ се бори са економском кризом, солидарност међу земљама Уније је све мања, а евро као валута доживљава велики пад и могући колапс. Немачка стога прави сепаратне договоре са Русијом, а незадовољство грађана Уније је све веће. Појавом толико најављиваних „стубова спољне политике" (Вашингтон, Москва, Брисел, Пекинг), јасно је да се отвара могућност за политичке игре и договоре са више моћних држава. Основни предуслов је - не прекидати односе ни са једним великим светским играчем, а основна теза које се треба држати јесте да је најгоре бити на средини и ветрометини. У једном моменту мораћемо бити ближи једнима у односу на неке друге.

Избор српске политичке елите да прогласи политику чланства у ЕУ као безалтернативну, иако је евентуални улазак исувише далеко, отвара мноштво проблема. На првом месту, регионални утицај Турске, затим финансирање и подршка сецесионизму у оквиру Србије и подршка све већој одвојености Војводине од Србије. У том контексту, уколико се има у виду да је српска политичка елита малтене клечала пред западним званичницима и чинила све како би их одобровољила за сарадњу, а није успела чак ни да значајно смањи непријатељство западних сила, ваља признати да је покушај ослањања искључиво на западне партнере доживео прави фијаско. Са друге стране, у одсудним моментима политичке борбе за Космет, Кина је пружала подршку и помоћ Србији. Не само то, већ је Кина одредила Србију за свог стратешког партнера на Балкану и одлучила да доста инвестира у њу.

Дакле, јасно је да је интерес Србије да у геополитичкој ситуацији у којој има мноштво непријатеља њених легитимних интереса, сачува и настави да продубљује односе са њој пријатељским државама и народима.

ШТА СЕ ДОГОДИЛО?


Након политичке подршке Србији, Кина је по први пут од српске владе и српског министарства спољних послова затражила контрауслугу. Та контрауслуга није ни страшна, нити сувише значајна, нити неизводљива, већ у кинеском духу, поштено одмерена ситуацији у којој се Србија налази и њеној тренутној снази. Тражено је да Србија не пошаље свог амбасадора на доделу Нобелове награде за мир. Разуме се да је у нашем интересу било да позитивно одговоримо на кинеску молбу. Званични Пекинг се не одбија тек тако, а посебно није мудро да га одбије једна мала земља као што је Србија, нарочито због тога што је захтев веома коректан и фер (што се не може рећи за захтеве западних „пријатеља").

Уопште ме не занима улажење у проблематику људских права и разматрање аргумената о заслужености признања. Да ли је Лију Сјаобоу заслужио Нобела или не, мање је важно. Заслуге можда постоје, а можда не постоје. Међутим, оно што ме занима јесте чињеница да постоји политичка позадина и политички интереси који су утицали на одлуку да баш Лију Сјаобоу добије овакво признање у овом деликатном геополитичком тренутку.

Уколико сумњате да Нобелова награда за мир још од хладног рата има политичку конотацију, сетите се само да је исту награду добио и Марти Ахтисари. Тада смо ми тражили и добили кинеску подршку и био је ред да узвратимо пријатељску услугу у духу сарадње и добрих односа српског и кинеског народа, и у духу паметних геополитичких потеза.

Став Србије да не присуствује додели Нобелове награде разљутио је пар европских званичника (посебно оне који долазе из бивших СФРЈ република), а обрадовао званични Пекинг.

Преиначена одлука је разљутила званични Пекинг и то далеко више него што би га разљутило одбијање молбе на старту. Преиначеном одлуком Србија је показала да нема ни минимум политичке озбиљности, да није у стању да одоли притисцима, да нема сопствену спољну политику и да је у ствари најобичнија „банана држава", и да стога није поуздан партнер.

Са друге стране, преиначење првобитне одлуке обрадовало је званичнике ЕУ понајвише због тога што је још једаред потврђена теорија по којој је једини успешан метод који треба примењивати у односима са Србијом притисак. Након свега, званичници западних земаља су задовољни али и забринути због првобитне „несмотрености Србије". Као да се ради о малом детету, а не о сувереној европској земљи, држава Србија се третира као неваљало и немирно дете које је могуће у ред довести искључиво добрим батинама. А пошто Србија увек пристане на све пошто је добро истуку, логично је да је закључак - и убудуће ћемо је тући.

РОДИТЕЉСКЕ ДУГЕ РУКЕ 

Притисак који је довео до промене одлуке је био вишеслојан. Започео је неумесним изјавама Јелка Кацина, осведоченог пријатеља српског народа који је вређао српску државу и говорио о поштовању људских права у Србији (пре него што је сагледао стање људских права и поштовања права националних мањина у његовој сопственој земљи). Затим је напоменуо да је првобитна одлука Србије израз српске „сервилности". Тиме нам је, између редова, заправо поручио две ствари. Прва је да је пожељно бити сервилан само према господарима у Бриселу и Вашингтону. Дакле, није проблем сервилност, већ је проблем што нисмо селективно сервилни. Друга ствар коју нам је поручио јесте да погледамо пример његове земље. Она је светао пример селективне сервилности. Ни реч против Брисела и Вашингтона.

Након њега, уследили су гласноговорници Брисела и Вашингтона у Србији, почевши од лидера неких опозиционих партија, невладиних организација и медија. И наравно, Вука Драшковића. У питању су биле нове досетке, не знам ни сам које по реду. Медији су цео случај представили крајње једнострано и тенденциозно, ставивши одлуку која је, по својој суштини политичка, искључиво у контекст људских права. И наравно, резултат је постигнут.

У међувремену је вероватно забележен и један петоминутни телефонски позив из Брисела у председништво Србије, након чега је пирамидална структура моћи реаговала као сат и спречила покушај вођења аутономне српске спољне политике.

Које су најзначајније поуке и дилеме?

Из ових дешавања, међутим, свакако треба направити једну паралелу и поставити једно питање. Паралела се односи на позицију и намере Вука Јеремића. Овим дешавањима је коначно разрешена дилема о природи догађаја који су довели до одустајања од српске резолуције против независности Космета на Генералној скупштини УН. Сада је јасно да се није радило ни о каквој завери, већ да је министар спољних послова био директно миниран из зграде самог председништва Србије и да је Борис Тадић подлегао притисцима. Слична ситуација се и сада поновила. Већ сада се спекулише да ће Јеремић бити смењен након завршетка страначке скупштине и унапред изгубљене трке за потпредседничко место. Тако је једном стављена тачка на спекулације о наводној „сарадњи у прихватању притисака из Брисела". То наравно, не објашњава фрапантну чињеницу да Јеремић и даље трпи такво фактичко стање.

