Desna Misao

Отворено писмо уреднику поводом укидања „Атлантиса“

Kolumna — Аутор desnamisao @ 18:27

Пише: Милан Дамјанац

 

 

Поштовани господине Ђорђе Малавразићу,

Обраћам Вам се у име грађана Србије који месечно издвајају новац како би национални сервис, у оквиру којег се налази и Радио Београд, омогућио непристрасно, правовремено и свеобухватно извештавање грађана. Уколико грађани Србије имају законску обавезу да учествују у финансирању јавног сервиса Србије, природно је да очекују да јавни сервис уважи и чува основне грађанске слободе и принципе демократије. Уколико би објективност и отвореност Радио Београда за различита мишљења изостала озбиљно би био доведен у питање демократски поредак у коме (надамо се и даље?) живимо.


Повод за ово обраћање јесте укидање култне емисије „Атлантис“ која се емитовала на програму Радио Београда. Сигурно сте свесни да је у јавност процурила незванична информација да сте Ви уклонили ову емисију из програма након недозвољених притисака од стране члана Програмског савета РТС Драгољуба Мићуновића (посланик УРС Жељко Ивањи се такође узгредно спомиње).

Право на слободу говора једно је од најосновнијих демократских права. Право на јавну, слободну мисао, на јавно заступање става у медијима такође је једно од основних демократских постулата. Право на слободу медија није само право- то је услов постојања истински демократског поретка. Ти и такви слободни медији морају се придржавати неких принципа, али је њихов основни задатак непосустајање под притисцима и храбро испуњавање свог новинарског и уредничког посла. Када се у некој демократској земљи гуши слобода штампе, затварају новинари, укидају телевизијске и радио емисије које нису по вољи властодржаца, тешко је не приметити како таква земља природно срља у хаос и анархију. Бахатост власти често је у стању да доведе у питање демократски поредак уколико их јавност на време, храбро, не опомене да су политичка уплитања неприхватљива. Неприхватљиво је претварати Србију у државу у којој је на делу „меки тоталитаризам“ што би значило да више не живимо у слободној и демократској земљи. Демократски систем се урушава, између осталог, и зато што главни уредници немају довољно моралне снаге и храбрости да јавно саопште да ли се налазе под притисцима, и какви су притисци у питању. Дакле, право на јавно изношење друкчијег става, свиђао се такав став властима или не, основно је право и као такво се не може укинути. Свако ко би покушао да укине ово право оспоравао би демократске вредности у Србији, демократске институције и слободу. Право на слободу медија је, пак, још значајније питање. Медији имају, као што већ рекосмо, не само право већ и обавезу да информишу јавност слободно и без политичких притисака. Сваки политички притисак на главне уреднике и покушај угрожавања ових основних слобода мора добити оштар одговор слободномислећих људи и целокупне јавности. Слободу бране сви грађани, али је њена одбрана најпре у рукама јавних личности и интелектуалаца.

Опет, могуће је да све ово није случај са емисијом „Атлантис“ која се емитовала на програму Радио Београда. Уколико је тако, Ваша је обавеза да се, као уредник Другог програма Радио Београда, обратите јавности, прекинете спекулације и јавно образложите зашто је са програма скинута ова култна емисија. Након протеста дела јавности, обратили сте се јавно преко листа „Политика“, и у образложењу истакли да је „Атлантис“ укинут услед „кршења новинарског професионализма“, „објективне непристрасности“ и да је у емисији било речи о „генетски модификованој храни и опасностима запрашивања земље“. Све ове информације, кажете, људи су погрешно схватили, односно, Ваше образложење се односи на то да се у емисији „Атлантис“ спомињало нешто што се није спомињало ни у једној другој емисији, а пошто није било ни једне речи сумње ка ономе што гост у датој емисији прича, јасно је да је на делу непрофесионализам.

