Desna Misao

Црногорско ‚‚националнo” и српско народно питање

Politički život — Аутор desnamisao @ 16:34

Пише: Никола Цветановић

 

 

 

 

 

Црна Гора и Србија су две државе у којима живи исти народ. Исти језик, вера, исти се свеци славе. Обичаји слични, разлике су нормалне, регионалног карактера.

 

Овим речима се чак и данас могу описати две старе балканске државе и њихови народи. Некада се тај народ, србијанско-црногорски, звао једним -српским- именом. Данас је ситуација другачија, имамо двоименост народа. Међутим, та двоименост данас доводи до неких незамисливих парадокса и до нездравих односа између негдашња ,,два ока у глави”.

 

У наредном излагању, покушаћу да те односе анализирам, а затим и да понудим евентуалне начине за решавање србијанско-црногорског проблема. Нећу улазити у историјске анализе и наводити опште познате и доказане историјске чињенице. За садашњост мислим да је довољно и оно што сам навео у првом пасусу.

 

Међутим, ипак је нужно позабавити се историјом, да би се открио корен проблема.

Дветнаести век, век националног буђења, овде ћу оставити по страни, јер, како сам, рекао, у проверене и доказане историјске чињенице нећу улазити.

Почнимо од почетка 20. века и првих назнака србијанско-црногорских трвења и поменимо бомбашку аферу где црногорски књаз Никола оптужује званичну Србију за покушај атентата на њега. Што се тиче Првог светског рата и Балканских ратова, ту се већ отвара простор за ширу анализу. Књига ,,Ђенерал-један народ, а два краља” Милета Кордића може да послужи као једна добра илустрација тадашњих збивања и србијанско-црногорских односа.

У вези са уједињењем и стварање Краљевине СХС има пар догађаја, који су, може бити, детерминисали будуће односе Србије и Црне Горе. Поменућу неке од њих. Први је збацивање династије Петровић и протеривање краља Николе из земље, а други и, по мом мишљењу, не мање важан је следећи. Црногорски официри су у новоствореној југословенској војсци, може се с правом рећи, деградирани. Свима је чин враћен степен ниже из разлога, парафразирам, ‚,недовољне техничке обучености и несавремености црногорске војске. С друге стране, хрватским и словеначким официрима су чинови признати, упркос томе што се велика већина њих борила на страни Хабсбуршке монархије. При овоме што је речено, морају се имати у виду схватања тадашњих Црногораца.

Кад је у питању први разлог, збацивање династије Петровића и протеривање краља Николе, укратко се може рећи следеће. Добар део Црногораца је остао овим чином тешко погођен. Када се има у виду да је краљ Никола владао скоро 70(1860-1918) година и када се има у виду карактер његове владавине и оно што је за Црну Гору учинио, не чуди зашто је то тако. За Црногорце краљ Никола није био ни краљ ни књаз, они су га звали ,,господар”, слепо му били одани и верни. С друге стране, био је деда краљу Александру, а овај га је, како је тај поступак народ тада тумачио, протерао из земље узурпиравши његова права. Зна се колико је наш народ (поготово у горштачким крајевима) некада поштовао породичне вредности и породичну хијерархију. Ово им је сигурно изгледало као катастрофа. На овом месту се мора рећи да, наравно, ни краљ Никола није био идеалан, многи виђени Црногорци (на пример,сердар Јанко Вукотић) су му замерали бег из земље и црногорску капитулацију. Кружиле су и гласине да је са Аустријом тајно преговарао о сепаратном миру. Тада се народ у Црној Гори први пут поделио што је дошло до изражаја на Подгоричкој скупштини. Наравно и на сву срећу, народ се није национално поделио, али се поделио на присталице уједињења( ,,бјелаше) и присталице династије Петровић и противнике безусловног уједнињења са Србијом ( ,,зеленаше ).

Што се тиче другог разлога- деградације црногорских официра на првом месту се може логички констатовати следеће. Неприродно и ненормално је да се војсци која је штитила србијанску одступницу код Мојковца  и која се у балканским ратовима борила раме уз раме са србијанском војском, чинови не признају, а да се признају чинови официрима поражене војске ( хрватским и словеначким). На тај начин су победници овом увредом постали поражени, а побеђени су, уместо да се казне, награђени. Шта су о овом чину мислили црногорски народ и официри, можемо само да претпостављамо.

