Desna Misao

Косовски вилајет

Politički život — Аутор desnamisao @ 20:02

Пише: Милан Дамјанац






Писати о приликама на Косову и Метохији је веома захтеван и мучан процес. Космет је под окупацијом, а о њој, таквој каква јесте, речено је све што се могло рећи. Међутим, последњих недеља сведоци смо расправе која се води, како међу српским интелектуалцима, тако и међу српским политичарима и народом- требају ли косовски Срби изаћи на тамошње изборе које организују нелегалне институције тзв државе „Косово”? Влада Србије послала је доста конфузну поруку тамошњим Србима. Поручено им је да бојкотују изборе, али и да је њихова одлука да ли на њих треба изаћи. Овакав одговор сведочи о конфузији српске политике према Косову и косовским Србима, којима је, по ко зна који пут, остављено да сами донесу одлуку.

Поједини представници невладиних организација, попут Хелсиншког одбора за људска права, упутили су апел косовским Србима да на изборе изађу и „прихвате одговорност за сопствену будућност”, „схвате реалност” и покажу већу зрелост од “Срба у Хрватској”. Овај апел тамошњим Србима, са подсећањем на злокобну судбину Срба у Хрватској, служи застрашивању преосталог српског живља. Просечан Србин овакав апел схватио је као претњу- „уколико не изађем на изборе, десиће ми се исто што и Србима у Хрватској”.



Демократско је право и принцип да је и неизлазак на изборе сасвим легитимна одлука. Сетимо се само Албанаца који су деведесетих година свесрдно бојкотовали изборе које су расписивали органи Републике Србије, а које они нису признавали. Реалност је тада била сасвим друкчија, али је косовски Албанци нису прихватали. Бојкотовали су све институције српске државе. Тада се, за овакво стање, нису окривљавали Албанци. Није им поручивано да је нужно „да преузму одговорност за своју судбину у своје руке”, „да схвате реалност”, и да се сете како су прошли Срби у Хрватској. Тада би то био говор мржње и застрашивања, те позивање на насиље. Данас је то легитимно иступање организација које се залажу за поштовање људских права.

Бојкот избора од стране једне националне заједнице говори о положају те исте заједнице. То је њен начин да скрене пажњу власти на свој катастрофалан положај.


Међутим, хајде да размотримо да ли су се стекли и минимални услови за излазак косовских Срба на изборе.

Покушаћу да покажем да постоји континуитет геноцида над Србима од стране косовских Албанаца и да се по том питању ништа није променило. Два су аспекта које треба имати у виду:

1. Физички терор и присилна асимилација

2. Културни геноцид

Физички терор

Средњовековни попис становништва нам говори да је 1455. године на целој територији Вука Бранковића живело само 2% албанског живља. Ови подаци се могу пронаћи у отоманским изворима “дефтер” („пореска књига”). Данас на Космету живи 97% Албанаца. Физички терор јесте први апект који ваља размотрити и који је најзаслужнији за овакво стање у јужној српској Покрајини. Под физичким терором подразумевам убијање, застрашивање и остале злочине који су свесно чињени како би се српско живље на Космету свело на минимум. Крајњи циљ оваквог деловања јесте стварање етнички чисте „Велике Албаније” (погледајте информације о „Призренској лиги”) која би се састојала од делова територија свих околних, међународно признатих држава на којима живе припадници албанске мањине. Континуирано кршење основних људских права Срба присутно је бар два века уназад, а интензивирано након српског ослобођења Космета 1912. године од турске окупације. Злочини су добили најужасније размере у периоду Другог светског рата, али и након њега. Након протеривања Срба са Космета, у периоду од 1941-1945. године, нови комунистички режим пристаје на услове албанских лидера, од којих су многи учествовали у рату на страни нациста, и пристају да забране повратак протераним Србима. Тако је демографска слика Покрајине значајно промењена.

Но, господарима албанског покрета је била недовољна јасна већина на Космету. Њихов циљ је био масовно протеривање преосталих Срба и отцепљивање Космета од остатка Србије. У периоду комунистичке владавине забележени су многи злочини из мржње према српској заједници, од којих су најучесталији прогони и убиства, силовања и трговина људима. На овај начин преко ноћи су нестале читаве српске породице. Ове злочине комунистичка власт је игнорисала.

Наш покојни патријарх, господин Павле, такође је био жртва обести косовских Албанских шовиниста. Осим погрдних речи које су му свакодневно упућивали, једном је био и зверски претучен. Овакво понашање није било страно ни многим Албанцима који су радили у државним институцијама. Тако је 1988. године, полицајац албанске националности покушао да силује игуманију манастира Грачаница, мајку Татјану која је тада била старица у седмој деценији живота.

