Desna Misao

Пише: Милан Дамјанац

Непостојање јединственог српског културног обрасца слаби српски национални идентитет. Стога је могуће унутар једног народа који живи на простору две политичке јединице, конструисати две нације. Овакав случај није непознат- узмимо само пример стварања сепаратне аутријске нације у односу на немачку. Такође, могућ је покушај деконструкције нације, а затим конструкције сепаратних народа. Чини се да су најутемељеније управо оне теорије које народ дефинишу као скуп различитих племена и етничких група, које имају заједнички језик, културу и историјско памћење.
Нација се, пак, надовезује на појам народа – мада не нужно. Она свакако црпи историју и континуитет народног историјског постојања, мада се не мора нужно односити на један народ. Нација представља посебну целину и идентитет који се намеће као јединство циљева и тежњи једног или више народа који живи на неком простору и дели сличну културу и историју. Нација се може произвести као целина која настаје природно, као целина која „израста“ из народа, што представља појам националне државе. Уколико нација проистекне из једног народа као целине или на једном делу територије тог народа, њено национално осећање неће бити ограничено политичком јединицом, већ ће се сваки припадник народа који чини нацију сматрати неотуђивим делом те нације ма где живео. Припаднике овако схваћене нације веже заједничко етничко порекло, али понајвише, поред народног језика, културе и историјског сећања, јединствен национални идентитет и сличност различитих културних аспеката, затим солидарност и осећање повезаности са другим припадницима исте нације. Стабилност државе коју чини овако схваћена нација зависи од успоставе патриотизма у свим деловима земље и у свим етничким групама које са њом живе, не поричући њихове посебности.

„Војвођански“ идентитет као пример стварања „грађанистичке“ нације


Са друге стране, постоји и грађанистички концепт нације који се заснива на кровном националном идентитету који настаје у посебној политичкој јединици и намеће се свим становницима државе. Држављанство се изједначава са националношћу, а кровни идентитет обезбеђује успешно наметање културног идентитетског обрасца различитим народима који живе на простору новоосноване нације. Северна српска покрајина Војводина представља пример покушаја конструкције националног идентитета грађанистичке нације. Овако схваћена „нација“ у настајању има за задатак да наметне термин „војвођани“ као идентификациону ознаку и кровни идентитет разнородним народима који живе у овој српској покрајини, те би тако сви становници тог дела земље, ма колико подељени и разнородни били, временом представљали све више целину за себе. Створиће се осећај јединства и солидарности, што ће изродити снажне сепаратистичке тежње. Предуслови тога јесу специфичне културне особености које „војвођани“ непрестано истичу у први план последњих шездесет година. Фактичко отцепљење од Србије представљаће само финални део прилично сложеног процеса конструкције националног идентитета, на који владајућа српска политичка елита не обраћа пажњу.
Важно је схватити да је појам нације конструкција у далеко већој мери од појма народа, а сваку је конструкцију могуће деконструисати. Такви покушаји су управо усмерени против српске нације. На делу је темељна деконструкција српске нације и српског националног идентитета са циљем да се његови домети сведу на један део популације тренутне српске државе (и искључе читаве области попут Војводине у којој живи јасна већина Срба) а из њеног темеља одстране сви елементи који могу довести до реконструкције првобитних постулата и идентитетских образаца српске нације.