На ред долази и Божићна побуна. Њу присталице данашње црногорске нације као посебне наводе као национални устанак Црногораца. Наравно, као што сам рекао, нећу цитирати саме зеленашке прваке, вођу Божићне побуне, то овде није тема. О томе постоји обиље документације и на интернету, постоји и пасош Крста Поповића, итд... Рећи ћу само да је у питању чисто династичка борба. Присталице Петровића против уједињења и Карађорђевића. Ништа што већ много пута није виђено у европској историји. Међутим, многи извори наводе бруталност србијанских жандарма приликом гушења побуне. Може се рећи да је, у неку руку и ово имало одређеног утицаја.

Затим на ред долази Други светски рат, после кога ,,настаје” модерна црногорска нација, ако се то може тако назвати. Под наводницима, јер није познат случај да је нека нација настала на основу једног текста једног човека. Следи период од неких 40-ак година после кога се, као крајњи резултат свега јавља податак, у попису становништва из 1991., о неких 90% Црногораца по националности у Црној Гори.

 

Међутим, и поред овог податка, ипак је та Црна Гора у неком смислу остала,  условно речено, српска, што је потврђено на референдуму као народна воља да се остане у Југославији са Србијом. Такође, симболи Црне Горе, у првом реду њена застава, остали су нетакнути. С друге стране, са увођењем вишестраначја, већ тада у Црној Гори јавља се једна групација (Либерални савез Црне Горе), тада маргинална, која своју идеологију базира на тековинама рада Секуле Дрљевића и која и тада заступа тезу о државној и националној самосталности Црне Горе и то у смислу конфронтације према тзв. ,,великосрпској” политици и званичној Србији. Оснива се и НВО ,,Црногорска православна црква”. Ова групацијe су остале углавном маргиналне(пре свега, ЛСЦГ), али је њихову политику и идеолошке темеље  црногорска државна елита у једном трнутку преузела да би очврснула своје позиције према Милошевићу и изашла испод његовог скута. Од тада (негде 1997), па до данас се стање изменило и дошло се до нездравих и неприродних односа сада већ Срба и Црногораца.

 

 

Данас је ситуација следећа.

 

У Црној Гори је званичан језик ,,црногорски”. Један политички исконструисан, а пре свега, ненаучни појам који ће највероватније доживети фијаско, у првом реду јер формирање евентуалног црногорског језика као самосталног није био један спонтан процес, већ као вештачка творевина служи потребама дневне политике. Такође, на делу је духовна репресија. Треба само поменути да су наставници и професори који су одбили да предају прво ,,матерњи”, па затим ,,црногорски” добили отказе.

Постоји ЦПЦ, која је једна агресивна верска заједница коју, успут речено,  води човек избачен из СПЦ. У сталном је сукобу са свештенством Митрополије црногорско-приморске(СПЦ), због  ,,отете имовине црногорске цркве и укидања аутокефалности 1918.”. Онај ко мало боље познаје историју зна да се ради о једној  политикантској конструкцији без реалног утемељења и квази-историјској институцији. С друге стране, њено старешинство не престаје да хушка своје вернике против њихових сународника, па је црногорска јавност често сведок верских сукоба, неретко интервенише и полиција. Државна застава Црне Горе нема везе са историјским државним симболима Црне Горе, већ је верзија некадашње црногорске војне заставе.

Такође, Црна Гора је признала независност Косова. Ово је можда и најзначајнија чињеница, јер је косовски завет, као један од стубова модерне српске нације, вероватно своје упориште имао у Црној Гори барем подједнако као и у Србији, ако не и више. Праћењем црногорске историје 19. века се ово несумњиво може утврдити. Поменимо само песму ,,Онамо, 'намо краља Николе”, којој је централна тема и лајт-мотив ослобођење Метохије и Косова. Тим чином, признавањем независности Косова је, из црногорског државног угла гледања мање важно, не само оштећена Србија(,,нож у леђа”, Вук Јеремић, Министар спољних послова Србије), већ је, што је за модерне Црногорце много важније, покидана историјска веза са деветнаестовековном Црном Гором и прекинут духовни континуитет црногорске државности.

 

У суштини, све ово наведено, дакле: црногорски језик, Црногорска православна црква, описана државна застава и признање Косова, су чињенице које грубо кидају историјске и духовне везе са деветнаестовековном Црном Гором, мада је кидање тих веза најочитије у случају признања независности Косова. Како је рекао један црногорски опозициони политичар, парафразирам: ,,Црна Гора је држава која последња треба да призна независност Косова и то буквално последња, после Србије”. Оваква политика се у Црној Гори представља као национални, односно државни интерес. Међутим, оваква политика у неку руку, представља самонегацију, првенствено дугорочно посматрано, а покушаћу да објасним и на који начин.