То не објашњава чињеницу да Јеремић још увек није поднео оставку. Оставка би сачувала његов политички кредибилитет, показала његов морални интегритет и позитивно утицала на његову даљу политичку каријеру.

Напросто нема смисла суделовати у спољној политици на коју као министар нема пресудног утицаја. Са друге стране, признајем да ми је некако мучно да своје ставове приближим ставовима неких невладиних организација и медија које ових дана траже његову смену због покушаја да води независну спољну политику утемељену на српским интересима.

Питање које ваља поставити тиче се маневарског простора који би Србија имала уколико би икада постала чланица ЕУ. Великој и моћној немачкој држави дозвољено је савезништво са Русијом, мада се ни на то савезништво не гледа исувише благонаклоно, али је већ неко време јасно да се малој и слабој српској држави не би толерисао никакав политички потез који не би одобрио или иницирао сам Брисел. То нас доводи у ситуацију да будемо и фактички одвојени од нама пријатељских земаља, са којима нећемо бити у стању ни у позицији да градимо добре односе, док ћемо зависити искључиво од воље Брисела и Вашингтона.

Колико је то мудро, с обзиром на њихову подршку даљој дезинтеграцији Србије, независном Космету и гашењу Републике Српске процените сами. Међутим, коначна одлука о смеру српског државног брода је у рукама оних који су у ситуацији да креирају спољну политику ове земље.

А уколико поред ЕУ, за циљ одаберемо и НАТО, и у једном тренутну аплицирамо за чланство у овом ратном пакту који нас је бомбардовао показаћемо две ствари: да смо изгубили свако достојанство, политички компас и морални кодекс и да смо направили политички потез који се може једино мерити са оном народном „отишао у четнике '45."

У сваком случају резултат ове ујдурме и државног скандала јесте да смо још једном демонстрирали своју „сервилност", неозбиљност и да смо од две понуђене могућности изабрали трећу која је гора од обе- изневерили смо и ЕУ и Кину, а понајвише смо изневерили себе. То заиста можемо само ми.

Заслужили смо Нобела, заиста.

П.С. Постоји додуше и једна добра вест која је проистекла из читавог замешатељства- схватили смо да имамо премијера!


http://standard.rs/vesti/36-politika/6145-milan-damjanac-srpski-nobel-i-geopolitike-posledice-.html
 


Идентитетска политика

Politički život — Аутор desnamisao @ 14:07

Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

Национални идентитет и културни образац су предуслови јединствене нације и стабилне државе. Зачетак распада Југославије јесте у томе што се није успео наметнути југословенски културни модел и национални идентитет, док је у време СФРЈ више чињено на промоцији локалних, сепаратних идентитета него општег. Иако се јавно истицало да је југословенски идентитет најважнији, доминантни су ипак били сепаратни национални идентитети, док се кровни југословенски идентитет помаљао само као условни и не сувише одређујући (сем када је реч о преузимању идентитета Југословена у иностранству). Такав положај југословенског идентитета условио је распад државе у реалитету, у фактичком смислу, пошто не постоји народ који би је бранио због тога што она јесте или је требала да буде. Јасно се могу одредити филозофски, затим социолошки, правни и политички почеци распада. Сличан сценарио се понавља и у Србији данас. Иако се СФРЈ распала а Србија имала ту несрећу да велики део Срба остане ван граница Србије, процес разградње није завршен. И та окрњена територија коју Србија контролише се неупитно смањује. Србија постаје Југославија у малом - скуп различитих диверзитета без озбиљног или успешног покушаја да се створи нација наметањем српског кровног идентитета.

Срби, Војвођани и остали

У том смислу, Србија све више постаје заједница више идентитета који егзистирају заједно- српског, војвођанског и мноштва мањих. Разлика између српског и војвођанског идентитета је пре свега у опсегу. Домет српског идентитета јесу углавном грађани Србије који су српског етничког и културног карактера. Са друге стране, војвођански идентитет не подразумева етничку већ искључиво културно-обичајну и географску припадност. Успех војвођанског идентитета је видљив на први поглед. Успело се са наметањем заједничког осећаја припадности, прихватања одговорности за заједничку судбину и заједничких тежњи. Војвођани су целина за себе који ће се, како године буду пролазиле, све више удаљавати од својих сународника, који покушавају да сачувају обрисе народног идентитета.


У Војводини се покушава наметнути југословенски идентитет али са једном крупном разликом- иако се подржава и негује ентичка различитост, кровни идентитет се никада не доводи у питање. Такође, како би идентитет могао бити успешно накалемљен на постојеће идентитете, морао се наћи некакав моменат одношења. То су, већ традиционално, Срби из других крајева Србије и Београд. Управо због тога, онима који преко медијске слике креирају војвођански идентитет треба апсолутно свака назнака истог. Стога је њима од капиталне важности у фактичком смислу ВАНУ која ће постати јак темељ њихове евентуалне будуће и фактичке самосталности, док им је са друге стране, са идентитетске тачке од изузетне важности и симболичка промена назива „извршно веће Војводине“ у „влада Војводине“, чиме преко језика у говор улази идентитетска повезаност којом се даје на значају новој нацији. Идентификовање са политичком творевином каква је Војводина, која контролише медије и све позитивне аспекте живота у покрајини (наиме, ради се о томе да се све што се позитивно догоди приписује Новом Саду, а све негативно Београду и остатку Србије) изазваће стварање нове нације.

Бојим се да се у Србији никада није исправно схватала разлика између нације и народа. Могуће је да је то зато што сама етимологија већег дела наших израза који су са том разликом повезани даје тим истим изразима потпуно друкчије значење него у већини европских земаља. Но, једно је сигурно- били смо убеђени да је немогуће од српског народа у Црној Гори створити црногорску нацију, али се то ипак догодило. Стварање нација на нивоу политичке јединице је данас могућ и реалан феномен и повезан је са грађанским друштвом. Утицај медија на промену свести је немерљив. Не ради се овде о асимилацији или о негирању националних права сваке етничке заједнице, већ о њиховој идентитетској интеграцији у државу што је предуслов стварања стабилног, патриотског грађанског друштва. Све до Другог Светског рата, Србија је градила и неговала грађанско друштво и здрави патриотизам. У том и таквом друштву постојало је мноштво примера разних етничких група које су се изјашњавале као Срби или су у најмању руку биле патриотски опредељене (сетимо се само Јевреја који су се изјашњавали као Срби мојсијевске вероисповести).
Инсистирање на националним саветима, светско и регионално лидерство у давању максималних права националним мањинама скупо ће нас коштати. Држава ради на стварању нејединства, уместо јединства. Често се чак и одриче дела грађана који не желе да буду третирани као националне мањине.

