Desna Misao

Брисел-престоница цивилизације

Politički život — Аутор desnamisao @ 01:14

Пише: Драган Марковић

 

 

 

 

ФК Партизан је успео да се пласира у Лигу шампиона, што је велики успех имајући у виду дешавања у домаћој лиги, репрезентацији и социјално-економску ситуацију у нашој земљи. Међутим, у овом тексту се нећу бавити фудбалом, већ насиљем над навијачима Партизана у Бриселу, престоници Европске Уније и срамном ћутању домаћих политичара и прозападних НВО. Хајде прво да се упознамо с тим шта се десило у уторак у Бриселу.

РТС преноси да су тројица навијача теже повређена. Један је пуштен из болнице са око 15 копчи. Други навијач је остао без ока. Најтеже је прошао Дејан Гламолчак, који је примљен са тешким повредама главе, а његова операција је трајала око осам сати. Очевидац догађаја рекао је да се десетак навијача Партизана шетало Бриселом пре почетка утакмице, када их је напала већа група људи и почела да туче. Човек који је присуствовао догађају рекао је БЕТИ да је тучу посматрало неколико полицајаца који се нису мешали, а пребијање једног од њих описао је као “линч”. Белгијски медији са друге стране, наводе да је група навијача Партизана “провоцирала” и да је то довело до овог великог инцидента. Инциденти су се наставили по завршетку утакмице када су навијачи Андерлехта дуго покушавали да се пробију до групе од око 500 навијача Партизана и са њима се физички обрачунају. Овога пута полиција је интервенисала, користећи водене топове како би спречила навијаче Андерлехта у својој намери.

Зашто све ово спомињем? Подсетићу на трагичне догађаје у септембру 2009. и убиство Бриса Татона. Тада је у Београду, пре утакмице Партизан-Тулуз, брутално претучена група навијача Тулуза, међу којима је био и Брис Татон, који је подлегао повредама. То је био страшан злочин и свако нормалан га осуђује. Међутим, страшно је и што је тај злочин искоришћен од прозападних домаћих НВО организација за велику кампању које је имала неколико циљева:

1. Наметање колективне кривице и осећања ниже вредности код Срба. Такво осећање кривице би трајно спутавало Србе у реализацији легитимних националних интереса, Срби би били изопштени из цивилизацијског поретка, а против њих би онда сва средства била дозвољена. Злочин над Татоном је био само још једна коцкица у склапању тог мозаика који се систематски прави. Чувена Тадићева изјава о “непрекинутој нити насиља”сведочи да је таква парадигма прихваћена и у самом врху власти.

2. Креирање атмосфере у којој ће се забранити одређене националне организације, које се по владајућој догми везују уз насиље, врло често без икаквих основа. При томе се никад не прави разлика између веома различитих (по циљевима, методама) националних организација, већ се све стављају у исту раван.

3. Обрачун са навијачким покретом који, уз мноштво девијација и друштвено неприхватљивог модела понашања, има једну позитивну карактеристику од које владајуће структуре стрепе. Навијачи су спремни на жртву и организовану акцију и испуњени су националним осећајем, што у условима националне фрустрираности и социјалне кризе, свакако плаши владајуће структуре.

4. Стварање услова за организацију геј параде, која је била планирана за 20. септембар.

До момента када пишем овај текст није се огласила ниједна НВО, ниједна политичка странка, а ћуте и градоначелник Београда Ђилас, председник Тадић, министарка спорта, државни секретари Караџић и Хомен, иако су се трагичних септембарских дана практично утркивали ко ће дати више изјава на задату тему. Мада је можда и боље да се не оглашавају да се не би нехотице извинили Белгијанцима што су нас тукли и не позову навијаче да убудуће не провоцирају становнике ЕУ носећи обележја Србије и Партизана. Према мојим сазнањима ниједан политичар у Белгији није се огласио овим поводом, нити постоје иницијативе да се организује “Марш мира”, нити је то тема која доминира медијским простором. Не треба ни спомињати како су одређени медији известили о овом догађају. Неки су га чак ставили у контекст инцидената у Србији по повратку фудбалера, што представља срамно извртање чињеница.

Нажалост, насиље, и то не само у спорту, је свакодневница. Наравно да се против тога треба борити, па и јавним жигосањем те појаве, али никако само репресивним методама и стварањем таквог амбијента у којој се фрустрираност група, које се потпуно маргинализују, само повећава. А изнад свега се поставља питање: докле ће у понашању домаћих политичара и НВО и медијских структура које контролишу, једни критеријуми важити када су жртве Срби, а други када су Срби кривци?

Вероватно све док сви ми, који се с тим не слажемо, будемо ћутали и трпели.

 

 

http://www.slobodanjovanovic.org/2010/08/26/dragan-markovic-brisel-prestonica-civilizacije/ 


магла Ирачког рата

Politički život — Аутор desnamisao @ 01:09

Пише: Стефан Драгичевић

 

 

 

 

Рат, окупација, владање и искоришћавање Ирака од стране САД и коалиционих снага трајала је пуних 7 година са масовним убиствима, сукобима, атентатима од оних политичких па до оних вјерских (сукоб Шита и Сунита).

 

Какав је циљ имао Џорџ Буш, Пентангон и Стејт Департмент да нападне Ирак? Многи аналитичари, војни и цивилни стручњаци сматрају да је то искључиво због природних богатстава Ирака - нафте, а са друге стране имамо коментаре да је инвазија на Ирак извршена због напада терориста и проСадамових људи на свјетске трговинске центре у Њујорку 11. септембра 2001 године. Као повод за напад политика тадашњег предсједника Сједињених Америчких Држава Буша била је "да Ирак посједује оружје за масовно уништење" односно нуклеарно оружје, те да Садам Хусеин свакодневно помаже огранке терориста који ће касније прерасти у велике терористичке организације. Међутим, политика и сукоб који је задесио Ирак од стране западних сила није могло да прође без традиционалног Америчког партнера и савезника В. Британије и тадашњег британског премијера Тонија Блера који је јавно заговарао интервенцију и напад на Ирак због наводне чињенице "да се под Садамовим патронатом крши хуманитарно право због чега је настрадало 400.000 људи ".



Увелико се већ спекулисало о војној интервенцији у УН и поред чињенице да је Ханс Бликс (тадашњи изасланик УМНОВИЦ инспетората) рекао да Ирак одлично сарађује и да је врло конструктиван партнер у издејствовању постојаћег проблема.
Али сила јачег побеђује и међународно право, а чија тежина прелази преко УН и без међународне сагланости. САД и В. Британија су биле толике заговорници напада на Ирак да сама међународна заједница није могла ништа више да учини да би заштитила сувереност те своје чланице па чак ни својом "гуменом" резолуцијом 1441 гдје се ирачка странка обавезивала на разоружање коју је Садам и његов режим дубоко поштовао.

Због неуспјелог покушаја САД и В. Британије да издејствује резолуцију у УН за интервенцију на Ирак они су кренули једностраним методама уцјена, као што је то било 17 марта 2003 године када су упутили ултиматум да Садам Хусеин напусти Ирак у року од 48 сати. Будући да се то није догодило САД и коалиционе снаге крећу у одлучну акцију "поравнања рачуна" са ирачком страном под изговором да се жели ирачки народ "ослободити од диктатуре Садама Хусеина и стабилизује регион".

 

Инвазија је кренула 20. марта 2003 године и названа је "Операција слобода Ираку". За непуних 8 сати од неиспоштовања Садама Хусеина и утиматума који су му дали амерички и западни савезници, пала је и прва граната у Багдаду од стране коалиционих снага. На почетку инвазије Америка је са савезницима имала око 263.000 војника која је била малобројнија у односу на ирачку која је бројала око 375.000. Али ипак, савременија техника и технологија, сталним ваздушним ударима и бомбардовања Ирака сама ирачка војска није била спремна нити је имала адекватан одговор. Постепено је Америка напредовала освајањем градова Басра, Умм Каср и Нассирииа, а касније 4 априла осваја се аеродром у Багдаду, а сам Багдад је опкољен са свих страна .. убрзо су многи ирачки војници напуштали своје положаје, бјежали, сналазили се како су знали и умијели .. општа је паника звалада у главном граду Ирака. И коначно 10 априла Америка и коалиционе снаге су ушле у Багдад и тиме принудиле Ирак на капитулацију и прихватањем привремене стране власти. У почетним операцијама заузимања Ирака погинуло је око 171 војник коалиције (од тога 138 Американаца, 33 Британаца) те око 2.300 војника у редовима ирачке војске. Из мјесеца у мјесец, године у годину број жртава америчких војника нагло је почео да расте. Од сталних локалних сукоба, преко терористичких и вјерских гинули су и једни и други, тако да је Ирак постао мјесто "животне катастрофе човијека".

У 2006 години је објављен податак да је до октобра исте године погинуло 3.029 војника коалиције (од тога 2.791 америчких, 119 британских, 33 италијанских, 18 украјинских и др) док је број погинулих цивила по неким процјенама аналитичара, око 100.000.

 

Оно што је важно и карактеристично за период када су коалиционе снаге контролисали цио Ирак, јесте да из дана у дан се све више повећавао број пљачки, крађа историјских богатстава Ирака старе Месопотамије и Вавилона, да је животни стандард грађана и народа Ирака нагло и драстично опао , а да се на све то надовезују присилна давања концесија страним предузећима да експлоатишу нафту односно највеће природно богатство Ирака. То су врло повољне концесије за страна предузећа које је издавала техничка влада у Ираку, а очигледан утицај на то је имала САД и В. Британија.

Од почетка 2009 године страсти су се умногоме смириле очигледно због избора Барака Обаме за предсједника САД, тако да је све мање било инцидената и погинулих. Међутим, ту важи и оно предизборно обећање председника Обаме који је дао назнаку да ће се до половине 2011 године повући све америчке трупе са простора Ирака и да ће давати логистичку подршку влади Ирака као и финансијску уколико то буде неопходно.



Сама чињеница да је јуче (19.08.2010) почело повлачење борбених јединица америчке војске довољно говори да Обама озбиљно размишља да испуни своје предизборно обећање. Јединице које су се повукле јуче из Ирака су са пуном борбеном готовошћу, тако да се предпоставља да то није цјелокупно повлачење Америке из Ирака, јер се сматра да је остало још око 50.000 америчких војника као привремена подршка док се безбједносне снаге Ирака неоспособе да уведу јавни ред и мир.


Интересантне су изјаве америчких војника који су се јуче повукли:

Марк Оми - "Прећи границу са свим својим момцима је невјероватно добар осјећај"

Стивен Бирор - "Најљепше што може да ми се деси - да у овом тренутку дефинитивно одем својој породици и да послије једне епизоде живота у Ираку наставим породични живот"

Тимоти Берен - "Осјећам невјероватно олакшање. После 12 мјесеци проведених у тенку коначно излазим".

Рон Бејзли - "Сваки дан ми је био, некако, неизвјестан. Био сам у страху јер су многи моји другови и саборци погинули поред мене у акцијама. Психолошки, треба ми велики одмор. Прво што ћу урадити, то је да ћу са својом дјевојком отићи на Кубу и покушати заборавити све. "

Америку као државу је скупо коштао рат у Ираку чија цијена превазилази 700 милијарди америчких долара само директних трошкова. Плус што је коштао људством, гдје је погинуло око 4.415 америчких војника.

 

 

 


Интервју

Kolumna — Аутор desnamisao @ 13:45

Пише: Милан Милутин

 

 

 

 

 

Интервју са ЊЕ Борисом Тадићем, председником Републике Србије, за лист Политикантика

 

 

Новинар: Добар дан, господине Тадићу.
Борис Тадић: Европа!
(пауза од пар секунди...)


Н: ...у реду, господине председниче, како Ви кажете. Наиме, Ваша Влада је недавно прославила значајан јубилеј – половину свог мандата. Како оцењујете рад своје Владе у протеклом периоду оценама од један до пет?
БТ: А не! То није моја Влада, то је Влада Мирка Цветковића, хахахаххахахаха – мало шале није на одмет – тешка су времена, је л' те… Европа! Па видите, Ви грешите, синко, много грешите. Ово није пола мандата, ми ћемо да владамо док нас не уведемо у Европу, а то значи да нисмо ни близу половини мандата… Европа!


Н: Али, господине председниче, све су чешће примедбе многих да ми никад нећемо ући у Европу…
БТ: Па о томе Вам, Европа!, и причам…

Н: Да… А ове оцене?
БТ: Уцене? Ма не би нас наша Европа уцењивала. Па ко не види колики су они нама, у ствари пријатељи, тај је необавештен!