Наиме, последње две деценије имамо на Балкану појаву стварања нација, а ја бих га лично назвао ,,креирањем нација, као да је у питању неки научни есперимент и то из природних наука. Овом приликом, имам у виду бошњачку, македонску и црногорску нацију. У овом процесу у различитим државама постоји нешто заједничко, као шаблон. Прва и најважнија заједничка ствар, из које произлазе све остале, је што елите све три новостворене нације стварање сопствених националних идентитета  заснивају на еманципацији од српског етноса. У БЈР Македонији је ситуација специфична, али неће се овде то помињати, није тема. Ова појава је управо најизраженија у Црној Гори, што је и разумљиво, имајући и виду историјске податке.  Друга ствар, је што елите нових нација покушавају да докажу историчност својих нација, при том залазећи средњевековне списе( неки и даље, у период пре н.е.), доказујући да су њихове ,,нације”-као да о појму нације може да се говори пре 17. и 18. века- настале још тада, у средњем веку. Наравно, пошто је овакве ствари немогуће доказати, јер су у питању пуке ненаучне и политикантске конструкције, научне елите новостворених нација су, по природи ствари, принуђене да се служе фалсификацијом и кривотворењем чињеница. Трећа ствар, са којом завршавам овај део излагања, је креација ,,сопствених народних језика”. Првенствено имам у виду црногорски и босански језик, ситуација с македонским је специфична. Апсурдност овог трећег чиниоца у ,,прављењу -намерно не кажем стварању, јер је стварање спонтан процес- нација је најизраженија.

 

Поменуто је да самонегација тешко може представљати национални интерес. Модерни Црногорци, за разлику од Бошњака и Македонаца, могу, када би хтели, да заснују тезу о сопственој нацији на много здравијим темељима од Бошњака и Македонаца, а најважнији резлог томе је што у 19. веку постоји држава Црна Гора са са својим правним поретком, својом државном елитом и војском. Међутим, те везе се кидају и Црногоррци се доводе у исти ранг са новим балканским инстант-нацијама.

 

Kонстатоваћу следеће. Црногорски Срби су имали другачији државотворни пут од Србијанаца. Иако се може, на научној бази, основано тврдити да Црна Гора до светог Петра Цетињског није била држава, нити је, дo књаза Данила, имала династију, све то пада у воду, јер Црногорци у својој свести имају то да никада нису робовали и да су увек имали државу. Та историјска свест је оно што их је увек дефинисало, чак и пре националне шизме и не да се променити без великих тешкоћа, лично сматрам да нема ни потребе. Касније, кроз ослободилачке ратове и блиставе победе црногорског оружја, свест о посебности се још више појачавала, тада још увек као свест о томе да су Црногорци неки Срби који су виши, јачи и бољи од осталих. Појам ,,Црногорац, тада није означавао националну, а, усуђујем се да кажем, чак ни регионалну припадност, у следећем смислу. ,,Црногорац” је, могао бих да закључим, био појам, који у моралном смислу значи следеће: Црногорац је онај који се после пропасти српског царства склонио у брда, који никад није пао под Турке, сачувао предачку веру, који је слика и прилика Обилића и других косовских јунака, предводник српства у осветничком походу на Косово, најбољи Србин, јуначки и ратнички узор и идеал осталим Србима.

Тако да, чак и ако бисмо хтели да говоримо о Црногорској нацији као посебној( али и даље о Црногорцима као делу српског народа)*, мислим да је исправније да узмемо неке датуме из црногорске државне историје као што су, на пример, успостављање наследне књажевине, признање независности на Берлинском конгресу, проглашење краљевине или неки сличан датум. То због тога што ови датуми суштински означавају државну еманципацију и афирмацију Црне Горе.

Све остале конструкције су извештачене: географски појам Црна Гора у средњем веку не постоји- тако ни Црногорци(као ни Србијанци или Крајишници); нација не може настати тако што се део народа одједном (читај: после уједињења 1918) ,,наљути” на други део својих сународника; нација, такође, не може настати у ,,револуционарној борби”(читај: Милован Ђилас) која нема национални, већ класни карактер.