Регионални идентитети

Као да сви ови диверзитети у оквиру овако малог народа на овако малој територији нису довољно лоши, већ се држава упорно труди да створи још подела и да што је могуће више ослаби осећај јединства и заједничког интереса и тежњи. Расцепкана држава на регионе који поседују значајну политичку и економску снагу и дипломатска представништва у иностранству не може да делује ни јединствено ни одлучно.

Таква држава је осуђена на пропаст пошто њени грађани не осећају припадност према другим идентитетима. Зашто би Војвођанина бринуо развој југа, а јужњака развој Војводине? Свако гледа свој регион, нико не осећа солидарност према другоме. Таква ситуација може одвести само у општу анархију која ће довести до цепања државе.

Прича о регионализацији је дневнополитичка и као таква представља средство за унутрашњу употребу, мада не треба занемарити ни притиске које стижу из ЕУ да Србија што пре раздели моћ по регионима, посебно како би добила приступ већем новцу из предприступних фондова. Било како било, регионализација није исто што и децентрализација. Уосталом у суседној Храватској аутономије су Уставом забрањене, а држава је подељена на мноштво административних јединица- жупанија (што је требало и у Србији спровести), док са друге стране званичници западних земаља чине све како би централизовали Босну и Херцеговину.

Како то у Европи раде?

Погледајте пример успешне европске демократије и успешног грађанског друштва- размотримо укратко пример Француске.

Француска има снажну политику асимилације свих етничких група у једну француску нацију. Различитост аутохтоног становништва огледа се и у дијалекту. Корзиканци су етничка група најсличнија Италијанима. Значајну етничку групу Француске чине Арапи и Африканци који су углавном сконцентрисани око великих градова. Град са највишим процентом Арапа је Марсеј и околина, где они чине већинско становништво.
„Као Французи данас се пописују сви народи који живе у Француској, па тако и други народи на подручју Француске који су настали романизацијом старе Галије и германских племена. Међу овима данас разликујемо Франко-Провансалце из источне Француске у пограничним крајевима са Швајцарском и Италијом; Окситанце на југу Француске; Провансалце са обале Средоземља; Гаскоњце који су по свој прилици аквитанијским језиком романизовани Баски и налазе се на југозападу Француске и у суседној Шпанији; Корзиканце са Корзике којих има и у САД-у и Италији. Француски језик наравно има далеко највећи број говорника, али је етно-културно наслеђе тих народа сасвим различито. Постоји више локалних језика: баскијски, бретонски, каталонски, корзички, фламански, алзашки, окситански. Француска влада и школство тек су однедавно допустили њихово коришћење. Регионални се језици данас уче у неким школама, али француски остаје једини службени језик, како на локалном тако и на државном нивоу.“ [1] На пример, бретонски језик у региону Бретање је скоро потиснут из школа. У Француској се веома ретко говори о аутохтоним етничким групама и њиховим међусобним језичким и културним разликама, што је државна политика. Упркос свему, велики број Бретонаца снажно подржава аутономију своје регије, али је Француска на време реаговала и економском политиком приморала велики број Бретонаца да емигрирају у Париски регион.

До недавно се нису ни знали тачни подаци о мањинама, јер је појам "етничка мањина" готово непознат у Француској. Наиме, још од Француске револуције држава примењује "закон тла", који каже да су пребивалиште и етнички идентитет нераздвојни, односно, онај ко живи у Француској је, самим тим, аутоматски Француз. Етничке мањине су кроз историју асимиловане у јединствену француску нацију на све начине, углавном веома успешно. Тек је недавно, и то под притиском Европске Уније, Француска дала тек нека нешто битнија права етничким мањинама.

За то време...

Овај пример је требао да послужи како би се сагледала сва озбиљност проблема и да ослика начин на који се једна озбиљна држава суочава са таквим проблемом.
Српски медији, са друге стране, не желе да промовишу стварање минимума заједничког идентитета, тј свести на нивоу државе. Део проблема је у томе што је српски идентитет искомпромитован и као такав непожељан за опстанак, а камоли за истицање. Српски идентитет је преко српских медија толико искомпромитован да код грађана изазива осећање стида, док код других изазива осећање озлојеђености. Немогуће је истицати и поносити се српским идентитетом када се он разара на сличан начин као немачки након Другог Светског рата. Суштина је у томе да помен и доживљај српског идентитета, у најмању руку изазивају нелагоду. Зато се медијско наметање војвођанског идентитета одобрава и поздравља а српског не. Друго је питање да ли би деловање у том смеру било успешно, али је сигурно да друштво без изграђеног колективног идентитета који генерише осећај патриотизма не може донети дугорочну стабилност већ само постати извор нових националних тензија. Не само што српски медији учествују у разарању српског идентитета (погледајте само шта се дешава са ћирилицом или СПЦ) већ и већина интелектуалаца прихвата овакву позицију као легитимну и под изговором заштите демократије, људских права, толеранције и грађанског друштва угрожавају и штете управо вредностима у које се заклињу.

Ситуација у Рашкој области је прави пример овакве шизофрене ситуације. Медији имају разумевања за протесте и изјаве исламског муфтије, док немају ни трунку разумевања ни за далеко мање ствари ако је у питању свештеник Српске православне цркве. Са друге стране, медијски се без икакве задршке, грађани Србије који живе на том подручју сврставају у Бошњаке иако се зна да постоји један део муслимана у тој области који себе сматрају Србима муслиманске вероисповести. Ова врста самонегирања и игнорисања сопственог народа, а са друге стране повлађивање верским лидерима који се отворено баве политиком шаље погрешну поруку свим осталим српским грађанима. Постоје чак и групе које се јавно залажу за независност Космета и Војводине, што је, ваљда, кршење Устава ове земље. Погледајте само реакцију на изјаве председника општине Прешево. Изјаву да ће три српске општине пре или касније постати део тзв. „Велике Албаније“ дотични функционер не само што није демантовао, већ ју је изнова поновио, речима „хапсите ме али Прешево ће бити у Великој Албанији“.[2]

Дотичном функционеру је име Орхан Реџепи, и бивши је командант терористичке јединице ОВПБМ које се оружано борила против српске државе. Наравно, аболиран је од одговорности, и сада без икаквих проблема и препрека, у Србији обавља политичку функцију. Као да то није довољно, Реџепи каже да „сви Албанци стоје иза платформе природне Албаније“ и тиме је изјавио нешто што је у супротности не само са здравим разумом већ са цивилизацијским нормама. Истицање страних застава на територији суверене државе Србије такође не иде у прилог стабилности земље.

