Desna Misao

Пише: Милан Дамјанац

Пишем ово разматрање уочи објављивања резултата локалних избора у Аранђеловцу. Тема овог разматрања неће бити сами избори и неправилности на истим, већ поштовање демократских принципа од стране појединих представника владе и председника Републике. Не само што је већина министара у овој предизборној кампањи више пута обишла Аранђеловац, обећавши да ће испунити сва неиспуњена обећања, успут нудећи нова, већ су се понашали као лидери својих политичких странака.

Тако је лидер СПО-а чија је странка партнер у власти, критиковао власт, и наредио кандидату СПО-а за председника општине да скине сако, кравату и ципеле а затим извео прави уметнички перформанс. Циљ перформанса је био да покаже како Београд злоупотребљава провинцију. Наравно, све то није ништа ново- давно је смишљена парола „Трепча ради, Београд се гради“, међутим верујем да је свима било невероватно да то говори човек који је део владајуће коалиције. Господин Драшковић, изгледа, напада самога себе. Није му први пут, чини ми се.

Министар Динкић је, са друге стране, био још конкретнији. Не само што је изјавио како је ужаснут пропадањем хотела „Старо здање“, симбола Шумадије, већ је обишао и предузећа „Шамот“ и „Електропорцелан“. Исти министар који је на власти безмало десет година, обећава да ће сада, засигурно помоћи тим фирмама, само треба изнова да му поверују. Обећао је стратешког партнера, већу запосленост и још безброј ствари које није успео да обезбеди у протеклих десет година.

Могао бих да спомињем још безброј оваквих примера- Љајића, Брадића и друге, међутим сматрам да је и оволико више него довољно. И таман када сам помислио да ће ту бити крај притисцима и злоупотреби власти, ситуација у Србији успева изнова да ме изненади. У време предизборне и изборне тишине, на дан избора, са скупштине ПУПС-а обратио нам се и председник Републике директно се умешавши у изборе у Аранђеловцу. Било би у реду, и прихватљиво да је председник ПУПС-а споменуо владајућу политику у позитивном светлу, међутим невероватно је да председник републике коментарише опозицију и води негативну кампању која је апсолутно депласирана, непотребна и недемократска.

Наиме, председник свих грађана Србије нам каже  „...јуче је поново најављена коалиција коју смо победили на прошлим изборима и која је и тада упућивала поруке наставка сукоба; и када се последњи пут састала, горео је Београд и која је произвела људске жртве у Србији тих дана и ми и даље испитујемо ко је одговоран за то. Та политичка коалиција Србији не може донети добро “. [1]

Тако нам поручује председник свих грађана Србије у сред гласања у Аранђеловцу. Увек ме изнова одушевљава председникова енергија којом се бори против опозиције. Уосталом, то и сам каже: „Тадић је рекао да, пошто познаје све опозиционе лидере, не постоји та енергија коју није спреман да да земљи да би спречио да опозиционе странке дођу на власт и "гурну Србију у суноврат, нове сукобе и неспоразуме".“ [2]

Додуше, сумњам да је то посао ради којег су грађани Србије изабрали председника Тадића. Колико се сећам, грађани Србије су га изабрали како би сву ту енергију уложио у очување Космета у саставу Србије и уласка земље са Косметом у свом саставу у ЕУ. Стога, чини ми се да је боље ту енергију утрошити на испуњавање предизборних обећања. Овако, са стране, некако делује, да председник не верује у демократски принцип одлучивања и зрелост народа да изабере власт по својој мери. Сећам се да је након последњих парламентарних и председничких избора сасвим друкчије говорио о народу.

Бојим се да је овакво застрашивање народа израз очаја, а не вере у сопствену политику.

Посебно нисам сигуран да је добро прелазити неке границе пристојности када се напада или хвале туђа постигнућа. Не би било добро уколико похвала зазвучи као идолопоклонство, коме смо, ми Срби, нажалост склони. Тако, „Председник ПУПС-а похвалио је и председника Србије и Демократске странке Бориса Тадића за кога је истакао да "стоји чврст као стена" на челу коалиције која Србију води европским путем и навео да Тадић "улаже више него надчовечанске напоре у које је уграђена изузетна државничка мудрост ".“  [3]

Све ово није суштински битно за нашу тему, али говори о политичкој клими и недостатку критичког мишљења или бар, жеље да се сопствени став издвоји од других. Овакво митологизирање председника као вође нације имали смо и деведесетих када су за Слободана Милошевића такође пљуштали коментари да је „чврст као стена“ и да „мане нема“.

Нити је мудро, нити здраво, по младу српску демократију давање оваквих лакомислених коментара и похвала, нити је здраво оволико мешање министара и председника у локалне изборе. Притисци неће донети ништа добро Србији. Уколико је циљ голи опстанак на власти, онда то показује до које су мере политичке странке изгубиле контакт и са народом и са стварношћу.

Резултати избора ће свакако бити предмет неке друге анализе. Али, уколико је овакво понашање цена доброг резултата на изборима, онда је Србија у далеко већем проблему и да је светло на крају мрачног тунела- веома далеко. У том случају, сви смо изгубили.