Господине Малавразићу, Ваше образложење је посебно важно уколико имамо у виду да постоје снажне индиције да је у позадини ствари политички притисак владајуће већине, које нас упућују на закључак да власт на свом путу без алтернативе гуши сваку различитост и алтернативно мишљење. Тешко је разумети одлуку о укидању емисије која је угостила светски признате интелектуалце попут Едварда Хермана, Џона Пилџера, Дајане Џонстон и Ноама Чомског. Сада се неко буни зашто признати интелектуалци износе непопуларна мишљења којих нема у медијима и зашто им нико у емисији не опонира. И из тога сте закључили да је на делу новинарски непрофесионализам? Наиме, није ни потребно да у оквиру саме емисије неко опонира изнесеном ставу, пошто том ставу опонира малтене цела српска медијска сцена. И баш због тога, сав простор у емисији је, логично, препуштен за изношење алтернативног мишљења. То и јесте дефиниција квалитетне емисије: довести значајне људе из своје области, са њима направити добар интервју и задовољити потребу слушалаца да чују нешто друкчије и квалитетно на нашем безалтернативном небу. Мени, као обичном грађанину, већи проблем представља то што, на неки начин, упоређујете истакнуте интелектуалце и медиокритете који се непрестано појављују у осталим медијима, али- нема проблема. Свако има право да изнесе свој став. Само то право изгледа немају гости емисије „Атлантис“.


На крају, јасно је да у свом образложењу критикујете ставове изнете у емисији. Господине Малавразићу, сада је јасно да се укидањем емисије укида право на слободу говора.

Теме које су покретане у емисији „Атлантис“ биле су занимљиве, гости инспиративни а њихова излагања крајње поучна, мада је то у овом случају најмање важно. Оставимо сада по страни квалитет и значај ове емисије. Права тема, као што се из Вашег образложења и наслућује, јесте недозвољавање јавног изношења друкчијег става и угрожавање слободе медија.

Још једном понављам: уколико сте Ви донели одлуку о укидању једне култне емисије под политичким притисцима, јавност од Вас очекује да то и обзнаните. Обзнаните каквим сте притисцима изложени и ко је одговоран за недемократске притиске тог типа. Очекујемо од Вас, за кога још увек верујемо да сте частан и моралан човек, да први станете у одбрану основних демократских начела, за које сте се јавно, као и већина наше медијске елите, свесрдно залагали протеклих година. Друштвена атмосфера која се у Србији медијски креира није ни демократска, нити је људска. Она је, напротив, застрашујућа. Оваква пракса произвешће даљу нестабилност и омогућиће повратак Србије у оно стање које је изванредно описано у сада већ култном филму „Црни бомбардер“. Уколико се сећате, у филму се управо радило о забрани једне радио емисије под политичким притисцима режима. Не дозволите да и данас слободу прогута мрак тоталитаризма и једноумља. Не дозволимо повратак у мрачна времена тоталитаризма, јавних денунцијација и кршења грађанских слобода. Покажимо да смо људи, покажимо да нам је стало до слободе говора.


Имајући све у виду, искрено се надамо да ћете одустати од укидања емисије „Атлантис“, не искључиво због саме емисије, већ због значаја одбране основних демократских начела. „Атлантис“ је у овом случају стуб одбране демократских вредности. Забрана „Атлантиса“ је симбол. Немојте Ви да будете тај човек који ће подлећи таквим притисцима. Послушајте здрав разум, повратите нарушени кредибилитет Ваше медијске куће.

И на крају, пружите прилику заступницима другачијег мишљења да се и њихов став чује, да га искажу и аргументовано бране. Немојте се ишчуђавати ако у некој емисији, на неком медију чујете нешто што не можете чути ни на једном другом месту. Верујте да ћете тиме учинити велику услугу крхкој српској демократији.


http://www.slobodanjovanovic.org/2011/04/01/m-damjanac-otvoreno-pismo-uredniku-povodom-ukidanja-„atlantisa“/

http://www.standard.rs/-cvijanovi-vam-preporuuje/6970-milan-damjanac-otvoreno-pismo-oru-malavraziu--kaite-ko-vas-je-pritiskao.html
 

 