Мултикултуралност и толеранција, на коју се војвођански политичари позивају, мора се посматрати из угла комунистичке флоскуле о “братству и јединству ” различитих народа и народности. За сваку је похвалу мирољубива коегзистенција различитих етничких група на простору АП Војводине, међутим, уколико се заиста ради о правој мултикултуралности, не видим разлог постојања аутономије Срба и осталих националних заједница од остатка Србије. Уколико се сва права националних заједница поштују, чему онда аутономија и за 65% Срба који у Војводини живе? Стално се истиче да ” војвођани желе аутономију”. Да ли то значи да грађане Србије који живе на територији аутономне покрајине Војводина не смемо звати Србима, зато што то нису, и зато што бисмо им тиме кршили основна људска права, али их смемо и морамо звати “војвођанима “. Видели смо да се у овом термину не крије само назив за грађане који живе на том простору већ и одређени културни образац којим се истичу непомирљиве разлике АП Војводине у односу на остатак Србије. Сада је већ уобичајено рећи да “војвођани траже… “, ”војвођани очекују…”, чиме се на мала врата уводи нов национални идентитет који почива на миту о европским културним вредностима које, наводно, Војводина поседује. Војвођански идентитет се, дакле, представља као европски идентитет у малом, док се иза тога крије грађанистички концепт конструкције нове нације који не негира посебност народа који живе на простору покрајине, али им намеће јединствени идентитет, културу и тежње.

„Црногорски“ идентитет као пример конструкције новог народа и националне државе

Црногорска нација се гради на основу културног обрасца који прихвата културолошке варијетете у оквиру српског народа на простору Црне Горе као народне. „Црногорска“ елита покушава да створи нов народ негативним одређењем у односу на народ порекла. Темељна грешка која се „конструкторима“ поткрала јесте неразумевање разлике између нације и народа. Било jе сасвим довољно истрајати на покушају стварања нове нације, и дуговечније; покушај стварања новог народа је скуп, неисплатљив и краткорочан пројекат, пошто захтева намерно прећуткивање одређених историјских чињеница, узурпацију културне баштине, истрајност на доказивању различитог етничког порекла и присвајање језика. Јасно је да у Црној Гори живи српски народ; да је већи део племена настао након Косовског боја и пропасти српске државе. Наиме, мноштво српских исељеника населило се у Црној Гори, у којој су већ тада живели Срби. Сви црногорски владари изјашњавали су се као Срби, православне владике нису криле свој српски идентитет, а народ је поносно истицао своје српске корене. Косовски завет је био изузетно снажан у Црној Гори, Обилићев подвиг светао пример јуначког живота а уједињење и ослобођење српских земаља јасан и непомућен циљ. Стога је Црна Гора прозвана „српском Спартом“. Петар II Петровић Његош је један од најзначајнијих утемељивача српског националног идентитета и националног осећања. Примера ради, у Законику књаза Данила установљеног 1855. године пише да у Црној Гори „нема никакве друге народности до једине српске“.

Када се говори о негативном одређењу црногорског народа у односу на српски, мисли се на успостављање момента одношења у односу на који се ствара нов национални идентитет. Како би се створио сепаратни идентитет, мора се примарни прогласити за лажни или наметнути. Стога је од суштинске важности инсистирати на тези да су „Србијанци окупирали Црногорце 1918. године“ и да сва зла црногорцима долазе из београдске кухиње. Овакав културни модел одношења пропагиран је путем медија јавног информисања, те и кроз црногорску филмографију. У извесним филмским остварењима сниманим након 2000. године суштински је важно приметити тумачење новије историје по којој је Црна Гора „била талац политике Слободана Милошевића који окупира Црну Гору“ и младе црногорце користи у својој наводној ратној кампањи деведесетих година. Стварање мржње према објекту одношења јесте од суштинске важности за стварање новог народа. Ради се дакле, о самообмањивању, или, правилније речено- самопревредновању суштине и идентитета.
Како би се стварање народа и касније, нације и националне државе, која из њега проистиче, довршило, било је неопходно ново тумачење историјских догађаја и преименовање језика. Са друге стране, да се црногорска елита одлучила на стварање црногорске нације не утичући на превредновање (или, ако хоћете, асимилацију) српског народа у црногорски народ, вероватно би имала далеко већег ефекта. Промена би спорија али дуготрајнија, као што европски примери и потврђују, узурпација целокупне културе и језика не би била неопходна- а моменат одношења би био неопходан само до одређене границе, односно, суштина тако створене нације није искључиво у рату култура и рату за историјско наслеђе и памћење, док је у супротном случају неопходно новостворени народ константно држати у приправности, и диференцирати га у што већој мери у односу на народ порекла. На тај начин мржња према Другом постаје основа новог идентитета (мржња проистиче из страха од нестанка крхког новог идентитета). Стога би, дугорочно гледано, заснивање црногорске нације на грађанистичком принципу и одвојеном политичком ентитету био успешнији процес који би нанео више штете српском националном бићу, пошто би у свој корпус укључио све грађане Црне Горе. Овако, идентитетска конструкција је исувише нападна и вештачка, одржава је медијска и образовна машинерија која лако може променити смер деловања у зависности од глобалних дешавања. Верујем да разлог за одабир оваквог путa у стварању тзв. црногорске нације упућује на исправност закључка колико се заправо на простору Балкана слабо схвата разлика између нације и народа. Не смеју нас заварати јавни иступи црногорске политичке елите која тврди да је Црна Гора грађанска држава и да не негира права ни једној народу који у њој живи. Без обзира на конкретну дефиницију устројства црногорске државе (мисли се на њену званичну дефиницију- да ли је у питању држава свих народа који у њој живе, тј.грађана или држава свих црногораца и осталих грађана), потпуно је јасно да се све чини не би ли се створила национална држава. Тренутно јавно позиционирање Црне Горе као грађанске, односно, њено неутрално позиционирање у односу на идентитетске обрасце који у њој увелико делују и сукобљавају се има за циљ припрему за касније репозиционирање. Дакле, неутрално позиционирање црногорске државе јесте део развојног процеса. У питању је прелазна фаза ка прихватању супротног идентитетског конструкта у односу на онај који је у почетку одбачен као неодговарајући или спољашњи (у овом случају, српски).