 

С друге стране, Црна Гора је била под, пре свега политичким, али и културним утицајем Србије, због тога што се много Црногораца, као што је и данас случај, школовало у Србији, тј. Београду. Такође, ко год зна нешто о правној историји, зна, рецимо, да је црногорски устав из 1905. донет по узору на србијански из 1869. Ово није ништа ненормално, будући да је Србија била много развијенија као држава, због веће површине, конфигурације терена, броја становништва- дакле, због неупоредиво бројнијих природних и друштвених ресурса.

 

На овом месту вратићу се на дефиницију с почетка текста: ,,Црна Гора и Србија су две државе у којима живи исти народ. Исти језик, вера, исти се свеци славе. Обичаји слични, разлике су нормалне, регионалног карактера. Овој дефиницији ћу придодати још један елемент, можда и најважнији. У данашњој Србији живи релативно мали број људи који у свом породичном стаблу не би нашли неког ко није из Црне Горе. Дакле, у питању је крва веза. Не сама крвна веза по себи, већ свест о истој, је у ствари јако важна ствар која би суштински требало да допринесе тачности тврдње из првог пасуса у тексту. На разбијању ове свести су нехотице заједнички радили и Србијанци и Црногорци пренаглашеном етатистичком политиком и пренаглашеним истицањем разлика што је довело, у негдашњој заједничкој држави, до регионалног партикуларизма и до, данас, неприродне србијанско-црногорске шизме.

 

Што се тиче питања националног опредељења и националног изјашњавања, за мене је то лична ствар. Свако се изјашњава онако како се осећа. Питање народа је  суштински различито.  Код питања народа важе објективни и спољни критеријуми: језик, религија, обичаји, историјска свест, расне карактеристике, менталитет**. Дакле, за Црногорце и, мало, али не много мање, данашње Бошњаке се објективно може тврдити да припадају српском етносу на основу већине наведених критеријума. Док у случају Бошњака вера представља за сада, а вероватно и за дуго, можда чак и заувек, непремостиву препреку, код Црногораца ни то не постоји, осим ако се има у вицу псеудо-религијска институција ЦПЦ. Дакле, још једанпут ћу поновити и нико ме у супротно не може убедити, данашњи Срби и Црногорци су исти народ у две државе.

 

Када су у питању даље перспективе србијанско-црногорских односа и евентуално решавање овог проблема, размишљам на следећи начин. Данас многи мисле да је Црногорцима довољно доказивати да су Срби. Црногорци су Срби и тачка. Ово бих лично назвао неозбиљним и нетактичним приступом, који, код људи какви су Црногорци, не код свих наравно, ствара само инат и у том смислу је такав приступ решавања овог питања крајње неконструктиван. За полазну основу се може узети оно што је и данас несумњиво заједничко народу Србије и Црне Горе: језик, вера, обичаји и крвне везе.

Нека и даље опстаје двоименост народа, у смислу националног опредељења, али нека се поново успостави свест о заједничком идентитету, која је постојала у 19. веку. Парадоксално је да су Србија и Црна Гора као одвојене државе биле ближе него икада у заједничкој држави. Илустративан пример за ову тврдњу је то да је Црна Гора објавила рат Аустрији одмах пошто је ова објавила рат Србији и то на притисак народа. Дакле, не мислим да је заједничка држава нужан предуслов за решавање уопште српског питања на Балкану. Нека остану и две одвојене, али које ће постићи консензус око најосновнијих српских интереса на Балкану(КиМ, Република Српска,итд...).

Што се тиче економије, сматрам да ту треба у потпуности функционисати као једна држава. Србија има природне ресурсе, боље пољопривредне перспективе, више градова као економских центара. Црна Гора има боље туристичке потенцијале, због изласка на море. Требало би извршити унификацију законодавства у области радног права, због мобилности радне снаге и лакшег и бржег економског промета. Такође, било би добро када би суштински, не само на формалном плану, било успостављено стање да у оквирима две државе држављани обе имају идентична права, осим оних која су, по природи ствари, искључиво резервисана за домаће држављане. Када би се ствари на плану економије решиле на овакав начин, могућност евентуалног политичког повезивања у будућности би била много већа.

 

На политичком, верском и културном плану такође треба много порадити.

На политичком плану, како сам већ рекао, није нужно стварање заједничке државе. Нека остану две одвојене, уз следеће мале измене, претежно су у питању измене на црногорској страни. За почетак, нека се врати црногорска државна застава из периода Књажевине и Краљевине Црне Горе са својим бојама(,,црвена, плаветна и бела”). Како је, почетком деведесетих, говорио Мило Ђукановић, нека Црногорци буду поносни на ,,своје српско поријекло и црногорску државност”. Федерација не делује као право решење, јер Србија и Црна Гора као две федералне јединице не могу бити равноправне, зато што је Србија много територијално већа, економски развијенија и њено становништво је много бројније. Могуће је да само као две одвојене државе, као 2 субјекта међународних односа могу бити равноправне, на сличан начин као у 19. веку.