Уопште, у Србији је дозвољено угрожавати идентитет већинског народа, позивати јавно на сепаратизам и користити говор мржње против већинског народа, његове традиције и културе. Овакав однос представља пораз свих државних, историјских и културних капацитета Србије. Такође, јачину државног апарата је, чини се, дозвољено користити и испробавати само на српском народу док се сви проблеми са националним мањинама решавају компромисом. Ма колико проблеми били идентичне природе, употреба силе ће увек бити спроведена како би се контролисао део становништва који је по природи ствари најлакше контролисати и који је најлојалнији држави (што не значи да други грађани нису лојални грађани). Овакво нерезонско понашање српских медија и државног апарата ствара непрелазну границу између државе и већинског народа која је неприродна и апсолутно нездрава, и која социолошки говорећи, може произвести озбиљне последице.

Сепаратни идентитети генеришу и сепаратне интересе који увек прелазе у фактичко стање и реалне тежње. Оваква политика је увод у даље цепање Србије и даљу нестабилност.

Треба учити од успешних европских држава- а по тим аршинима српска идентитетска политика се креће према провалији. Свака европска држава промовише осећање патриотизма, које деле сви њени грађани. Најучесталија дефиниција патриотизма је однос према сопственој држави који се одражава кроз осећај поноса према достигнућима и култури своје државе, настојању да се очува њен карактер и идентитет, односно идентификација с осталим припадницима заједнице која чини заједничку државу.

Чини ли Вам се да се такво осећање промовише у Србији?

[1] http://www.geografija.hr/clanci/1476/nacionalne-manjine-u-europi-primjer-francuske

[2] http://www.pressonline.rs sr /vesti /vesti_dana/story /139604 /Hapsite+me,+ali+ Preševo+ će+biti+ u+Velikoj+ Albaniji!.html
 

http://www.nspm.rs/kulturna-politika/identitetska-politika.html 


Неодговорни закључци, оптужбе и опсесије

Politički život — Аутор desnamisao @ 14:03

Пише: Милан Дамјанац

 



Ноам Чомски је својевремено истакао да га од економских последица које ће задесити Југославију након увођења санкција далеко више брину друштвене последице. И заиста, дошло је до урушавања јавног морала и пропасти породичних вредности. Након петооктобарских промена овај се незахвалан тренд наставио, те је данас српска држава на умору. Након протеклих десет година медијске офанзиве у Србији је дошло до губљења здравог разума. Медиокритети су запосели медијске куће, а они који се издају за либерале и безалтернативне европејце су углавном бивши титоисти који толеранцију према супротном мишљењу схватају врло једнозначно - толерантно је прихватити мој став, а нетолерантно износити супротан.

У таквој медијској атмосфери, у којој је супротно мишљење, част изузецима, прогнано на интернет медије и блогове, убрзо је постало немогуће водити уљудну расправу и саслушати саговорника. Живот у Србији је све тежи, интелектуалци који имају супротан став у односу на предоминантан су потпуно скрајнути на маргине. У општој конфузији било је логично да се пре или касније појаве екстремна мишљења која полако постају доминантна. Када вам неко десет година упорно говори да сте народ убица, кољача и лудака, логично је да ће произвети контрареакцију. Омладина је природан избор - обично су године, енергија и неискуство те које пресуђују када је у питању прихватање некаквог екстремног политичког става. Елем, ако је то донекле разумљиво - мада стога не и мање опасно - када су у питању млади, врло је неодговорно када су у питању интелектуалци који јавно изражавају свој политички став.

Тако се, без икаквог разлога, међу критичарима појава у друштву створио раздор који је одмах у старту прешао границе пристојног разговора и размене аргументације, те се одмах прешло на личне увреде. Фрустрација је велика, сви би хтели све и одмах да мењају иако претходно нису промислили о последицама. А како је све започело?

Започело је тиме што је Слободан Антонић имао храбрости да изнесе свој став поводом покушаја да се Космет брани дипломатским путем у Генералној Скупштини УН и није желео да прихвати тезу да је власт од почетка знала да ће спор изгубити и да ће резолуцију повући, а да је све друго била „само представа за масе“. Моја намера није да овде браним Слободана Антонића и његов закључак, већ право на слободно мишљење и на друкчији став. Просто је невероватно како је део „патриотске интелигенције“ преко ноћи закључио да је Антонић „издајник“, у пакету са целим НСПМ.

Међутим, тај недостатак жеље и стрпљења да се други саслуша и да се његови аргументи узму у разматрање пре него што га назову „издајником“, „плаћеником“ и „будалом“ представља део шире атмосфере општег лудила, а можда и жеље за промоцијом себе као „исправног патриоте“; у неким случајевима, тако што ће се денунцирати онај који је већ поодавно створио своје име и кредибилитет.

Не ради се само о томе да су такви случајеви дегутантни и мучни. Они су и опасни као наговештај могућих друштвених дешавања у будућности, и стања на којем се већ увелико ради, а то је да једна катастрофална, али већ ислужена политика, буде замењена другом, квазипатриотском. Такође, не знам шта је спорно бити критичан према највећој опозиционој партији, а не само према власти? Да ли „наша“ опозиција треба да буде заштићена као „бели медвед“, па се као таква не сме критиковати, посебно ако се у иступима њених лидера препознаје наставак исте погубне политике коју тренутно гледамо? Није ли помало неодговорно упорно тражити смену лоших да би дошли једнако лоши, или још гори? Није ли то помало исхитрено, и не подсећа ли то на изреку „сјаши Курта да узјаше Мурта“?

