Desna Misao

ТОТАЛИТАРИЗАМ РЕЖИМСКОГ ХОМОСЕКСУАЛИЗМА

Politički život — Аутор desnamisao @ 14:12

Пише: Стефан Стојков

 

 

 

 

 

Иако је већ узаврела атмосфера у вези најављене тзв. Геј параде у Београду за 10.октобар, чини се да ће наредних недеља ствари бити још врелије. Иако је опште познато да садашњи антисрпски режим бескрупулозно уништава земљу, то му не смета да да прећутну подршку одржавању ове скарадне манифестације. Иако постоје појединци који су режимски људи, а отворено заступају одржавање овакве манифестације, ствар која целу ситацију чини гором јеста да су неки од тих појединаца људи виско позиционирани у институцијама власти.

         Успешна режимска политика блокаде свих медија онима који не говоре како би се режиму Бориса Броза свидело не даје баш резултате, како су мајстори евроунијатске цензуре рачунали. Народно незадовољство све већим и дубљим социјалним проблемима у земљи као и распиривање ватре у немирној и етнички нехомогеној Рашкој области додатно и оправдано брину народ и пројектују још црњу слику општег друшвеног стања ствари. 

       Синоћ је на једној београдској телевизији ипак делимично пробијена медијска блокада и грађани су имали прилике да чују, после ко зна колико времена, и мишљење друге стране, односно оне Србије која на све манипулације и штеточинске потезе власти не жели да зажмури. Марко Караџић, државни секретар министарства за људска и мањинска права у Влади Србије, као један од гостију емисије и један од оних који у власти јавно потпомаже одржавање тзв. Геј параде, показао је коначно своје право лице, јер му количина нервозе није дала да се контролише тако да су гледаоци од њега могли много шта да чују, а нашта је било указивано још много раније од када овај државни секретар представља портпарола геј лобија у Србији. Поред свог непристојног и бахатог наступа, јавно је признао и да је нетолерантан према онима са којима се не слаже. Такође је указао да је министар Чиплић, који му је непосредно надређени, од њега нешто мало толерантнији, а грађанство добро зна да је овај Тадићев министар најмање толерантан према Србима. Иако није изнео ниједан ваљани аргумент зашто би једна оваква антиправославна и неморална лакрдија трабало да се догоди 10. октобра, јасно је профилисао све оне који по његовом мишљењу у Србији делују противно интересима његових евроунијатских ментора који су и били иницијатори (понајвише у финансијском смислу) одржавања тзв. Геј параде (поготово након посете Србији, министра иночаствених послова СР Немачке јавно опредељеног педера). Караџићу, и лобију који он заступа, највише смета што би, можда, у доба одржавања овог неморалног вашара, они који се не слажу са том идејом, могли да изађу и промарширају београдским улицама. Иако олако посеже за појмовима као што је толеранција, грађаснке слободе и људска права овај неквалитетни кадар Тадићеве Владе, у мору неквалитетних кадрова државне администрације, показује да не познаје елементарна правна начела сваког цивилизованог правног поретка која се заснивају на томе да нечије право сеже докле год не угрожава туђе. Ту лекцију је преспавао на Правном факултету јер је морао да оде по доспелу рату од својих гејлоби финансијера!

 

Иако велика већина грађана и одређене неукаљане, а ауторитативне иниститиције у друштву, којих је данас мало, отоворено не подржавају овакве провокације, то ни министру ни његовом канцеларијском љубимцу Караџићу не значи ништа. Они ће спровести (или покушати, као што је и сам Караџић рекао) да до параде дође, па и по цену да се ангажује прекомеран број специјалних полицијских јединица које ће тог дана бити плаћене новцем пореских обвезника, тј. истих оних који се са парадом не слажу. Јер лако је арчити туђи новац, поготово када је то још и у туђем интерсу (или су се ставри можда промениле, па је то постао и заједнички интерес кабинетског пара Чиплић-Караџић).

 

На све ово, агресивне педерско-лезбијске организације јавно вређају православни морал и православне хришћане правећи разноразне скарадне плакате у којима се вређају српска црква, патријарх Павле, православни клир, светосавска традиција и историја. О тим провокацијама најбоље сведоче два плаката: на првом је девојка са фалусом у руци у пози молитве, са минђушама на којима су свеци, као и слика где се двојица мушкараца љубе у уста испред Светосавске цркве и споменика вожду Карађорђу. Изговор оних који уређују интернет сајт на којем се ова скарадштина појавила састојао се од тога да је то последица слободе уметничког изражавања, са чиме се одмах сложио вајни државни секретар Караџић. Овим чином је показао колико је за равноправнсот и поштовање људских права, јер му није важно што неко вређа верска права (која такође спадају у домен људских права уставноправно гледано), али му је стало до тзв. Геј параде и тобоже угорожених права педера и лезбијки.

      Овакав наступ само је најава и увод у то, како ће се антисрпски режим обрачунавати са грађанима Србије и пореским обвезницима, а који се не слажу са оним што представља силовање морала у виду бацања прашине народу у очи док се земља распада, економска криза у земљи продубљује, а грађани доводе у безизлазну беду.

 

 


ПОНОС, ПАРАДЕ И ПОНАВЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ

Politički život — Аутор desnamisao @ 15:48

Пише: Борис Малагурски

 

 

 

Србија није копија неке друге државе. Кад сам био мали, родитељи су ме учили да мислим својом главом, а не да к'о мува без главе пратим друге. Ако ортак скочи у бунар, па нећу и ја. Онда кад чујем од неког речи попут "као цео свет", дође ми да бацим ту особу у бунар. То што "цео свет" нешто ради, није доказ да свет чини добро.