Након последњег рата, са Космета је прогнано 200 000 Срба који живе као избеглице у остатку Србије. Ником од ових људи није враћена узурпирана имовина, нити гарантована безбедност, те тако, од доласка међународне мисије на Косово, није дошло до повратка Срба, али јесте дошло до проглашења независности Космета. Срби настављају да се исељавају са Космета, а преосталим Србима је угрожено основно људско право- право на живот. Они не могу слободно да се крећу, већ припадници КФОР-а обезбеђују српске заједнице. Срби на Космету живе у резерватима.
Од доласка КФОР-а ништа се није променило по питању терора над Србима, а ниједно од многобројних убистава у којима су учествовали Албанци није расветљено.

Говорити о асимилацији Срба захтевало би бар још оволико простора. Треба, у најкраћем, рећи да су читаве српске породице након застрашивања, малтене преко ноћи, мењале веру и презимена, а самим тим и националну припадност. Треба споменути да су албански матичари при матичним службама, уз прећутну сагласност српских комуниста, од 1971. године самоницијативно мењали српска презимена која су се завршавала са ић. Тако су, на пример, Наумовићи, после једне овакве интервенције преименовани у Науми.

Културни терор

Геноцид над српским културним наслеђем на Космету је и више него очигледан. Само у периоду од доласка међународних снага, на Космету је порушено или оштећено 150 православних цркава и манастира. Преостали манастири се налазе под даноноћном стражом КФОР-а, а налазе се и под заштитом УНЕСКО-а. Међутим, неупоредиво је више порушених домова српских породица.

Јасна је тежња да се избришу сви трагови српског постојања на овим просторима. Оно што не могу прикрити, албанске власти, једноставно, присвајају. Српске цркве проглашавају старим албанским црквама, а себе потомцима Илира, народа који је истребљен и асимилован. Иду и толико далеко да у једном „научном раду”, који је објављен на енглеском језику у САД-а, можемо прочитати тезу да је јунак који је убио султана Мурата у Косовском боју био албански витез Милош Копилићи.

Врло успешно присвајају српску традицију и мењају српске топониме. Скоро сви топоними на Космету су словенског порекла. Албанци никада не користе назив „Метохија” пошто овај термин значи „црквена земља”. Не само што су променили називе многим местима на Косову (Србица- Скендерај), већ планирају да то ураде и у местима где још има Срба. Стога, Срби ће трпети не само досељавање Албанаца и у оно мало српских средина на којима су опстали, већ ће трпети и преименовање самих места.

…избори ће променити све…



Такозвана држава Косово данас представља црну рупу Европе. То је држава са највећом стопом незапослености и са врло развијеним шверцом, трговином људима, дистрибуцијом наркотика и корумпираном владом у којој седе бивши команданти ОВК, од којих су многи масовне убице и вође мафијашких кланова.

То је такозвана држава, у којој бивши амерички председник Бил Клинтон има ту част да, док је још жив, открије свој сопствени споменик. Ова сецесионистичка творевина је дом америчке војне базе Бондстил. То је такозвана држава, која “тежи европским вредностима”, “мултикултуралности” и “толеранцији”, а која је при том готово потпуно етнички чиста, и у којој припадници српског народа живе у резерватима. Они су очигледно изоловани за сопствено добро, попут Јевреја, које су на сличан начин изоловали нацисти уочи Другог светског рата.

Да ли се вама чини да су то нормалне околности у којима је могуће одржати изборе и учествовати на њима?

Стога, за Србе на Косову и Метохији не сме бити избора - за њих нема избора.



http://www.slobodanjovanovic.org/2009/11/23/milan-damjanac-kosovski-vilajet/


Србија од цар Ненадове Суботице до цар Душановог Призрена

Politički život — Аутор desnamisao @ 20:00

Пише: Тијана Срдић 

 

 

 

 

Жртве се више не броје, већ се мере вековима. Након толико времена, Србска Војводина је ушла у састав Краљевине Србије.

А да би после 90 година, један од званичника изјавио пред Успенском црквом у Новом Саду, да је овај Предлог Статута баш због наших ослободилаца из Првог светског рата, да се данас оствaрује њихова визија. Дефинитивно се ништа ни са чим не да повезати! Луд, збуњен, ненормалан! Службена употреба језика мањина. Питам, нпр. које мањине?!

А шта је са језиком већине – Срба на просторима Војводине, која се креће од 70 до 80%. Овим предлогом се ништа друго не постиже, сем брисањe Срба у Војводини. А чија је Војводина сем Србина, који склањајући се од турских освајача преноси титулу Војводе на тло плодне равнице, како би сачувао пламен сећања на поносну Србију?! Србин се борио за Војводину, за њу синове подиже, унуке храбри причама, да би је данас чукун-чукун унучад брисала гумицом и без капи зноја оберучке предала Бачку, Банат, Срем. А да би се сутра суседне земље могле хвалити како имају сада целе регије у својим републикама – Хрватска цео Свети Срем и Барању крвљу натопљену, Мађарска целу Бачку а Румунија цео Банат.

Митровдански устав из 2006. г. је светиња наспрам овог предлога Статута изгласаног на овогодишњим Митровданским задушницама. Значајни документи се доносе на празнике, али се на дан наших упокојених ништа не ради сем нечег богоугодног за њихове душе. Предлогом Статута и Законом о преносу надлежности нити се поштују мртви нити живи.