Како год било, параноја се толико увукла у текстове неких аналитичара тако да се сваки потез и свако супротно мишљење ставља у невероватне контексте. Налик теоријама завере, све је повезано, све поткупљено, сви намерно раде у истом циљу „рушења Србије“, а нарочито они који се против тог рушења боре и који су одавно стекли кредибилитет пожртвованих бораца и друштвених радника који се труде да тој истој држави и српском народу буду од користи. Да ли је могуће да је један супротан став довољан за закључак да су сви они „издајници“? Ради се о врло опасном и тенденциозном етикетирању. И таман када се ствар мало стишала, поново се огласио Миша Ђурковић и поводом цитирања једног текста објављеног на НСПМ-у у емисији „Инсајдер“ написао како му је због тога драго и да је он одувек „био за то да се све фракције комуниста обједине“.[1]

Ова невероватна изјава је мене, као и верујем све читаоце и ауторе Нове српске политичке мисли дубоко увредила. Нити је НСПМ „комунистички“ часопис, нити су аутори који објављују своје чланке на НСПМ „комунисти“ (што не значи да их нема или не сме бити - нисам знао да је то забрањено?). И где бисмо стигли ако бисмо обраћали пажњу на то шта ће и шта све могу „Е-новине“, „Пешчаник“, „Инсајдер“ и остали да цитирају и искористе? Елем, тако злонамерна и неистинита изјава, која би ваљда сад требало да изазове поплаву одушевљења и одобравања код националније читалачке публике, неумесна је и не приличи било коме, а поготово некоме ко претендује на то да је озбиљан интелектуалац. Уосталом, ако већ хоћемо да се бавимо „теоријама завере“, ево пробаћу и ја да изнесем једну.

Шта ако су ово последњи и врло усаглашени напади на НСПМ са разних страна део шире и организоване стратегије да се НСПМ и његови аутори дезавуишу зато што представљају сметњу реализацији планова Империје у Србији и најозбиљнију конкуренцију другосрбијанском монополу на културном и интелектуалном плану? И шта ако је „негде“, односно „тамо где треба“, закључено да би тај атак на НСПМ ваљало извести не само са „другосрбијанских“ позиција, које су се до сада у ту сврху показале као неефикасне, него и од стране „националних револуционара“ , и да су у ту сврху пронађени или активирани неки и, наизглед, страшно бескомпромисни и радикални новокомпоновани „патриоти“, којих донедавно нигде није било? Под тим не мислим на било кога по имену и презимену.

Видите како је лако, ако се бавимо неопрезним и не до краја утемељеним анализама, склизнути у опасне и далекосежне закључке? Мора да се разуме да нису сви ставови идентични, да свако има право на свој став, пошто уколико критикујемо један систем као тоталитаран, не смемо и сами да пропагирамо једноумље и тоталитарност. Уосталом, ако су „сви комунисти коначно на једном месту“, као што вели Ђурковић, шта са часописом „Печат“?

Тешко да је то десничарски и „не-комунистички“ часопис, али нисам приметио да Ђурковић ту има неких примедби. Да ли би било исправно, с обзиром да знамо какав је идеолошки профил тог листа и с обзиром да Ђурковићев портал са Вучелићем и његовим Печатом тесно сарађује и преноси чланке из њега још пре него што се Печат појави на киосцима, извести закључак о идеолошкој припадности и „комунизму“ самог Ђурковића? Наравно да не би.

Но, далеко од тога да мислим да су сви текстови господина Ђурковића тенденциозни и лоши. Напротив. Мада мислим да би било много похвалније да, као што му је скренуо пажњу Небојша Бакарец, и у својим колумнама које пише за Политику, заступа исто онако „жестоке“ и „бескомпромисне“ ставове као у „Новом Стандарду“.

Са друге стране, Светислав Басара, човек коме је НСПМ вечита и ужасно инспиративна тема је још једном покушао да на малом простору критикује тезе које се износе у анализама објављеним на интернет порталу НСПМ. Тако се господин Басара подсмева Антонићевом тексту, у коме се позива на јединство цркве и упозорава на опасност од црквеног раскола[2]. Басарини аргументи су да је таквих раскола већ било, и код Грка, и код других народа, да су они у православном свету нормални и да томе не треба придавати превише важности. Ни по чему ми нисмо посебни. Богами, јесмо, итекако смо посебни. Хтели ми то да признамо или не, чињеница је да је Српска православна црква кроз векове била стожер српског националног бића и да би евентуалним расколом сам српски идентитет био доведен у питање.

Историја нам је показала да су Срби и СПЦ нераскидиво повезани. Ми смо јединствен пример и по томе што једини славимо крсну славу (не рачунам занемарљиве изузетке), пошто смо од наше православне цркве начинили српску народну цркву. Српска православна црква је одувек имала и хришћански али и преовлађујућ национални карактер. Евентуални раскол и деоба на оне који бране национални карактер цркве и оне који бране универзално хришћански карактер цркве могла би расцепати српско национално биће и коначно дотући српски идентитет и бити увод у нестанак.

Међутим, није тај аргумент оно што ме брине. Брине ме Басарина опсесија Новом српском политичком мисли. Зар је могуће да не може да пронађе неку другу, важнију тему сем те? Да ли у овој држави и друштву постоји неки акутнији проблем за Басару? И како је могуће да малтене сваки текст заврши увредом на нечији рачун? Овога пута, у питању је била увреда и иронија на Антонићев рачун. Просто ми није јасно да ли је човеку толико забавно да чита и коментарише текстове са НСПМ-а, или то ради из чистог мазохизма. Или је напросто реч о неком и нечијем „домаћем задатку“?

Не знам, али препоручујем да покуша да пронађе неке друге теме. Чисто да читаоцима не досади. Избор тема о којима пише ме подсећа на чувену причу о новинару који је у Титово време, пролазећи мрачном улицом, написао текст о неосветљеним тротоарима, док је на 50 метара од њега Државна Безбедност тукла неког непознатог човека.

Неће бити да је највеће интелектуално достигнуће говорити похвално о Карлеуши и њено (или „њено“) колумнистичко стваралаштво проглашавати за „ударац ногом у јаја младотурске чаршије“[3].

Отужно звучи. И не приличи никоме. Па чак ни једном Басари.


[1] http://standard.rs/vesti/49-kolumne/5991-mia-urkovi-brao-u-veri-
koristite-i-razum-nije-teko-.html

[2] http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/propast_tri_stuba.881.html?
news_id=204267

[3] http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/138064/Svetislav
+Basara%3A+Karleu%C5%A1in+udarac+u+jaja+mladoturske+%C4%8
Dar%C5%A1ije.html
 

 

http://www.nspm.rs/samo-smeh-srbina-spasava/iz-dnevnika-dva-drzavnika.html 


Из дневника два државника

Politički život — Аутор desnamisao @ 14:00

Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

 

Само данас, ексклузивно објављујемо изводе из дневника наша два истакнута политичара и државника.

