Desna Misao

15 ФÐ, 2011

Заштита националног идентитета преко цркве кроз породицу

Politički život — Аутор desnamisao @ 03:23

  

 Пише: Никола Цветановић

 

 

 Данас често слушамо о томе како треба што пре усвојити вредности западне цивилизације, као што су грађанско друштво, секуларна држава, политичка коректност, итд. То су неизоставни кораци на путу ка Европској унији, најважнијем спољнополитичком циљу свих српских власти у првој деценији 21. века. Као неки образац који треба да испуне све државе да би се по западњачким мерилима сматрале цивилизованим. Међутим, то је врло тежак пут, јер сваки народ и свако поднебље је свет за себе, са својим правилима и обичајима. Природно је да када некоме почнете да намећете туђа правила и туђе културне обрасце долази до отпора, што је поготово случај у Србији, где често пропагатори вредности западне цивилизације наступају врло нетактично, чак и охоло. Као да треба прво да срушимо све што смо до сада постигли, макар било и мало, па да онда све изградимо изнова-и институцију породице, и школе, и универзитет, читаву културу, а цркву да и не помињемо, пошто је, према схватању поборника тзв. европских вредности, њој резервисано место искључиво иза црквених двери. Да преобликујемо менталитет и извршимо, како се то каже -денацификацију”.

Свако разуман ће се упитати где је ту место за очување националног идентитета, као  елемента идентификације са својом државом и својим сународницима, али и бране од културног, чак и економског поробљавања?! Како ћемо тај идентитет сачувати, ако вишевековног чувара тог идентитета-Српску православну цркву-изопштимо из јавног живота и затворимо је у храмове? Да ли треба реафирмисати улогу СПЦ (али и других верских заједница) у модерном српском друштву, или пресећи сваки контакт народа и црквених великодостојника и на тај начин разорити саму идеју цркве, јер су црква сви заједно(и верници и клир)? Због чега се ниједна власт није озбиљније позабавила тиме да нађе неки modus vivendi између усвајања појединих несумњиво позитивних вредности западне цивилизације и очувања идентитетских карактеристика српског народа, као и других који живе у Србији? Следствено претходном, следеће логично питање је: Како да пронађемо праву меру између прихватања вредности западне цивилизације, утапања у њу и губљења у њој? Одговор би требало потражити у враћању колективним идентитетским основама.

Позабавимо се вером и њеном улогом у развоју колективних идентитета балканских народа. Верска припадност је до 19. века била једина одредница колективних идентитета Балканаца. Чак и касније, када се Србија и Црна Гора развијају као модерне државе, када долази до националних културних покрета код Хрвата и Срба, верска припадност остаје један од основних темеља колективног идентитета, иако није више једина идентитетска одредница. Тако су римокатолици били Хрвати, православни Срби, а муслимане су православни Срби сматрали Турцима. Специфични су били положај и улога православне српске цркве. Црквена организација је замењивала државну. Владике су биле верски, али и политички вођи свог народа, вође неколико буна. Српска црква је заслужна за очување српске историјске свести, култа Немањића и Косова. Уопште, владика, хоџа или бискуп су били људи од ауторитета, људи чија се реч слушала. Дошло је време комунизма, када је покушано с прекидањем везе између народа и цркве. С посебном оштрином је то покушано кад је у питању СПЦ, што је и разумљиво, будући да је она окупљала највећи број верника. Ипак се у томе није успело и када се комунизам распао (као и држава), а партија пропала, људи су почели да се враћају вери и цркви, свако својој.

Ипак се није успело у томе да се потпуно прекине веза народа са вером и тако је верска припадност на овим просторима до данашњих дана остала значајан елемент националних идентитета. Имамо ситуацију да су и даље верски поглавари људи од ауторитета по самој својој функцији. Верске заједнице су и даље друштвене институције којима се највише верује, што је својеврсни пораз свих власти у последњих педесет година, јер нису успели да развију ни респектабилно правосуђе, ни престижан универзитет или неку другу друштвену институцију, а трудиле су се да, често и физичком силом, истисну цркву и веру из свакодневног живота. Питање које се намеће је: Да ли по сваку цену потпуно секуларизовати друштво, или уважити реалност да су верске заједнице значајне друштвене институције и дати им могућност да се активно укључе у решавање друштвених питања, свака у свом домену?

Пођимо у одговору на ово питање од примарног елемента свачијег  колективног идентитета, од породице. Ко су нам родитељи, дедови, прадедови, одакле смо дошли, итд..., су нека од основних питања на које би свако требало да има увек спреман одговор. Уколико се одговор на ова једноставна питања не зна, губи се веза с прецима, постаје се тиква без коренa. Слично је и на ширем, националном плану.

Обичну, нормалну породицу чине два родитеља различитог пола са својим породом, децом. Дакле, породица, по правилу, започиње браком. Тако је и према учењима доминантних верских заједница на овом простору. У Србији је једина пуноважна форма закључења брака грађански брак. Дакле, брак се пуноважно може закључити само пред надлежним државним органом. Имали смо у последњих десет година толико реформи које је требало да олакшају грађанима живот. Зато се запитајмо: Због чега не би брак који се закључи у религијској форми био у правном животу третиран једнако као грађански брак? То не би представљало проблем, уколико се обезбеди правни механизам да се признају црквене исправе у правном промету у овој области. Друго, ово би било уважавање права оних грађана који желе да се венчају само према законима своје вере. Треће, оваква искуства нису непозната ни у земљама ЕУ, а Грчка је пример за то. Не само што је законски признат брак закључен у цркви, него је и православље званична државна религија у Грчкој! Свака верска заједница има из ранијих времена већ разрађена правила о форми закључења брака. Приликом закључења брака пред свештеником, будућим супружницима се указује на брачне дужности. Признавањем брака закљученог у црквеној форми би се обезбедило да обред увођења у свету тајну брака не буде само церемонијалног карактера, дакле, само обред, јер би се онда на дејства брака  примењивала правила по којима је брак и закључен. Тако брак закључен у цркви не би био само мртво слово на папиру. Смањио би се и број развода бракова, јер би супружници били приморани да, по правилима вере и по упутствима свештеника, покушају све не би ли спасли свој брак и сачували своју породицу. Тиме би био заустављен негативан тренд данашњице, оличен у многобројним разводима бракова, који често остављају негативне емотивне последице, пре свега на децу.