Н: Не, не. Оцене, оцене, не уцене…
БТ: Па знате, у Европи се ствари другачије оцењују, тако су ми бар рекли… Ево, нпр. у Немачкој – у школи је највећа оцена 1, знате… Тако да бих ја овој Влади дао једну велику јединицу!


Н: Али, господине председниче, ми још нисмо у Европи…
БТ: Па о томе Вам и причам… Него, шта сам оно хтео да кажем…? А да – Европа!


Н: Шта, „Европа“, господине Тадићу…
БТ: Па Европа је срце Србије!... Не, не, не – Европа нема алтернативу! Злзлсзлс – па погрЕши човек… Можда сам и ја некад…


Н: Некад? (зачин Це: http://www.youtube.com/watch?v=4y7twiiMEms)
БТ: А па немојте тако, наша плавуша пионирка је лепо објаснила која сам ја све обећања одржао. Па то смо бар сви видели… (ко није, нека се почасти: http://www.youtube.com/watch?v=XLRpj4HPBLg) Али не можете мене кривити за све лоше у нашој Влади… Па зар сам ја крив што сам ушао у Владу са Млатом Динаркићем? Па он је сам ушао у Владу, шта сам ја ту могао? Уосталом, да није ушао, ко би нам био нови томица мил– овај – министар здравља?! А Томица Милоздрављевић нам је својим примером показао предности нашег здравственог система… Нема вађења књижица, картона, папирологије – све што треба да извадите је авионска карта и излечени сте!


Н: Али, господине Тадићу, немају сви пара за авионске карте – криза је…
БТ: Ах, криза, не можемо се стално извлачити на кризу… Те „не радим већ годину дана – то је због ове кризе…“ Па затим, „немам ни рачуне да платим – криза је!“ Људи, бре, мора да се ради, и рачуни морају да се плаћају – какви су то изговори, криза па криза… Замислите, пришао ми пре неки дан један наш грађанин, мислим да није гласао за мене, и каже: „Борисе, Борисе, недељу дана ништа нисам јео!“ А лепо сам му рекао: „Па морате, човече, макар на силу! Не ваља Вам то… Није здраво! Па то чак и Томица може да Вам каже.“


Н: У реду. Да пређемо на привреду. Како коментаришете критике у вези са катастрофалним економским учинком Владе?
БТ: Људи, па имајте разумевања… Криза је!


Н: Криза?
БТ: Па криза, него шта! Људи, немојте да сте необавештени… Изгледа да вас је све више необавештених. Сви ви Срби сте помало необавештени…


Н: Да... сви смо ми помало Необавештени... А како коментаришете мишљење Међународног суда УН у Хагу? Биће да је Необавештени био у праву кад је рекао да треба тужити земље које су признале нашу јужну покрајину, ем јер се мишљењем губи време, ем јер није обавезујуће, ем јер није било сигурно да ћемо постићи жељени резултат…
БТ: Па добро, можда је Необавештени ту био мало обавештенији него што смо се надали. Мада, нема то везе са обавештеношћу, он је доктор правних наука, нормално је да зна те ствари.


Н: Па што га нисте послушали онда? То је био један од разлога пада ваше заједничке Владе?
БТ: Европа!
(опет пауза од пар секунди…)


Н: Добро, господине председниче, а кад је упозорио да не треба прихватати Еулекс, Ви га ипак прихватили, а шеф Еулекса више пута поновио како је Косово независна Република? Да ли је и ту одступио од своје необавештености или смо најзад видели како у ствари изгледа та „стручност испред политике“ (све алузије на оне-које-нећемо-спомињати случајне и крајње непожељне)?
БТ: На овоме свету, могу да кажем, што се дешава, то није истина, мислим, на овоме свету, што, би, нагласио, да пр'паганда – што већина кажу, да о овоме… НИЈЕ ИСТИНА. (одушевљене имитације Председника од стране грађанства можете наћи на (http://www.youtube.com/watch?v=G6dkMsogZ30).


Н: А како оцењујете хигијену у граду?
БТ: П' добро… Добро иде… у град, лепо знаш како… Мајке ми!... Има женске има све. А Ви како те – како сте? Шта радите? Ће да изађем на телевизор, а? Ка-д? Мајке ми? П' дообро.


Н: Не, господине председниче, ово је интервју за новине. (мада, кад већ није на телевизију, јесте на ју-тјуб: http://www.youtube.com/watch?v=fG-zhQJQM98&feature=related)
БТ: Европа!


Н: Ма шта Европа?
БТ: Нема алтернативу… Мајке ми!


Н: Добро, господине председниче, а Фијат, 1000 евра, статут Војводине, дупле функције, пад плата за преко 100 евра, пад индекса на Београдској берзи, раст јавне потрошње, раст буџетског дефицита, пад инвестиционог рејтинга, раст корупције? Имате ли коментар?
БТ: Извињавам се свим Хрватима, Албанцима, Муслиманима, Немцима, Америкацима, Енглезима и Французима за сва зла која смо им у протеклом веку причинили. И Турцима се извињавам зато што су нас 5 векова морали трпети.




На слици: http://www.youtube.com/watch?v=oGdlJWfx1GA&feature=related

Н: Господине председниче, постоје прогнозе да ће 2012. бити смак света. Мислите ли да у томе има Вашег удела?
БТ: Нема. Европа алтернативу!


Н: Ко је вама, као шефу српске државе на почетку 21. века, узор међу владарима у историји?
БТ: Луј XV! Он је оличење европских вредности за које се залажемо!


Н: Дакле, ипак 2012.?
БТ: Да... Не! Шта?


Н: Ништа, ништа, само нам још реците ко би у том случају био Ваша мадам Помпидур? Конкуренција је у шпиц оштра...
БТ: Ко је рек'о Шапер? Ја сам рек'о Шапер! Ко је рек'о: „Ја сам рек'о Шапер!“?


Н: Господине Председниче Републике, хвала Вам на овом разговору. Видимо се 2012... Или не.



Напомена 1:
Све написано изнад је фикција и нема везе са истином. Али уопште.

Напомена 2:
Разговор није водио Милан Милутин... И срећан је због тога.
 


Турска у 21. вијеку - земља дубоког јаза између политике и војске

Politički život — Аутор desnamisao @ 13:09

Пише: Стефан Драгичевић

 

 

 

 

Од државе која је увјек наилазила на неку врсту спорења између држава са којима се граничи, посебно са Грчком са којом има историјских проблема, од унутрашњих проблема са Јермени и осталим националним мањинама, од сталних преплитања да ли је она демократска држава и да ли она жели бити европска једног дана, да ли је режим достојан демократским реформама које захтjева ЕУ до тога да је данас један од незаобилазних фактора и једна врста моста Европе и Азије као и важан политички и војни фактор за НАТО и САД. Турска је у 21. вијеку један од највећих савезника САД и запада. Колико историја може да буде чудна послије Отоманске империје и покоравању хришћанства на Балкану великој сили каква је некада била Отоманска империја довољно показује вријеме у коме живимо јер ју је запад прихватио, али не и деклеративно - немају статус пуноправног чланства у ЕУ.

 

Међутим, оно што је веома занимљиво јесте чињеница да је Турска данас друга држава по снази у НАТО савезу која издваја највише својих војника за учествовање у појединим мисијама заједно са Американцима и Британцима. Од сталне сарадње са Америком по питању Ирака, па и одређених притисака на Иран због спорних нуклеарних амбиција, до "тајног" савезништва са Израелом као стубом и промотером политичких интереса САД на Блиском Истоку. Иако је окршај на цивилном броду који је имао турске држављане тзв.пропалестинце жестоко уздрмао односе Турске и Израела, сматрам да ипак то није онај државни облик и однос у пуном капацитету како се он данас приказује кроз различите врло непријатне и радикалне изјаве Тајипа Ердогана са једне стране, с друге стране Бењамина Нетенијахуа са својим шефом дипломатије Албертом Либерман . Ипак су то двије државе од стратешког интереса за САД, а врло добро знамо у каквим односима стоје двије или више држава када су под покровитељством САД или неке друге велике силе.

 

Из мог угла виђења Турска је држава која постепено остварује своје спољно-политичке државне циљеве. Један од примарних, а данас и актуелних јесте повратак Турске на Балкан кроз различите врсте сарадње тројице шефова дипломатија Даватоглу-Јеремић-Алкалај (Турска, Србија, БиХ). Недавно је предсједник Турске Абдулах Гул посјетио Србију, Београд и Нови Пазар унаприједио сарадњу двије државе; ту је такође потписница познате "Истанбулске декларације"; као и низ састанака на највишем нивоу Даватоглуа, Јеремића и Алкалаја. Питање је, "колико је у интересу Србији и БиХ повратак Туског утицаја на Балкан". Обзиром да од Србије и БиХ фактички зависи стабилност Балкана, повратак Турске би ту само замаглио ријешења и евентуално побољшање односа. Важно је развијати са Турском економску и пословну сарадњу, али политичку или у крајњем случају војну, мислим да нису добри за Балкан. Балкан треба да тражи ријешења у оном облику којег прихватају све државе које обухвата Балкан, а не да компликују ствар са уплитањем неке државе са стране, јер "локал" је увјек знао шта треба боље да ради "од оног споредног".

 

Такође, важно је напоменути и чињеницу да је Турска већ 11 година на статусу кандидата за улазак у ЕУ, што врло негативно утиче на климу у самој Турској. Многи аналитичари у Турској су коментарисали "да Европа уствари не жели муслиманску државу унутар својих граница; једна врста плашења од великог наталитета Муслимана у односу на Европљане код којих је изражен морталитет; да уствари Француску уопште не интересује Турска јер ионако у Француској живи око 6 милиона Муслимана "итд. различити су погледи Европе на Турску, међутим, несумњиво је Турска велики партнер запада по питању војске и војне области која на неки начин попуњава одлазак војника из редова Француска, Немачке, Шпаније, Италије .. У нашој ближој будућноти уколико Турска почне да инсистира на уласку у ЕУ, а по мојим процјенама за то ће недвосмислено добити подршку САД онда можемо очекивати снажан заокрет у политици Европе према Турској. Јавна иницијатива звначника ЕУ "да Турска није испунила очекиване реформе" немора ништа да значи уколико она добије подршку САД. Ту су могуће различите варијанте, па и онај сада незамисливи - конфронтација Нјемачке, Француске, Италије, Шпаније против САД уколико настави да подржава Турску, а ове европске државе то категорично одбијају да Турска приступи у ЕУ. Важно је такође истаћи да су Муслимани најбројнији у Француској којих има око 6 милиона, затим Нјемачка 3 милиона, Холандија 945.000, В. Британија 1,6 милиона ... поред тога у САД Муслимана има око 9 милиона што такође може да буде један од важних интересних тачака САД и Стејт департмента. По неким мојим личним процјенама Турска може највише да добије од ЕУ неку врсту специјалног статуса или специјалне државе унутар ЕУ са ограниченим надлежностима које обухватају економију, здравству, културу, војску, полицију итд итд. само је питање да ли би под таквим условима Турска прихватила и да ли би се онда понашала и видјела себе "као уљез у цијелој тој причи приступања у пуноправно чланство". Несумњиво да од држава од којих највише зависи ЕУ (Немачка, Француска, Италија) неће добити зелено свијетло, бар када је ријеч о пуноправном чланству.

 

У јавности данас доста слушамо о томе колико је уствари Турска "национална држава која је за мањине и странце бирократска". Врло добро знамо какав однос Турска и турски званичници имају према Јермени, где им забрањују јавна дјеловања, забрањују рад политичких партија које припадају Јерменима, забрањују њихова јавна окупљања, политичке вође који су врло неугодни по изјавама за уставно правни поредак Турске се ликвидирају или се осуђују на робију .. Јермени су прави пример мањине која на неки начин нема своја основна права загарантована уставом. Преко милион Јермена је између 1915 и 1917 побијено у ондашњем Отоманском царству, дакле један прави геноцид у самом свом смислу и ријечи значења. Зато сама Турска нема правих начина да се докаже као демократско-правна држава иако тако жели да се прикаже свијету.