Дневник једног председника

Јутро:

Још један сунчан дан се рађа, а ја поново крећем на пут. Овога пута крећем у братску нам Хрватску како бих још једном урадио оно што најбоље знам. Извинићу се. Само не знам како оно беше, да не помешам, која је сада годишњица? Ах, у питању су страдања једнога града. Има ли шта горе него страдања?

А ко ће се извинити за патње тог јадног народа него ја?

Каква огромна одговорност лежи на мојим плећима. Одмах сам угасио мини линију иако је певала моја омиљена певачица- Севе. Џаба, слушаћу је вечерас поново, можда је данас и видим али сада је неопходно да и сам додам гас! Извињења се неће изговорити сама од себе!

Лепо сам рекао Крлету да је ово замарајуће- зар није једноставно лакше да сам одједном обишао све градове бивше Југославије и свима се извинио? Овако сам стално под стресом. Ух, а када оно треба за земљотрес да се извиним околним народима? Мораћемо да се договоримо. Ето како ми Краљево срећу квари. Срећа па забринути грађани шаљу смс поруке у циљу обнове града. А још је већа срећа што на исте поруке наплаћујемо ПДВ. Како бисмо се иначе финансирали, ово је јединствена прилика. Није сваки дан- земљотрес!

Срећа па ће се и домаћини извинити. Бар ми је тако речено. Ништа, нека ме Шуле што пре пребаци тамо, хеликоптером ако треба, баш ми се не иде. Тешко је владати овим народом али олакшава то што би и они који би желели да ме наследе били гори од мене.

Подне:

Прешли смо границу! Хвала Богу, још мало па стижем у земљу наше браће. Виде се последице рата. Не као у Београду, где још нисмо отклонили све последице бомбардовања, али на томе радимо свакодневно. Готово сви пријатељи су нам опростили што су нас бомбардовали. А они који нису опростиће - преостало је још само пар милиона уступака. Осећам се као Вили Брант, иако се ја нећу извињавати за туђе већ првенствено за наше жртве. Треба сви озбиљно да се запитамо чиме смо произвели толика страдања и геноцид над нашим народом. Лошом политиком. Јасеновац је споменик нашој глупости. Колико ли је требало муке да се све те јаме напуне српским костима? Одмах ћу се извинити, о страшне ли муке и труда...то нам неће опростити. Могу бар да покушам. Срећа па данас идем само у Вуковар. Извините браћо, рећи ћу, што сте морали да нас протерате! Извршили смо агресију на вашу предивну земљу тако што су ваши грађани наше националности тражили своја права! Зато је праведно да их више тамо нема. Страшне су последице, помислио сам, посматрајући људе који држе некакве транспаренте и упућују ми вулгарне речи. Ех колико ли смо им зла нанели па нас толико мрзе? Можда је најбоље да више никада не долазимо нити да тражимо своја права. Станове и куће нека задрже. Чујем да чак и њихова премијерка живи у српском стану. Нека јој је са срећом!

Ред је да пружимо руку помирења и извинимо се за Бљесак и Олују! Имам утисак да прогнани Срби баш и не разумеју моју иницијативу, али је она у нашем најбољем интересу.

Вече:

Још један тежак дан је прошао. Видим да медији лепо извештавају о мојој посети. Једино је народ узбуђен. Мораћу некако да их увеселим. Знам - питаћу Северину да пева за Српску нову годину!

Народ ће бити одушевљен.

Дневник водећег опозиционара

Јутро:

Још један тужан дан. Још толико је корака преостало до чланства у Европској Унији а тако мало времена имамо. Мада није да је чланство у тој организацији толико важно. Или јесте. Није. Ма не знам, Аца каже да јесте. Уосталом није ни важно, и јесте и није. Сећам се када сам се последњи пут опустио и рекао што ми на срцу лежи...да Европска Унија има алтернативу- пресела ми је вечера. Телефони су се усијали, Аца побеснео. То је последњи пут да ћу изговорити нешто што нисам претходно добро провежбао са њим насамо. Толико сам се навикао на неодлучност да ми се то одражава и на приватни живот. Јуче ме конобар пита да ли желим чорбу. Да, рекох му. Ипак не. Не, да, мислим не, мислим шта ви мислите да треба да кажем, рекох му. Човек се начисто збунио. Каже да треба да одредим шта хоћу.

Можда је тако у кафани, али у политици је потпуно друкчије. Само, жао ми је због те глупе и непромишљене грешке. Толико се Аца изнервирао и толико је био под стресом тих пар дана...носио је стенограме по амбасадама, каже да се презнојавао док су их темељно ишчитавали. Мучно искуство, каже. Све време су га гледали испод ока. Тако је то, каже, када се ради на своју руку.

Подне:

Коначно сам променио мелодију на телефону - сада ми уместо руске мелодије свира „Ода радости“. Европо, све сам ти ближи - и по срцу и по души!

Окупљени грађани у парку ме поздрављају, свако има понеку лепу реч, констатацију или питање. Један каже- продаше Телеком, то је права катастрофа. Јесте, кажем, заиста је страшно и недопустиво! Други каже да морамо да продамо Телеком као би попунили испражњен буџет. Јесте, вала у праву је. Буџет никад празнији, мораћемо да продамо! Трећи каже да је политика према косовској сецесији сувише мекана. Истина, политика је ужасно мекана, али све ће се то променити када модерни и напредни дођу на власт! Четврти, пак, каже да је политика према сецесији преоштра и да се тај проблем мора решавати у договору са нашим европским партнерима. Потпуно је у праву, никако није добро љутити наше европске пријатеље. Политика мора бити рационална! Све ће се то променити када дођем на власт!

Вече:

Тражио сам возачу да пожури док смо пролазили Земуном. Мноштво мрачних сећања на мучно, страшно, напето, сиромашно политичко детињство ме прогањају. Мноштво слика, мноштво говора...мноштво песама и ставова неког монструозног човека кога више не познајем. Мада, ако навијачи могу једном голману да опросте ружну прошлост може и Европа мени. Опрости ми, мила Европо!