На културном плану, под којим првенствено мислим на језичко питање, требало би  укинути сулуди пројекат црногорског језика и опет, као што је једино природно и нормално, у црногорске школе увести српски. Наравно, нека српски језик поново постане службени језик Црне Горе.

Што се тиче црквеног питања, наравно да је једина права црногорска црква Митрополија црногорско-приморска СПЦ. О ЦПЦ сам већ раније говорио. Међутим, ту би могла и са српске стране да уследи промена, у смислу да се можда Црногорској митрополији додели неки посебан статус.

Промене на србијанској страни би пре свега требало да уследе на плану менталитета, у смислу да се на прави начин схвате, рецимо, речи ,,зеленашких првака да је ,,Црна Гора она земља ђе се сачувала и очувала искра слободе Србинове, али да ,,Црна Гора никад није била, нити ће бити, србијанска провинција”, као и да се, на пример, на правилан начин протумачи писмо краља Николе из егзила где се каже:,,Црна Гора је Црногораца” , што данашњи поборници самосталне црногорске нације, у  смислу конфронтације према српству, истичу као круцијални доказ за своје тврдње.

 

 

Решење је, може бити, у неком, за почетак ни конфедералном повезивању, већ у потпуној економској интеграцији. Та економска интеграција, коју би пратиле црквена и језичка, касније може довести до свачега, чак и до потпуно унитарне државе, али то нико не може да предвиди и нема ни потребе да предвиђа. Поента је да не сме бити трвења и наметнутих решења и то пре свега од стране Србије, као оне која је политички и економски јача која објективно има шире могућности за било какве интервенције уопште. Нека ствари након економске, језичке и црквене интеграције теку спонтано. Предуслов је да постоје одговорне државне елите на обе стране, чега данас нема.

 

Сам сам такође свестан да су ово тешко остварљиве идеје, пре свега због реалних политичких интереса и црногорске и србијанске државне елите. Тако да сматрам да је за овакав приступ потребна политичка зрелост, које, за сада, нема ни на једној ни на другој страни. Међутим, то никако није разлог да се на овоме не ради, пре свега од стране научних србијанских и црногорских кругова и то нужно заједнички, да би се избегла евентуална једностраност. Да се направи заједничко научно тело, нека комисија, која би овом проблему посветила много више редова него што је посвећено у овом тексту. Научне публикације, радови, скупови, чак и под условом  да то потраје много година. Колико год је потребно за налажење решења за превазилажење садашњег неприродног и ненормалног стања. Проблем се мора напасти са више фронтова у смислу да треба ангажовати психологе, социологе, историчаре, политикологе, правнике, итд... Наравно, са обе стране. До правог решења се може доћи само заједнички, проблем могу решити само они који су га и направили, а то су обе стране. Српске интеграције би увек морале да иду испред осталих.

 

 

 

*Мисли се на нацију као политички народ, на западноевропски концепт нације-држава-нација. Као, на пример, Немци и Аустријанци, исти народ у две државе.

 

 

**Мисли се на оно што се може утврдити научним путем, у односу на већину припадника посматране групе. Изузеци су увек могући.

 


Како их није срамота?

Kolumna — Аутор desnamisao @ 21:22

Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

Питање из наслова текста поставио бих дежурним организацијама за заштиту људских права, борцима против угњетавања, који не силазе са малих екрана протеклих десет година. Упућујем га медијима, упућујем га политичарима.

На данашњи дан 2004. године извршено је етничко чишћење Срба на Космету. У тексту на сајту Б92 под насловом „Годишњица мартовског насиља“[1] могу се прочитати неке невероватне ствари. На пример, 17. марта 2004. године на Космету се десило „насиље“ иако су га званичиници НАТО окарактерисали као „етничко чишћење“. Затим, говори се о узроцима „насиља“ и о „демонстрацијама“ које су се претвориле у насиље према Србима. Узрок је троје утопљене албанске деце, што је злочин за који су окривљени Срби (и то неправедно, мада то у тексту не стоји).

У два дана, убијено је 19, а више од 900 људи је повређено. Уништено је или оштећено 35 православних цркава, а неколико хиљада Срба је напустило своје домове.