 

Желио бих такође да прокоментаришем своје виђење и улогу Турске на унутрашњем плану када је ријеч о политичкој и војној структури власти. Прије пар мијесеци почела је жестока побуна турских официра и генерала која је малтенте довела до усијања Турску - наговјештај државног удара. Међутим, сама војна структура је требала одмах да зна да послије II свијетског рата војска није најјаче "државно оружје" већ политика и "политика оружја". По неким изјавама и копањем новинара дошло се до податка самог плана државног удара и преузимање власти од стране војске. План је разрађивао да се обори пар борбених авиона Грчке који се нађу у ваздушном простору при патролирању својих острва односно својих граница, потом да се изведу сви тенкови из свих база на улице највећих градова у Турској, а сама пјешадија да гази и побија све оне који се успротиве уласку односно збацивању властодржаца. Такав план још није добио и аргументацијску верификованост и то је само медијска спекулација. На крају, сами официри и генерали су подвили реп и устукнули против борбе на релацији "војска - политика". Сви официри и генерали који су се држали државног удара су смјењени. Најзначајније кадровске промјене биле су на челу војске гдје су сада постављени Исак Косанер (65) који је до новог унапријеђења био комадант пјешадије и жандармерије, а раније је био и комадант турских снага на сјеверном Кипру, а на чело пешадије постављен је Ердал Џејланоглу.

 

Осврнуо би се и на саму политику Турске према Кипру. Наиме, Турска је извршила војну инвазију 1974 године на Кипар, а и сада је Кипар најважнија тема и највећа тачка спорења Грчке и Турске. Турска војска се није смирила док није заузела 37% територије Кипра.Први удар Турака кренуо је од града Киренија. Послије свега три дана од успостављања прекида ватре Турска је освојила 3% територије Кипра. Затим је још више кршила споразум о прекиду ватре све док није пробила и проширила коридор до Никозије. На једној мировној конференцији Турска тражи да се формира федерална држава и да Турци добију 34% територије Кипра. Међутим, "оклијевање и чекање међународне заједнице и Грчке" није зауставила Турску да већ 15 августа појача своја војна дејства и прошири освојеност територије, док се она није попела на 37%. Затим је била сазвана ванредна сједница СБ УН али без успјеха за грчку страну, јер је Хенри Кисинџер ставио вето на одлуку да се заустави турска војска. После тога град по град, село по село пада под турском војском и ствара се турска управа. Више од 200.000 Грка су постали избјеглице у сопственој држави због неспособне политике Атине и њеног лобирања, а с друге стране велика подршка САД Турској, поготову Кисинџеров вето у СБ УН.

 

Данас Турска дјелује тако-рећи моћно, скоро сви канали превоза нафте, гаса, обилних трговинских размјена пролази кроз ту земљу. Напросто Турска из дана у дан постаје све више транзитна земља гдје многи страни инвеститори увиђају свој потенцијал и поред велике бирократије. Поред тога туризам је јак, култура и историја су 1 / 5 турске снаге гдје профитира. Када се томе дода подршка САД, притом да је Турска веома активна чланица НАТО, по неким процјенама друга по снази и по бројности армије добијемо резултат да Турска све више иде ка горњој љествици најразвијенијих и најпрофитабилнијих држава свијета која једног дана може да постане супер сила у свијету.


 


Пад Крајине - интерес и неспособност крајишких лидера

Politički život — Аутор desnamisao @ 14:28

Пише: Стефан Драгичевић

 

 

 

 

              Хрватска, 1990. година пролази у тешком радикализму стања у тој, још увјек тада, федералној јединици СФРЈ. На власт ступа ХДЗ на челу са Фрањом Туђманом који је добио апсолутну подршку грађана. 19 маја 1991 године већина бирача од 93% становништва на референдуму биће орјентисана за независну и самосталну државу Хрватску. Хрватска је већ 1992 године примљена у УН тако да је она већ тада постала суверена и самостална држава. Међутим, сукоби који су настали већ увелико 1991 године, прогоном и са једне и са друге стране цивилног становништва, етничког чишћења није се више могло зауставити сем да нека од великих сила каже "доста је". Сваки дан је пролазио у неизвјесности и све је више било жртава, тако да се никако сукоб није могао оквалификовати као "привремени сукоб" како га је некада звао лорд Овен.


На почетку сукоба јединице РСК и ЈНА су далеко биле опремљеније и способније за борбена дејства против хрватске војске и полиције, међутим сукоби који су се дешавали у нашој блиској прошлости, нису се дешавали оружјем или испуњеном мржњом већ политиком. Политика је кумовала процесима који су одавно били знани на западу. И док је ЈНА заједно са војском РСК разрађивала план по којим шавовима треба ударити Хрвате, дотле су се хрватске јединице тако снажно наоружали и опремиле да до Загреба копнено ниси могао прићи. Као први предсједник РСК био је Милан Бабић, човјек који је заједно са Мартић сматрао да РСК може бити саставни дио СР Југославије, иако територија није цијеловита (источна и западна Славонија). Ту врсту авантуре ни сам Милошевић није схватао тако да поједини неспоразуми и нису били неко велико чудо.

Од када је Хрватска прогласила своју самосталност и независност, а послије и 1992 добила међународно признање, српско становништво које се противило отцјепљење Хрватске од СФРЈ, забарикадирао је дјелове око Книна и осталих општина под већинском контролом Срба. Багери, дрвећа, саобраћјни знак "стоп", на наслову општина брисање латинице, а остављање ћириличних слова назива мјеста .. Практично, Книн није имао више никакве везе са Загребом, а недуго затим и Срби у РСК одржавају референдум гдје проглашавају своју независност од Хрватске, са одређеним временским периодом прикључења са Србијом односно СР Југославијом. Интересантно, ту независност нико није прихватао па ни сам Милошевић.


Лидери крајишких Срба евидентно нису доносили своје самосталне одлуке, већ под патронатом Београда Милошевића, Јовице Стаништића, Кадијевића и осталих .. зато је Бабић због непослушности према Милошевићу био смјењен, а на то место постављен је Милан Мартић. И док је одбијен план Лорда Овена од стране крајишких Срба, од тада почиње стезање обруча, а све више јачање војне и свих других видова оперативе и логистике Загреба, који је из дана у дан добијао подршку Ватикана и Вашингтона, а касније и скоро свих западних Земља на челу са Нjемачком.

Прво су оружане снаге Хрватске тукле снажно око Задра гдје је била врло танка спрега сјеверног са јужним дјелом земље, те тако да се постигне повезаност територије. Ту је главну улогу играо генерал Јанко Бобетко који је неизмјенично стално артиљеријском ватром пуцао на положаје војске РСК. После се десио Медачки Џеп, Кордун и сл. све се то десило због неспособности лидера РСК да политичким дјеловањем усмјере свој мозак на преговоре, а не на стално гледање у Београд.

Како је вријеме све више одмицало и радило за Хрватску и њене оружане снаге, а цивилно становништво и једних и других који су се нашли у средишту сукоба евакуисали, тако је свима постајало јасно да РСК губи територијалности и интегритет, као и повјерење званичног Београда и СР Југославије.

 Не треба превише лупати главу и размишљати "како је војска РСК све више слабила" јер главни разлог стоји у старосној години припадника војске РСК која се кретала око 47,5 година што су већ средње године, док је Хрватска на својој страни имала припаднике старосне године 33 године живота. Поред тога, у Хрватску војску су долазили млади добровољци, родољуби који су по сваку цијену жељели да одбране своју државу, а са друге стране имамо Аркана, добровољце СРС, Пуме итд. који су у Хрватску дошли само да би пљачкали и обогаћивала се на туђи рачун и на туђој бједи и неимаштини. Док су паметни интелектуалци у РСК којих је било врло мало, на вријеме спаковали ствари, већ 1993, дотле су пристизали пуни камиони накита и културног блага из Хрватске према Србији. Мартић, Мркшић, Бабић су људи који су немо посматрали цио слијед догађаја и нису доносили кључне одлуке за одбрану српског народа у Хрватској.

 Послије свега, и послије свих догађаја, напада и дефанзиви долази Питер Галбрајт са својим предлогом Контакт групе: САД, Русија, ЕЗ (Европска заједница) и УН. Иначе приједлог је познат по свом називу З-4.

Овај план стварао је од РСК државу у држави са Хрватском, са прешироком аутономијом за један регион или природни ентитет. Грб, застава, председник, премијер, посебан банкарски сектор, полиција, војска ... све су то крајишки лидери одбили само због једне ствари, а која је била немогућа још од 1990 године - "Не прихватамо план, јер планом ми остајемо уједињени са Хрватском усташком и квинслнишком државом". После дан-ноћног размишљања, одласка Мартића код Милошевића, Бабића и његових састанка са Станишићем, Мркшићевим сталним противљењем .. Лидери РСК одбијају З-4.

Хрватска страна, до тада, није знала како да се понаша према плану З-4 јер им је било не схватљиво да ће Срби добити такву аутономију која је била само сан сваке регије у свијету.Када је Галбрајт дошао са приједлогом З-4 код Туђмана, Туђман се сав погубио и зацрвенио у лицу. Он је својим сарадницима само одмахивао руком, као "ви реците своје мишљење, ја не знам шта ћемо сада". И коначна одлука је била да ће Туђман обавјестити за дан-два Галбрајт да ли прихвата или не прихвата план, а до тада широка дејства хрватске оружане акције још увјек траје против РСК. Тадашњи предсједник РСК Милан Мартић је одбио да се састане са Питером Галбрајт још једном, одбио је то и Мркшић, тако да су увалили самом Бабићу да се носи са Галбрајт како зна и умје. На кратко је био прекинут састанак гдје је Бабић тражио консултације. После, када су се вратили у "одаје", Галбрајт је рекао нешто што ови нису схватили нимало озбиљно нити су мислили да Галбрајт то озбиљнo мисли, рекавши "Ако не прихватите план З-4, Србима у Хрватској ће се нешто страшно десити, а ви тога нисте ни свесни. " Наравно, зна се нашта је мислио, егзодус и оно што ће касније уследити: "Бљесак" и "Олуја". На крају, послиједњи пут, Бабић одрично каже "НЕ" Питеру Галбрајт.


Када је то чула Хрватска страна да су Срби из РСК одбили план З-4, добили су подршку САД и западних земаља, а онда је Туђман свом сараднику смјешкајући се рекао "Ништа, припремите се, сутра ујутру крећемо".

Tачно у зору, почиње инвазија Хрватске војске на положаје војске РСК западне Славоније, тачније онај њен почетак од Пакраца. "Бљесак" је почео. По неким подацима Хрватска војска је имала око 20.000 војника и полицајаца у својим редовима, а војска РСК од 9.500 како се процјењивало да је имала од добровољаца, Аркана и остаих спала на 3000.Очајнички покушаји су били када је гранитиран Сисак и Загреб, али "Бљесак" је тотално потопио "почетак Западне Славоније". Пакрац је био тотално опкољен и забаракадиран од стране хрватских снага. Интересатно, док је Пакрац падао војска РС са оне стране Саве су мирно посматрали слијед догађаја, и частили се ракијом и прасадима.

 Из те колоне, ухапшене и касније одведених у притвор био је и Вељко Џакула, човјек који је предвидео "Бљесак". Он је касније први пуштен из затвора на захтијев Кине, а онда брзо отишао до Аустрије гдје је хтио своје сараднике из СРЈ увјерити да РСК потпише и прихвати план З-4. Чак у једном интервју каже да је клечио на кољенима, склопљених дланова и молио представнике СРЈ да увјере Мартића и Бабића да потпишу план З-4.

Након извјесног времена, Контакт група је послала документ у 5 тачака, а кључна је била трећа тачка која говори о плану З-4. Руковдство РСК га је прихватио у цјелости. Међутим, исувише касно. Чак је Бабић брзо сјурио у Београд у америчку амбасаду молећи очајнички Галбрајт да донесе папир, да-да свој потпис на З-4. На крају је и потписао, Галбрајт отишао у Загреб, али једино што је могао да нађе у Загребу јесу "Закључана врата гдје се налазио предсједник Хрватске Фрањо Туђман са својим сарадницима".

Од 4 августа 1995 године у зору, креће акција "Олуја". Са 130.000 војника, 350 тенкова, 800 топова, 30 авиона и хеликоптера на крајњу дестинацију РСК - Книн. Пале су све општине које су се нашле усред удара хрватске војске.

РСК је имала око 30.000 војника, без подршке војске СРЈ, без подршке РС, остављена је да се брани како зна и умје.Додуше, у техници ниси толико одмицали за хрватском страном, али је основни проблем РСК био у недостатку људства. Хрватска војска је већ била освојила у БиХ Босанско Грахово и тако отворила пут Динари гдје је Книн био на дохват руке. Опкољени Книн, гранате падају, тресе се земља како од граната тако и од Хрватске вишенадмоћније војске, а Книн паде. Улазак Хрватске војске у Книн била је задња станица, напуштени град, напуштене руководство, напуштена Крајина.