Конструкција нових националних идентитета на просторима Војводине и Црне Горе

Kulturna politika — Аутор desnamisao @ 18:24

Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

Непостојање јединственог српског културног обрасца слаби српски национални идентитет. Стога је могуће унутар једног народа који живи на простору две политичке јединице, конструисати две нације. Овакав случај није непознат- узмимо само пример стварања сепаратне аутријске нације у односу на немачку. Такође, могућ је покушај деконструкције нације, а затим конструкције сепаратних народа. Чини се да су најутемељеније управо оне теорије које народ дефинишу као скуп различитих племена и етничких група, које имају заједнички језик, културу и историјско памћење.
Нација се, пак, надовезује на појам народа – мада не нужно. Она свакако црпи историју и континуитет народног историјског постојања, мада се не мора нужно односити на један народ. Нација представља посебну целину и идентитет који се намеће као јединство циљева и тежњи једног или више народа који живи на неком простору и дели сличну културу и историју. Нација се може произвести као целина која настаје природно, као целина која „израста“ из народа, што представља појам националне државе. Уколико нација проистекне из једног народа као целине или на једном делу територије тог народа, њено национално осећање неће бити ограничено политичком јединицом, већ ће се сваки припадник народа који чини нацију сматрати неотуђивим делом те нације ма где живео. Припаднике овако схваћене нације веже заједничко етничко порекло, али понајвише, поред народног језика, културе и историјског сећања, јединствен национални идентитет и сличност различитих културних аспеката, затим солидарност и осећање повезаности са другим припадницима исте нације. Стабилност државе коју чини овако схваћена нација зависи од успоставе патриотизма у свим деловима земље и у свим етничким групама које са њом живе, не поричући њихове посебности.

„Војвођански“ идентитет као пример стварања „грађанистичке“ нације



Са друге стране, постоји и грађанистички концепт нације који се заснива на кровном националном идентитету који настаје у посебној политичкој јединици и намеће се свим становницима државе. Држављанство се изједначава са националношћу, а кровни идентитет обезбеђује успешно наметање културног идентитетског обрасца различитим народима који живе на простору новоосноване нације. Северна српска покрајина Војводина представља пример покушаја конструкције националног идентитета грађанистичке нације. Овако схваћена „нација“ у настајању има за задатак да наметне термин „војвођани“ као идентификациону ознаку и кровни идентитет разнородним народима који живе у овој српској покрајини, те би тако сви становници тог дела земље, ма колико подељени и разнородни били, временом представљали све више целину за себе. Створиће се осећај јединства и солидарности, што ће изродити снажне сепаратистичке тежње. Предуслови тога јесу специфичне културне особености које „војвођани“ непрестано истичу у први план последњих шездесет година. Фактичко отцепљење од Србије представљаће само финални део прилично сложеног процеса конструкције националног идентитета, на који владајућа српска политичка елита не обраћа пажњу.
Важно је схватити да је појам нације конструкција у далеко већој мери од појма народа, а сваку је конструкцију могуће деконструисати. Такви покушаји су управо усмерени против српске нације. На делу је темељна деконструкција српске нације и српског националног идентитета са циљем да се његови домети сведу на један део популације тренутне српске државе (и искључе читаве области попут Војводине у којој живи јасна већина Срба) а из њеног темеља одстране сви елементи који могу довести до реконструкције првобитних постулата и идентитетских образаца српске нације.

Мултикултуралност и толеранција, на коју се војвођански политичари позивају, мора се посматрати из угла комунистичке флоскуле о “братству и јединству ” различитих народа и народности. За сваку је похвалу мирољубива коегзистенција различитих етничких група на простору АП Војводине, међутим, уколико се заиста ради о правој мултикултуралности, не видим разлог постојања аутономије Срба и осталих националних заједница од остатка Србије. Уколико се сва права националних заједница поштују, чему онда аутономија и за 65% Срба који у Војводини живе? Стално се истиче да ” војвођани желе аутономију”. Да ли то значи да грађане Србије који живе на територији аутономне покрајине Војводина не смемо звати Србима, зато што то нису, и зато што бисмо им тиме кршили основна људска права, али их смемо и морамо звати “војвођанима “. Видели смо да се у овом термину не крије само назив за грађане који живе на том простору већ и одређени културни образац којим се истичу непомирљиве разлике АП Војводине у односу на остатак Србије. Сада је већ уобичајено рећи да “војвођани траже… “, ”војвођани очекују…”, чиме се на мала врата уводи нов национални идентитет који почива на миту о европским културним вредностима које, наводно, Војводина поседује. Војвођански идентитет се, дакле, представља као европски идентитет у малом, док се иза тога крије грађанистички концепт конструкције нове нације који не негира посебност народа који живе на простору покрајине, али им намеће јединствени идентитет, културу и тежње.

