Desna Misao

Црногорско ‚‚националнo” и српско народно питање

Politički život — Аутор desnamisao @ 16:34

Пише: Никола Цветановић

 

 

 

 

 

Црна Гора и Србија су две државе у којима живи исти народ. Исти језик, вера, исти се свеци славе. Обичаји слични, разлике су нормалне, регионалног карактера.

 

Овим речима се чак и данас могу описати две старе балканске државе и њихови народи. Некада се тај народ, србијанско-црногорски, звао једним -српским- именом. Данас је ситуација другачија, имамо двоименост народа. Међутим, та двоименост данас доводи до неких незамисливих парадокса и до нездравих односа између негдашња ,,два ока у глави”.

 

У наредном излагању, покушаћу да те односе анализирам, а затим и да понудим евентуалне начине за решавање србијанско-црногорског проблема. Нећу улазити у историјске анализе и наводити опште познате и доказане историјске чињенице. За садашњост мислим да је довољно и оно што сам навео у првом пасусу.

 

Међутим, ипак је нужно позабавити се историјом, да би се открио корен проблема.

Дветнаести век, век националног буђења, овде ћу оставити по страни, јер, како сам, рекао, у проверене и доказане историјске чињенице нећу улазити.

Почнимо од почетка 20. века и првих назнака србијанско-црногорских трвења и поменимо бомбашку аферу где црногорски књаз Никола оптужује званичну Србију за покушај атентата на њега. Што се тиче Првог светског рата и Балканских ратова, ту се већ отвара простор за ширу анализу. Књига ,,Ђенерал-један народ, а два краља” Милета Кордића може да послужи као једна добра илустрација тадашњих збивања и србијанско-црногорских односа.

У вези са уједињењем и стварање Краљевине СХС има пар догађаја, који су, може бити, детерминисали будуће односе Србије и Црне Горе. Поменућу неке од њих. Први је збацивање династије Петровић и протеривање краља Николе из земље, а други и, по мом мишљењу, не мање важан је следећи. Црногорски официри су у новоствореној југословенској војсци, може се с правом рећи, деградирани. Свима је чин враћен степен ниже из разлога, парафразирам, ‚,недовољне техничке обучености и несавремености црногорске војске. С друге стране, хрватским и словеначким официрима су чинови признати, упркос томе што се велика већина њих борила на страни Хабсбуршке монархије. При овоме што је речено, морају се имати у виду схватања тадашњих Црногораца.

Кад је у питању први разлог, збацивање династије Петровића и протеривање краља Николе, укратко се може рећи следеће. Добар део Црногораца је остао овим чином тешко погођен. Када се има у виду да је краљ Никола владао скоро 70(1860-1918) година и када се има у виду карактер његове владавине и оно што је за Црну Гору учинио, не чуди зашто је то тако. За Црногорце краљ Никола није био ни краљ ни књаз, они су га звали ,,господар”, слепо му били одани и верни. С друге стране, био је деда краљу Александру, а овај га је, како је тај поступак народ тада тумачио, протерао из земље узурпиравши његова права. Зна се колико је наш народ (поготово у горштачким крајевима) некада поштовао породичне вредности и породичну хијерархију. Ово им је сигурно изгледало као катастрофа. На овом месту се мора рећи да, наравно, ни краљ Никола није био идеалан, многи виђени Црногорци (на пример,сердар Јанко Вукотић) су му замерали бег из земље и црногорску капитулацију. Кружиле су и гласине да је са Аустријом тајно преговарао о сепаратном миру. Тада се народ у Црној Гори први пут поделио што је дошло до изражаја на Подгоричкој скупштини. Наравно и на сву срећу, народ се није национално поделио, али се поделио на присталице уједињења( ,,бјелаше) и присталице династије Петровић и противнике безусловног уједнињења са Србијом ( ,,зеленаше ).

Што се тиче другог разлога- деградације црногорских официра на првом месту се може логички констатовати следеће. Неприродно и ненормално је да се војсци која је штитила србијанску одступницу код Мојковца  и која се у балканским ратовима борила раме уз раме са србијанском војском, чинови не признају, а да се признају чинови официрима поражене војске ( хрватским и словеначким). На тај начин су победници овом увредом постали поражени, а побеђени су, уместо да се казне, награђени. Шта су о овом чину мислили црногорски народ и официри, можемо само да претпостављамо.