А сви су рокови за доношење пробијени, и по Митровданском уставу и по предходном Уставу и по старом Статуту. И да се не позивају ни на титоистичке правне акте, него да покушају и актима Краљевине да нађу сламку спаса – не би могли да нађу оправдање за оволико кашњење и манипулацију. Превазишли су не само себе већ и оне које им дају ветар у леђа.

А која држава није мултиетнична? У Срба није ни најмањи проблем да дочекају друге народе, да их лепо угосте и пожеле поново у здрављу да се виде. Ако нам ти, други народи, долазе и представљају себе, а тиме и своју државу, што не бисмо и ми имали своју државу, Србију, од цара Ненадове Суботице до цара Душановог Призрена. Једно је сигурно, да ни једна држава као наша није толико мала а толико разнолика, баш је то оно што је чини толико неописиво лепом и привлачном за освајаче.

Састављања и растављања је било са другим народима у исту државу, па се ништа добро није постигло. Шта се може постићи ако се прави мала Југославија, тзв. Регионална држава Војводина?! Ако неко и није био рођен у ондашњој Југославији или је живео ван ње, опште је позната њена сахрана која је узела данак - опет животе Срба. И луд, збуњен, ненормалан би исправно поступио.

Јединство цивилизацијског простора. Са ким? Не мислите ваљда да ће се Мађари и Хрвати ујединити са Војвођанима, да би чинили то јединство? Заиста ми није јасно ко је толико наиван.

Па коме толико смета Београд, Смедерево, Шабац, Ужице, Крушевац, Нови Пазар, Ниш, Приштина, Призрен и сви остали градови Србије?! Са овим градовима Нови Сад, Сомбор, Суботица, Кикинда, Зрењанин, Врбас чине цивилизацијско јединство.

Добро, Мађари су скромни односно обазриви. Мађарске телевизије регистроване и основане на територији Србије, увелико и подуже већ приказују временску прогнозу за север Бачке и Баната, а да изнад извештаја пише Војводина. На снимцима се лепо да видети Бачка Топола на доњој ивици екрана, што ће рећи, даље им јужније не треба. Шта ће им толико Срба и њихових насеља, само би им правили побуне.

Бивши судија Уставног суда Републике Србије се јавно запитао, ако ЈАТ може да има представништво у свету, зашто не би Војводина имала у Бриселу?

Будући квази државни званичници регионалне републике Војводине (ово пас са маслом не би могао појести) сарађивали би само са европским регијама, европским државама, Бриселом и NATO-oм. Сарађивали би са неким ко не постоји, са неким са ким се подразумева јер смо на истом континенту и са онима који су нас бомбардовали, тровали и озрачили.

Имовина регионалне републике Војводине је еквивалентна тврдњи ЦПЦ да има власништво над црквама и манастирима СПЦ у Црној Гори.

Сепаратистичким предлогом Статута плаћаће се дупли порези, и Београду и Новоме Саду. А ако се једва преживљава плаћање једног пореза, шта ће нам други, који би по свему судећи био много већи, јер је у питању стварање тј. рађање нове државе чију касу треба напунити, а ко ће други до њени грађани, јер неће нико други доћи на бабине. Него ће исто то новорођенче покушати да присвоје, украду или распарчају као путем абортуса.

Премијер је требао оберучке да да подршку мерама спречавања оног најгорег што годинама буја, цвета и доживљава врхунац у Војводини – повећан број самоубистава, чвршћег деловања секти и висока стопа развода бракова. Већ данас би било другачије напаћеној Србији марљивих Срба.

Тијана Срдић

15. новембар 2009.
Свети мученици Акиндин, Пагасије и други

(http://www.dverisrpske.com/tekst/1750117)


Српски Зевс

Kolumna — Аутор desnamisao @ 20:50
Пише: Душан Вучковић
 
 
 
 
 
Врховни бог старих Грка, Зевс, био је,како митологија говори, неприкосновени владар не само богова и људи Хеладе, већ и васцелог универзума. Са муњом у руци решавао је он самоуверено све што му није по вољи. Једна од молитви овом божанству упућених гласила је: "Са Њим зора свиће,са Њим тама пада".
Како актуелно српско руководство процес "европеизације", ма шта то значило, види као кључно своје посланство, било би право да и ми имамо једног Зевса,кад га је већ колевка Европе имала.Наш Зевс, морао би да успешно изрази хеленску рационалност и племенитост, а у исто време и балканску страст и маркантност. И ето нама Бориса Тадића.
Што се каже да смо га поручили бољег не бисмо добили.