„Црногорски“ идентитет као пример конструкције новог народа и националне државе

Црногорска нација се гради на основу културног обрасца који прихвата културолошке варијетете у оквиру српског народа на простору Црне Горе као народне. „Црногорска“ елита покушава да створи нов народ негативним одређењем у односу на народ порекла. Темељна грешка која се „конструкторима“ поткрала јесте неразумевање разлике између нације и народа. Било jе сасвим довољно истрајати на покушају стварања нове нације, и дуговечније; покушај стварања новог народа је скуп, неисплатљив и краткорочан пројекат, пошто захтева намерно прећуткивање одређених историјских чињеница, узурпацију културне баштине, истрајност на доказивању различитог етничког порекла и присвајање језика. Јасно је да у Црној Гори живи српски народ; да је већи део племена настао након Косовског боја и пропасти српске државе. Наиме, мноштво српских исељеника населило се у Црној Гори, у којој су већ тада живели Срби. Сви црногорски владари изјашњавали су се као Срби, православне владике нису криле свој српски идентитет, а народ је поносно истицао своје српске корене. Косовски завет је био изузетно снажан у Црној Гори, Обилићев подвиг светао пример јуначког живота а уједињење и ослобођење српских земаља јасан и непомућен циљ. Стога је Црна Гора прозвана „српском Спартом“. Петар II Петровић Његош је један од најзначајнијих утемељивача српског националног идентитета и националног осећања. Примера ради, у Законику књаза Данила установљеног 1855. године пише да у Црној Гори „нема никакве друге народности до једине српске“.

Када се говори о негативном одређењу црногорског народа у односу на српски, мисли се на успостављање момента одношења у односу на који се ствара нов национални идентитет. Како би се створио сепаратни идентитет, мора се примарни прогласити за лажни или наметнути. Стога је од суштинске важности инсистирати на тези да су „Србијанци окупирали Црногорце 1918. године“ и да сва зла црногорцима долазе из београдске кухиње. Овакав културни модел одношења пропагиран је путем медија јавног информисања, те и кроз црногорску филмографију. У извесним филмским остварењима сниманим након 2000. године суштински је важно приметити тумачење новије историје по којој је Црна Гора „била талац политике Слободана Милошевића који окупира Црну Гору“ и младе црногорце користи у својој наводној ратној кампањи деведесетих година. Стварање мржње према објекту одношења јесте од суштинске важности за стварање новог народа. Ради се дакле, о самообмањивању, или, правилније речено- самопревредновању суштине и идентитета.
Како би се стварање народа и касније, нације и националне државе, која из њега проистиче, довршило, било је неопходно ново тумачење историјских догађаја и преименовање језика. Са друге стране, да се црногорска елита одлучила на стварање црногорске нације не утичући на превредновање (или, ако хоћете, асимилацију) српског народа у црногорски народ, вероватно би имала далеко већег ефекта. Промена би спорија али дуготрајнија, као што европски примери и потврђују, узурпација целокупне културе и језика не би била неопходна- а моменат одношења би био неопходан само до одређене границе, односно, суштина тако створене нације није искључиво у рату култура и рату за историјско наслеђе и памћење, док је у супротном случају неопходно новостворени народ константно држати у приправности, и диференцирати га у што већој мери у односу на народ порекла. На тај начин мржња према Другом постаје основа новог идентитета (мржња проистиче из страха од нестанка крхког новог идентитета). Стога би, дугорочно гледано, заснивање црногорске нације на грађанистичком принципу и одвојеном политичком ентитету био успешнији процес који би нанео више штете српском националном бићу, пошто би у свој корпус укључио све грађане Црне Горе. Овако, идентитетска конструкција је исувише нападна и вештачка, одржава је медијска и образовна машинерија која лако може променити смер деловања у зависности од глобалних дешавања. Верујем да разлог за одабир оваквог путa у стварању тзв. црногорске нације упућује на исправност закључка колико се заправо на простору Балкана слабо схвата разлика између нације и народа. Не смеју нас заварати јавни иступи црногорске политичке елите која тврди да је Црна Гора грађанска држава и да не негира права ни једној народу који у њој живи. Без обзира на конкретну дефиницију устројства црногорске државе (мисли се на њену званичну дефиницију- да ли је у питању држава свих народа који у њој живе, тј.грађана или држава свих црногораца и осталих грађана), потпуно је јасно да се све чини не би ли се створила национална држава. Тренутно јавно позиционирање Црне Горе као грађанске, односно, њено неутрално позиционирање у односу на идентитетске обрасце који у њој увелико делују и сукобљавају се има за циљ припрему за касније репозиционирање. Дакле, неутрално позиционирање црногорске државе јесте део развојног процеса. У питању је прелазна фаза ка прихватању супротног идентитетског конструкта у односу на онај који је у почетку одбачен као неодговарајући или спољашњи (у овом случају, српски).