Немам ништа против хомосексуалаца, лезбејки и бисексуалаца. Ко шта ради у спаваћој соби ме не занима. Међутим, имам много тога против "параде поноса" коју жели да организује геј популација Србије. Да почнемо од имена. Какав понос? Понос је нешто што се заслужи, тј. када нешто неко уради чиме може да се поноси. То што су гејови поносни на то што су геј, исто је као да неко каже да је поносан што га привлачи сопствена сестра. Шта он ту може. Е, сад, да се он баш потрудио да му сестра постане привлачна, да је даноноћно гледао у њу и (некако) присиљавао (или убеђивао) себе да му се допадне, па се заљуби у њу, онда нека се поноси што је постигао неки циљ. Исто тако и за гејове - који су они напор уложили да буду геј? Сигуран сам да могу да се поносе за многе друге ствари које су постигли у животу, али не и за саму чињеницу да су геј.



Следеће, грађани Србије углавном не схватају шта су то геј параде. Они мисле да се само окупе гејови и шетају, ништа више. Погледајте мало како изгледају геј параде у Сан Франциску или Ванкуверу. Такве сцене не смеју ни да прикажу на телевизији, или замутне одређене делове, да не би деца видела то, али је из неког разлога сасвим ОК да то могу деца да виде на улици. Те параде су одвратне јер приказују најгоре перверзије као општеприхваћене међу гејовима (па промовишу исте вредности и онима који их посматрају) и никако не стварају лепу слику о геј популацији. Ако Срби мисле да је у питању обична шетња, само је питање времена када ће се параде претворити у оно што видимо у већим градовима Северне Америке. Запамтимо, и у Сан Франциску је геј парада почела као обична шетња.



Једна ствар ми остаје потпуно нејасна и нелогична. Геј популација тврди да жели једнака права и да буду прихваћени у друштву. Како очекују да их друштво прихвати тако што ће они исто то друштво провоцирати? Ако су сада грађани Србије већински против геј параде, шта има да гејови терају инат и још очекују да их сви са смешком дочекају? Уколико гејови желе да их људи заволе, нек' ураде неке корисне акције које ће их промовисати и приказати у добром светлу. ОК, чињеница је да постоји одређена дискриминација против њих, али зашто они не одговоре смешком на то и неким лепим актом? Уместо што геј организације у Србији хрле да признају независност Косова, што не оду да помогну Србима на Космету? Одмах би многи променили мишљење о њима. Ако ја хоћу да се допаднем неком друштву, нећу их смарати како они морају да ме поштују и виде као једнаког, јер су то моја грађанска права, већ ћу учинити нешто што ће им бити драго. Зар не би свако тако урадио?



Изгледа да се ради о нечем другом. Кроз историју смо видели да се "борбом за једнакост и права" обично траже привилегије. То смо ваљда до сада научили. Опште је познато да је геј лоби прилично јак на Западу, те да покушава да своје гране прожима кроз наше друштво, промовишући један поремећај. Онај ко жели да се уклопи, не скреће пажњу на себе. Они који скрећу пажњу на себе, желе посебан статус. У овом случају, посебан статус заснован на нечем што, пре свега, није природно. Замислите сутра параду инцеста. Или параду свих живих поремећаја код људи? Бити геј није опредељење. Или сте геј или нисте. Не могу ја сутра да одлучим да ми се допадају мушкарци. Сви који другачије тврде, имају неке мотиве. А моћ и финансијски просперитет је увек јак мотив код многих.



И на крају, желим нешто да кажем добронамерном делу геј популације Србије. Фрањо (не Туђман, већ Асишки) једном је рекао: "Господе, подари ми снагу да променим оне ствари које могу, спокој да прихватим оне ствари које не могу променити и мудрост да приметим разлику између тих двеју ствари". Ако желите да вас грађани Србије заволе, будите добри и конструктивни чланови српске заједнице и заволеће вас. Немојте непотребно провоцирати људе нереалним хировима, нећете на тај начин никако стећи симпатије. Тако можда стекнете симпатије Американаца, али ви живите у Србији. А Србија није копија неке друге државе.
 


Зашто Бошњаци не препознају Србију као своју? А зашто Срби?

Politički život — Аутор desnamisao @ 14:41

Пише: Милан Дамјанац





Зато што је Србија двоструко окупирана: власт је окупатор у сферама у којима не би смела да има утицаја, а странци у сферама у којима би српска власт морала да има утицаја



Пролазећи Нушићевом улицом у Београду, приметио сам велики графит: „У 2009. години желим… желим да не желим да одем одавде“. Уколико се човек мало замисли, на ум ће му пасти много разлога због којих неко жели да напусти Србију. Међутим који су то разлози због којих неко жели да не жели да оде одавде?

Биће да тај случај не спада у онај редован – свршени студент, незадовољан ситуацијом, незаинтересован за политику, кога судбина сопствене државе и народа не дотичу превише, жели да оде у земљу која ће више ценити његов таленат. Не. Овај случај упућује на некога ко вероватно воли своју државу и народ, али, и поред тога, жели против своје воље да оде одавде. Запитајмо се о могућим разлозима. Могуће је да не жели да живи у окупираној земљи, у којој је слобода забрањена реч. Могуће је да не може да поднесе њено пропадање и сопствену немоћ да то спречи. Могуће је да не жели да трпи операцију на отвореном мозгу коју му изводе наши еврореформски медији. Могуће је да не жели да се стиди себе и свог народа. Могуће је да нема где и како да изрази свој став. Могуће је да не жели да подиже децу у земљи у којој постоји опасност од нових сукоба и ратова у Војводини и Рашкој области. Могуће је да не жели да живи у земљи у којој, ма колико је волео, не може да нађе чак ни непристојан посао, пошто је економска ситуација, посебно у јужној Србији, налик на Занзибарску. Народ је све сиромашнији, деца и пензионери претурају по контејнерима, на телевизији слушамо бајке, а политичари се башкаре у велелепним вилама које су зарадиле служећи народним интересима.