И то је злочин који носи квалификацију „насиље“, „нереди“. То све ауторима овог срамног текста није било довољно већ су на крају текста напоменули: „Истог дана када је на Косову избило насиље, у вечерњим сатима су у Београду и Нишу запаљене џамије, а у Новом Саду су демолирана стакла седишта Исламске заједнице. "[2]

Наравно, не дâ се наслутити ко је прогоњени а ко прогонитељ – једнако су окривљени. Нити би Албанци прогонили Србе да није било утопљене деце, а и да је тако, то није ништа страшно, пошто и Срби пале џамије по Србији. Дакле, обични, обострани нереди.

Како вас није срамота? Да ли је то објективно извештавање?

Док се свим силама залажете за доношење резолуције о „геноциду у Сребреници“, под изговором „чисте савести“ и „помирења“, овако извештавате о злочинима над Србима?

Претвараћемо се да сам ја „објективан“ новинар и да желим, по истом принципу, да направим објективан извештај о злочину у Сребреници. Замислимо да сам у тексту написао да се у Сребреници догодио злочин који сви остали називају геноцидом. Злочин се догодио након што су Срби испровоцирани зверствима Насера Орића и његових трупа које су по околним селима поубијали српске жене, нејач и старце, те нису чак ни домаће животиње оставили у животу. Шта би било, када бих даље напоменуо, да су након тога, Бошњаци палили српске цркве.

Шта би ми тада одговорили еврореформски медији, савест нашег друштва, сила невладиних организација које се баве људским правима свих осим Срба?

Тужилац и судија исти, окривљени одговара за оно што није починио а џелат пере крваве руке, док ми ликујемо и надамо се Европи, бољој будућности и помирењу. Џелат и жртва, руку под руку, па истом стазом у бољу будућност. Добро каже наш народ: „Ко нас је клео није дангубио“.

Што се тиче невладиних организација и владиних опозиционих парламентарних странака, они ће позивати на одбрану од великосрпске агресије и када на Космету и остатку Србије не буде било више од десет Срба.

Како их није срамота?

[1] http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2010&mm=03&dd=17&nav_id=418235

[2] http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2010&mm=03&dd=17&nav_id=418235

 

 

http://www.nspm.rs/komentar-dana/kako-ih-nije-sramota-q.html
 


(на)То није место за нас

Politički život — Аутор desnamisao @ 16:23

Пише: Дарко Панић

 

 

 

Спиновање представља технологију политичке владавине која подразумева циљано и организовано креирање друштвене атмосфере уз чију помоћ би одређене политичке одлуке у будућности задобиле статус саморазумљивих и опште прихваћених.



Тако смо имали прилике да се осведочимо како је брутална смрт недужног француског младића Бриса Татона имала послужити центрима политичке моћи у покушају да се одређене политичке партије, групе и појединци назову инспираторима, доведу у везу са овим злочином, дискредитују и евентуално, методом медијског линча, ставе ван закона. О неутемељености ових тврдњи заиста је излишно трошити речи. Но, са преласком у нову годину на менију се нашла нова манипулација. Реч је о иницијативи за улазак Србије у НАТО алијансу, што треба да се оствари пузајући, неприметно, а која је манифестована серијом интервјуа поједних партијских првака и министра војног (кога, очигледно, не обавезују акти скупштине о војној неутралности земље) као и изјавама поборника атлантске интерграције у оквиру цивилног сектора. Наравно, како се политичарима мало верује, у овом ешалону су и експерти,''са знањем у глави и Србијом у срцу'', задужени да увере јавност у исправност утврђене политке. Симптоматично је да се сви заговорници уласка наше земље у НАТО савез слажу да одлуку о приступању савезу не треба да донесу грађани већ привредници, експерти и политичари јер ''политичка елита мора да зна све што народ не зна, јер му није ни казан''[1]. Ова чињеница изазива бојазан јер већина земаља чланица НАТО није приликом приступања алијанси тражила мишљење грађана по овом питању. Иза ставова, примерице, ''референдум и избори су скупи изуми'' те ''новац треба утрошити на кориснији начин'' прикрива се ауторитарни начин размишљања и популистича логика.

Крајњи циљ ових јавних иступа је да се већина грађана једнога јутра пробуди са мишљу да НАТО савез и није тако лош те да је будућност наше земље у овој алијанси.