Како би се створио нови народ, неопходна је узурпација културе народа из којег нови народ проистиче. Зато се испоставља као проблем евентуални захтев Срба у Црној Гори за добијање статуса мањинског народа: сваки мањински народ има право да штити и баштини своју културу, обичаје, језик и историју. А сва обележја народа која би Срби желели да заштите у Црној Гори већ су узурпирана од стране тзв. црногорског народа. Култура, историја и говор Срба у Црној Гори није више део српског, већ црногорског идентитетског корпуса, и зато је проблематичан захтев за његовом заштитом. Наиме, црногорска култура је култура Срба у Црној Гори „прочишћена“ од српских националних елемената и српског имена. Црногорска историја је историја Срба у Црној Гори „прочишћена“ од чињеница који је могу повезати са српском историјом, црногорски музички инструменти јесу инструменти Срба у Црној Гори (нпр. гусле). Једина дозвољена права за српску националну мањину била би заштита права на србијански варијетет српског културног и националног идентитета, што је у склопу свеобухватне стратегије да се српски идентитет сведе на шумадијски, те да се из српског корпуса искључе сви Срби ван граница Србије (без Војводине, у којој је на делу стварање војвођанског идентитета, који смо већ споменули). У будућности, Србима предстоји тешка и неизвесна борба- борба за наслеђе.

Значајне личности из српског националног корпуса које заузимају значајна места у културном и националном идентитету Срба, преименоване су у црногорске. Тако се, на пример, владика Петар II Петровић Његош проглашава значајном личношћу црногорске културе, а његово најпознатије дело „Горски вијенац“ преводи на тзв. црногорски језик. Краљ Никола Петровић наједном постаје етнички црногорац иако је сам јасно стављао до знања да је Србин. Дела и одлуке познатих Срба из Црне Горе се систематски лишавају примеса српског националног идентитета, било прећуткивањем и заташкавањем, било несувислим оправдањима њихових „тренутних заблуда“.

Улога и корени конструисања новог језика и нове цркве у Црној Гори као предуслов конституисања новог народа