Више од 250.000 српских избјеглица се повлачило према РС и СРЈ односно Србији, за гориво су се сналазили како знају и умију, од тога по подацима "Веритаса" 2.000 их је изгубило живот приликом евакуације.

Интересантно је било гледати очајнички покушај Мартића да на телефон добије Милошевића, који га је од неких 20 пута колико га је звао добио везу, и то управо с Милошевићем. Пита Мартић Милошевића "да пошаље само мало авиона на Загреб да прелете онако", то се наравно од Слобе одбија, а онда пита Мартић Слобу "А шта ја предсједниче сада да радим", а њему Слобо рече "Убиј се".

И тако, паде Крајина, и тако оде и српски живаљ из ње. Како одлази српски живаљ тако оставља своје порушене куће и своја вјековна огњишта. 


Ко је крив? По мени: дрчност, тврдоглавост, живот у измишљеном свијету, живот у изолацији, живот у заблудама Милана Мартића и Милана Бабића чији се авантуризам са отсјеченим територијама није остварио. Није се остварио не прихватањем на вријеме плана З-4 гдје би и до дан данас живио српски народ у Хрватској, и то у садашњој Крајини под истим тим називом и истим тим историјским наслијеђем. Сада само што од српског становништва имамо у Хрватској то су стари и изнемогли који су на крају свога живота. То је политика интереса и договора Туђмана и Милошевића, а уједно и неспособности Мартића и Бабића да својом главом мисле за добробит српског народа у Крајини.

План З-4 можете детаљно погледати на http://planz4.mojblog.rs/p-plan-z4/27608.html

 


Декларација о потреби престанка окупације Републике Српске Крајине

Generalna — Аутор desnamisao @ 14:12

Скупштина Републике Српске Крајине у прогонству, на ванредном заседању одржаном у Београду дана 04.08 2010. године, полазећи од:

- историјског државног права крајишког народа које почива на елементима државотворности у Војној крајини из 1471. године, Аустрији од 1630. године, Аустро-Угарској од 1867.године, слободно израженој вољи српског народа да као слободан, равноправан и конститутиван народ приступи Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца 1918.године, односно Краљевини Југославији,

- немерљивог доприноса антифашистичкој борби крајишког народа у току Другог светског рата, када је на заседању ЗАВНОХ-а у Топуском усвојена резолуција којом је Србима установљен и зајамчен суверени и државотворни статус у новој федералној јединици, која је била у саставу федералне Југославије,

- одредаба Устава Социјалистичке Републике Хрватске из 1947. 1963. и 1974. године, које су гарантовале српском народу право на конститутивност, државотворност, равноправност, самопредељење, са правом на отцепљење,

- Декларације о аутономији и државотворности српског народа Сабора у Србу 25. јула 1990. године,

- слободног и демократског изјашњавања на референдуму, одржаном дана 12.маја 1991. године, када је 98% Срба подржало издвајање из федералне јединице Хрватске и изјаснило се о остајању у Југославији, са онима који желе да остану у дотадашњој заједничкој држави,

- историјске Одлуке о конституисању Републике Српске Крајине, од 19.12 1991. године,

- одредаба Резолуције 743 Савета Безбедности УН из децембра 1991. године, којим се успоставља посебан међународноправни статус на простору РСК, и прећутно признаје фактичко постојање и конституисање државне власти српског народа у РСК,

- почињених ратних злочина и етничког чишћења од стране хрватских оружаних снага, у деловима РСК у току 1992-1993. године, а односе се на Миљевачки плато, Равне Котаре и Медачки џеп,

- окупације Републике Српске Крајине, у августу 1995. године, геноцидним методама, уз свесрдну логистичку подршку НАТО снага и политичку помоћ САД и ЕУ, чиме су повређене одредбе Резолуције бр.260 А, Генералне скупштине ОУН од 09. децембра 1948.године и њене Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида,

- прећутног прикривања ратног злочина геноцида и етничког чишћења и онемогућавања отклањања последица овог злочина,

- грубог кршења одредаба члана 2. тачка 4.Повеље Организације Уједињених нација која позива све чланице да се у међународним односима уздржавају од претње силом или употребе силе против територијалног интегритета или политичке независности било које државе,

- грубог кршења националних закона, која чине државни органи Републике Хрватске, у поступку повратка Срба и њихових националних, имовинских и социјалних права, чиме се повређују одредбе Универзалне декларације о људским правима и слободама и Европске повеље о људским правима,

- игнорисање писане Декларације о ситуацији Срба протераних из РСК / подручје под заштитом УН / и Републике Хрватске, у периоду од 1990-1995. године, број: 374. доц.10819. од 26. јануара 2006. године, Парламентарне скупштине Савета Европе,


д о н о с и:

Д Е К Л А Р А Ц И Ј У

О ПОТРЕБИ ПРЕСТАНКА ОКУПАЦИЈЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ КАО СУБЈЕКТА МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА И ПРАВА НА ДРЖАВОТВОРНОСТ СРПСКОГ НАРОДА

I

Скупштина Републике Српске Крајине у прогонству, полазећи од историјског и етничког прва српског народа, настале на основама историјског српског државног права, овом декларацијом потврђује историјско правни континуитет Републике Српске Крајине и територијалну независност од међународно признате Републике Хрватске, уважавајући референдумско изјашњавање српског народа, одржаног дана 12.05 1991. године, о издвајању из заједничке државе, потврђујући континуитет са Одлуком о формирању и конституисању Републике Српске Крајине из 1991. године, уважавајући одредбе међународног права које позивају чланице ОУН, да се уздржавају од употребе силе, констатујући флагрантно кршење норми међународног права, ратним злочином геноцида и етничким чишћењем РСК, којим је у периоду од 1990-1995. године, убијено 7.000, а рањено 15.000 Срба.Србима је одузета сва покретна и непокретна имовине, онемогућен им повратак и ускраћена стечена и остала имовинска и социјална права.

II

Скупштина Републике Српске Крајине у прогонству, овом Декларацијом, обавештава ОУН, друге субјекте међународног права и међународну јавност, да ће убудуће предузимати све државно-правне акте у складу са Повељом ОУН и другим актима међународног права, сходно датим међународним околностима.




III

Скупштина Републике Српске Крајине у прогонству, позива све субјекте међународног права, да изврше притисак на државне органе Републике Хрватске у циљу отклањања последица ратног злочина геноцида и етничког чишћења, повратка националних, имовинских и стечених права и правично обештећење за одузету и уништену покретну и непокретну имовину, бесплатну поделу акција, исплату неизмирених пензија и повратак других права,

IV
Скупштина Републике Српске Крајине у прогонству, захтева да се обнови око 3.000 споменика, који су подигнути као вид захвалности за учешће у антифашистичкој борби српског народа, а које су порушиле хрватске оружане снаге,

У

 Београду: 04.08 2010. године 


ПРЕДСЕДНИК СКУПШТИНЕ
Рајко Лежајић


Влада РСК - Хрватска одговорна за геноцид

Generalna — Аутор desnamisao @ 14:08

РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА
ВЛАДА У ПРОГОНСТВУ

 

 

 

ПРЕДСЕДНИК РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
Др Борис Тадић
11.000 Београд, Андрићев венац бр. 1.

 

Господине Председниче,

 

 

Подсећамо Вас, да је идућег месеца петнаестогоишњица прогона српског народа из Републике Српске Крајине и Хрватске и да је јучерашња посета председника Хрватске, г. Иве Јосиповића, Републици Србији нанела огромну штету Србији и прогнаном српском народу из Републике Српске Крајине и Хрватске. Посета је прошла у атмосфери „разумевања, помирења и градње добросуседских односа“, како је то изражено у обостраним изјавама државника и најавама медија. Такаве изјаве су грех према српским жртвама и прогну 800.000 Срба из Републике Српске Крајине и Хрватске.

Могао би се поднети израз „помирење“ за односе две државе које су подједнако одговорне за неке немиле међусобне догађаје и подједнако спремне да (на равноправној основи) сносе терет отклањања последица тих немилих догађаја. Али, у случају српско-хрватских односа, нема никакве равнотеже у одговорности за разбијање Југославије и изазвање ратове од 1990. до 1995.

Кад је реч о Србији и Хрватској, јасно је да је једино Хрватска крива за злочин против мира и злочин геноцида над српским народом (чему су следили и злочини над припадницима других народа), а у томе су јој били савезници државници Словеније, државници муслимана и католика у Босни и Херцеговини и шиптарски сепаратисти у Републици Србији.

Такав злочин према миру и злочин геноцида над народима је обавила Немачка, од 1939. до 1945. и нико није Немачкој пружио шансу од нападнутих држава, да се с њом постигне међусобно „разумевање, помирење и градња добросуседских односа“. Оваква намера је усвојена тек кад је Немачка платила ратну одштету свакој држави коју је војно напала, разорила, побила део становништва, а покореном и прогнаном народу одузела сва људска права.

На исти начин, мора да одговара и Хрватска, а Србија је најобавезнија да покрене против Хрватске процес пред Међународним судом правде у Хагу, у УН, у ЕУ, у ОЕБСУ и другим међуанродним организацијама, јер је Хрватска окупирала део српских етничких и историјских територија и прогнала горе наведену бројку Срба.

Ништа није једноставније од схватања чињеница хрватског државног злочина против мира и хрватског злочина геноцида над српским народом, од 1990. до 1995 - који су били наставак злочина геноцида над Србима, којег је хрватска обавила (у савезу с Немачком) у Другом светском рату, од 1941. до 1945, кад је у конц. логорима смрти и на друге начине убила 1/3 Срба у Републици Српској Крајини, Хрватској, Босни и Херцеговини, Рашкој и Срему и кад је убила све похватане Јевреје и Роме.
Очигледни су кораци Хрватске у злочину против мира и злочину геноцида над Србима.

Погледајте их:

1. Хрватска није искористила одребу Устава из 1974 – за издвајање из Југославије мирним путем, што је било предвиђено;

2. Хрватска је 1990, прегласавањем српских посланика у Парламенту, укинула државотворност српском народу и прогласила га националном мањином и двонационалну Хрватску претворила у једнонационалну. Идентично би овом поступку било - кад би Валонци у Белгији прогласили Фламанце националном мањином, а Белгију прогласили само државом Валонаца;

3. Хрватски председник, Иво Јосиповић, није престајао да понавља право на државотворност хрватског народа у Босни и Херцеговини, а једном речју није споменуо државотворност српског народа у бившој Хрватској. А треба знати, да после турске окупације Балкана (у 15. столећу), Срби Републике Српске Крајине имају најстарији државотворни статус – стекли су га у Мађарској 1471. и Аустрији 1630. То је много старија државотворност од државотворности Срба у Далмацији (1683), Срба у Црној Гори (1687) и Срба у Србији (1804), Хрвата (1918), Словенаца (1918), Македонаца (1945) и муслимана у БиХ (1945);

4. Хрватска се понела вероломно према Србији, јер је с њом потписала међудржавни споразум – с важном одредницом: две државе ће једна другој поштовати интегритет и неповредивост граница, а онда је Хрватска признала државу шиптарских сепаратиста у покрајини Србије – Косову и Метохији;

5. Хрватска је прогнала српски народ и уништила, опљачкала, или склонила све предмете српске културне баштине – које прогнани народ није понео. Влада Србије је учинила велики грех према Србима и српској културној баштини, кад је Хрватској почела да враћа спасене драгоцености. Тако је хрватски председник похвалио Владу Републике Србије што је јуче Хрватској вратила спасену икону из српског манастира у Даљу, а то је Србија учинила против свих правила за чување културне баштине, јер она не може стављато на располагање културна добра држави која ту баштину редовно уништава. То је чинила у Првом и Другом светском рату и у време разбијања Југославије, од 1990. до 1995. године. Ево историјског примера како се треба понашати према држави која, редовно, уништава културно благо других народа - Аустрија није вратила предмете српске културне баштине Турској, које је, с народом, испред турске војске, спасио Патријарх Српске православне цркве, Арсеније Трећи Чарнојевић – 1690. године;

6. Српску имовину у Републици Српској Крајини и Хрватској је запленила хрватска држава и то је најогољенији поступак против приватног власништва – које је, по међународном прву, неотуђива светиња.
Господине Председниче, ми Вас молимо, у име 800.000 прогнаних Срба, у име Отаџбине и Историје, да не омогућујете опроштај Хрватској за злочин против мира и злочин геноцида над Србима, јер ти злочини никад не застаревају. Лица и државни органи који прикривају, или не кажњавају извршиоце тих злочина, по међународном праву, саучесници су.
С обзиром да Ваш кабинет не сарађује с Владом и Скупштином Републике Српске Крајине у прогонству, ово писмо има одлике отвореног.