Размишљајући о могућим мотивима те непознате особе, кренуо сам ка Зеленом венцу. Тамо сам срео групу познаника. У разговору сазнам да много присутних „војвођана“ не види ништа лоше у отцепљењу од Србије. Кажу тиме ће се удаљити од Београда и живети у бољој економској ситуацији. Објаснити њима да је београдизација исто што и новосадизација наликује на изигравање Сизифа. Чак и да схвате, поверовати неће. Телевизија каже друкчије. Затим сазнам да је председник владе АП Војводине (е, само јој је термин „влада“ фалио) отворио мост и открио таблу са својим именом.

ЈА САМ СРПКИЊА Пао ми је на памет један мали социолошки експеримент. Замолим све девојке из нашег друштва да једна по једна, ради експеримента, изјави: „Ја сам Српкиња“, и објасни како се у том моменту осећала. Истраживање је дало интересанте резултате. Од дванаест Српкиња само је једна успела да ту реч изговори са поносом, а и та једна је студенткиња из Невесиња, из Републике Српске. Све остале су тешком муком преко језика преламале ту реч објашњавајући да су се осећале „ретроградно, фашистички, бљутаво и одвратно“ . Експеримент је у потпуности успео. Да је Фројд још увек жив, верујем да би имао шта да каже о свему овоме.

Хајде да се запитамо- шта смо ми то учинили и шта је нама учињено те се стидимо самих себе? Зашто се млада Српкиња стиди да изговори било шта што има везе са њеним националним идентитетом. Можда је то делом због тога што Ви, драги читаоци, сада, док читате ове редове, покушавате да се сетите када је последњи пут неко у медијима поменуо израз „Српкиња“. Можда Вам сам израз делује далеко и необично? Одавно га нисте чули? Не знате шта да мислите о таквом изразу? Верујем да неки представник евроунијашке мантре који чита ове редове сада преживљава велике трауме. Да ли сам ја фашиста због коришћења оваквог израза, пита се он? Пишем ћирилицом? Српски сам патриота? Зашто желим да део наших грађанки преименујем?

Шта се то чини са српским идентитетом, шта се то чини са нашим здравим разумом, па у миру и тишини пристајемо на окупацију, ћутање и заборав?

***

ОВО ЈЕ ТУРСКА Сурфујући интернетом, налетео сам на страницу Мешихата у Србији. Пазите шта се каже о дешавањима у Новом Пазару након утакмице Србија-Турска: „Побједничка атмосфера Турске репрезентације најбоље се синоћ осјетила у Новом Пазару, у Санџаку. Око хиљаду грађана, углавном младих, окупило се на централном градском тргу у Новом Пазару да прославе побједу кошаркаша Турске над Србијом у Истанбулу. Они су носили турске заставе и скандирају „Ово је Турска“, ”Турска је шампион” и “Аллаху екбер” .Град освојен аутомобилима, сиренама и заставама Турске и Санџака.

Као основне разлоге за весеље Санџаклије су истакли да навијају за Турску јер не прихватају химну „Боже правде“ пошто се у њој спомињу само српске земље и српски род, због српске заставе на којој се налази „кокарда“, коју су носили четници и зато што се на њој налазе само српски симболи и да не постоји ништа привлачно за Бошњаке у таквој симболици, већ напротив, подсјећа на стравична дешавања из прошлости.“

Објаснише нам наши грађани зашто навијају против матичне земље. Није, дакле, у питању навијање за своју земљу, као што Срби из Републике Српске навијају за Србију, већ навијање против сопствене земље зато што се са њом не могу идентификовати. Има ли земље у свету где минорна национална мањина (мада би и о њиховом националном идентитету имало шта да се каже) може да условљава државу? И шта би са покличем „Ово је Турска“? И то је део навијања, је ли?

ТО ИМА САМО У СРБИЈИ Имајући у виду да је држава дозволила једном муфтији да се директно умеша у политику и злоупотреби муслимане у циљу промоције једне националне мањине (шта ћемо са Србима муслиманима и Горанцима), очекујем да се дозволи и, на пример, Амфилохију Радовићу или патријарху српском Иринеју исто право. Како то може за једне, а за друге не? И како то муслимане вређа кокарда, а Србе не вређа транспарент на стадиону Новог Пазара озлоглашеном крвнику, нацисти и злочинцу Аћифу Ефендији? Шта би се догодило у Хрватској уколико би нека минорна национална мањина (већину су протерали) учинила исто под изговором да је под шаховницом вршен геноцид у Дугом Светском рату? Можете ли да замислите реакцију хрватске државе? Ја само знам да је Србија једина земља у свету која је овакву поруку у стању да истрпи.

А тек несрећни председник једне минорне опозиционе странке који подржава овакве двоструке стандарде је пре за жаљење, него за анализу.

У питању је тоталитарни поредак и окупација Србије. Власт је окупатор у сферама у којима не би смела да има утицаја, а страни фактор у сферама у којима би српска власт морала да има утицаја.