С друге стране, свештенство би било натерано да активније учествује у свакодневном животу своје пастве. Свештеници би били позвани да посредују у односима између супружника, као и у односима између родитеља и деце. Приликом наследноправних спорова, били би позвани да мире завађене наследнике (Правила наследног права би ипак требало оставити једнообразним, у целини регулисаним државним законима, због интереса правне и имовинске сигурности). Како би верске заједнице имале само конкурентну (не и искључиву) надлежност у области брачног и породичног права, то би натерало верске старешине да се боре за своје вернике, као и црквену администрацију да води рачуна о сопственим кадровима, јер би онда заиста било битно шта свештеник ради, да ли својим поступцима привлачи или одбија вернике. Такође, можда би требало размислити о томе да се допусти одређени уплив вере и на односе породичног права. На тај начин би могла да се реафирмише здрава и јака породица као основна ћелија друштва. Дошло би до уплива и одређених позитивних елемената патријархата из прошлих времена.

Ово је озбиљна тема и требало би да јој буде посвећена обимна и озбиљна расправа и разрада. Требало би свакако да буду успостављена прецизна правила за регулисање брачних и породичних односа кад су и питању бракови склопљени у црквеној форми, као и прецизна правила за разграничење надлежности цркве и државе. У сваком случају, полазна тачка приликом евентуалне примене верских правила у овој материји је добровољност. Наиме, грађани би имали право да се определе да ли желе да се на њихове брачне и породичне односе примене правила вере коју исповедају, или државни закони. Могао би да се успостави и мешовит систем, по коме би рецимо, регулисање права и обавеза личне природе било у надлежности верских заједница, а права и обавеза имовинске природе и даље у надлежности државе, уз могућност вероисповедника да посредују код спорова у оним браковима и породицама које се налазе у посебном, верски уређеном  породичноправном режиму. Уопште, при формулисању норми брачног и породичног права, можда је требало, уз Европску конвенцију о људским правима и друге међународне изворе, консултовати и верске заједнице-СПЦ, Београдску надбискупију и обе исламске верске заједнице - и уважити њихове ставове.

На почетку текста указано је да би, приликом прихватања и усвајања спољних културних модела, требало водити рачуна о очувању сопствених идентитетских основа. Такође је указано на улогу коју су различите верске заједнице имале на овим просторима и на специфичан положај СПЦ у српској историји. Породица је основна идентитетска одредница сваког појединца (када је реч о колективном идентитету). Ако бисмо ова три елемента (колективни-национални идентитет, верске заједнице и породица) уклопили у смислену целину, дошли бисмо до претходно изнете концепције уређења дела друштвених и правних односа, која се, најпростије речено, може сажети у формулу: у брачном и породичном праву би, обзиром на дате друштвене околности, требало омогућити уплив верског утицаја, на добровољној основи. Сигурно је да би из тога произашле вишеструке користи. Верске слободе би биле подигнуте на највиши ниво. Државни правосудни апарат би се растеретио уколико би се на део бракова и породица примењивало црквено право пред евентуалним црквеним судовима. Последње и најважније, могућим увођењем оваквог система, као и уопште допуштања већег утицаја вере на област брака и породице би се сачувале основне идентитетске карактеристике српског народа као најбројнијег и у Србији доминантног, али и других народа. Како је указано на почетку, национални идентитет је брана културном поробљавању. Културно поробљавање је пут ка економском поробљавању и довођењу у колонијални положај. Национални идентитет ћемо примарно заштитити инсистирањем на оним вредностима које се усађују породичним васпитањем. То никако није довољно, јер је потребно да се у заштиту културне баштине укључи и држава преко својих институција. Међутим, једна инситуција се бавила заштитом националног идентитета вековима, то је свакако СПЦ, зато нема потребе да је истискујемо из друштвених токова, само треба да јој пронађемо место у садашњем времену, што би могло да буде кроз утицај на брачне и породичне односе. На тај начин би и православље поново суштински било приближено народу. Нашу веру бисмо учинили животном, какав је случај са исламом или јудаизмом. Наравно, све што важи за СПЦ, треба да важи и за друге верске заједнице.

Можда је дошло време када би требало да се суштински позабавимо друштвом и оним што имамо од државе. Последњих десет година су се реформе спроводиле некритичким усвајањем страних модела, па још и половично. Наша држава и наш народ ипак нису на нивоу неког нецивилизованог домородачког племена, ипак је још доста тога остало од наше изворне културе. Зато би требало размислити о реформама које би свакако донеле бољитак, али које би се накалемиле на претходно постигнуто, чиме би се обезбедио континуитет између новог и старог. Међутим, да би се дошло до таквих схватања, потребно је да се промени читава, првенствено политичка, друштвена и државна елита. Ови који тренутно представљају елиту немају капацитета за тако нешто. Морају да дођу неки нови људи, којима би ова држава и ово друштво били на првом месту, уместо оних који се боре ни за шта осим за удобност властитих задњица у разноразним фотељама.


Коментари


Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме

Powered by blog.rs