Како би се створио нови народ, неопходна је узурпација културе народа из којег нови народ проистиче. Зато се испоставља као проблем евентуални захтев Срба у Црној Гори за добијање статуса мањинског народа: сваки мањински народ има право да штити и баштини своју културу, обичаје, језик и историју. А сва обележја народа која би Срби желели да заштите у Црној Гори већ су узурпирана од стране тзв. црногорског народа. Култура, историја и говор Срба у Црној Гори није више део српског, већ црногорског идентитетског корпуса, и зато је проблематичан захтев за његовом заштитом. Наиме, црногорска култура је култура Срба у Црној Гори „прочишћена“ од српских националних елемената и српског имена. Црногорска историја је историја Срба у Црној Гори „прочишћена“ од чињеница који је могу повезати са српском историјом, црногорски музички инструменти јесу инструменти Срба у Црној Гори (нпр. гусле). Једина дозвољена права за српску националну мањину била би заштита права на србијански варијетет српског културног и националног идентитета, што је у склопу свеобухватне стратегије да се српски идентитет сведе на шумадијски, те да се из српског корпуса искључе сви Срби ван граница Србије (без Војводине, у којој је на делу стварање војвођанског идентитета, који смо већ споменули). У будућности, Србима предстоји тешка и неизвесна борба- борба за наслеђе.

Значајне личности из српског националног корпуса које заузимају значајна места у културном и националном идентитету Срба, преименоване су у црногорске. Тако се, на пример, владика Петар II Петровић Његош проглашава значајном личношћу црногорске културе, а његово најпознатије дело „Горски вијенац“ преводи на тзв. црногорски језик. Краљ Никола Петровић наједном постаје етнички црногорац иако је сам јасно стављао до знања да је Србин. Дела и одлуке познатих Срба из Црне Горе се систематски лишавају примеса српског националног идентитета, било прећуткивањем и заташкавањем, било несувислим оправдањима њихових „тренутних заблуда“.