Што се тиче канонски непризнате тзв. Црногорске православне цркве, ситуација је и више него јасна – и она је у служби стварања новог народа. Циљ јесте стварање посебног народа, и стога, стварање народне, црногорске цркве која нема српске карактеристике била је логична одлука. Наиме, ради се о политици културног геноцида, која се спроводи и на Косову, на коме се затиру трагови српске културе а преостала културна баштина се присваја. Великодостојници тзв. ЦПЦ захтевају да Српска православна црква уступи тој непризнатој и несумњиво, политичкој творевини, српске манастире. Ради се о јачању народне кохезије путем народне цркве. ЦПЦ има управо ту улогу- главног духовног ујединитеља новог „црногорског“ народа. Корене успостављања тзв. „Црногорске православне цркве“ проналазимо у Штедимлијиним радовима, те се заправо може са сигурношћу рећи да је Штедимлија несумњиво први идеолог стварања сепаратне цркве. Писао је да је светосавље идеологија „супротстављена еуропској цивилизацији“ и покушао да направи отклон од ње. Улога коју додељује новој цркви управо је кохезиона и идентитетски примарна што се лако уочава ако обратимо пажњу на тезе које је Савић Марковић Штедимлија записао у својој књизи под насловом „Основи црногорског национализма“: „Ко да сједини и измири племена? Ко да их окупи на једно и да концентрише њихов отпор Турцима, кад она не признају никога и не покоравају се никоме? – Ипак, она су признавала над собом једног поглавара, била му „одана и послушна“, поштовала га и цијенила, али он над њима није имао никакве свјетовне власти, нити је могао да их ма на шта присили. Ко је то био? – Била је то црква! Црногорска народна црква. Црква и црквени поглавар били су поштовани од свих Црногораца без разлике којем су племену припадали. Али, каква је то црква била? Је ли имала сличности са оном средњевјековном српском црквом? Која је њена улога у Црној Гори била? Какве методе? Каква власт?“ . Из приложеног се види да Штедимлија покушава да теоријски разради питање друштвеног утицаја православне народне српске цркве у Црној Гори и разлоге њене успешности. Међутим, Штедимлија намерно прећуткује да је за време турске окупације у Црној Гори деловала православна црква која је тежила континуитету са Српском православном црквом и Пећком патријаршијом. Православна црква у Црној Гори и њени свештеници су кроз читаву историју имали искључиво српски национални карактер.

Питање језика је, можда, још комплексније питање које захтева опширан одговор, но ми ћемо га само успутно споменути. Језик је главно обележје народа, али не нужно и нације. На пример, ваља имати у виду да америчка, аустралијска, аустријска нација постоје иако говоре туђим језиком. Међутим, као што смо већ утврдили, пошто је у питању стварање новог народа, неопходно је и стварање новог језика, те је тако извршена узурпација српског језика коме је промењен назив. Сада се правила и нека слова српског језика у Црној Гори незнатно мењају како би се оправдало стварање новог језика. Наравно, тако нешто је потпуно ненаучно, и то може потврдити сваки лингвиста. Стварање новог језика је чисто политички потез у служби стварања новог народа. Ако се овакав нови језик схвати у контексту стварања новог националног идентитета, јасно је да је циљ што већа неразумљивост између Срба и црногораца. Дакле, језик служи да се што мање разумемо- како бисмо се што лакше дезинтегрисали.

Корени покушаја да се црногорски народ издвоји из српског корпуса налазе се у деловању Секуле Дрљевића и горепоменутог Савића Марковића Штедимлије, сарадника усташког и фашистичког режима. Међутим, управо је у титоизму дошло до неспутаног и озбиљног покретања тзв. Црногорског питања, након објављивања текста “О Црногорском националном питању” у листу Борба, аутора Милована Ђиласа. На овом примеру видимо идеолошке корене новог „црногорског“ идентитета. У односу на Штедимлију, Ђилас је био далеко скромнији – његов циљ није била изградња новог народа већ нације, као што и сам признаје, рекавши да је „…извршио…образлагања црногорске нације…ни тада нијесам мислио да Црногорци нијесу Срби- варијетет српске народности…ми смо за то јер смо увјерени, знамо да црногорски народ, а он то хоће јер се осјећа, јер јесте нешто посебно, посебни другчји Срби од свих Срба“. Не треба да нас завара неопрезна употреба термина народа и нације у Ђиласовим говорима. Из наведеног цитата се јасно види циљ успоставе нове нације- црногорске нације. Слична права, у идентитетском смислу, на то има сваки део српског националног корпуса. Једнака права на стварање сепаратне нације има сваки део српског националног корпуса који је и мало културолошки различит у односу на остале делове, што представља опасност и претњу по српски идентитет. Наиме, ради се о томе да не постоји довољна национална кохезија Срба.