Погледајмо, најпре, који се аргументи користе у прилог атлантске интеграције Србије и колико су они основани. Најпре, каже се да је заговарање неуласка Србије у НАТО антиевропски чин. Опште је познато да добар део чланица ЕУ није саставни део ове алијансе (Финска, Шведска, Аустрија, Ирска, Кипар) па им то не смета да буду европске и демократске. Пре се може рећи да деловање НАТО није у складу са европским вредностима мира и толеранције с обзиром на видљиве и невидљиве ратове које алијанса води широм света а који су праћени огромним бројем цивилних жртава и разарањем цивилне инфраструктуре. Источноевропске земље које су хрлиле у НАТО чиниле су то, подстакнуте негативним искуствима унутар Варшавског пакта, у уверењу да ће тим чланством онеспособити руски утицај. Мада су све ове државе најпре постале чланице НАТО па ЕУ, у изјавама америчких и европских званичника може се уочити да то не мора да буде сценарио и за Србију. Затим, тврдње да је улазак у алијансу од огромног значаја за националну економију или изјава типа ''и Немци су нас у Другом светском рату бомбардовали па смо само десетак година касније ишли тамо као гастарбајтери''[2] звуче неубедљиво ако не и несувисло. За успех економије једне државе од пресудне су важности: политичка стабилност, одсуство корупције, јака инфраструктура и економске олакшице, а не чланство у војном савезу. Овде се ради о класичној замени теза. Такође, чланство у НАТО нема везе са билатералном економском сарадњом са њеним чланицама. То су два потпуно одвојена питања. Када већ помињемо економске аспекте, превиђа се да би Србија, у случају чланства у алијанси, морала значајно да повећа војни буџет не би ли достигла НАТО стандарде. Ово подразумева куповину наоружања из иностранства чиме се на директан начин угрожава домаћа војна индустрија. Постоји и чланарина у савезу која за Хрватску, поменимо, износи три милиона евра.

Констатација да би се неуласком у НАТО Србија нашла потенцијално у непријатељском окружењу имала би смисла да је Србија чланица неког другог војног савеза. Данас се ниједан рат не може повести без барем прећутне сагласности Сједињених Држава те је за војно и економски слабе државе важно да негују коректне односе са овом супер-силом, а то се може и без учешћа у НАТО.

Разлози за неулазак наше земље у НАТО су бројни. С обзиром да је оштрица алијансе данас уперена против Русије (у перспективи и против Кине), логично је очекивати да би арсенали ових велесила, у случају заоштравања глобалних односа, били уперени ка источноевропским чланицама НАТО, најпре. Улазак у алијансу одразио би се крајње негативно на односе са Руском Ферерацијом, посебно у светлу недвосмислене и снажне руске подршке српској позицији у погледу Косова и Метохије.

Иза НАТО пакта стоје САД а иза САД-а стоје највеће мултинационалне корпорације. Овим корпорацијама ратови су неопходни јер су, у њиховим очима, ратови замајац економског раста. Ратови значе реализацију производа војне индустрије, ратовима се освајају нова тржишта, ратовима се отимају туђи енергенти и сировине, ратовима се експлоатише окупирано становништво. Поред огромних цивилних жртава током агресија (Ирак, Авганистан), готово свакодневно гледамо како нове жртве падају као последица нестабилности насталих након интервенција. Због свега тога исламски екстремисти и терористи сматрају да су државе чланице савеза легитимна мета.

Премда НАТО формално негује прицип консензуса држава чланица приликом одлучивања, није тајна да чланице друге или треће лиге савеза трпе бројне притиске ради саглашавања и пристанка на политику Вашингтона. Тако би, у случају уласка Србије у алијансу, Војска Србије добила вазални статус стога што власти наше земље не би могле да се одупру захтевима да се помогне ''међународним снагам'' у кризним жариштима. Тиме би српска држава постала империјалистички саучесник давајући сигуран алиби америчком експанзионизму.

Најзад, оружје НАТО било је употребљено против српског народа са обе стране Дрине. Поменимо бомбардовање положаја Војске Републике Српске током грађанског рата у БиХ. Последица интервенције на СР Југославију је комадање Србије и етничко чишћење систематски употребљено против неалбанског становништва на КиМ. Ни деценију након интервенције челници савеза не налазе за сходно да изразе кајање и упуте извињење за бројне цивилне жртве током агресије а камоли да процесуирају виновнике ратних злочина из својих редова. Ако питате функционере НАТО, та је операција била у складу са међународним правом. Поставља се питање: ако је српски народ, благо речено, унесрећен од стране НАТО пакта, зар ће тај исти народ да буде асистент у будућем унесрећавању других народа и региона? Дубоко верујемо да неће. Стога је програм партнерство за мир права мера сарадње наше земље са овим савезом. Дефинитивно, НАТО није место за нас.