Питам се која је следећа забавна или образовна емисија коју ћемо имати прилике да гледамо? Или је можда емисија „Здраво, Европо“ довољна.


http://standard.rs/vesti/36-politika/5407-zato-bonjaci-ne-prepoznaju-srbiju-kao-svoju-a-zato-srbi-.html


Принципи

Politički život — Аутор desnamisao @ 00:48

Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

Српска држава је одавно доведена у позицију из које не може да утиче на своју будућност. Институције су неизграђене или подлежу утицајима страних влада, а политичари најчешће представљају само позоришне лутке које играју по туљим жељама. Тешко се шта и може очекивати од државе у којој влада није у могућности да контролише сегменте друштва које треба да контролише, али јесте у могућности да контролише сегменте друштва које не сме да контролише. У тим условима, једино преостаје постепено изградити институције, национални план и програм који би с временом довели до бољитка.

Питате се зашто то у Србији није могуће? Одговор је једноставан – услед сујете, умешаности у криминал и мањка храбрости и визије. Сујете, зато што је у Србији немогуће очекивати минимум консензуса на политичкој сцени. Свака партија и сваки лидер понаособ верују да баш они све то могу боље и да се баш они могу одупрети страном утицају, чим се домогну фотеља. Већина дође на власт у европејском заносу, илузијама о спремности запада да нам помогне, а заврши као наново рођене патриоте. И готово сваки на власт долази уз подршку страног фактора који је незадовољан претходником. Тако је било, а тако ће се изгледа и наставити.

Посебна прича је ситуација у Републици Српској. Наједном, сви који су годинама сматрани за националистичке елементе и кочничаре европског пута БиХ из РС су рехабилитовани, враћени у политику и потпомогнути финансијски од стране оних земаља које су их и анатемисале. Најлакше је Србе окренути једне против других.

Шта тек рећи о умешаности у криминал? Могао бих да разумем извесне криминалне радње које чине чланови српских странака. Тешка је економска ситуација, човек се нађе у искушењу и у могућности да на нечастан начин обезбеди породицу. То је тешко контролисати, и такве врсте криминалних активности ће увек постојати, у свакој демократској земљи. Проблем је што је то код нас нешто по себи разумљиво, што само по себи не представља маргиналну већ општу појаву и што нам се држава увек сведе на партијску државу. Да не помињемо што се богаћење врши на рачун националног. Лепо је једном приликом напоменуо Душан Ковачевић: „Србија мора да је најбогатија држава света чим још увек има шта да се опљачка.“

Храброст и визија нам недостају услед објективног страха и поданичког менталитета. Прво смо убеђивани да је добро да се одрекнемо српске идеје у име југословенске, затим да смо успостављањем наводне хегемоније заслужили презрење осталих југословенских народа. Затим смо убеђивани у титоистичке идеале и то након Јасеновца, а затим смо сами себе оптужили за избијање рата.

Све смо то некако преживели. Али ова медијска офанзива у протеклих десет година је у стању да нас дотуче. Балон који је напуњен илузијама о срећној будућности, брзим европским интеграцијама, очувању Космета толико је пренадуван да је питање дана када ће пући. Народ је апатичан и безвољан, а у последње време и забрињавајуће тих.

Јавно мњење је збуњено, а обични људи не виде алтернативу у опозицији нити мисле да било какви и било који будући избори могу донети неку суштинску промену. Данас у расправама готово увек односе победу управо апстиненти. Ко је крив за овакво стање? Можда „онај“, или „они“, или сви ми, или политичка елита која је по чувеној марксистичкој мантри „идеологија је ту да обећа, не да испуни“, обећавала све док није више остало шта да се обећа, и све док није постало отужно слушати излизане приче и гледати људе који више личе на карикатуре него на људе са визијом.

На крају, питају ме људи – шта са Косметом? Ама баш ништа. Питање Космета се не решава у Генералној скупштини нити у оквиру међународног права. Питање Космета се решава у нашим главама и срцима, у колевкама, у школама, у породицама и у обичном говору. Питање Космета се решава у спремности да себе изградимо као људе а нашу државу као озбиљну и способну државу. Питање Космета је стога питање опстанка Србије. Питање Космета је питање опстанка Новог Пазара и Новог Сада. Још важније питање је питање опстанка Републике Српске која сведочи, како једном рече Добрица Ћосић, о праву на истину, на истину о зверствима над Србима и о праведности рата и опстанка. Зато је питање Космета и Републике Српске заправо питање опстанка Крагујевца, Ниша, Врања, Суботице.

Што се тиче саме резолуције, резолуција о којој ће се гласати је толико скандалозна да о њој не вреди трошити речи. Суштина резолуције је да нема суштине. Ја бих операцију „резолуција“ преименовао у „хтели јесмо, смели нисмо“. Мени је лично било сасвим јасно да је идеја спољне политике Србије од старта била подела Космета, или бар неформална подела, евентуално широка аутономија. Уколико се питате зашто смо напрасно пристали на ултиматум – уколико сте прво помислили на реч компромис ето вам доказа колико нас заправо медији иондоктринишу- запитајте се следеће: колика је била улога кризе у Рашкој области у одлучивању да ли прихватити ултиматум или не?

Откуда баш сада запаљиви говори верских лидера, позив на редефинисање положаја „Санџака“, захтев за тзв. „партизанском аутономијом“? Није ли то вештачки изазвана криза споља, управо од оних држава који желе да искористе националне мањине које живе у Србији као притисак на званични Београд? Ко финансира деловање сепаратистичких организација и покрета у Војводини? Нису ли све те организације финансиране из америчког буџета?

Одговор је једноставан. Најлакше је побеђеног противника држати покорним уколико му се око врата намакне омча. Уколико покуша да се извуче, лако ће бити елиминисан.

Све су то зечеви из шешира које извлаче наши западни пријатељи. Немају ону снагу као некада, али и не треба им. Има довољно лакомислених усијаних глава који ће завршити тај посао уместо њих.