 

http://www.nspm.rs/samo-smeh-srbina-spasava/iz-dnevnika-dva-drzavnika.html

Зашто заиста не треба да уђемо у НАТО?

Politički život — Аутор desnamisao @ 00:51

Пише: Ненад Пиваш

 

 

Већ скоро целу деценију траје расправа о томе да ли је за Србију штетно или корисно да се придружи НАТО пакту, и ваљало би да, пре него што изнесем аргументе због којих мислим да је члaнство у алијанси у најмању руку непотребно нашој земљи, напишем нешто и о свом виђењу ствари и изнесем аргументацију која ме је навела на довољно чврсте разлоге услед којих сам променио своје гледиште за сто осамдесет степени. У овом случају благо подсећање на моје раније ставове може бити поучно.


Годинама сам слушао атлантистe како говоре о потреби Србије да се окреће најјачима, о опасностима које са собом носи вођење политике која се разликује од оне коју воде наши суседи и о економским бенефитима чланства у НАТО-у. Њима су се супротстављали људи различитих политичких опредељења којима је једино заједничко било то што су као разлог за неулазак у алијансу наводили историјску чињеницу да нас је она бомбардовала. Иако сам умерено конзервативног опредељења, увек сам сматрао и то да је политика вештина могућег и да наше опредељење за ову или ону страну или блок не сме да зависи од нашег, често емотивног, односа према историји. У таквој ситуацији заговорници атлантских интеграција звучали су ми као они који уважавају реалност док су њихови опоненти на мене остављали утисак наивних и емотивних људи који нису способни да рационално сагледају ситуацију у којој се налазимо.

Због чега онда заиста не треба да уђемо у НАТО? Мислим да је основно питање на које треба да потражи одговор свако ко је заиста рационалан и добронамеран то да ли би наше чланство у Северноатлантскoм пакту спречило даљу дезинтеграцију Србије. Верујем да многи мисле како никаква нова дезинтеграција не прети нашој земљи, то јест да се овај процес завршио губитком Косова, и у таквој ситуацији скрећем пажњу на збивања у Војводини у којој је почело да се дешава оно што cе пре нешто више од десет година догодило у Црној Гори. Покрајинска власт је из својих личних интереса одлучила да постепено и уз подршку неких страних сила одвоји Војводину од Србије. У складу са тим недавно је, уз притиске са разних страна, усвојен и неохабзбуршки статут Војводине којим наша северна покрајина добија атрибуте државности. Неки "аутономаши" тврде како чак ни таква парадржавност, која подразумева владу и амбасаду, пардон, "канцеларију" у Бриселу, није довољна и обећавају да се се изборити да Војводина добије још. Ту и тамо, неко их оптужи за сепаратизам али они на то хладно одмахују главом и одговарају како је у питању неоправдани страх параноичних српских националиста и како је све што они желе договор Србије и Војводине (као да се ради о односима између две државе а не унутар једне).

Свако кога сећање мало боље служи може запазити да покрајинско руководство говори веома слично као и Мило Ђукановић 98-ме године што је и логично јер кад би се данас отворено признао сепаратизам то би било политичко самоубиство, као што би и у Црној Гори пре нешто више од десет година то значило губитак веће подршке у народу. Али, зато су ту разне лиге, академије, независна удружења новинара и невладине организације које са једне стране раде на стварању новог идентитета а са друге стране објашњавају како би Војводина постала нова Швајцарска само кад се новац неби "одливао" у Београд. У Црној Гори је на идентичан начин за свега пар година створен нови монтенегрински идентитет и тако је настала клима где jе у изборној кампањи могло отворено да се прича о одвајању а да то не буде кажњено губитком гласова. Дакле, као што се може видети Војводина се креће црногорским путем и за повећање своје аутономије има подршку неких западних центара моћи. М

ожемо очекивати да се тај тренд настави нарочито када узмемо у обзир да је притисак истих кругова био кључан разлог за усвајање статута.
Замислимо сада ситуацију у којој  кроз десетак година Србија уђе у НАТО-у и где руководство АП Војводине, након што је годинама стварало нови идентитет, објави да им је циљ независност наше северне покрајине и да ће спровести референдум поводом тог питања. Како би се НАТО понашао у тој ситуацији?

Да ли можемо очекивати да би његови челници рекли да је Војводина део Србије и да никакав референдум који доводи у питање целовитост њихове чланице не долази у обзир? Или је већа вероватноћа да би у Бриселу рекли како ће они бити гарант "демократског и легалног" спровођења референдумa, што наравно значи под условима војвођанске администрације, и како неће трпети никакве "претње" које би Београд упутио грађанима Војводине? Имајући у виду како се НАТО понашао од почетка 90их мислим да је свима јасно да је много већа могућност да би нас задесила друга варијанта. Дакле чланство у НАТО-у не само да није препрека даљој дезинтеграцији Србије већ чак може да јој буде ветар у једра и оно је као такво штетно за нашу земљу.

Шта међутим раде противници НАТО-а у Србији? Они понављају мантру како не смемо постати чланица алијансе која нас је противправно бомбардовала док њихови противници са друге стране говоре о конкретним стварима као што су економске предности чланства. Да ли заиста можемо да очекујемо како ће се и један посто од дела грађана који подржавају улазак у НАТО-у предомислити након што им се сто пута понови чињеница коју већ знају тј. да смо 99. бомбардовани?!

Или је већа шанса да ће просечан становник Србије како године буду пролазиле и бомбардовање буде све више прошлост а мале плате све више фактичко стање прећи на страну оних који говоре како њихов пут значи већи животни стандард? Пре него што размислите која је опција вероватнија имајте на уму да је аутор овог текста делом и захваљујући слабим аргументима оних који се противе чланству у НАТО-у раније био атлантиста. Дакле уколико противници уласка у атлантски пакт својим емотивним аргументима не додају и неки рационалан онда можемо само очекивати да ће референдум који они траже по том питању заиста бити одржан у будућности с тим што резултат истог неће бити онакав какав они очекују да ће бити.