   ВЛАДА РС КРАЈИНЕ                                                       СКУПШТИНА РС КРАЈИНЕ
Милорад Буха, премијер                                          Дип.инг. Рајко Лежаић, председник
 


Шта Србија може очекивати послије Генералне скупштине УН по питању резолуције о Косову

Politički život — Аутор desnamisao @ 15:02

Пише: Стефан Драгичевић

 

 

 

 

 

Прошао је један тако оптимистичан дан и датум у српској политици од стране демократске власти - 22.07.2010 године, а уствари таквом руковођено политиком држава је у цијелини добила тежак ударац, а можда изгубила веома важне дипломатске елементе за даљу борбу очувања суверенитета и територијалног интегритета у будућности. "Проглашење независности Косова није нарушило међународно право" је одлука МСП (међународног суда правде) билансом од 10:4 у корист Приштине. Да је постојао одређени политички притисак, сумњао сам чим је Тачи отишао у САД да разговара са Џозеф Бајден и да се срдачно загрли са својом дугогодишњом пријатељицом и савезници Мадлен Олбрајт. До коначне одлуке суда у медијима се спекулисало да је омјер снага 8:7 у корист Србије, међутим овакав исход на крају мислим да нико није очекивао сем унапријед познатог става суда од стране Вашингтона и Приштине. Међутим, 21. вијек је, дипломатија и сва правна регулатива је на страни великих сила, ау овом случају лобија и подмићеност је утицало на пристрасност судија у вези доношења коначног савјетодавног мишљења у вези Косова. Управо је тај чин показао колико су "јаки" Русија и Кина, иначе "велики савезници наше државе како то ова власт жели да прикаже". Толико су тихе у дипломатији и међународним круговима да је веома тешко процјенити "шта они уствари желе, сем што им је интерес на првом мјесту".Ти наши наводни савезници (како их наша власт од миља воли да зове) никада нису учествовали и помогли практично да се поново преговара о статусу Косова и Метохије, него су само неким фамозним и безвезним стварима давали свој глас за подршку Србије, као она "за иницијатива подршке за савјетодавно мишљење МСП ".


Ако наша садашња матична власт у Београду сматра да има савезнике у свијету, прије бих рекао да је она превише наивна и незрела или жели да народ обмањује и да купи мале политичке поене, трећег нема. Само будала може да вјерује да Русија "гледа Србију братски", а не интересно, тј. да је интересно искористи.



И тако, толико о нашим драгим савезницима у свијету, а сада мало о политици званичне власти Србије. Они се држе резолуције 1244 као пјан плота. Стицајем околности имао сам неки дан увид у ту резолуцију, која практично од Косова ствара државу у држави уставног система Србије. Надлежности Косова према резолуцији 1244: Председник, премијер, министарство унутрашњих послова, судство, грб, застава, мање војне јединице које би имале подршку централе у Београду ... итд. Тиме се дичи ова садашња неспособна власт? Па да је боље размислила и гледала на реалне могућности за Косово она би тражила подјелу, узела тамо гдје је грађани прихватају, а за остале територије или културну баштину која се налази јужно од Ибра препустити међународним снагама, друге нема, ако већ власт не жели " да једна страна добије све, а друга све изгуби ". Политика Бориса Тадића и кабинета Мирка Цветковића у овом тренутку је без правог компаса, тако да је државна политика према одбрани суверенитета на КиМ веома танка или незнатна.

 

После одлуке МСП сама влада је одмах сазвала ванредну сједницу парламента гдје је добила широку подршку свих релевантних политичких фактора у земљи за њену резолуцију коју би упутила Генералној скупштини УН, али очигледно брзоплетост има и своје мане, а историјски се доказало да су мане веома тежак пораз за државу и државни апарат у глобалу. Игнорисање ЕУ и њену спремност да се ријеши питање Београда и Приштине на компромису и прихватљивом компромисном решењу, поново је бацила Београд на размишљање, али не толико дуго .. већ следећег јутра, написана национална резолуција, без икаквих консултација са европским званичницима и брже-боље предата у УН. Дакле, наша власт се бори за Косово брзоплето и непромишљено, а не сталожено, промишљено и комуникацијом. Да вас подсјетим, гранични спор између Словеније и Хрватске ријешен је због велике сарадње са ЕУ. Тако да је ријешење и прихваћено са обје стране и тако је спорна међа постала стуб још боље сарадње Словеније и Хрватске. Ми се поново политички изолује, сами, ниским се не консултујемо него реагујемо "демократски" која нас води до све извјеснијег и потпуног пораза када је ријеч о борби за КиМ.Једини прави курс који сам видио према политици Косова, јесте за вријеме Војислава Коштунице и његове владе, а сада видим изгубљеност и потпуну дезорјентацију у времену и простору ове садашње неспособне власти.


Oд толиког оптмизма шефа српске дипломатије Вука Јеремића и толиког надања предсједника Бориса Тадића по питању одлуке савјетодавног мишљења МСП - остаје само 10% наде за даљи процес који ће се водити у Генералној скупштини УН. Будући да је Србија поднјела резолуцију чека се САД и западне државе које признају и подржавају независност Косова како би заједно срочила резолуцију коју би масовно подржао свијет уз асистенцију одлуке МСП у корист Приштине. Ако у Генералној скупштини УН Србија не добија подршку за своју резолуцију, а супротна страна добије, онда је то можда од 3,5 / 4 могућности да она може више да брани Косово и Метохију "дипломатским и политичким средствима". Војним, мислим да нису луди јер би настао сличан матеж као и 1999 године, можда и гори, а државу би увукли у тоталну изолацију.


Ако се овим темпом настави, а темпо није добар за Србију једино могуће ријешење до које она треба да иде јесте, издејствовање аутономије за сјевер Косова који је претежно насељен Србима и грађанима који су приклоњени Србији, законима и уставу државе .. иначе, ако и то буде "табу-тема" како рече данас у интервју "Политици" Дачић, онда је то дефинитивна оквалификација независности Косова у широком обиму гдје се занемарују интереси Србије и српског народа.

 

Од генералне скупштине нема назад, или ће Србија да јединим преосталим могућим дипломатским ријешењем да назнаку да иду нови преговори о статусу Косова или ће доживјети потпуни државни фијаско по питању најважнијег државног циља и приморати саме себе да распишу ванредне парламентарне и републичке изборе.

 

 

 


ОТВОРЕНО ПИСМО ПРЕДСЕДНИКУ ТАДИЋУ

Generalna — Аутор desnamisao @ 14:54

Пише: ВЛАДА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ У ПРОГОНСТВУ  

 

 

 

Господине председниче,

Подсећамо Вас, да је ових дана петнаестогоишњица прогона српског народа из Републике Српске Крајине и Хрватске. Прогон је обавила војска Хрватске – кад је наша држава била под заштитом УН и с гаранцијом Србије и Црне Горе, да ће јој послати војну помоћ у случају хрватског напада.

Хрватска је, 1. маја и 4. августа 1995. године, окупирала Републику Српску Крајину, убила затечене цивиле у више српских насеља и прогнала 80% Срба. УН, Србија и Црна Гора то нису спречиле, нити су приморавале Хрватску да отклони последице свог злочина геноцида над Србима Крајишницима.
Подсећамо Вас и на чињеницу да су чланице ЕУ и НАТО-а основале сепаратистичку групу међу припадницима албанске националне мањине на Косову и Метохији, наоружале су је и усмериле на тероризам и злочине 1998. и 1999. године.

Циљ САД и Западне Европе је био да се окупира српска Аутономна Покрајина Косово и Метохија и да се тамошње рудно благо присвоји и прерађује у Немачкој, Француској, Британији, Белгији, Холандији... Зато су војне снаге НАТО извршиле агресију на Србију и Црну Гору 1999. године и на Косову и Метохији су успоставиле власт албанске националне мањине, проглашавајући ову српску покрајину државом.

Господине Председниче,

ЕУ и НАТО су учинили Србији 1999. исто што и Немачка 1941. године – и Хитлер је окупирао покрајину Косово и Метохију и укључио ју је у границе суседне Албаније. И у једном и у другом случају, агресори су смртни непријатељи Србије и српског народа (нацистичка Немачка – 1941. и Европска унија – 1999). Зато, зачуђује Ваш став, да Република Србија нема алтернативу и да мора постати чланица Европске уније – организације која је окупирала Републику Српску Крајину и уступила је Хрватској и окупирала Косово и Метохију и прогласила ову покрајину албанском државом!

Господине Председниче,

Знајте да нема председника, монарха и владе у свету – да би, у сличном случају, поступили као Ви. Замислите – да ли би:
1. чешки председник понизно молио чланство у ЕУ, да му је ЕУ окупирала Судетску област и даровала је Немачкој?
2. да ли би румунски председник понизно молио чланство у ЕУ, да му је ЕУ окупирала Трансилванију и уступила је Мађарској?
3. да ли би словачки председник понизно молио чланство у ЕУ, да му је ЕУ окупирала Јужну Словачку и уступила је Мађарској?
4. да ли би пољски председник понизно молио чланство у ЕУ, да му је ЕУ окупирала западни део Пољске и уступила га Немачкој?
5. да ли би француски председник понизно молио чланство у ЕУ, да му је ЕУ окупирала Алзас и Лорену и уступила је Немачкој?

Знајте, Америка и ЕУ ће, у погледу Косова и Метохије, поступити онако како су поступиле и у случају хрватске окупације Републике Српске Крајине – понашаће се као да се ништа није десило. Дозволиће представницима Републике Србије да, приликом дебате у Скупштини, на конференцији за новинаре и у време изборних кампања - изговарају да Србија неће никада признати „државу Косово“. Толико у престоницама Западне Европе, Бриселу и Вашингтону могу да поднесу.

Њихов колонијални програм неће бити тиме оштећен, ни преусмерен. Али, ако бисте Ви рекли да Република Србија одустаје од своје кандидатуре за чланство у ЕУ, то би оставило снажан утисак у свету и узнемирило би европске државнике у Бриселу. Јер, неоколонијалисти не сажаљевају онога који им се предајe.


Зашто српска десница?

Generalna — Аутор desnamisao @ 16:17

Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

 

Десница је неопходна како би дала одговор на недостатке српског идентитета и наслеђене слабости. 

Научивши да своје господаре, Турке, виде као оличење зла, Срби сваки облик државе виде као репресију над сопственом слободом. Стога, не само да народ државу доживљава као искључиво репресивну творевину која постоји да би њему одузела слободу, већ и сами Срби који се домогну власти, доживљавају власт искључиво као извор моћи, а никако као службу сопственом народу- те су над тим народом неретко заводили тиранију гору него турску. Отуд потпуна небрига за државу и потпуно одсуство одговорног политичког мишљења у Срба. Срби државу не виде као шансу, већ као проблем. Дубоко је укорењен у нашој свести страх од државе и државног апарата, који је коначну потврду добио у Брозово време, које- може се поуздано рећи- српски народ ментално није напустио. Од државе се очекује све (последица безусловне и бесмислено схваћене слободе) а за узврат не нуди ништа. Срби, као природни бунтовници и противници било каквог поретка, одбацују саму идеју уређене државе, сем уколико им се таква силом не намеће, а тада добијају изговор да се против исте боре.

Не постоји никаква врста одговорности за лош рад, никаква иницијатива на личном плану. Од државе се очекује да реши све наше проблеме, као да је држава некакав ентитет одвојен од народа који удељује милост по потреби. Овоме у прилог иду и несрећне историјске околности у којима смо се нашли.

Историја српске државности је пуна дисконтинуитета, те је на таквом тлу изузетно тешко изградити институције као обележје озбиљне демократске државе. Треба развејати заблуде о држави које постоје у нашем народу.

 

1. Држава је средство за остваривање слободе а не нешто туђе, наметнуто, нешто што нас ограничава и пљачка.

2. Држава ствара могућности, не сигурност. Држава није ентитет одвојен од нас – она даје, али и захтева. У питању је двосмеран однос – права и обавеза. У Србији је уобичајено захтевати права а игнорисати обавезе.