Замислимо фиктивну ситуацију у којој Србија прекида преговоре о чланству у ЕУ: Како ће поводом тога реаговати главни град европске регије Војводине?

И докле се више може плесати по жици? Уколико већ морамо да плешемо, признајмо сами себи истину. Нећемо самозаваравањем од непријатеља направити пријатеље, нити ћемо постати део оних који желе да стану на крај нашим националним интересима.

Апатија ме растужује. Тишина ме плаши. Бојим се да одавде нема нормалног и једноставног излаза, али да ће бити некаквих промена – биће их. Некако се осећа промена става обичних људи по питању патриотизма, опстанка, националних интереса.

Ми и јесмо дотакли дно управо зато што нисмо у стању да предвидимо и контролишемо сопствену будућност. Ми нисмо у стању да се одржимо. Време је да бар престанемо да се лажемо – са колена можемо на стопала само уколико осмислимо начин и пут и уколико заједно будемо радили на томе. Уколико и даље свако буде желео да гледа сопствени интерес, узалудно је говорити о издајама. Не може други издати онога ко свакога дана издаје самога себе. Не може други водити битке уместо онога ко не признаје да је поданик сопственога страха.

У том случају, српски народ заслужује и елиту и судбину каква му је намењена. Не може елита бити боља од народа. Милош Обреновић је клечао онда када је иза себе имао усправну Србију. А то и јесте суштина политике. Сун Тзу би рекао: Када си слаб претварај се да си јак, а када си јак да си слаб. Уколико смо већ на коленима, покушајмо да бар делујемо као људи који се држе неких принципа. Уколико нам је спољнополитичко деловање ограничено, бар делујмо непоколебиво, покажимо бар мрву достојанства.

Још само једна ствар – ваљало би направити протест али не испред страних амбасада или испред владе већ испред Српске академије наука и уметности. Уколико чују гласове народа, можда се сете да још постоје.

 

http://www.nspm.rs/politicki-zivot/principi.html 


Борисова победа

Politički život — Аутор desnamisao @ 00:45

Пише: Владимир Пудар

 

 

 

Од 280. до 275. године пре нове ере водио се један рат, који је у историји највише
остао познат захваљујући краљу Пиру и његовој победи. Краљ Пир је победио Римљане,
али је жртва његове војске била толика да је на крају рекао ''Још једна победа и ја сам
изгубио''. Од тада израз ''Пирова победа'' означава велику победу, али са превеликом
ценом.
Испунили су се сви услови да од 2010. године у историју и свакодневни језик уђе
један нови израз, по председнику Србије и његовој политичкој победи пред Генералном
скупштином Уједињених нација. Председник Србије Борис Тадић је остварио победу тако
што је Генерална скупштина усвојила Декларацију. Не могу да за ову Декларацију кажем
да је српска из неколико разлога, а овде ћу набројати само два. Први је то што се у њој ни једном не помиње реч ''Србија''. Ова реч је очигледно сметала ауторима Декларације, јер би указивала да је Србија овде заинтересована страна. Какве везе, по ауторима
Декларације, Србија има са Косовом, то су две одвојене државе. Други разлог се
надовезује на ову последњу реченицу, и то у делу у коме се помињу аутори Декларације.

Да бих декларацију назвао српском, њени аутори би морали да буду представници
Републике Србије. Можда су представници Србије и имали неког удела у писању ове
Декларације, али то су највероватније биле дактилографске услуге. Али то све није битно, битно је да се Декларација усвоји, па каква год. Није битно што се не спомиње Србија, није битно што су је диктирали странци, па није битно ни то што представници тзв. државе Косово поздрављају овакав текст Деклатације. Битно је да се то грађанима Србије представи као нова велика победа Борисове дипломатије.

Погледајмо мало сам текст Декларације, коју ће Генерална скупштина УН усвојити.
Првих 4 – 5 тачака практично ништа и не значе. То је могло да се напише и у једној
реченици. Генерална скупштина прима к знању саветодавно мишљење Међународног
суда правде о једнострано проглашеној независности Косова. Овде не могу да не
приметим погрешан превод назива институције International Court of Justice коју наши
преводиоци упорно преводе Међународни суд правде, иако је правно исправан и сасвим
довољан превод Међународни суд. Шеста тачка има неко значење у делу који каже да се поздравља спремност Европске уније да олакша процес дијалога између страна и да би тај дијалог требао ''унапреди сарадњу, оствари напредак на путу ка Европској унији и
побољша животе људи.''

Ако имамо у виду да је један од услова за приближавање Србије Европској унији успостављање добросуседских односа са тзв. Косовом, јасно је у ком
правцу овај дијалог треба да иде. А стране у тим разговорима би требало да буду представници Републике Србије и представници државе Косово.
Хајде сада да замислимо како је текао процес израде ове Декларације. Сећамо се
како је Србија поднела један текст Декларације и како је онда Вук Јеремић путовао по
свету да тражи подршку за усвајање Декларације. Истина, за тај исти посао се нудио и
Томислав Николић, када је подржао Владину политику у вези Косова и Метохије. Након
тога Србију посећују шефови дипломатија најутицајнијих европских земаља.