На ред долази и Божићна побуна. Њу присталице данашње црногорске нације као посебне наводе као национални устанак Црногораца. Наравно, као што сам рекао, нећу цитирати саме зеленашке прваке, вођу Божићне побуне, то овде није тема. О томе постоји обиље документације и на интернету, постоји и пасош Крста Поповића, итд... Рећи ћу само да је у питању чисто династичка борба. Присталице Петровића против уједињења и Карађорђевића. Ништа што већ много пута није виђено у европској историји. Међутим, многи извори наводе бруталност србијанских жандарма приликом гушења побуне. Може се рећи да је, у неку руку и ово имало одређеног утицаја.

Затим на ред долази Други светски рат, после кога ,,настаје” модерна црногорска нација, ако се то може тако назвати. Под наводницима, јер није познат случај да је нека нација настала на основу једног текста једног човека. Следи период од неких 40-ак година после кога се, као крајњи резултат свега јавља податак, у попису становништва из 1991., о неких 90% Црногораца по националности у Црној Гори.

 

Међутим, и поред овог податка, ипак је та Црна Гора у неком смислу остала,  условно речено, српска, што је потврђено на референдуму као народна воља да се остане у Југославији са Србијом. Такође, симболи Црне Горе, у првом реду њена застава, остали су нетакнути. С друге стране, са увођењем вишестраначја, већ тада у Црној Гори јавља се једна групација (Либерални савез Црне Горе), тада маргинална, која своју идеологију базира на тековинама рада Секуле Дрљевића и која и тада заступа тезу о државној и националној самосталности Црне Горе и то у смислу конфронтације према тзв. ,,великосрпској” политици и званичној Србији. Оснива се и НВО ,,Црногорска православна црква”. Ова групацијe су остале углавном маргиналне(пре свега, ЛСЦГ), али је њихову политику и идеолошке темеље  црногорска државна елита у једном трнутку преузела да би очврснула своје позиције према Милошевићу и изашла испод његовог скута. Од тада (негде 1997), па до данас се стање изменило и дошло се до нездравих и неприродних односа сада већ Срба и Црногораца.

 

 

Данас је ситуација следећа.

 

У Црној Гори је званичан језик ,,црногорски”. Један политички исконструисан, а пре свега, ненаучни појам који ће највероватније доживети фијаско, у првом реду јер формирање евентуалног црногорског језика као самосталног није био један спонтан процес, већ као вештачка творевина служи потребама дневне политике. Такође, на делу је духовна репресија. Треба само поменути да су наставници и професори који су одбили да предају прво ,,матерњи”, па затим ,,црногорски” добили отказе.

Постоји ЦПЦ, која је једна агресивна верска заједница коју, успут речено,  води човек избачен из СПЦ. У сталном је сукобу са свештенством Митрополије црногорско-приморске(СПЦ), због  ,,отете имовине црногорске цркве и укидања аутокефалности 1918.”. Онај ко мало боље познаје историју зна да се ради о једној  политикантској конструкцији без реалног утемељења и квази-историјској институцији. С друге стране, њено старешинство не престаје да хушка своје вернике против њихових сународника, па је црногорска јавност често сведок верских сукоба, неретко интервенише и полиција. Државна застава Црне Горе нема везе са историјским државним симболима Црне Горе, већ је верзија некадашње црногорске војне заставе.

Такође, Црна Гора је признала независност Косова. Ово је можда и најзначајнија чињеница, јер је косовски завет, као један од стубова модерне српске нације, вероватно своје упориште имао у Црној Гори барем подједнако као и у Србији, ако не и више. Праћењем црногорске историје 19. века се ово несумњиво може утврдити. Поменимо само песму ,,Онамо, 'намо краља Николе”, којој је централна тема и лајт-мотив ослобођење Метохије и Косова. Тим чином, признавањем независности Косова је, из црногорског државног угла гледања мање важно, не само оштећена Србија(,,нож у леђа”, Вук Јеремић, Министар спољних послова Србије), већ је, што је за модерне Црногорце много важније, покидана историјска веза са деветнаестовековном Црном Гором и прекинут духовни континуитет црногорске државности.