Тако је и писац ових редова добио шансу да, као и сви грађани Србије, види божанство, тако рећи тик до себе. Као и античком Грку и нама дан почиње и завршава се нашим Борисом. Како је од Зевсовог доба прохујало пуно времена, данашњи Зевс у својој служби има и свеукупну технологију, па је тако Његова величанственост још већа.
Од када је освојио други мандат на прсте се једне руке могу набројати вести и дневници РТС - а у којима српски Зевс народу не обзнањује своје мисли, а на прсте обе у којима нека Председникова активност није у првом плану. Макар једном дневно Председник мора проговорити о евроинтеграцијама, или, пак о бројним стубовима своје спољне политике. Ако ниочему другом, Председник ће проговорити макар о неком велелепном, а исто тако и нестварном путу или мосту што га је дворски неимар Мрка енергично започео.
Зевсовски - нема збора.
А као што сваком богу припада, и нашем Борису морају припасти апостоли који ће
неуморно Његовим именом оплемењивати душу народну. И тај дефицит смо, Његовом заслугом, вероватно - а како би друкчије - решили. Српски Зевс има дупло више апостола од Христа - двадесетпет их је на броју, и седе у згради која се зове Влада.
Малих апостолчића има стодвадесетпет, каткад и који више, и они седе у згради
која је некада била Скупштина Србије.
Храм Председников баш је негде на пола пута између ове две зграде, тако да неки апостол, већи или мањи, ако се нађе у каквој дилеми, не мора да разбија главу своју, него може одмах да скокне до председништва и да од Свезнајућег, под условом да није на неком од својих многобројних туристичко-дипломатских путешествија, добије одговор на питање што га мучи. 
Малих, пак, свештеника и проповедника има на претек, и, када не спавају, обично обитавају у новобеоградској ТВ бастиљи Б92. Онда када не спавају, нити су на Б92, тада су обично на РТС-у.
Ето, величина је наш Председник. Исусу је било потребно пуне тридесет и три године, колико је овај свети мученик поживео, да створи једну религију, а нашем Зевсу ни десетак. Но, не лези враже, религија не би била религија да нема своје јеретике и дисиденте који јој се супротстављају.
У ХХI веку дисидената у српском јавном животу скоро и да нема - ето првог доказа свемоћи нашег Зевса. Јеретика, тј. оних који прихватају главнину Његовог учења, а разликују се тек у нијансама, има поприлично, а окупљени су око партије која, без неког нарочитог разлога, себе назива либералном и демократском.
Особеност јеретика ове нове вере је у томе што само мало гласније говоре оно
што Председник мисли, па је много достојније име за њихову организацију ВОП, тј. Владина Опозициона Партија.

Њихови челници кажу да је такво нешто могуће, чак шта више да то служи процесу "демократизације", премда неки зли језици говоре да су такве организације далеко пре део држава у којима владају војне хунте или комунистички деспоти.
Да би се култ ширио, потребно је, то је још Платон препоручивао, да и васпитање младих генерација буде у духу нове доктрине. Тако,баш по Платоновим упутима, треба ситмулисати државном врху одане песнике и реторе. Узор реторства у нашој "идеалној" држави ,је, изгледа, надалеко чувена ода "Чекај ме, моја Европо, и ја ћу ти сигурно доћи!". Култ, такође, треба усађивати и неговати још од најранијих дана, па су, тако, ученици, за сада једне, основне школе писали писмо Председнику.
Ђачићима који су гајили по коју интимнију емоцију према данашњем Зевсу било је омогућено и да се огледају на пољу ликовне уметности, цртајући Председников лик. На тај начин појавили су се и обриси једног новог правца у сликарству, такозвани ЗЕС-реализам.
У природи је свакога бога и то да покушава да делује правично и хармонично. Истина, овом нашем богу правичност није јача страна, а једина хармонија којој каткад тежи јесте она између Његових мантри о Европи и о Косову. Тако, ако у евроидеологији
Председник баш претера, што се свакодневно дешава, увек је ту симпатични госн.Јеремић да јавност мало зачини причом о оданости Србије Косову и међународном праву.
С друге стране, ако се са косовском причом претера, мада није баш јасно да ли се то до сада догодило, Председник у први план гурне министра Чиплића, свог опуномоћеника са специјалним идеолошким овлашћењима. Тек да мало конзервативни део Срба привуче једином исправном, "либералном", тј . зевсовском. Ако се пак ни Чиплић не појави, за сваки случај, ту су увек они наши јеретици, који себе доживљавају, попут свих јеретика, уосталом, као истинске правоверце. На тај начин ова два својеврсна коректива, Јеремић са једне, и Чиплић+"Л""Д"П+"Н"ВО,са друге стране, успевају да одрже наизглед, а и по свој прилици неодрживу Председникову концепцију.
И поред свег овог идиличног стања у нашој држави, изгледа да ту ипак нешто
шкрипи.
Нешто је труло у држави Србији.
Премда вазда будни цензори готово свих јавних гласила могу овакав дефетизам оценити као нечувену богохулност, оно што је у нашој држави труло јесу лажни ауторитети, са Борисом Тадићем на челу.
Наш Зевс ипак није небески, већ земаљски.
Сходно томе, подложан је Он и неким земаљским илузијама којима су иначе сви
земаљски створови подложни.
Преседник, наиме, очигледно много држи до оне холивудске изреке, која каже да не постоји лош публицитет. Ово правило, међутим, безрезервно важи за скандал мајсторе и, рецимо, успешне порно звезде.
За државнике оно важи само делимично, и као такво има бројне изузетке. Највише је оних изузетака који га поричу,а најмање оних која га потврђују.
У изузетке Председникових појављивања у медијима који потврђују правило да не постоји лош публицитет можемо сврстати она појављивања Његовог Превасходства у којима Он ама баш ништа не говори, већ, примера ради, шармантно, ноншалантно прошета поред салонског стичића на којем стоји ваза са цвећем и притом, тобоже ненамерно, окрзне рукавом једну сасвим недужну гранчицу. Или пак кад седа са свој велики сто, откопчава сако, и једнако шармантно као у случају оне гранчице, поправља елегантну кравату. 
Мужевније него што би то учинио и Џорџ Клуни, како нашег Зевса ономад ,од миља, назва италијански први министар.