Такву част Србија одавно није имала. Прво је дошао Гвидо Вестервелд, шеф немачке дипломатије, а онда и његов британски колега Вилијем Хејг. Након ових посета убеђивали су нас Тадић и Јеремић да Србија није одустала од своје Декларације, нити од њеног текста. Да се Србија ипак сломи била је неопходна Кетрин Ештон, високи представник ЕУ за спољну политику и безбедност. Верујем да је разговор текао овако: Ештон: ''Борисе, донела сам ти текст Декларације коју ћемо заједно предложити Уједињеним нацијама.'' Борис: ''Не пада ми на памет, имамо ми свој текст.'' Ештон: ''Али ово је ултиматум.'' Борис: ''Аха, онда добро.'' Где би била Србија да је кроз историју олако прихватала ултиматуме? Вероватно тамо где ће бити ако настави овако олако да их прихвата.
Шта се дешава на унутрашњем плану у Србији док се води ова ''борба'' на
спољнополитичком. По добро опробаном рецепту измишља се разонода за народ како не
би много размишљали о Космету. Најављују нам одржавање геј параде у Београду, па
изммишљају разне афере како би дискредитовали политичке противнике.

Међутим оно што највише брине је тензија која се ствара у Рашкој области, а коју подгрева Муфтија Зукорлић. Јасно је да Зукорлић не би могао и не би смео овако да се понаша да није добио сигнал или налог неког врло моћног, највероватније ''наших западних пријатеља''.
Забрињавајуће је то што Зукорлићев сценарио подсећа на сценарио у Босни и
Херцеговини са почетка деведесетих године. Зукорлић је већ дошао у фазу да тражи
аутономију и присуство страних посматрача. Реторика Зукорлића и његових сарадника је
такође забрињавајућа, српску полицију назива четницима који су клали у Босни и на
Косову и који су ваљда сада дошли да кољу у Санџаку. Али највише забрињава обећање
Борисово већ поменутој Кетрин Ештон да ће решити проблеме у Санџаку. Ако их буде
решавао као што је решио Косово, тешко нама. После тога ће и Војводина доћи на ред да
је Борис реши.
Да се вратимо на почетак текста, Пира и његову победу. Сличност између Пира и
Бориса је у томе што су и један и други платили превелику цену. Разлика је у томе што је Пир победио, а Борисова авантура се не може никако назвати победом. Наравно осим
када то ради једна маркетиншка агенција, која има највише министара у Влади Србије. Као што Пир после своје победе рече : ''Још једна оваква победа и ја сам изгубио'' , можемо слободно после Борисове победе да кажемо: ''Још једна оваква победа и Србије више нема.''

 


Капитулација

Politički život — Аутор desnamisao @ 00:41

Пише: Драган Марковић

 

 

 

 

Како другачије него изразом „капитулација“ назвати урушавање елементарног националног достојанства српског народа и државе. Прелазак преко такозваних „црвених линија“, које заправо представљају ефектан маркетиншки слоган чија је функција да покаже да за владајући режим постоји доња граница националних интереса коју никад неће прећи, је учињен у току јучерашњег дана! Наравно, реч је о капитулацији Србије која је извршена променом Резолуције коју је Србија поднела Генералној скупштини УН. Суштинске измене Резолуције се огледају у три аспекта:

1. Србија је одустала од захтева да Генерална скупштина осуди једнострану сецесију.

2. Србија је одустала од разговора о свим питањима, укључујући и статусна и сада „поздравља спремност Европске Уније да олакша процес дијалога између страна. Овај дијалог би имао за циљ да унапреди сарадњу, оствари напредак на путу ка Европској Унији и побољша животе људи.“ Очигледно је циљ ових разговора успостављање добросуседске сарадње, а не преговори о статусу.

3. Србија је одустала и од неизмештања овог питања из УН, где имамо сигурне савезнике. Овом Резолуцијом оно се измешта у ЕУ, која нам отима Космет. Овај штетан процес развлашћивања УН започео је распоређивањем ЕУЛЕКС-а, које је подржао српски режим (Јеремићу шта је са планом од 6 тачака?!).

Оваква Резолуција је акт капитулације и представља попуштање под притиском ЕУ и САД. Србија је попустила, иако је јасно да шаргарепе нема, а штап ЕУ и САД није ни приближно јак као што је био 90-их година, пре свега због промене геополитичке позиције и јачања групе земаља које подржавају позиције Србије и које су окупљене у организацији БРИК. Ту се долази до још једног великог проблема: како ће сада земље које подржавају Србију реаговати? Како ће Јеремић моћи да погледа у очи министре (углавном из држава Несврстаних) које је обилазио и убеђивао да подрже српску Резолуцију? Они су подршку обећали упркос великим притисцима САД и ЕУ. Они су под притисцима издржали, али нисмо ми!

Јасно је да су у причи о штапу и шаргарепи, српски властодршци испали магарци. Али шта је са грађанима? Шта после још једног националног понижења у режији режима? Многи позивају на акцију. Хајде прво да видимо колико су кредибилни и респектабилни носиоци националне акције?

1. Српска православна црква је несумњиво институција од највишег значаја и поверења јавности. Међутим, њен утицај је, имајући на уму поверење јавности, несразмерно мали и не може се очекивати да се СПЦ ангажује, чак ни после још једног националног пораза. Нико од СПЦ не очекује да се меша у унутар-страначка питања, али свакако да треба се оглашава поводом значајних државних и националних тема. Нажалост, постоји и неколико (тињајућих?) сукоба у самој СПЦ и сигурно би осуда ове капитулације представљала отварање још једног жаришта. Тако да од СПЦ по овом питању ништа не очекујте, неће се огласити. А ако се и огласи, већ сутрадан ће бити заборављено шта је саопштено.

2. Српска академија наука и уметности. Очекивање да се огласи ова, некада веома угледна, институција представљају чисту утопију. САНУ се једва огласила и поводом усвајања Статута Војводине и та критика се искључиво концентрисала на формирање Војвођанске академије наука и уметности. Нажалост, САНУ је у великој дефанзиви, чак хибернацији, што је у великој мери последица и систематских оптужби да је “Меморандум САНУ био великосрпски пројекат и увод у разбијање Југославије” (што углавном говоре они који га нису ни читали) и да „САНУ стоји иза ратнохушкачке политике Слободана Милошевића“. Али свакако да у САНУ има интелектуалаца од реномеа и кредибилитета, који су друштвено ангажовани и који желе промене поражавајуће политике.