 

У суштини, све ово наведено, дакле: црногорски језик, Црногорска православна црква, описана државна застава и признање Косова, су чињенице које грубо кидају историјске и духовне везе са деветнаестовековном Црном Гором, мада је кидање тих веза најочитије у случају признања независности Косова. Како је рекао један црногорски опозициони политичар, парафразирам: ,,Црна Гора је држава која последња треба да призна независност Косова и то буквално последња, после Србије”. Оваква политика се у Црној Гори представља као национални, односно државни интерес. Међутим, оваква политика у неку руку, представља самонегацију, првенствено дугорочно посматрано, а покушаћу да објасним и на који начин.

Наиме, последње две деценије имамо на Балкану појаву стварања нација, а ја бих га лично назвао ,,креирањем нација, као да је у питању неки научни есперимент и то из природних наука. Овом приликом, имам у виду бошњачку, македонску и црногорску нацију. У овом процесу у различитим државама постоји нешто заједничко, као шаблон. Прва и најважнија заједничка ствар, из које произлазе све остале, је што елите све три новостворене нације стварање сопствених националних идентитета  заснивају на еманципацији од српског етноса. У БЈР Македонији је ситуација специфична, али неће се овде то помињати, није тема. Ова појава је управо најизраженија у Црној Гори, што је и разумљиво, имајући и виду историјске податке.  Друга ствар, је што елите нових нација покушавају да докажу историчност својих нација, при том залазећи средњевековне списе( неки и даље, у период пре н.е.), доказујући да су њихове ,,нације”-као да о појму нације може да се говори пре 17. и 18. века- настале још тада, у средњем веку. Наравно, пошто је овакве ствари немогуће доказати, јер су у питању пуке ненаучне и политикантске конструкције, научне елите новостворених нација су, по природи ствари, принуђене да се служе фалсификацијом и кривотворењем чињеница. Трећа ствар, са којом завршавам овај део излагања, је креација ,,сопствених народних језика”. Првенствено имам у виду црногорски и босански језик, ситуација с македонским је специфична. Апсурдност овог трећег чиниоца у ,,прављењу -намерно не кажем стварању, јер је стварање спонтан процес- нација је најизраженија.

 

Поменуто је да самонегација тешко може представљати национални интерес. Модерни Црногорци, за разлику од Бошњака и Македонаца, могу, када би хтели, да заснују тезу о сопственој нацији на много здравијим темељима од Бошњака и Македонаца, а најважнији резлог томе је што у 19. веку постоји држава Црна Гора са са својим правним поретком, својом државном елитом и војском. Међутим, те везе се кидају и Црногоррци се доводе у исти ранг са новим балканским инстант-нацијама.

 

Kонстатоваћу следеће. Црногорски Срби су имали другачији државотворни пут од Србијанаца. Иако се може, на научној бази, основано тврдити да Црна Гора до светог Петра Цетињског није била држава, нити је, дo књаза Данила, имала династију, све то пада у воду, јер Црногорци у својој свести имају то да никада нису робовали и да су увек имали државу. Та историјска свест је оно што их је увек дефинисало, чак и пре националне шизме и не да се променити без великих тешкоћа, лично сматрам да нема ни потребе. Касније, кроз ослободилачке ратове и блиставе победе црногорског оружја, свест о посебности се још више појачавала, тада још увек као свест о томе да су Црногорци неки Срби који су виши, јачи и бољи од осталих. Појам ,,Црногорац, тада није означавао националну, а, усуђујем се да кажем, чак ни регионалну припадност, у следећем смислу. ,,Црногорац” је, могао бих да закључим, био појам, који у моралном смислу значи следеће: Црногорац је онај који се после пропасти српског царства склонио у брда, који никад није пао под Турке, сачувао предачку веру, који је слика и прилика Обилића и других косовских јунака, предводник српства у осветничком походу на Косово, најбољи Србин, јуначки и ратнички узор и идеал осталим Србима.

Тако да, чак и ако бисмо хтели да говоримо о Црногорској нацији као посебној( али и даље о Црногорцима као делу српског народа)*, мислим да је исправније да узмемо неке датуме из црногорске државне историје као што су, на пример, успостављање наследне књажевине, признање независности на Берлинском конгресу, проглашење краљевине или неки сличан датум. То због тога што ови датуми суштински означавају државну еманципацију и афирмацију Црне Горе.