Изузетке Председникових јавних појављивања која негирају оно правило холивудског света, није потребно посебно наводити. Нека читалац само на трен баци поглед на дневник РТС-а или на Блиц и наћи ће ризницу таквих примера.
Један психолог, колега по ужој струци нашег Председника, препоручивао је скоро оном који ово пише да свој проблем са несаницом може врло лако решити. Треба прочитати само једну страницу Блица. Сан већ сам долази на очи. Скоро, па савршенство досаде.
Друга илузија овог земаљског бога надовезује се на прву: да толики
публицитет уопште не штети здрављу и лепоти, ако већ може бити штетно по
политички рејтинг. Једно скорашње истраживање сврстало је друга
Председника на двадесетшесто место најлепших политичара света. Ако ни због
чега другог, макар би због тога Председник морао да се клони севања
фотографских блицева јер њихова светлост, а то је пак једно друго
итраживање показало, врло лоше утиче на тен. Уколико Председник у то не верује,
само нека пита свој двојац од највећег поверења, Крстића и Шарпера, они то
морају знати. Међутим, уколико овако настави Председник би врло лако могао
изгубити свој вероватно највећи адут.
Трећа,а уз то и највећа илузија нашег Зевса је та што, како се чини, Он доиста верује да је божанско биће. Међутим, ако о многим државним одлукама мора најпре да се консултује са неким амбасадорима, америчким и немачким, пре свих, онда Борис Тадић није бог,посебно не врховни, већ, у најбољем случају, неки мали полубог. На велику жалост, божански атрибути се не стичу аутосугестијом.
Није довољно мислити да си бог, да би то и био.
Док је Олимп у Вашингтону дотле ће у Вашингтону и седети богови. 
У малим вашингтонским намесништвима могу седети само полубогови.
На крају крајева нека не очајава наш мали слађани Зевс због ових великих и
горких истина. И истински Зевс, на крају крајева, није био свемоћан - тасови судбине и о њему су одлучивали.
Нама, обичним смртницима, остаје нада да ће моћ нашег Зевса ишчилети, кад је већ ишчилела многим његовим овдашњим предходницима. Што пре то и боље.

Дакле, кад нам већ зоре са Њим почињу, не дозволимо да нас са Њим и Њега ради тама сустигне.
Европска или антиевропска - сасвим свеједно.
 


ЕУ и Србија -прича о једној несрећној љубави

Kolumna — Аутор desnamisao @ 20:50

 Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

 

 

Просто је невероватно до које мере је просечан Србин наиван и фасциниран Европском Унијом. Покушаћу да размотрим узроке оваквог стања.

Радио не радио, свира ми радио



Просечан Србин европејац није навикао да сноси одговорност и предано ради свој посао. Просечан Србин европејац је навикао да се посао сам завршава, да се не напредује сопственом заслугом већ добрим везама и познанствима, и да је увек „неко други крив“. Корупција је, мисли просечан Србин европејац, сасвим природна и врло прихватљива када је он вршилац поменуте радње, док је у супротном пошаст против које се морамо борити и коју су нам донели „они, они Срби са стране“.
Разуме се, овакве заблуде вуку корене из времена СФРЈ и омиљеног нам „братства и јединства“, када смо живели на кредитима, чекајући пензију и путовали будзашто по читавом свету.
Просечан Србин европејац доживљава ЕУ као рајски врт, а либерализацију визног режима као рајска врата. Још никада није прошао кроз њих, али је начуо да тамо новац са неба пада, да је храна и већа и лепша. Просечна лубеница је бар тридесет пута већа него она домаћа, а свако за почетак добија стан и модеран аутомобил на поклон. Није важно какви смо, само да се некако, кроз чистилиште, догегамо до рајских вртова. А ако је тамо заиста тако онда нам захтеви у чистилишту и неће деловати толико тешки као сада. Сва национална понижења само су храбри и одлучни кораци напред!
Хоћемо у прошлост, не у будућност! 
Упс, ипак је обратно.

...кад ти кажем, у ЕУ тако раде...