3. Модерно грађанско друштво тражи учешће грађанина у политичком животу државе кроз слободно удруживање. Сваки грађанин који жели треба и да искаже своје мишљење о политичким процесима и перспективама државне политике. Апатија неће донети бољитак и у том случају нико није крив сем онога који не предузима ништа да такво стање промени.

4. Навикнути смо да држава финансира школовање, спроводи запошљавање на фиктивним радним местима у државним установама и предузећима и обезбеђује све за просечног грађанина, не тражећи ништа заузврат. Након пропасти комунистичке државе дошли смо у незавидну ситуацију која од нас тражи да реафирмишемо рад и способност као мерило успеха и вредности. Једном засвагда морамо да разумемо – мора се увести ред у државу и ставити тачка на дипломе без покрића, родбинске везе, корупцију и неактивност на послу.

5. Проневера државних пара није проневера државних пара и превара државе. То је проневера пара свих грађана Србије, ваших комшија, пријатеља, рођака.

6. Да би се спровела доследна политика, неопходан је консензус и политичар државничког калибра. Србима данас треба изразито мудар и способан државник који је у стању да Србију води путем националног и економског бољитка. Државника краси неколико кључних особина – храброст да се донесе одлука и прихвати одговорност, способност компромиса, визија, енергија, опрезност и смелост.

7. Неопходна је изградња институција и континуитет политике.

Државник мора да поседује интелектуални капацитет, одлучност, способност компромиса али и чврст став о основним питањима. Државник мора средства увек прилагођавати циљу зависно од међународних околности, а не обрнуто. Да би се таква политика спровела, политичке партије морају постићи бар минималан ниво компромиса око најважнијих питања, како се не би поновиле катастрофалне грешке које су нас и довеле у ову позицију.

Намa треба одговорна политика која се руководи интересима земље, политика која ће зауставити економско и национално пропадање државе и народа. Политика која ће нас избавити и подићи на ноге.

Да бисмо опстали и успели, морамо превазићи два горућа проблема – неслогу и апатију.

 

Борба за солидарност, традицију и истину

 

Титоистичко наслеђе довело је до поплаве неотитоизма који угрожава традиционалне вредности.

Национална девиза у Србији је- знамо против чега смо, не знамо за шта смо. Наш национални спорт јесте такмичење у лицемерју. Претварамо се да смо већи европејци од самих Европљана, и негирамо своју културу до нивоа бесмисла. Пошто не признајемо никакав ауторитет сем свој логично је да желимо сву власт за себе. Не постоји никаква солидарност за оне сународнике који живе у неразвијенијим срединама. Без обзира на то, тражи се регионализација и сопствени приходи- како би се новац трошио искључиво на пројекте у тој заједници, што је главно обележје паланачког духа. Паланачки дух је везан искључиво за паланку.

Не постоји никакав колективни идентитет који би створио осећај солидарности, вере у боље сутра, идентитет на основу кога осећамо блискост са свим својим сународницима. Из незадовољства собом, вере у ништа, колективне апатије, проистиче наш егоизам и аутошовинизам, који се најбоље исказује у лакој алимилацији Срба у друге народе.

Проблем са Србијом данас јесте што је политичка елита наслеђена из доба титоизма, те она, на једнак начин, грчевито брани постулате титоизма. Неуспешна флоскула о „братству и јединству" је трансформисана у „европске вредности", „вербални деликт" у „говор мржње", а „повреда равноправности југословенских народа и народности" у „толеранцију и мултикултуралност".

По истом систему, медији се понашају попут сервиса државне власти која има монопол над истином, а врховни орган „коминтерне" је замењен владајућом партијом. Слабљење српског идентитета је, разуме се, изврсно очувано кроз „суочавање са прошлошћу и денацификацију". Отворено се тврди да је српски народ крив за уништење СФРЈ, у којој смо „одлично живели". „Светска интернационала" је замењена бриселском бирократијом. Остаје отворена дилема да ли мудро очекивати од људи који тврде да говоре „српскохрватским" заштиту српског језика?

Зато је данас отужно и смешно када слушамо о скупу „неофашиста", „клерофашиста", и антифашизму као вредности по себи. У основи фашистичке и комунистичке идеологије је тоталитарни поредак који је кршио људска права. Екстрем је ектрем, био он на левом политичком спектру или на десном. И као такав мора бити изједначен. Поставља се стога питање, зашто антититоизам није вредност по себи? Лично мислим да је смешно било шта те врсте проглашавати за вредност по себи, али метод владавине је једнак. Проблем је што ми меримо само циљеве, а не учинке. Учинци Брозовог режима у Србији су поражавајући и застрашујући. Стога је смешно говорити о борби против наводног српског фашизма који никада у Србији није ни постојао.

Последица неотитоизма је лажно представљање оваквог начина мишљења за либерално и прогон истински либералних идеја.

Стога, мислим да можемо да закључимо да је српски народ у кризи, да не постоји кохезивна компонента која би помогла Србима да изнова постану нација са националном елитом која може правилно да процени- шта су губици а шта добици политичких потеза и (евро) интеграција. Обичан народ мора бити кадар да осети солидарност према својим сународницима и осећај обавезе према држави.

Десница мора да се позабави корупцијом, похлепом политичке елите, странчанчарењем, нерадом, небригом за великане и мртве хероје.

Духовни идентитет

 

Очување духовног идентитета је од суштинске важности за српску државу. У образовању је непходна већа присутност садржаја из српске традиције, историје и културе. Наши писци поезије и прозе, уметници и историјске политичке личности морају у нашем образовном систему заузети место које им припада. Формално образовање треба реорганизовати и учинити приступачнијим и кориснијим. Под приступачнијим, мислим на већу интерактивност предавања, како би слушаоци били што активнији у настави и што више научили у току самог часа. Основа нашег идентитета јесте епска поезија, православна народна вера, Његошева дела и српско писмо- ћирилица. Веронаука мора постати обавезан предмет, како у основној, тако и у средњој школи. Треба помоћи вероучитељима како би успели да подичну ниво предавања и тиме утицали на пораст моралне одговорности будућих свршених студената. Веронаука треба да попуни најбитнији недостатак у нашем културном моделу данашњице- морални.  

Било би лепо када би деца на часовима музичком могла да бирају и евентуално уче да свирају и на неком од традиционалних српских инструмената.

Образовање и запослење 

Волимо да мислимо да је држава обавезна да финансира образовање без покрића. Када студенти протествују често говоре да „знање није роба“. У реалности, међутим, ствар је врло проста. „Знање није роба“ је најобичнија празна флоскула. У супротном морали би да престанемо да плаћамо плате запосленима на факултетима, одржавање просторија и тд. Знање није роба, али диплома јесте. Србија је сиромашна земља која има великих демографских проблема. Србији треба способна елита, а то ће се најлакше постићи уколико што више младих људи остане и ради у земљи. Стога, треба променити приоритете.

Уколико студент жели да финансира сопствене студије из државног буџета, не видим разлога да се са њим не сачини уговор по коме је студент обавезан да након завршетка студија остане и ради у земљи у периоду не краћем од седам година. Држава се, са друге стране, обавезује, да ће преко бироа за запошљавање помоћи студенту да пронађе запослење. Оваква обавеза нужно захтева добру процену могућности и потреба. Уколико на тржишту рада постоји потреба за одређеним образовним профилом, број уписаних студената у тој генерацији на том смеру биће повећан, док ће на неким другим смеровима бити умањен. Наравно, ко год жели моћи ће да студира било који факултет уколико претходно плати школарину без могућности да у наредној години пређе на буџетско финансирање (сем уколико се не покаже да је у питању сјајан студент). Тако ће се градити здрава конкуренција, а истовремено решити питање „одлива мозгова“ , односно, исељавања младих људи у развијеније земље. Уколико пак, студент жели да оде након завршетка студија из земље, обавезан је да држави исплати све што је уложено у њега. Држава није социјална установа која је обавезна да финансира високо образовање грађанину који ће након завршетка студија радити и доприносити у туђој држави, у којој је та иста диплома далеко скупља.

Наравно, то не значи да је оправдано наметнути баснословне цене школарина које су неприлагођене просечној плати у Србији на годишњем нивоу.

Треба радити на промени система високог образовања и увести реда и сличности у исте образовне профиле. Уколико постоји друштвени консензус о прилагођавању нашег процеса Болоњском, то је у реду, уколико се тога стварно будемо придржавали. Не сме да се деси да професори комбинују Болоњски процес и стари начин студирања. То не води ничему. Лично, сматрам да је овакав вид Болоњског процеса какав се код нас примењује катастрофалан и да не даје студентима ни минимум теоријског а ни практичног образовања (част изузецима). Посебно је важно обратити пажњу на друштвене факултете и знање које се тамо добија. Од суштинске је важности бар увести у литературу неке од модернијих аутора. Спискови литературе су обично застарели. Уопште, комунистичко наслеђе у образовању је велико и углавном не пружа могућност за изучавање алтернативних теорија и аутора.

Врло је важно применити концепт интерактивних предавања. 

Образовање и дебеоградизација 

 

Такође, неопходна је државна стратегија за обнову српског села, односно пољопривредне производње. У том циљу, треба финансирати школовање младих пољопривредника у пољопривредним школама које би замениле мноштво гимназија. Неопходно је такође, да држава да субвенције и помогне будућимо пољопривредницима у започињању посла. 


Села у Србији су готово испражњена, а градови пренасељени. Одмах треба започети са радом на дебеоградизацији Србије, и помоћи осталим неразвијенијим деловима Србије. Дати специјалан новчани додатак младим људима који су спремни да се одселе и раде у унутрашњости Србије. Изместити најважније институције из Београда у најнеразвијеније крајеве. Самим тим, неразвијенија подручја ће се брже опоравити, како економски тако и демографски. Покретање пољопривредне производње је један од најбитнијих захтева које се пред опстанак српског села поставља.

 

 

Закључак

 

Основни задатак деснице јесте морална и духовна обнова српског друштва, инсистирање на квалитетном образовању деце, квалитетним културним садржајима и осмишљавање одговарајућег културног обрасца. Услед моралног опадања, Србији може помоћи само конзервативна обнова.

На колективну апатију треба одговорити стваралаштвом и заштитом традиционалних вредности.

 

 

 

 

 


Теоријски постулати десне мисли

Generalna — Аутор desnamisao @ 16:03

Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

 

Рађање нове српске деснице је неопходно како би се јасно препознали проблеми који спречавају српски народ да постане нација у пуном значењу те речи. Пре свега, треба схватити да је идеја националне припадности, идеја независне, поносне и суверене нације идеја која не сме изгубити на значају. Поносити се својом нацијом јесте део личног идентитета свакога човека. Укинути право човеку да воли своју нацију значи укинути човека као таквог. То је прави атак на слободу појединца, и зато се томе морамо супротставити.

Нације и данас јесу најефикасније средство одбране од империјализма. Бег од националног и културног одговара само империјлним силама и великим корпорацијама које желе да контролишу сваки аспект људског живота. Тек мноштво појединачних воља сједињених у јединствен израз воде истоветном циљу и само тада, народ је снажан.  

Српска десница може саму себе произвести искључиво из српске историје и из традиције конзервативизма.  

Шта је конзервативизам?

 

Постоји мноштво дефиниција конзервативизма. Лично, не бих се сложио да је у питању идеологија. Ради се о томе да се конзервативизам заснива на представи о људској несавршености док идеологија имплицира савршеност и непогрешивост. Са друге стране, погрешно би било рећи да је конзервативизам „одсуство идеологије“. То би значило да не постоји систем или кохерентност у конзервативном ставу; то би претворило конзервативизам у појединачни, субјективни став, а не у општи. Стога, сматрам да се конзервативизам може дефинисати као политичка идеја која се заснива на пређашњем искуству. Идеја не претендује на непогрешивост, али претендује на систем и кохерентни филозофски став о смислу и човеку.

Када кажем да је конзервативизам политичка идеја која се заснива на пређашњем искуству, мислим на историјско искуство о људској природи, могућностима, политичким променама и историјско искуство сваке нације понаособ.   

Постулати конзервативизма су:

  1. Антрополошки песимизам
  2. Критика политичких злоупотреба апстрактних вредности; теза о сложености
  3. Заштита традиционалног поретка и поштовање ауторитета-предуслов слободе
  4. Заштита традиционалних вредности и искустава
  5. Вера у моралну обнову друштва

Размотрићемо неке од ових постулата.  