3. Патриотске организације. Многи полажу наде у патриотски НВО сектор, пре свега због велике енергије, спремности на деловање и идеализма, којима су ове организације често вођене. Али, патриотске организације немају довољно чврсту међусобну сарадњу (мада у последње време ту има значајних помака) и немају довољно бројно чланство. Ове организације су медијски маргинализоване или су под медијском баражном ватром, која њихово деловање везује за насиље, екстремизам, уз низ негативних стереотипа.

4. Навијачи. У претходном блогу, истакао сам велику солидарност, спремност на личну жртву и испуњеност националним осећањем као позитивне карактеристике навијачког покрета. Међутим, навијачи немају јединствену идеолошку, а поготово политичку платформу иза које би могли сви да се окупе и крену у друштвену и политичку акцију. Такве ситуације су ретке, али и нејединствени, они свакако могу бити значајна подршка евентуалном окупљању антирежимских снага.

5. Опозиционе и „опозиционе странке“ (које се хвале да би боље спроводиле владајућу политику и програм). О „опозиционим“ странкама нећу трошити речи, али пар речи заслужује оно мало истински опозиционих партија у Србији. Јавност је углавном изгубила поверење у политичке партије, посебно да оне могу нешто озбиљније да промене. Због тога је нужно да опозиција направи још већи отклон од владајућег режима, како би се разлике још јасније нагласиле. Неке од ових странака имају тешкоће да поврате кредибилитет због пропуштених шанси и прокоцканог поверења јавности у прошлости. Ту су лек напоран рад и одлучни ставови, али и признавање сопствених грешака.

Испада да режим нема чега да се плаши и да шта год да уради његове позиције су сигурне. То је само привидно тако. Економска ситуација је тешка, режим је низом неиспуњених обећања и пораза изгубио легитимитет. Велика шанса за промене је у формулисању минималне, али јасне политичке платформе око које би се окупиле истинске опозиционе странке, интелектуалци и патриотске организације. А та минимална платформа за почетак треба да садржи тражење одговорности носилаца режима због великог пораза и пропасти државне политике. Одговорност треба тражити институционалним путем, кроз скупштинску расправу о поверењу Влади, али имајући у виду недемократски карактер актуелне власти и пословничке смицалице, ту одговорност треба тражити и ванинституционалним путем, кроз мирне протесте. Тражење одговорности треба да буде праћено и формулисањем јасне алтернативне политике поменутих актера, за које се искрено надам да ће наредних дана сести за сто и покушати да је усагласе. Ко, ако не ми? Кад, ако не сад?

 

http://www.slobodanjovanovic.org/2010/09/09/dragan-markovic-kapitulacija-2/ 


Демократски „Голи оток"

Kolumna — Аутор desnamisao @ 00:35

Пише: Милан Дамјанац  

 

 

Браћо грађани и сестре грађанке!



Част ми је да вас обавестим да је отворено елитно одмаралиште „Голи оток“. Одмаралиште се налази на периферији Пожаревца, а добило је име по много познатијој институцији која је служила за рехабилитацију и опоравак оних грађана који нису веровали у братство и јединство. Нови комплекс има преко хиљаду потпуно опремљених соба. У свакој соби налази се бетонски кревет, ћебе и кућни љубимци. Услед недостатка простора у собама је дозвољено држати искључиво пацове који временом некима постану и једини пријатељи.

Одмаралиште у свом саставу има и спортске терене, који се састоје од камена и шљунка, затим рекреативну салу за интимне исповести, такозвану „бувару“, затим собу у којој се посматрају актуелни образовно-документарни филмови и упис за редовно учешће у забавним тв емисијама – „Издајник“. Овај комплекс је намењен свима за које је доказано да пате од „слободногмишљеникутиса“, опасне и тешко излечиве болести.

Највећи број наших гостију долази из редова писаца, уметника сваке врсте, аналитичара и реп певача. Након утврђивања дијагнозе , добићете упут за овај божанствени центар. На пријему ће Вас сачекати управник, друг Јоца који ће Вас упутити у свакодневне обавезе, дужности и правила понашања. Након што потпишете писану изјаву да доиста болујете од „слободногмишљеникутиса“, упутиће Вас пред комисију. Комисија је ту да утврди под којим условима и зашто сте одлучили да учините прекршај вербалног деликта, у народу познатог под кодним именом „говор мржње“.

Председник комисије, др Аутономија ће Вас обавестити да су и он и многи други чланови комисије својевремено позивали на насиље. Он сам је својевремено позивао на вешање тадашњег председника, а остали су вређали један део грађанки и грађана. Зато они и знају колико је то тешка и опака болест кад узме маха и зато су они су ту да помогну Вама да не учините истоветну грешку. Не дао Бог да ствари које су они говорили о својим политичким противницима Ви говорите о њима. Зато се свака слободна мисао треба сасећи у зачетку!

Након што успешно прођете прву фазу, биће Вам уручен недељни распоред активности. Доручак почиње у петнаест до пет изјутра, а завршава у десет до пет, након чега започињу вежбе обликовања тела и духа. Имаћете прилику да из прве руке сазнате шта су то и колике су биле Сизифове муке. Циљ је пребацити гомилу камења са једног места на друго и обратно. Ово ћете радити свакога дана по осам сати. Након тога, очекује Вас културно уметничко друштво „Признај“, које ће Вам помоћи да развијете физичку и психичку издржљивост. Затим ћете учествовати у игри „Тренутак истине“ и „Најслабија карика“. Уколико дате одговор који не задовољава водитеље програма, провешћете ноћ у елитном апартману за једну особу под именом „бувара“.