А успех тог референдума учинио би вероватнијим и успех једног другог по интегритет наше земље много опаснијег.
 

http://www.nspm.rs/srbija-i-nato/zasto-zaista-ne-treba-da-udjemo-u-nato-q.html 


КЊИГУ ПИШЕ ДУЛИЋ ДРАГАНА

Politički život — Аутор desnamisao @ 12:55

Пише: Стефан Стојков

 

 

 

 

Када је НАТО у јуну 1999. године потписао мировни споразум са властима СРЈ сви смо знали да је део територије наше државе допао под окупацију. Уместо да је војни отпор упркос војно надмоћном непријатељу пружан и даље па макар и по цену потпуне војне окупације земље и до тренутка када би уследила евентуална копнена интервениција НАТО агресора, комунистички антинационални режим Слободана Милошевића попустио је пред западним хордама као што је то већ више пута чинио током „југословенске кризе” деведесетих година, губећи део по део српске територије. Тако су препуштани делови западних српских земаља претежно и већински насељени Србима, тако је издан српски народ у БиХ, тако је без испаљеног метка препуштена Маћедонија, да би на крају НАТО аждаји била препуштена и колевка српства, српско Косово и српска Метохија. Окупациони терор отпочео је одмах по уласку окупационих снага на територију КиМ уз пропратно дивљање Шиптара и њихових паравојних терористичких формација. Српска Голгота са Косова и Метохије почела је опет баш као и ХVII веку.

 

Данас гледајући са ове дистанце многи тврде да је српски војни отпор потрајао коју недељу дуже далеко би био бољи третман који би у евентуалним мировним преговорима српска страна добила од оног који је добијен резолуцијом СБ УН 1244 и војнотехничким споразумом. Ипак то се није догодило.

 

Године су пролазиле, а окупатор је постепено инсталирао своје/шиптарске институције и постепено „омеђавао” тзв. Државу Косово. Иако се по данашњим сведочењима политичких и војних учесника тадашњих сукоба још тада знало да је крајњи циљ агресије и агресора стварање тзв. Државе Косово настојало се да се дође до какве-такве легитимизације новонасталог стање, обзиром да је војна интервенција, агресија, учињена противно Повељи УН.

 

Од тада па до данас прошло је више од 11 година, и многе ствари изгледају другачије него тада, а тек ће другачије и да изгледају! Иако је формално под окупацијом само територија АП КиМ, НАТО окупациони систем је продро за ових 11 година у целокупни државни систем. Војна сила је скршена у сваком погледу, од 1.1.2011.г. више ни обавезно служење војног рока не постоји у Србији, Влада, и све остале значајне државне институције и органи само су пуки извршитељи окупаторске воље. Питање постојања суштинске суверености државне власти може да се постави без икаквог проблема. Окупатор је преузео контролу како посредну тако и непосредну над свим полугама власти, али да би победа била потпуна мора да покори и српску душу. И заиста док то не учини тријумф окупатора неће бити потпун, све док Срби не почну као папагаји да понављају како је НАТО њихова једина будућност и једини спаситељ, као и да се одрекну свих „злодела” која су учинили током „неправедне окупације над тзв. Државом Косово” и над „косовским народом”!

 

Свака озбиљна глобалистичка машинерија, па и НАТО, своје циљеве спроводи постепено, планирајући на дуге стазе. Тако је са остваривањем коначног тријумфа окупатор почео да планира на дуге стазе, пласирајући своју политику кроз образовно систем Србије, не би ли у не тако далекој будућности добио послушни кадар и оне који неће у својој националној историји НАТО означавати као агресора и непријатеља Срба и Србије.

 

Све је почело са срамном доделом почасног доктората Мајклу Волцеру од стране БУ, иначе осведоченом србомрсцу који је био међу најгласнијим заговорницима агресије на Србију 1999. године. Данас он је носилац почасне титуле БУ упркос што се већина професора и интелектуалне јавности томе снажно противила и противи, потписујући чак и петицију да се том зликовцу почасно звање одузме! НАТО послушници и дан данас се оглушују на такве захтеве.[1]

 

Следећи корак у дугом процесу припремања Србије да над њом тријумфује, НАТО окупатор постигао је тако што нико од званичних и надлежних државних органа није реаговао прво на срамотно додељени докторат, а потом и на недавну изјаву немачког амасадора у Србији, Волфганга Маса, да „Срби морају да објасне својој деци да је бомбардовање било исправно.”[2] Перфидност и дрскост окупатора не треба да чуди, јер је нечињење марионетске власти у Србији довело до тога.

 

Овакве увреде, дрскости и провокације само су манир бахатог и осионог окупаторског господара, али праве намере које се крију нико не тумачи и не ставља до знања, а те намере су управо припремање терена да се пузећи прихвати коначна победа окупатора у виду свеопштег тријумфа и моралног покоравања Србије.

 

Најбољи пример за испирање мозга и припремање младих генерација за ове нечасне окупаторске намере и следећи корак до потпуне окупације и покоравања српског духа је објављивање књиге професора Факултета за безбедност БУ (истог оног универзитета који је доделио Волцеру почасну титулу) Драгане Дулић у којој се врши рехабилитација ОВК. Реч је о књизи „Етика рата”. Ова књига означава ОВК као „космополитску и демократску групацију”, а НАТО агресију као „хуманитарну интервенцију” против државе која се „дивљачки окренула против сопственог народа употребљавајући оружану силу у низу масакара против великог броја сопствених грађана”.[3] Иначе овај текст познатог антисрпског аутора Мери Келдор, је по ко зна чијем налогу, а у циљу потпуног тријумфа над Србима у НАТО агресији, ушао у званичан уџбеник Факултета за безбедност БУ и тако потврдио недавно изречено од стране амбасадора Маса „...да Срби морају својој деци да објасне да је бомбардовање било исправно, како она у будућности не би мрзела Атлантску алијансу.”

 

Сви ови кораци нису случајни, они су врло вешто синхронизовани и унапред анализирани јер да би се постигао коначан циљ, а то је покоравање и сламање српског духа терен мора потпуно бити спреман за један овакав дуго планирани и дуго очекивани чин. Држава која не брани своје интересе на сваком пољу, држава коју није брига ко шта говори и ко шта ради на њеној територији, држава која се зарад ускопартијских интереса стара да ућутка оне који Србију виде као националну, слободну и суверену државу у овим тешким временима и по српску државу и по српски народ и није никаква држава, већ слепи спроводилац воље стварног господара који влада сломљеном, обесправљеном и окупираном Србијом.

 

Београд, 

6.11./19.11.2010.л.Г.                                                                                   


 

[1] http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:307059-Volceru-ostaje-pocast

[2] http://www.zastonato.org/?p=889&preview=true

[3] Драгана Дулић, Етика рата, Београд, 2010., стр. 273. и 357.


Powered by blog.rs