 

Антрополошки песимизам

 

Антрополошки песимизам је уверење које је својствено искључиво онима који себе  сврставају у конзервативне или „десне“ мислиоце. Антрополошки песимизам је теоријска поставка која полази од уверења да је човек биће склоно чињењу зла. За разлику од социјалистичке и либералне мисли које се заснивају на уверењу да је човек у основи биће склоно добру и које чини зло искључиво захваљујући несавршености друштва и друштвених институција, десница кварљивост, исквареност посматра као нешто инхерентно човеку, као део његове природе.

Суштина је уверење деснице да је човек више од рационалног бића. Човек је често ирационалан и њиме управљају нагони. Сигмунд Фројд каже: „ Делић радо порицане истине...јесте да човек није кротко биће коме је потребна љубав...већ да се због својих нагонских својстава мора сматрати у великој мери склоним агресији. Ближњи му, стога не представља само могућег помагача...већ и искушење да на њему задовољи своју агресију...да присвоји његову имовину, да га понизи, да му причини бол, да га мучи и да га убије. Homo hominis lupus („човек је човеку вук“- прим. М.Д.). Има ли когод храбрости да порекне ову изреку после свих животних и историјских искустава?“[1].

Природни нагон ка чињењу зла се најбоље може схватити из следећег цитата Фридриха Ничеа: „ Крвави судија каже: „Зашто је убијао овај злочинац? Та хтео је да отима. “ Али ја вам велим: душа његова искала је крви, не пљачке: он је жеднео за срећом ножа! Него јадни ум није схватао то лудило па га је наговарао на друго.(да при томе и опљачка некога и тиме замаскира мотив- прим. М.Д. )“ [2]  Ниче чак тврди да човек у принципу ужива у злу и сматра да је „бесмислено зло најзанимљивије“. Посебан проблем јесте посматрање зла као естетски а не етички феномен. Тако је, рецимо, Бодлер покушавао да „извуче лепоту из зла“. Неки мислиоци су и у рату видели „појављујућу лепоту“.

Суштину аргументације о човеку као опасном бићу је најбоље изразио песник Хајнрих Хајне: „ Ја сам најмирољубивије настројен. Моје жеље су следеће: скромна колиба, сламни кров; али добар кревет, добра храна, сасвим свеже млеко и бутер, испред прозора цвеће, испред врата лепо дрвеће. Ако би драги Бог хтео да ме учини сасвим срећним, омогућио би ми да доживим радост што је о то дрвеће обешено шест-седам мојих непријатеља. Ожалошћена срца, пре смрти бих им опростио све недаће које су ми причинили за живота. Да, непријатељу се мора опростити; али тек када је обешен“ [3].

Тврдња да је човек природно добар нема упориште, пошто у природи не постоји дистинкција добро / зло. Она је искључиво део конвенције. Некада се мора учинити зло да би се постигло више добро. Природа функционише по суровим законима природне селекције-само најјачи (можда је боље рећи најспособнији) опстају. Људи такође живе по том истом закону, иако то често не примећују. Природа цивилизованог човека је камуфлирана, она није нестала. Разумни део је људске сукобе преместио на други терен.

Стога, држава је неопходна као регулатор слободе. Међутим, пошто је човек несавршено биће, њега је немогуће потпуно усавршити. У том смислу, собода је немогућа као апсолутна. Слобода је неодвојива од поштовања традиционалног поретка и институција.

Човек је слободан онолико колико уважава и познаје своје лимите и креће се у оквиру њих.

Слабост људског разума и воље

 

Десница полази од уверења да је човек слабо биће које не може својом вољом увек предупредити своје лоше стране.

Феномен познат под именом "акрасија" помиње се још у Платоновим делима. Укратко, акрасија је ирационалан избор који се појављује упркос разумском избору. Одлука да се учини нешто што се сматра добрим не мора увек бити донешена. На пример, човек може сматрати да његова потреба за храном или сексуалним уживањем може бити нездрава у одређеном случају, али не успева да своју разумску одлуку манифестује. Платон је сматрао да ова појава настаје услед конфликта пожудног и разумског дела душе. Сматрао је да је посредник између ова два дела душе "тимос", срчаност. Могли бисмо, условно речено, овај део душе назвати јаком вољом, карактером. По Платону, слободан је само онај човек који успева да изврши команде разума и који може да исконтролише свој "најнижи" део. Човек који то не може није слободан, он не чини оно што је у његовом интересу.

Данас се зна да човек, уз сво своје залагање, некада није у стању да учини оно што жели-или још чешће, да не учини оно што не жели и да многи несвесни детерминативи одлучују о томе.

Човек је биће условљено својом природом, Идом (инстинктима), Суперегом (обичајима) и другим детерминативима (нпр. Јунговским) те је само условно слободан. Основни конфликт код човека изазива, како су то још софисти утврдили, а Фројд и Ниче касније развили до неслућених граница, сукоб физиса и номоса, односно сукоб природног закона и људског закона. Сукоб нагона и конвенције. Човек није чисто рационално биће, већ полуживотиња. Могло би се чак рећи да већи део живота проведе живећи ирационално.  

Опет, жеља да се буде "слободан" од нагона и ирационалности, јесте исконска људска жеља за самопревазилажењем. Жеља да се победи нагон, да се завара смрт; међутим, технократско друштво избацило је на површину једну важну људску потребу, а то није потреба за слободом већ за сигурношћу. Том потребом се вешто манипулише. У име безбедности одавно смо се одрекли слободе.

Тоталитаризам, тиранија и слични системи, не представљају пораз разума, већ управо његову победу. Тиранија је више недостатак срца него здравога разума. Многе монструозне теорије су разумски потпуно прихватљиве. Разум је суров. Не каже се без разлога да је човек најгора звер, а не животиња. Човек је прорачунати предатор. Вирус. Срце, емоције, то је оно што нас чини људима у садејству са разумом.

Отуд покушај да се конзервативно друштво потврди снажним институцијама, квалитетним законима и моралним васпитањем. Некакав склад између разума и нагона је неопходан. Естетско и морално васпитање служе томе.

 

 

Критика политичких злоупотреба апстрактних вредности; теза о сложености

 

Уколико се прихвати антрополошки песимизам као полазна чињеница, лако се демистификује проблем апстрактних вредности. Конзервативизам је настао као одговор на Француску револуцију. Конзервативизам је критика три начела револуције и револуције саме. Критика три начела француске револуције је критика позивања на начела „слободе, једнакости и братства“. 

Човек је слободан у оној мери у којој не угрожава слободу другога човека. Слобода је ограничена а не апсолутна. Она је последица поштовања поретка, реда и закона.

Једнакост поразумева једнакост пред законом и једнакост прилика. Апстрактно схваћена једнакост нема никакво значење. Дефиниција конзервативног схватања једнакости могла би бити- сви су једнаки али нису сви исти. То се посебно односи на укидање приватне својине што је главни атак на слободу личности.

Братство- такође апстрактна вредност. Човек је пријатељ са себи сличнима; наметање братства као постулата се није добро завршило нити има утемељење у људској историји. Постоје колективне идентификације које се стварају временом али се оне не могу и не смеју наметати декретима. Бесмисленост позивања на апстрактне принципе описује Фројд: „ ...Ја немам везе са економском критиком комунистичког система и не могу да испитам да ли је укидање приватне својине сврсисходно и корисно. Увидео сам, међутим, да су психолошке поставке тог система неодрживе илузије. Одузимањем приватне својине одузима се људској жељи за агресијом једно оруђе, несумњиво значајно, али свакако не и најзначајније. То нимало не мења разлике у моћи и утицају које агресија злоупотребљава за своје циљеве, па ни њену суштину. Њу није створила својина.“ [4] Фројд даље каже да једнакост не може да залечи природну неједнакост људи- неједнака телесна својства и душевну обдареност. Томе нема помоћи.  

 

Медиокритетство је једна од последица потраге за апстрактном једнакошћу. Једнакост је категорија, која није загарантована, чак је и неприродна. Тежити ка апстрактно схваћеној једнакости, значи ускраћивање слобода и права на слободу.

Битно је објаснити још једну дистинктивну одредницу конзервативизма- тезу о сложености. Услед људске кварљивости и несавршености, погрешно је инсистирати на наглим променама, осносно револуцијама. Револуције по правилу не доносе бољитак. Бољитак доносе добро промишљене реформе, како би се оставило времена човеку, као несавршеном бићу, да се на њих постепено привикава. Постепена промена је неопходна како би се избегло урушавање оних институција и вредности које су се показале вредним очувања. Револуције су, готово по правилу, наносиле исувише зла а нису донеле нешто значајно за узврат. Оне су обично биле увод у тоталитарне деспотије. Као несавршено биће, човек не може створити савршени политички поредак. Русо, на кога се револуционари често позивају, био је итекако свестан ове чињенице.

Наравно, оваква критика се односи и на политичку злоупотребу израза као што су „хуманизам“, „људска права“ и тд.

Опоравак српског друштва лежи у моралној и духовној обнови и изградњи квалитетних институција.

Чини се да се данас само са позиције деснице може одговорити на недаће у којима се налазе српски народ и држава. Српска национална идеја је запала у дубоку кризу. Први задатак јесте успостављање реда у просвети и доношење плана за спровођење одговорне културне политике. Још Карл Шмит је сматрао да у животу нације, мит има предност над рационалношћу. Чињеница јесте да је највећа снага националне идеје управо њен ирационални део. Патриотизам и јесте ствар креативне уобразиље- она је љубав, а љубав не спада у рационалну категорију.

 

 


[1] Нелагодност у култури, Сигмунд Фројд, Одабрана дела, том 5; Матица српска, Нови Сад, 1973, стр. 318

[2] Тако је говорио Заратустра, Фридрих Ниче

[3] Мисли и досетке, Хајнрих Хајне

[4] Нелагодност у култури, Сигмунд Фројд, Одабрана дела, том 5; Матица српска, Нови Сад, 1973, стр. 320,321

 

 


Авганистан - Злочин и агресија или људска помоћ Хамиду Карзајиу?

Politički život — Аутор desnamisao @ 15:34

Пише: Стефан Драгичевић

 

 

Шта Американци траже у Авганистану? Увјек се постављало то питање у међународним круговима. Да ли је то одговор на напад 21. септембра 2001, или почетна објава рата тероризму? Да ли је касније циљ био хватање Осаме Бин Ладена као најважнијег терористе или је било сасвим нешто друго - можда показати Русији или бившем СССР-у како се осваја држава коју они нису могли да освоје и да заведу ред у тој земљи силом проистеклој из хладног рата?

По много чему Американци и Руси су слични, а то је да силом контролишу политику, а којој се клања свјетска јавност и међународна политика. 
Међутим, Американци су у Авганистану пуних девет година, боре се за наводну слободу авганистанског народа, за просперитет те земље, за економско и политичко јачање најјачих централа авганистанског народа. Демократија се не уводи силом,  уколико је то циљ САД. Уништавањем цивилних објеката, коришћење беспилотних летјелица и убијање на хиљаде Талибана, прашење Апача и тенкова Абрамс по пустињи, политика непопустљивости и недостатак воље за дијалогом око прекида сукоба - не може и неће бити начин на који се рјешавају конфликти попут овог. 
Најзначајнија акција Америчке и Британске војске је Операција трајна слобода (Operation Enduring Freedom, OEF) у оквиру које се изводе борбене операције које укључују коалиционе партнере предвођене Сједињеним Америчким Државама против остатака Ал Каиде, прије свега у источним и јужним дјеловима земље уз пакистанску границу. Ова стратегија представља хомогени систем који траје већ годинама, а који за резултат има поред погибије талибана - погибије и недужних цивила који се нађу у зони сукоба. У тој операцији учествује само са америчке странеа око 18.000 војника, а замислите само колико и од самог ОЕФ-а који има подршку НАТО-а. Управо је та акција "операција трајне слободе" свргнула са власти Талибане и поставила свог, проамеричког човјека на чело земље, Хамида Карзаија. 
Међутим, још интересантнија ситуација је тренутно понашање Талибана. Развиле су се све криминалне активности, пренос и куповина оружја на илегалном или такорећи пиратском тржишту, дрога и кокаин се извозе на велико и продају широм Европе. За њих добијају огромна новчана средства-на тај начин су и сами Талибани задржали какву-такву позицију опонената против Америчке и Британске војне агресије. Американци и Британци готово свакога дана врше војне нападе преко беспилотних летјелица и "таргетује" локације преко сателита које се касније бомбардују америчким хеликоптерима АХ-64 (познатијим као Апачи), а затим се напади завршавају бацањем касетних бомби из Б-Боминг авионских удара. 

Поставља се питање- како се супроставити далеко надмоћнијем непријатељу који напросто жели твоју капитулацију? 