[1] http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/95970/

[2] http://www.alo.rs/vesti/23186/Srbi_brdani_nece_u_NATO

 

 

http://www.vidovdan.org/arhiva/article2516.html 

 

 

 

 


Министар нас опет свађа са светом

Politički život — Аутор desnamisao @ 21:14

Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

 

Добро вече. Слушате најновије вести.

Министар иностраних послова је извршио криминалан акт уперен против европске будућности ове земље и доказао да Србија није направила отклон од погубне Милошевићевске политике. Србија и дан-данас има претензије на југословенске покрајине Космет и Војводину!

Његова изјава да Срби неће изабрати ЕУ уколико то значи одустајање од Космета ражестила је све домаће безалтернативне европејце а растужила наше пријатеље у свету. Каква дрскост и безобразлук – зар после свега што су нам наши западни пријатељи учинили не желимо да се одрекнемо још неких делова државе? Каква незахвалност! Опет нас свађа са светом!

Прво нас је најавом контратужбе посвађао са Хрватском, а сада ово. Не само што је посвађао наша два братска народа него нас је сада посвађао и са остатком слободољубивог света. Недопустиво.

Зар тако да вратимо доброчинство? Какав смо ми то народ?

Ми смо народ лудака, просјака и убица, како је Кушнер назвао све оне који се распитују о трговини људских органа на Космету. То нам је човек пријатељски поручио, добронамерно, готово очински.

Након Мартија Ахтисарија и Барака Обаме, предосећам да ће следећи нобеловац бити баш Кушнер. Добиће Нобелову награду за мир. Допринео је стабилизацији балканских прилика. Главни проповедник мира је свакако његов блиски савезник, познати хуманитарац Хашим „Змија“ Тачи. Надимак су му од милоште наденули неалбанци које је овај познати хуманитарац усрећио.

Док у Тутину гине полицајац на дужности, а личне карте се издају на арапском, дотле у Београду имамо шпалир и црвени тепих за наше хероје, праве представнике народа, наше великане, наше миле посланике. Читаву фешту и свечаност плаћа њихов захвални народ.

А у „кругу двојке“ у току је бујање озлојеђености изазвано хапшењем анархиста који су, како рече њихов предводник, ухапшени због својих „прогресивних идеја“. Сва „либерална проевропска Србија“ устала је на ноге у покушају да заштити наше суграђане, познату „београдску шесторку“, млађане борце за људска права који су бацали молотовљеве коктеле на грчку амбасаду у име солидарности са ухапшеним грчким анархистом. И тако се догодило немогуће – империјалисти су заштитили млађане антиимперијалисте!

За њих имају пуно разумевање. Заблудела дечица нису знала шта чине, та немојмо их сувишно казнити. Међутим, оне ултрадесничаре и хулигане све треба похапсити и осудити на вишегодишње робије. Покојни Зоран Вујовић је, по њима, сам жртва сопствене жеље да „мучки нападне америчку амбасаду“ док су анархисти „само изражавали протест у знак солидарности“.

Главна су тема наводи да је „београдска шесторка“ злостављана у затвору, док снимак хапшења Мише Вацића, на коме се јасно види да га полицајци даве и ударају главу о ауто, званично не постоји. То је прави либерални дух!

Двоструки стандарди, лицемерје, искључивост.

Да се разумемо, свакако јесам за поштовање права у свим случајевима. Међутим, правила морају да важе једнако за све и не могу медијима једни бити милији од других.

Шта тек рећи о доношењу резолуције о злочину у Сребреници? Колико сам разумео председницу парламента, нама нико не тражи да је донесемо али би то био доказ „нашег европског опредељења“ и „отклон од злочина“. Занимљиво.

Чудно је како нико није обратио пажњу на потез Турске. Нешто не видех да су Турци признали геноцид над Јерменима (а то је, за разлику од Сребренице, несумњиво био геноцид) у име лепше будућности и чисте савести. Не, ја мислим да га управо због будућности и не признају.

Ипак мислим да је најинтересантнија вест проглашење Мила Ђукановића за протектора Европске академије наука.

Да није тужно, било би смешно.

До нових вести из европске Србије – лаку ноћ.

 

http://www.nspm.rs/komentar-dana/dobro-vece-slusate-najnovije-vesti.html 


Powered by blog.rs