Ту ћете имати прилику да искушате себе и своје способности. Након пар ноћи у овом апартману, пожелећете да сте учесник тв шоу-а „Survivor“.

Основно је да схватите на време – другови европејци су ту да Вам помогну. Они су ту ради Вас. Поштовање свих правила и европских вредности се неће догодити само од себе. Нису они криви што сте Ви стављали свакакве статусе пуне мржње на Фејсбуку и Мајспејсу!

Пре него што одете на спавање, имаћете прилику да на једином тв каналу гледате културно образовне емисије попут: „Зашто се морате стидети самих себе“, „Заборављање историје – пут у боље сутра“, „Одговорност – сва је наша“, „ДА – И ЈА СЕ СТИДИМ!“, „ Пулс правоверног народа“, „Стање недовољно исфрустриране нације“, „Шунд парада“и тд. Након тога, уследиће емитовање неких од поучних велемајсторских дела домаће и светске кинематографије: „Ми смо криви“, „Заслужили смо бомбардовање“, „Агресори заслужују да умру – и ја желим да ме нема!“, „Косово – земља толеранције“, „Лепа и унитарна Босна“ и „Хрватски лијепи Јадран“.

Након првих месец дана, почиње са радом школа која делује у оквиру одмаралишта – „Преваспитавање“. Слушаћете курс из области политике. Курс је подељен у неколико области. У делу о спољној политици, учићете о неизбежности пута у царство земаљско, Европску Унију и то кроз неупитно савезништво са Сједињеним Америчким Државама. У делу о регионалној политици учићете о поштовању туђих и занемаривању сопствених жртава а највећи део ове области биће посвећен правилном и искреном изговарању „извињења у име народа“ као најважнијег сегмента српске регионалне политике. Извињење има више слојева од којих је вредно истаћи колективно жаљење као пожељну компоненту.

Унутрашња политика се темељи на заштити свих интереса спољнополитичких партнера и савезника и то по сваку цену. Уколико будемо довољно дуго и истрајно спроводили овакву политику, наши и непријатељски циљеви ће се поклопити. Свако супротно мишљење не сме добити медијски простор за деловање.

Гости одмаралишта би затим били учесници политичке радионице у којима ће бити подељени у групе. Циљ је дати што више позитивних одговора на постављена питања. Ексклузивно преносимо неке од правилних одговора:

1. Ко је крив за распад СФРЈ? – Мегаломанска великосрпска политика!

2. Који је народ претња стабилности на Балкану? – Срби!

3. Наведите која су то људска права Албанаца систематски кршена на Косову? – Сва!

4. Који је по Вама највећи проблем за мир на Косову? – Опструкција српске мањине која не жели да учествује у власти!

5. Република Српска је...? – Геноцидна творевина!

6. Војводина је...? – Најнапреднији европски део Србије који ће се одвојити уколико за тим буде постојала потреба.

7. Припадници које националности чине највећи проценат у Војводини? – Војвођани и Мађари!

8. СПЦ је...? – Легло великосрпске политике!

9. СПЦ се меша у политику земље а то је...? – апсолутно недопустиво и угрожава секуларни карактер нашега друштва!

10. Муфтија има право да се директно меша у политику зато што...? – Зато што жели да ослаби утицај великосрпског шовинизма и стога му је то допуштено. И у секуларном друштву је понекад добро саслушати верске лидере!

11. Босна и Херцеговина треба да буде централизована држава ради...? – Ради боље функционалности.

12. Србија треба да буде децентрализована држава са мноштвом региона и АП Војводином са извршном, законодавном и судском влашћу ради...? – Ради боље функционалности.

13. Продаја НИС–а Русима је доказ...? – Великоруске политике и жеље Србије да постане руска губернија. НИС смо им поклонили а не продали!

14. Идеја о продаји Телекома Немцима је...? – Добра идеја која ће поспешити нашу сарадњу са Немачком. Цена није важна, важно је партнерство!

15. Када неко у Вашем присуству каже да је Мађар или Мађарица, Енглез или Енглескиња, Ви то...? – Гласно подржавате. Национална припадност и изјашњавање је нормално и важно!

16. Када неко каже да је Србин или Српкиња, Ви...? – Нечувено је помињати те гнусне називе који подсећају на рат, страдања, заосталост и неофашизам. Свако ко то каже пише ћирилицом, обожава Ратка Младића и саучесник је у убиству Бриса Татона. Све то након што је спалио амбасаде. Будимо модерни– будимо грађани и грађанке, немојмо се оптерећивати националном припадношћу у 21 веку.

17. Када посматрате фудбалски меч између Италије и Француске, Ви сте...? – Одушевљени како коментатор све репрезентативце Француске назива Французима без обзира на њихово порекло!

18. Када посматрате меч српске репрезентације...? – Уплашите се када коментатор спомене да су „Срби у нападу“. Ружно је вређати припаднике мањина који играју за Србију, толерантније је рећи да су „наши у нападу“!

19. Онај ко зна и воли да игра коло, зна српске песме и митове је...? – Највећи проблем Србије. Он је зрео за преваспитавање. Такви заостали грађани као он су и упропастили ову земљу!

20. Европа је...? – Једини пут!

Ваш репортер је био гост овог одмаралишта и већ се осећа као друга особа!

Европа нема алтернативу!

 

http://www.nspm.rs/samo-smeh-srbina-spasava/demokratski-goli-otokq.html 


Powered by blog.rs