Чим говорник жели да истера своје и убеди саговорника у исправност свога става, он искористи чувени аргумент- „тако се у Јевропи ради“! Након тога, свака расправа престаје. Ко први помене Јевропу у позитивном светлу, однеси победу у расправи.
-Зашто усвајамо нови статут Војводине?
„У Европској Унији је обичај да...“
-Зашто подижемо порезе?
„Званичници Европске Уније су нам рекли...“
-Да ли мислите да лоше радите свој посао?
„Не, савет министара ЕУ ми је поручио...“
Уколико којим случајем доведете у питање било коју опсервацију о Европској Унији, напрасно постајете „изолациониста“, “националиста“, и “назадњак који не баштини европске вредности“.
Гебелс би позавидео нашим медијима.

„Не пишем ћирилицом, ја сам европејац“ или сторија о „Покондиреној тикви“




„Салса“ је лепа, културна европска игра. „Коло“ је рудиментарна, заостала и сељачка. „Ћирилица“ је заостало и сељачко писмо, док је „латиница“ право европско благо и прогресивно писмо. 
„Радован је сељачко име, ја сам свом сину дала име Џон. Џон Мучибабић“- рече пре пар дана жена у аутобусу. 
Просечан Србин европејац никада није био Србин, никада није гласао за Слобу и никада није гласао за Тадића- рећи ће ако му се учини да је Тадић био лош председник. Србин европејац је увек био европејац. Било би још боље када би се упознао са европском културом и, на пример, прочитао понешто од једног Гетеа. Он то не чита. Читање је за мекушце. А за све остале, ту су сабрана дела Латинке Перовић- „Од Голог Отока до Бриселског потока- у четири лаке лекције“.


Зашто волим Тита- тако нешто се не пита!




Друг Тито је био и остао први друг међу друговима и највећи европејац међу другарицама. У његово време били смо велики европски народ. Био је познат по милосрђу- у корену је милосрдно сасецао све облике неевропских елемената.
Голи Оток је био, први, модерни камп за толеранцију, који ће, верујем, поново бити отворен, а вербални деликт европска институција мишљења за борбу против неевропског мишљења.
Борити се за толеранцију захтева некада да будемо и помало нетолерантни.
„Док се земља око Сунца креће...“ рече грађанин.
„Нећемо му ништа“, рече тужилац. „У средњем веку спалили би га на старој ломачи, али ми данас расписујемо тендер за ломаче најфинијег квалитета“.

„Далеко је Сунце“


Када ћемо коначно ући у рајски врт, и зашто ови Ирци затежу толико? Зар не знају колико је у Европској Унији лепо? Зар не знају да тамо новац пада са неба и свако има колико му треба, да се зграде и улице саме граде, а грађани ништа не раде?

Ех, ти Ирци...стварно гаје неевропске вредности... 

Лаку ноћ. Останите на каналу Јавног Сервиса Европске Србије. 
Хвала Вам.


Фашизам-антифашизам и Србија

Politički život — Аутор desnamisao @ 02:21

Пише: Никола Цветановић

 

 

 

 

 

 

У последње време сам сведок неких необичних појава. Наиме, у бројним интернет дискусијама са политичким неистомишљеницима, много пута сам доживео да будем назван ''великосрпским и/или православним фашистом'', ''нацошем'' и сличним погрдама. Погледао сам мало и са стране, па сам приметио да и неки условно речено истомишљеници слично пролазе. Запитао сам се зашто је то тако, па сам решио да мало истражујем.

На основу неких претходних знања и онога што сам сазнао као резултат сопственог мини-истраживања, дошао сам до неких закључака.

Пошао сам од онога што ми је најближе, од интернет-енциклопедије-"Википедије".Знам да на том интернет-сајту може да напише ко шта хоће, али сам пошао од ње,зато што су ме они који су ме називали "фашистом" више пута упућивали на баш "Вики-дефиниције" поменутих појмова. Искључиво из тог разлога сам решио да пођем од "Википедије".
Међутим, после онога што сам о фашизму и нацизму прочитао, схватио сам да је то сасвим довољно да схватим да су политички неистомишљеници у криву.

1)УВОДНА ЗАПАЖАЊА

Прво и најважније што ми је запало за око су следеће реченице.

Фашизам:
"У науци фашизам није једнозначно одређен. Посебно историчари наглашавају разлике између покрета у појединим државама и појединим владајућим фашистичким порецима, оспоравају аналитичку исправност појма фашизам.";

и

"Постоји неслагање између историчара и академика политичких наука око природе фашизма.".

Нацизам:
1)"Нацизам није био концизна, теоретски утемељена идеологија јединственог покрета већ се заправо радило о комбинацији различитих идеологија и група..."
2)"...Због тога се састојао од најразличитијих политичких позиција које су осуђивале издају Немачке и њен пораз у Првом светском рату, а које су обухватале анти-парламентаризам, етнички национализам, расизам, колективизам,нацистичку еугенику и антисемитизам насупрот економском и политичком либерализму као и расистичком и завереничком ставу према финансијском капитализму и анти-комунизму."
3)"Историчари се често не слажу око главних циљева нацистичке партије као ни око тога да ли се нацизам може сматрати кохерентном идеологијом."