Закључак

Непостојање јединственог културног обрасца слаби српску нацију, тако да се културолошке разлике између Срба морају укључити у јединствен образац који се мора прихватити од стране свих припадника српске нације. Разлика између Срба у Црној Гори који баштине посебан варијетет српске културе у односу на друге Србе (нпр. у Републици Српкој или Шумадији) јесте постојање независне црногорске државе у прилично дугом периоду. Управо ће прекинута државност Црне Горе бити основни аргумет за осмишљавање неопходних предуслова који би створили нови национални конструкт и од Срба у Црној Гори (и старој Херцеговини која је њој присаједињена) начинили „Црногорце“.

Крајње је време да српска елита заузме јасан став о овом питању и доледно га спроводи. Ускоро ће у Црној Гори доћи до пописа становништва, а борба за смањење процента грађана који се изјашњавају као Срби јесте део прикривеног иденитетског рата. Уколико Србија не преузме одлучујућу улогу у решавању проблема Срба у Црној Гори веома брзо можемо бити суочени са асимилацијом великог броја Срба, што је недопустиво и представљало би пораз српске нације, политичке елите и државе Србије у целини.

http://www.slobodanjovanovic.org/2011/03/07/m-damjanac-konstrukcija-novih-nacionalnih-identiteta/
 

 

 


НАПРЕДЊАЧКИ РУЛЕТ

Politički život — Аутор desnamisao @ 15:20

Пише: Ненад Пиваш

 

 

Од обнове вишестраначја у Србији најмање што се може рећи је да политичка сцена није била досадна, а није се могла похвалити ни претераном принципијалношћу. Коалиције дојучерашњих противника, партије настале издвајањем из других од којих се неке врате „извору“ а друге идеолошки окрену за сто осамдесет степени, све су то ствари на које смо се мање-више навикли. Међутим, раскол који се догодио унутар СРС крајем лета 2008. и настанак СНС као његова логична последица ипак су били велико изненађење за јавност иако српска историја памти и горе завршетке кумства.



Овај догађај начинио је Томислава Николића веома честим гостом српских медија, у којима се пре тога није нарочито много појављивао. Изненађени грађани жарко су желели да чују шта то није било у реду у односима између њега и Шешеља, која је кап прелила чашу и нарочито шта и како ће даље. Међутим изгледало је да осим што је склонио беџ Николић није направио неке велике промене. Додуше, требало је заборавити границе Карловац-Карлобаг-Огулин-Вировитица, које су се по Николићевим речима повукле у његово срце, и уместо тога радити на уједињењу Србије, Републике Српске и Црне Горе. Исто тако ЕУ више није била сатанистичка творевина као што каже име једне Шешељеве књиге већ организација у са којом вреди преговарати и у коју вреди ући под условом да она испоштује територијални интегритет Србије. Изручење хашких оптуженика и чланство у НАТО-у наравно није долазило у обзир. Ако овим изјавама Николића додамо и то да су у напредњаке прешли и многи харизматични и истакнути функционери СРС, а грађани Србије се често више везују за личности него за политике, онда није чудно то што је највећи део бирачког тела радикала прешао у табор СНС.



И циљ је постигнут, а неколико локалних избора у јуну 2009. је показало да се нова странка учврстила у народу. Али са друге стране њихови ставови су били све мање чврсти. Најпре је Европска Унија, миц по миц, постала безалтернативна. Кад год би им било постављено питање о евентуалној сарадњи са Хагом, понашали су се „изненађено и увређено“, и углавном избегавали одговор све док Николић у интервуу за Блиц није изјавио да би ухапсио Младића [1]. Њихова склоност ка брзом мењању ставова највише је дошла до изражаја у случају статута Војводине и резолуције о Косову. Статут Војводине су нападали као сепаратистички [2] али недуго након његовог усвајања Николић је изјавио како не би смањивао постојећи ниво аутономије АП Војводине [3]. По питању резолуције о Косову су најпре критиковали владу зато што је није ускладила са Бриселом [4], а када је влада то учинила онда су критиковали због тога [5]. У међувремену је сарадња са онима за које ЕУ има алтернативу проглашена за немогућу мисију [6].