Све остале конструкције су извештачене: географски појам Црна Гора у средњем веку не постоји- тако ни Црногорци(као ни Србијанци или Крајишници); нација не може настати тако што се део народа одједном (читај: после уједињења 1918) ,,наљути” на други део својих сународника; нација, такође, не може настати у ,,револуционарној борби”(читај: Милован Ђилас) која нема национални, већ класни карактер.

 

С друге стране, Црна Гора је била под, пре свега политичким, али и културним утицајем Србије, због тога што се много Црногораца, као што је и данас случај, школовало у Србији, тј. Београду. Такође, ко год зна нешто о правној историји, зна, рецимо, да је црногорски устав из 1905. донет по узору на србијански из 1869. Ово није ништа ненормално, будући да је Србија била много развијенија као држава, због веће површине, конфигурације терена, броја становништва- дакле, због неупоредиво бројнијих природних и друштвених ресурса.

 

На овом месту вратићу се на дефиницију с почетка текста: ,,Црна Гора и Србија су две државе у којима живи исти народ. Исти језик, вера, исти се свеци славе. Обичаји слични, разлике су нормалне, регионалног карактера. Овој дефиницији ћу придодати још један елемент, можда и најважнији. У данашњој Србији живи релативно мали број људи који у свом породичном стаблу не би нашли неког ко није из Црне Горе. Дакле, у питању је крва веза. Не сама крвна веза по себи, већ свест о истој, је у ствари јако важна ствар која би суштински требало да допринесе тачности тврдње из првог пасуса у тексту. На разбијању ове свести су нехотице заједнички радили и Србијанци и Црногорци пренаглашеном етатистичком политиком и пренаглашеним истицањем разлика што је довело, у негдашњој заједничкој држави, до регионалног партикуларизма и до, данас, неприродне србијанско-црногорске шизме.

 

Што се тиче питања националног опредељења и националног изјашњавања, за мене је то лична ствар. Свако се изјашњава онако како се осећа. Питање народа је  суштински различито.  Код питања народа важе објективни и спољни критеријуми: језик, религија, обичаји, историјска свест, расне карактеристике, менталитет**. Дакле, за Црногорце и, мало, али не много мање, данашње Бошњаке се објективно може тврдити да припадају српском етносу на основу већине наведених критеријума. Док у случају Бошњака вера представља за сада, а вероватно и за дуго, можда чак и заувек, непремостиву препреку, код Црногораца ни то не постоји, осим ако се има у вицу псеудо-религијска институција ЦПЦ. Дакле, још једанпут ћу поновити и нико ме у супротно не може убедити, данашњи Срби и Црногорци су исти народ у две државе.

 

Када су у питању даље перспективе србијанско-црногорских односа и евентуално решавање овог проблема, размишљам на следећи начин. Данас многи мисле да је Црногорцима довољно доказивати да су Срби. Црногорци су Срби и тачка. Ово бих лично назвао неозбиљним и нетактичним приступом, који, код људи какви су Црногорци, не код свих наравно, ствара само инат и у том смислу је такав приступ решавања овог питања крајње неконструктиван. За полазну основу се може узети оно што је и данас несумњиво заједничко народу Србије и Црне Горе: језик, вера, обичаји и крвне везе.

Нека и даље опстаје двоименост народа, у смислу националног опредељења, али нека се поново успостави свест о заједничком идентитету, која је постојала у 19. веку. Парадоксално је да су Србија и Црна Гора као одвојене државе биле ближе него икада у заједничкој држави. Илустративан пример за ову тврдњу је то да је Црна Гора објавила рат Аустрији одмах пошто је ова објавила рат Србији и то на притисак народа. Дакле, не мислим да је заједничка држава нужан предуслов за решавање уопште српског питања на Балкану. Нека остану и две одвојене, али које ће постићи консензус око најосновнијих српских интереса на Балкану(КиМ, Република Српска,итд...).

Што се тиче економије, сматрам да ту треба у потпуности функционисати као једна држава. Србија има природне ресурсе, боље пољопривредне перспективе, више градова као економских центара. Црна Гора има боље туристичке потенцијале, због изласка на море. Требало би извршити унификацију законодавства у области радног права, због мобилности радне снаге и лакшег и бржег економског промета. Такође, било би добро када би суштински, не само на формалном плану, било успостављено стање да у оквирима две државе држављани обе имају идентична права, осим оних која су, по природи ствари, искључиво резервисана за домаће држављане. Када би се ствари на плану економије решиле на овакав начин, могућност евентуалног политичког повезивања у будућности би била много већа.