2)СИМБОЛИ И ИДЕОЛОГИЈА

За фашизам се каже да велича заједницу као услов и облик превладавања кризе,насупрот либералистичком индивидуализму. "Заједница је јединствена,органски рашчлањена држава (италијански фашизам). Јединство заједнице је услов социјалног, политичког и економског препорода. Борба је природни начин опстанка човека. Јединство нације се успоставља крвном чистотом исте. Све разлике (културне, верске, политичке и сл.) треба укинути јер оне доводе у питање темеље заједништва. Терор је легитимно средство за успостављање уједначавања."

За симбол фашизма се каже:

"Фашизам своје име и симболе води из културе и традиције Римског царства. У Старом Риму је постојао обичај да док војска маршира један војник носи испружен свежањ прућа (fascio) у који је забијена секира. Иначе, римски ликтори су такође носили тај свежањ. Значење овог симбола је следеће: један прут/појединац је слаб и безначајан, али ако је везан у сноп/заједницу са осталим прутовима/појединцима, онда сноп/заједница постаје несаломив. Такође,сноп је много јачи него сам збир прутова. Секира у снопу такође има прилично јасно значење. Она делује као да уједињује прутове у тај сноп и ако неки од прутова/појединац "штрчи" односно ако је неки појединац "неподобан", секира/државна власт је ту да га "поткрати"/елиминише".


Такође, истиче се да су фашисти и нацисти славили младост као врлину због физичке снаге, идеализма и спремности на саможртвовање.

Што се тиче национал-социјализма, помињу се неке од следећих ствари које ћу навести примера ради:
"Принцип вође (Führerprinzip) - као апсолутна вера у вођу (одговорност пред надређенима и ауторитет према подређенима) ;
нацизам и раса, расна политика Трећег рајха и нацистичка еугеника;
анти-славизам, антисемитизам;
аријевска супрематија, прецизније, рангирање појединаца на основу њихове расе и расне чистоте и фаворизовање нордијске расе;
одбацивање демократије и касније укидање политичких странака, радничких синдиката и слободне штампе."
Имамо још и анти-бољшевизам, расизам и дискриминацију, итд...

Један од основних симбола нацизма је салутирање десном испруженом руком под углом од 45 степени са отвореном шаком као и црни кукасти крст("свастика") на црвеној застави, који симболишу вези "крви и тла"(црно и црвено).

За нацизам је такође истакнуто да су његови идеолошки извори у идејама ариозофских тајних окултних друштава. Поменуто је тајно друштво"Тула". Тајне групе оваквог типа би, у данашњем смислу, оправдано могле да се назову сектама.

На овим местима сам навео само неке карактеристичне путоказе, за потпуно разумевање требало би навести целе текстове, али због прецизности и релативне краткоће то на овом месту није могуће.

3) ЗАЈЕДНИЧКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ И ПОЈАВНИ ОБЛИЦИ

Нацизам и фашизам се залажу за дискриминацију на основу еугеничког концепта-слаби и мањинске групе (сексуалне, етничке) морају бити уклоњени, да не би представљали сметњу способнима. Такође, имамо тоталитаризам, идеолошку искључивост,ограничавање основних људских права и слобода, антипарламентаризам,фаворизацију класичне културе уз отпор према модерном, идеал у моћи старовековног Римског царства, величање заједнице (породице, државе) насупрот индивидуализму и њено истицање у први план, слављење младости, окултизам,антибољшевизам, милитаризам, антисемитизам, итд...

Међутим, много важнија ствар од фашистичке/нацистичке идеологије је та што су државе у којима је овај поредак био владајући у четвртој деценији 20. века,отерале милионе људи у логоре где су читаве групе биле изложене мучењима и уништењу и што су изазвале светски оружани сукоб незабележених размера. Крајњи, сурово речено, скор фашистичких држава су геноцид, милиони мртвих и обимна разарања.

4)ЗАКЉУЧАК

Први закључак је био следећи: када неки појам није довољно прецизно одређен, он је ,као такав, веома подложан злоупотреби. Тим више ако су практичне манифестације биле катастрофалне, баш као у случају италијанског фашизма или немачког национал-социјализма.

"Заболела" ме је глава, мозгајући о следећем: Ако се историчари и политиколози, тј. стручњаци, не могу сложити, на пример, око тога да ли се фашизам може уопште једнозначно одредити, или да ли је нацизам уопште био усаглашена идеологија, како онда неки лаик, чак и натпросечно образован (али таквих је ипак мало), може са сигурношћу неког језуитског проповедника неког да прогласи за нацисту или фашисту? Веома чудно, рекао бих.

Због тога се, по мом мишљењу, приликом употребе ових појмова треба базирати на појавним облицима, дакле италијанском фашизму и немачком нацизму, уз евентуално поређење с неким елементима идеологија савремених НВО, политичких партија и покрета, итд...