Ако узмемо у обзир да је по преузимању власти од Талибана погинуло 1.608 коалиционих војника, а до данас број погинулих војника и страдалих Талибана неизмјенично расте - какав сукоб и са каквим крајем можемо очекивати? Суров, гнусан, непрекидан, разарајућ и за Американце и за Авганистанце? Очигледно да двије стране желе да ратују до бесвјести док не погине најмање милион и једних и других. 
Предсједник САД Барак Обама је недавно већ послао нове трупе у Авганистан које броје око 30.000 америчких војника, а уз то логистичка подршка трупа стиже из Ирака, плус још војне снаге које су већ стациониране у Авганистану. Када на то додамо подршку пакистанске војске и полиције на сузбијању Талибана и одлучан напад на југ као највеће упориште Талибана добићемо невjероватну војну силу. 

Само се поставља једно питање:коју сврху има рат који траје 9 година? И који је циљ уколико Авганистан не жели да напусти своје традиционалне вриједности и трансформише државу по америчким жељама? Један рат против Ирака је већ увелико завршен по свим виђењима, а авганистански рат и фронт доноси нове главобоље за амерички народ који годишње шаље више од 10.000 војника у жариште које се показало као неосвојиво. 
И док су многи амерички грађани дали свој глас Обами на изборима у нади да ће сукоби престати и америчке снаге се трајно повући са Блиског Истока и уже Азије, сама политика демантује обећања. Заузврат имамо прекид рата у Ираку, али наставак сукоба у Авганистану. А можда у нашој ближој будућности и конфликт са Ираном или Сјеверном Корејом због њихових спорних нуклеарних амбиција. 

Докле ће Америка да троши силне милијарде помоћи својим трупама и докле ће те милијарде да изједају амерички буџет, и то у земљи у којој 20% становништва практично живи испод границе сиромаштва?

Одговор на ово питање знају само Обама, Пентагон и Стејт Департмент пошто очигледно њима рата и нестабилности у свијету никада неће бити доста. 
 


Успостављање етичких начела-Кантов категорички императив

Kulturna politika — Аутор desnamisao @ 15:26

Пише: Катарина Анђелковић

 

 

 

 

 

Деонтолошка етика је синоним за Кантову етику. Пошто реч "деонтос" на грчком значи "дужност", ова етика се назива и етиком дужности. Заснована је на појму "треба", па је њено централно питање: "Шта (не) треба да чинимо?". Као и у својој метафизици, Кант у етици не уводи тврђење о моралној стварности која превазилази наше искуство, нити приписује моралну тежину актуелним уверењима. Он нам даје на располагање морални закон, који није алогаритам за наше морално поступање, већ нам каже шта не треба да чинимо да бисмо били моралне личности. Кант полази од питања: које основне принципе поступања могу да усвоје сви људи, без усвајања било чега другог што би било специфично за њихове жеље или друштвене односе? Они принципи који не могу служити људима, морају се одбацити; дакле, ништа не би могло да постане морални принцип, ако то не може важити за све људе.  Морал почиње одбацивањем свега онога што се не може учинити универзалним. Ову идеју Кант је формулисао као захтев који је назвао "категорички императив" или општије, морални закон. Најпознатија верзија овог закона гласи:

"Поступај тако да максима твоје воље увек може истовремено важити као принцип свеопштег законодавства" (Кант, Имануел, "Критика практичног ума", БИГЗ, Београд, 1979, стр.53). Категорички императив је врло јасан; он нам ништа не наређује, оставља нам пуну слободу у одлучивању, али ипак каже шта не треба да чинимо. Не треба чинити оно што је у супротности са моралним законом; односно, не треба чинити оно што је немогуће да се универзализује. Захваљујући томе, Кантова етика је објективна, у смислу да је непроизвољна – категорички императив захтева поштовање моралног закона без обзира шта бисмо ми желели. Ова етика је истовремено и субјективна, јер подразумева да извор важења моралног закона произилази из нас самих. Та субјективност је представљена кроз аутономију личности, а не кроз хетерономију.

Хетерономија је извор који нас гура да нешто радимо, а долази споља. Постоје три извора хетерономије, и то су друштво, религија и дескрипција "добра". Кант сматра да наши разлози за поступање не треба да иду ка томе да се допаднемо другима или Богу. Разлог мора да дође из нас самих, из нашег хтења, воље. Међутим, како онда схватити дужност? Дужност је ипак нешто што нас детерминише, њу не чинимо спонтано. Она уноси елемент нужности тамо где нужности не би требало да буде, у пољу слободе. Кант је појам дужности и наше воље (којом одлучујемо шта ћемо учинити) спојио рекавши да је дужност нужност неке радње из поштовања према моралном закону.

Одлука из дужности је потпуно слободна. Нема ту никакве присиле, осим сопствене. Ако се питамо - зар не би било боље да дужност делује природно, Кант би рекао да је то немогуће. То би значило да поступамо аутоматски; имали бисмо свету вољу (а не добру вољу), а то значи поступати исправно и не моћи другачије. Али, код нас није тако. Не бисмо поседовали живот или срећу, не бисмо деловали у времену да имамо свету вољу. Не бисмо били људи, који су погрешиви.

Да бисмо знали када је неки наш поступак морално исправан морамо, као што је већ горе речено, да га подвргнете тесту универзализације. Постоје две врсте универзализације: логичка и практичка. У првој, испитује се да ли је универзализација уопште могућа. Узмимо за пример - шта би било кад би сви лагали? Кад би се лагање универзализовало, онда би оно само постало истина, и не би више постојала могућност лагања. Зато је дужност да се не лаже, тзв. савршена дужност. У другој, практичкој врсти универзализације, испитује се да ли је могуће универзално хтети неку максиму. Принцип да се не помаже другом у невољи пролази тест универзализације, али је зато немогуће универзално хтети овај принцип, и то из два разлога: прво, не можемо то унапред хтети, јер не можемо бити сигурни да нам некада, у будућности, неће затребати нечија помоћ; друго, не можемо нешто хтети и за друге људе, јер тиме нарушавамо њихову аутономију. Ако нама није потребна помоћ, не значи да неком другом неће бити потребна. Зато је помагање другима у невољи неодређена, а самим тим и несавршена дужност. Импликације овог објашњења дужности су најпотпуније развијене у Кантово делу "Метафизика морала", чији се први део бави принципима праведности, који су садржај савршених дужности, а други део истражује принципе врлине, који су садржај несавршених дужности.
Категорички императив је формулисан у више верзија, а
о "најстрожој" смо већ расправљали. Међутим, формулација која је имала већи утицај од прве, јесте тзв. "формула циља по себи" која каже следеће:

Поступај тако да човештво као у твојој личности тако и у личности сваког другог, увек узимаш као циљ, а никада само као средство" (Кант, Имануел, "Критика практичног ума", БИГЗ, Београд, 1979, стр. 105). Ова максима захтева поштовање личности; јер, употребити другог значи поступати према њему као према ствари или алатки, а не као према индивидуи, човеку. Поново употребити другог није само учинити нешто што други не жели и на шта не пристаје, него учинити нешто на шта други не може да пристане. На пример, варалице онемогућавају жртвама да пристану на њихов поступак према њима. Поступати према другима као према циљевима, значи да једни друге подржавамо у својим слабим способностима деловања, усвајања максима и унапређивања њихових основних циљева.


Закључак


На основу наших склоности, ми постављамо себи различите циљеве. Постављање циљева, код Канта, јесте рад разума. Који год да су циљеви, срећа је дефинисана као реализација тих циљева. Ми потенцијално можемо имати склоности и хтети све што нам је доступно (што је у домену простора и времена). Део тога ће доћи у сукоб са категоричким императивом, који ће то, на један формалан начин, ограничити. Дужност ће ступити на сцену када се склоности и морални закон суоче. Ум ће покушати да спречи реализацију неморалног дела, али на крају сам човек мораће да се определи између моралног и неморалног поступка. Неизвесно је шта ће победити, али без те слободе избора, нема ни моралне
одговорности.

 


Недемократски карактер актуелне власти

Politički život — Аутор desnamisao @ 15:23

Пише: Драган Марковић

 

 

Повод за анализу низа поступака којим се урушава демократски поредак у Србији је усвајање новог Закона о Агенцији за борбу против корупције, којим се омогућава дуплирање функција и који је упркос протестима потписао и председник Тадић. Настојаћу да покажем континуитет одлука власти које крше извесна демократска начела, попут слободе медија, раздвајања власти и непоштовања независних контролних институција.

Медији се у демократским друштвима због значаја називају и четвртом граном власти и они имају функцију контролора власти. Одмах после освајања власти извршена је „реформа“ медија. Прво је смењено руководство у Политици, чија уређивачка политика није следила политику да ЕУ нема алтернативу, већ је критички сагледавала и ту идеју, док је НИН приватизовао Рингијер, који је овај недељник променио до непрепознатљивости. Већина преосталих водећих медија је већ била на политичким позицијама актуелне власти, уз изузетак једног политичког таблоида, који је у међувремену „дисциплинован“. Процес контроле медијског простора се остварује и много софистициранијим методама, пре свега кроз финансијску зависност медија од оглашивача и компанија које тргују рекламним простором. Те компаније су углавном у рукама људи блиских власти и председнику Тадићу, па се благонаклон став према власти, посебно електронских медија, може разумети и бригом медија за сопствену егзистенцију. Процес гушења слободе медија је вршен и институционално доношењем репресивног Закона о информисању. Најшира јавност је жестоко критиковала предлог закона, али закон је ипак усвојен. Поједине одредбе Закона је недавно оспорио Уставни суд, али се због тога нико из власти не осећа одговорним.



За демократску владавину, још од Монтескјеа, кључна је подела власти на три гране: на извршну, судску и законодавну. У Србији апсолутну доминацију има извршна власт, али не Влада, већ председник Тадић, а та позиција је додатно ојачана урушавањем парламента и независног судства. Законодавна власт оличена у Народној скупштини је маргинализована, сведена на гласачку машину и усвајање закона по хитном поступку које предлаже Влада, усвојен је нови пословник којим се скраћује време расправе и додатно маргинализује опозиција. Против Народне скупштине се воде и медијске кампање са циљем скретања пажње са других тема, али и као оправдање за концентрисање апсолутне власти у кабинету председника Тадића. О катастрофалној „реформи“ судства, као трећој грани власти, писао је велики број струковних удружења, стручњака и аналитичара са различитих позиција, али су сви сагласни да је она спроведена без јасних и јавних критеријума, нестручно и под великим утицајем политике. Многобројне примедбе изнела је и Европска комисија на сам поступак и непостојање појединачних образложења због чега судије нису изабране, што комплетира слику да је квалитет судства на најнижој могућој мери и да није у стању да обавља своју уставну функцију.

Демократску власт карактерише и јавност у раду и расправе око кључних националних питања. Ову власт карактерише недостатак јавности у вођењу политике, а посебно је тајност уочљива на питању Косова и Метохије. Народна скупштина, стручна и шира јавност није учествовала у расправи да ли треба поднети иницијативу којом се захтева мишљење Међународног суда правде, нити како ће гласити постављено питање. Расправе није било ни да ли је паметније усвојити неку алтернативну стратегију, попут подношења тужбе против неке појединачне државе. Јавност и Народна скупштина су тек укључени у рад након великог пораза, али више како би поделили кривицу за пораз, а мање како би донели неке алтернативне одлуке и разматрали консеквенце политике која је доживела крах. Тајност се наставља и брзоплетим подношењем резолуције Генералној скупштини УН, без озбиљнијих консултација на унутрашњем(и међународном) плану .

Однос према независним институцијама и стручној јавности важан је индикатор демократичности власти. Усвојен је Закон о Агенцији за борбу против корупције, који омогућава да многи који су били на дуплим функцијама то могу и да остану, чему су се Агенција и Савет за борбу против корупције жестоко противили. Недавно је усвојен и Закон о електронским комуникацијама, који угрожава право на приватност комуникације упркос противљењу Заштитника грађана и Повереника за информације од јавног значаја.

Заједничко за све наведене примере је игнорисање опозиције, стручњака, независних институција и најшире јавности од стране власти. Власт не одговара ни парламенту, нити за грешке и противуставне законе неко сноси одговорност. Остаје нада да ће политичку одговорност сносити пред грађанима на изборима.

 

http://www.slobodanjovanovic.org/2010/08/02/dragan-markovic-nedemokratski-karakter-aktuelne-vlasti/ 


Powered by blog.rs