Desna Misao

17 ÐÐ, 2010

We few, we happy few

Politički život — Аутор desnamisao @ 04:06

Пише: Давид Малиш

 

 

 

We few, we happy few, we band of brothers;

For he to-day that sheds his blood with me

Shall be my brother; be he ne’er so vile,

This day shall gentle his condition;

And gentlemen in England now-a-bed

Shall think themselves accurs’d they were not here,

And hold their manhoods cheap whiles any speaks

That fought with us upon Saint Crispin’s day.
Шекспир, Хенри V

* * *

Једна од најстаријих и најлепших византијских јуначких песама, Песма о Амурису, почиње некако овако: “Данас је небо другачије, данашњи дан није као сви други, данас млада господа јашу у бој.” Лепа слика… Чак исувише лепа за оно што дочарава: одлазак младића у рат, у смрт. Довољно да се човек запита зашто је песник тако сликао један прљав, тежак и крвав занат какав је војнички. И не само тај песник! Јер од почетка света, од када песници певају епове и људска рука пише историју, тако су сликали тај тешки и крвави занат војнички. Од Хомера до данас… Поставите себи, дакле, питање зашто? Одговор на то питање наћи ћете стотине километара јужније, у једном кланцу што спаја Тесалију и Беотију, наспрам Еубеје. Кланцу који се зове питомо и поетично, Топле капије, а чије је име уклесано у саме темеље европске цивилизације. Кланцу чије се име на грчком каже: Термопиле. Одговор ћете наћи уклесан речима песника Симонида у један камен што ту стоји од античких времена. Одговор који се може свести у две речи због којих су положили своје животе они којима је овај кенотаф и подигнут. Две, на први поглед једноставне, али скупе речи: Част и Дужност. Част и Дужност према Отаџбини.


"То је одлука коју сваки човек доноси сам пред собом, без маске, без шминке, го као у часу постања, са савешћу и Богом као јединим сведоцима."На слици: Пуковник ЈВУО Драгослав Рачић, сликан 1942. у источној Босни, након победе над усташама.Фото: Погледи.

Данас Србија, или они што пред њом, представљајући је, стоје, укида служење војске. Историчари кажу да су модерну националну, демократску државу створиле две ствари: опште право гласа и општа војна обавеза. То кажу историчари. Војници, ако их питате, и ако данас смеју ишта да кажу, рећи ће вам да служење војне обавезе не треба укидати. А шта кажу политичари…? Чућете аргументе и поборника и противника те одлуке. Једне, у својој нескромности победника, гласне и самоуверене и друге, у резигнираности поражених, тихе, готово бојажљиве, чији ће се гласови одбити о неми зид равнодушности и себичности српског јавног мњења. Али, нису поражени само они. Поражена је и Отаџбина!

Но, ја овде не желим да причам о одлуци коју доносе политичари. Желим да говорим о одлуци коју доносимо ми, одлуци коју смо доносили сви ми који смо пред собом имали избор обући униформу или остати код куће. Одлуци коју нисмо доносили гласањем, кријући се иза воље већине и умирујући и поткупљујући своју савест блаженом анонимношћу, већ коју смо доносили сваки од нас појединачно, именом и презименом.

То је одлука коју сваки човек доноси сам пред собом, без маске, без шминке, го као у часу постања, са савешћу и Богом као јединим сведоцима. Иста одлука пред којом су се нашли и они што су стајали на Термопилима, на Поатјеу, на Косову, Ажинкуру, на Бородину, на Церу и Кајмакчалану… Наши преци, дакле, знани и незнани… И зашто не рећи, ма колико то данас било прокажено, и они који су крварили за Отаџбину на висовима Динаре и Велебита, Трескавице и Требевића, Проклетија и Кошара. Одлука увек иста, иза које су увек стајали Част, Дужност и Отаџбина. Одлука у својој бити мушка, у оном исконском значењу те речи, како су је описивали Ернст Јингер и Јулиус Евола.

И када се та одлука донесе, када прођете кроз то чистилиште које, као митски Ахеронт, раздваја два света, шта ћете наћи? Данас ће вам рећи: бесмислено муштрање, губљење времена и испирање мозга. Али ћете чути и да ћете наћи уздизање идеала физичке смелости, надилажење пуког људског, досезање витешког идеала кроз оно што су стари Грци називали агон, колико телесно, толико и морално такмичење. Али, што је важније, наћи ћете оданост, дисциплину, пркошење смрти, спремност на жртву и несебичност – етичке темеље који чине устројство једног племенитог витешког идеала. Ковање карактера онако како се кује гвожђе, уздизање духа који чини да превазиђемо себе, духа пожртвованости до граница саможртвовања, духа дружбе, те чувене војничке камарадерије, да бисте на послетку нашли једну братску дружину коју на окупу држе не толико команда и поредак, колико оданост и част.

То су били најбољи дани наших живота. Најбољи, јер су били најтежи. Али и најпријатељскији, јер смо били међу друговима, у животу и смрти. И најпоноснији, јер никад више нећемо бити тако поносни на своју униформу. И најусамљенији, јер смо служили једном идеалу, далеки, страни својој земљи…

Рећи ће вам опет да је то тешко. Али тада, како је то рекао један чувени француски ратник, нисмо знали да су то били најбољи дани наших живота. Најбољи, јер су били најтежи. Али и најпријатељскији, јер смо били међу друговима, у животу и смрти. И најпоноснији, јер никад више нећемо бити тако поносни на своју униформу. И најусамљенији, јер смо служили једном идеалу, далеки, страни својој земљи као што су страни били и крсташи у Првом крсташком походу девет стотина година раније. Тако поносни и усамљени, спознали смо једног дана смисао Јингерових речи да се тек у недаћама показује да ли један народ заиста поседује мушкарце.

Будуће генерације српских младића мораће да нађу други начин да спознају да су постали мушкарци. Али надасве, мораће да пронађу нешто још драгоценије што им се одузима…

Освалд Шпенглер је често истицао једну мисао: “Кад год стварно загусти, цивилизацију редовно спашава вод војника”. Иако можда, за нашег века, никада нећемо бити позвани да спасимо цивилизацију, знамо да смо прошли кроз ватру крштења, кроз оне челичне олује, и да смо тиме постали достојни да се нађемо у том строју војника што спашава цивилизацију, онако како су је спасили оних три стотине спартанских витезова.

Не знам каква ће времена сутра доћи, какве ће вредности красити нови свет, какви ће се идеали тражити од нових генерација. Али, као што знам да би сви Грци и Персијанци свога доба дали све да се у том трену нађу међу оних тристотине Леонидиних витезова, знам да ће негде у себи, у најдубљем, скривеном куту своје душе, сви они, будући српски младићи, потајно жалити што нису могли да доживе тај осећај када, заклињући се, полажете једине две ствари које на овоме свету заиста поседујете у руке Отаџбини – част и живот. Јер све пролази, и живот који се живи, и богови у које се верује, и блага за којима се јури, али једино што остаје је вечна и недодирљива, света Отаџбина. Ми смо имали ту част да јој будемо чувари. Чувари Капије, као оних три стотине. Част коју младићи после нас неће моћи да проживе. Да ли то значи да није остало ништа више вредно чувања?

 

http://www.slobodanjovanovic.org/2010/12/07/david-malis-we-few-we-happy-few/


Коментари


Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме

Powered by blog.rs