На пример, људи који су припадници либералног идеолошког концепта често величају младост, али то не значи да је, на пример, ЛДП фашистичка партија.

Такође, уредништво електронске публикације "Е-новине" карактерише идеолошка искључивост, али не верујем да би се ико иоле озбиљан усудио да их назове фашистима.

Такође, они који величају традиционалне вредности- снажна породица, родољубље,православље, не могу бити фашисти, јер је то само један део фашистичке идеологије који сам по себи није проблематичан, јер као такав не угрожава никога. Због тога, на пример, Српски сабор "Двери" никако не може бити фашистичка организација. Такође, православно хришћанство је неспојиво с окултизмом.

Ако је неко, на пример, против геј-параде, не значи да је самим тим фашиста,јер он не жели да хомосексуалце, као мањинску групу, позатвара у логоре и тамо их уништи, већ неке сасвим друге ствари, као што је,нпр., заштита вредности хришћанског морала , могу бити разлог његовог противљења јавној промоцији туђег сексуалног опредељења.

Сада се долази до суштине приче. Вратићу се на резултате фашизма- милионе мртвих и невиђена ратна разарања. Такође, један не мали део резултата фашизма чине српски народ и његове жртве. Тако се оправдано долази до тога да су прве асоцијације на фашизам/нацизам конц-логори, мучења, свирепа убиства, прогони,злочини и друге крајње непријатне асоцијације.

Као такав, фашизам постаје корисно пропагандно оруђе у борби против политичких неистомишљеника, на следећи начин. Када некога назовете фашистом, он у очима јавности постаје слика и прилика Хитлера и Мусолинија, мучитеља из Јасеновца,Аушвица, Дахауа, итд...Тиме га доводите у дефанзивну позицију, јер он онда мора да се упре да "скине" такву слику са себе, да доказује да није фашиста/нациста. Кад уз све то, имате иза себе медије, лако је дисквалификовати, бар за извесно време, свакога чији вам се идеолошки концепт не допада.

Да је у нашем друштву све нормално(као што није) називање "фашистом" и/или "нацистом" би требало да буде разлог за подношење приватне тужбе за кривично дело увреде, обзиром на то да српски народ баштини снажне антифашистичке традиције- два антифашистичка покрета у Другом светском рату."Фашиста" и "нациста" би требало третирати као најтеже увреде, а не као пропагандно оруђе за дисквалификацију политичких неистомишљеника.Таквом несмотреном и непрецизном употребом ових речи се нацистичке и фашистичке страхоте ублажавају и жртве, међу којима и оне сопственог народа, нехотице минимализују и исмевају.

На то не мисле они који их користе на тај начин, већ се стиче утисак да је основни циљ да се све што има везе са традицијом, заштитом националних интереса и национализмом, фашистичком етикетом оцрни и тиме одбију људи од неких идеологија које се никако не могу изједначити с фашизмом.

Да будем прецизан, не желим да се стекне утисак како говорим да у Србији нема нечега што би се могло назвати, али врло опрезно, фашизмом. Врло опрезно, јер,како се види на почетку текста, готово је немогуће дати 100% прецизне дефиниције. То би, на пример, могле да буду групе као што су "Скин-хедси","Национални строј" и "Крв и част",јер су им идеологије готово пресликане у односу на оно што је наведено напочетку, а, осим тога, користе фашистичку иконографију(свастике, црвено-црне заставе, салутирање испруженом руком). У погледу "Образа" бих био врло опрезан, мада они јесу од стране полиције оквалификовани као клерофашистичка организација, верујем пре свега због начина деловања, а мање због идеологије. Могло би се, кад је "Образ" у питању, ући у расправу око оправданости термина "клерофашизам", обзиром да се често наводи да је једно од обележје фашизма/нацизма антирелигиозност.

Циљ овог писања није био релативизација фашизма/нацизма, већ указивање на злонамерну погрешну употребу ових речи у циљу дисквалификације политичких противника и њихових идеја. Желео сам да изразим мишљење да фашизам у Србији,по мом дубоком уверењу, нити је био, нити ће икада бити идеологија која ће окупити неки релевантан број људи око себе, јер се, у идеолошком смислу,напросто коси са основним вредностима на којима се гради здрав српски национализам, на првом месту са православним хришћанством. На другом месту, али ништа мање важно, стоји чињеница да су се Срби у Другом светском рату у великој већини борили против фашизма и дали значајан број жртава у тој борби. На овом месту не желим да "гледам у зубе" ниједном од два покрета, јер то овде није тема.
Готово је трагично што се данас у Србији једно трауматично колективно сећање народа на страдање од 1941-1945 злоупотребљава у борби на политичкој сцени. То сећање треба да представља светињу, а не да се појмовима везаним за њега "испирају уста" у сврху постизања неких краткорочних, јефтиних и приземних политичких циљева.

ИЗВОРИ:

фашизам-http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A4%D0%B0%D1%88%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC

нацизам-http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9D%D0%B0%D1%86%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC

 


Powered by blog.rs