Након свега овога све чешће се могло чути како се напредњаци ниучему не разликују од режима. Са друге стране, ја сам мишљења да шансе да је СНС само копија ДС-а нису нарочито велике. Верујем да је сасвим могуће да би Николић на челу Србије био далеко кооперативнији од Тадића и да би управо са њим Вашингтон и Брисел могли да заврше оно што Тадић, бар за сада, неће и не планира да уради. Немојмо се заваравати, колико ког да је ова власт попустљива и/ли контролисана сасвим је могуће да у будућности добијемо неку другу која би на том плану била далеко „успешнија“. А има још штошта да се уради. Свих ових година и поред, што отворене а што софистициране пропаганде медија и власти, подршка грађана чланству у НАТО-у остала је релативно мала. Међутим, како би било када би уместо Шутановца, Вука Драшковића и невладиног сектора о корисности чланства у НАТО-у кренули да причају Вучић и Николић који су изградили патриотски имиџ у највећем делу домаће јавности? И још када би то причали са власти и уз подршку медија! Или да крене да се прича о томе како су грађани Србије таоци шачице косовских Срба од којих немају ништа? Као и прича о екстремизму некаквих „Босанаца“ згог чијег неуважавања реалности Србија тапка у месту? Мислите ли да би они тај патриотски имиџ изгубили? Могуће да и би у очима једног мањег броја грађана, али нема сумње да би велики део њих наставио да их гледа исто. Јер није важна само прича већ и онај који је прича! А прича о „гутању жаба“ и „суочавањем са реалношћу“ код српских домаћина може много лакше да прође када о томе говори неко ко пече ракију него нека намргођена госпођа коју на сав глас хвале у Загребу и Сарајеву. И шта онда?! Па ништа, жаба је тада заиста скувана! А чланство у НАТО-у, независност Косова и централизована Босна нешто што је пожељно и/ли нужно за бољи живот. Мора да је тако јер о томе говоре „мудри и родољубиви“ напредњаци!



Али може бити и да је ово погрешна процена. Могуће да је врх напредњака дошао до закључка да је за долазак на власт у Србији поред подршке народа пожељно имати и подршку амбасадора. Па одатле онда недостатак јасних ставова и програма јер би њихово постојање нужно наљутило неког, а потребна је подршка и једних и других. Сетимо се сада Милорада Додика, био је миљеник Вашингтона за кога је чак и Медлин Олбрајт рекла да је „дашак свежег ветра“. Међутим, тај исти Милорад Додик је човек који је зауставио пропадање и нестајање Републике Српске и тренутно је последња линија нашег отпора. Да ли можда Вучић и Николић калкулишу не би ли лакше дошли на власт па тек онда скинули рукавице?



Дакле напредњаци тешко да су исти као и ДС, они су или бољи или гори њих. Шанса да су исти је заиста мала, отприлике колика и шанса да у рулету лоптица падне баш на 0. За оне који не знају на точку рулета налазе се бројеви од 0 до 36 с тим што су сви бројеве осим 0 црвене или црне боје. Глас за СНС је као играње на боју у рулету, постоји шанса да се добије, али постоји и (већа) могућност да се изгуби. Тако да треба добро размислити коме дати глас на иборима који се полако ближе. Ја лично нисам љубитељ коцкања, нарочито не у своју државу.



[1] http://www.blic.rs/Vesti/Politika/219414/Tomislav-Nikolic-Izrucio-bih-Ratka-Mladica

[2] http://www.politika.rs/vesti/najnovije-vesti/NIKOLIC-STATUT-VOJVODINE-JE-PROTIV-USTAVA-i76956.lt.html

[3] http://www.blic.rs/Vesti/Politika/126923/Savez-sa-Pastorom-posle-izbora

[4] http://www.sns.org.rs/%D1%81%D1%80/srpska-napredna-stranka-u-medijima/113-2010-06-04-22-17-07/2609--srpska-napredna-stranka-avgust.html

[5] http://www.blic.rs/Vesti/Politika/206132/Vucic-Predociti-gradjanima-tekst-rezolucije-o-Kosovu

[6] http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Tadiceva-politika-nije-losha-samo-se-ne-sprovodi.sr.html
 


Powered by blog.rs