 

На политичком, верском и културном плану такође треба много порадити.

На политичком плану, како сам већ рекао, није нужно стварање заједничке државе. Нека остану две одвојене, уз следеће мале измене, претежно су у питању измене на црногорској страни. За почетак, нека се врати црногорска државна застава из периода Књажевине и Краљевине Црне Горе са својим бојама(,,црвена, плаветна и бела”). Како је, почетком деведесетих, говорио Мило Ђукановић, нека Црногорци буду поносни на ,,своје српско поријекло и црногорску државност”. Федерација не делује као право решење, јер Србија и Црна Гора као две федералне јединице не могу бити равноправне, зато што је Србија много територијално већа, економски развијенија и њено становништво је много бројније. Могуће је да само као две одвојене државе, као 2 субјекта међународних односа могу бити равноправне, на сличан начин као у 19. веку.

На културном плану, под којим првенствено мислим на језичко питање, требало би  укинути сулуди пројекат црногорског језика и опет, као што је једино природно и нормално, у црногорске школе увести српски. Наравно, нека српски језик поново постане службени језик Црне Горе.

Што се тиче црквеног питања, наравно да је једина права црногорска црква Митрополија црногорско-приморска СПЦ. О ЦПЦ сам већ раније говорио. Међутим, ту би могла и са српске стране да уследи промена, у смислу да се можда Црногорској митрополији додели неки посебан статус.

Промене на србијанској страни би пре свега требало да уследе на плану менталитета, у смислу да се на прави начин схвате, рецимо, речи ,,зеленашких првака да је ,,Црна Гора она земља ђе се сачувала и очувала искра слободе Србинове, али да ,,Црна Гора никад није била, нити ће бити, србијанска провинција”, као и да се, на пример, на правилан начин протумачи писмо краља Николе из егзила где се каже:,,Црна Гора је Црногораца” , што данашњи поборници самосталне црногорске нације, у  смислу конфронтације према српству, истичу као круцијални доказ за своје тврдње.

 

 

Решење је, може бити, у неком, за почетак ни конфедералном повезивању, већ у потпуној економској интеграцији. Та економска интеграција, коју би пратиле црквена и језичка, касније може довести до свачега, чак и до потпуно унитарне државе, али то нико не може да предвиди и нема ни потребе да предвиђа. Поента је да не сме бити трвења и наметнутих решења и то пре свега од стране Србије, као оне која је политички и економски јача која објективно има шире могућности за било какве интервенције уопште. Нека ствари након економске, језичке и црквене интеграције теку спонтано. Предуслов је да постоје одговорне државне елите на обе стране, чега данас нема.

 

Сам сам такође свестан да су ово тешко остварљиве идеје, пре свега због реалних политичких интереса и црногорске и србијанске државне елите. Тако да сматрам да је за овакав приступ потребна политичка зрелост, које, за сада, нема ни на једној ни на другој страни. Међутим, то никако није разлог да се на овоме не ради, пре свега од стране научних србијанских и црногорских кругова и то нужно заједнички, да би се избегла евентуална једностраност. Да се направи заједничко научно тело, нека комисија, која би овом проблему посветила много више редова него што је посвећено у овом тексту. Научне публикације, радови, скупови, чак и под условом  да то потраје много година. Колико год је потребно за налажење решења за превазилажење садашњег неприродног и ненормалног стања. Проблем се мора напасти са више фронтова у смислу да треба ангажовати психологе, социологе, историчаре, политикологе, правнике, итд... Наравно, са обе стране. До правог решења се може доћи само заједнички, проблем могу решити само они који су га и направили, а то су обе стране. Српске интеграције би увек морале да иду испред осталих.

 

 

 

*Мисли се на нацију као политички народ, на западноевропски концепт нације-држава-нација. Као, на пример, Немци и Аустријанци, исти народ у две државе.

 

 

**Мисли се на оно што се може утврдити научним путем, у односу на већину припадника посматране групе. Изузеци су увек могући.

 


Powered by blog.rs