Улога и корени конструисања новог језика и нове цркве у Црној Гори као предуслов конституисања новог народа

Што се тиче канонски непризнате тзв. Црногорске православне цркве, ситуација је и више него јасна – и она је у служби стварања новог народа. Циљ јесте стварање посебног народа, и стога, стварање народне, црногорске цркве која нема српске карактеристике била је логична одлука. Наиме, ради се о политици културног геноцида, која се спроводи и на Косову, на коме се затиру трагови српске културе а преостала културна баштина се присваја. Великодостојници тзв. ЦПЦ захтевају да Српска православна црква уступи тој непризнатој и несумњиво, политичкој творевини, српске манастире. Ради се о јачању народне кохезије путем народне цркве. ЦПЦ има управо ту улогу- главног духовног ујединитеља новог „црногорског“ народа. Корене успостављања тзв. „Црногорске православне цркве“ проналазимо у Штедимлијиним радовима, те се заправо може са сигурношћу рећи да је Штедимлија несумњиво први идеолог стварања сепаратне цркве. Писао је да је светосавље идеологија „супротстављена еуропској цивилизацији“ и покушао да направи отклон од ње. Улога коју додељује новој цркви управо је кохезиона и идентитетски примарна што се лако уочава ако обратимо пажњу на тезе које је Савић Марковић Штедимлија записао у својој књизи под насловом „Основи црногорског национализма“: „Ко да сједини и измири племена? Ко да их окупи на једно и да концентрише њихов отпор Турцима, кад она не признају никога и не покоравају се никоме? – Ипак, она су признавала над собом једног поглавара, била му „одана и послушна“, поштовала га и цијенила, али он над њима није имао никакве свјетовне власти, нити је могао да их ма на шта присили. Ко је то био? – Била је то црква! Црногорска народна црква. Црква и црквени поглавар били су поштовани од свих Црногораца без разлике којем су племену припадали. Али, каква је то црква била? Је ли имала сличности са оном средњевјековном српском црквом? Која је њена улога у Црној Гори била? Какве методе? Каква власт?“ . Из приложеног се види да Штедимлија покушава да теоријски разради питање друштвеног утицаја православне народне српске цркве у Црној Гори и разлоге њене успешности. Међутим, Штедимлија намерно прећуткује да је за време турске окупације у Црној Гори деловала православна црква која је тежила континуитету са Српском православном црквом и Пећком патријаршијом. Православна црква у Црној Гори и њени свештеници су кроз читаву историју имали искључиво српски национални карактер.

Питање језика је, можда, још комплексније питање које захтева опширан одговор, но ми ћемо га само успутно споменути. Језик је главно обележје народа, али не нужно и нације. На пример, ваља имати у виду да америчка, аустралијска, аустријска нација постоје иако говоре туђим језиком. Међутим, као што смо већ утврдили, пошто је у питању стварање новог народа, неопходно је и стварање новог језика, те је тако извршена узурпација српског језика коме је промењен назив. Сада се правила и нека слова српског језика у Црној Гори незнатно мењају како би се оправдало стварање новог језика. Наравно, тако нешто је потпуно ненаучно, и то може потврдити сваки лингвиста. Стварање новог језика је чисто политички потез у служби стварања новог народа. Ако се овакав нови језик схвати у контексту стварања новог националног идентитета, јасно је да је циљ што већа неразумљивост између Срба и црногораца. Дакле, језик служи да се што мање разумемо- како бисмо се што лакше дезинтегрисали.

Корени покушаја да се црногорски народ издвоји из српског корпуса налазе се у деловању Секуле Дрљевића и горепоменутог Савића Марковића Штедимлије, сарадника усташког и фашистичког режима. Међутим, управо је у титоизму дошло до неспутаног и озбиљног покретања тзв. Црногорског питања, након објављивања текста “О Црногорском националном питању” у листу Борба, аутора Милована Ђиласа. На овом примеру видимо идеолошке корене новог „црногорског“ идентитета. У односу на Штедимлију, Ђилас је био далеко скромнији – његов циљ није била изградња новог народа већ нације, као што и сам признаје, рекавши да је „…извршио…образлагања црногорске нације…ни тада нијесам мислио да Црногорци нијесу Срби- варијетет српске народности…ми смо за то јер смо увјерени, знамо да црногорски народ, а он то хоће јер се осјећа, јер јесте нешто посебно, посебни другчји Срби од свих Срба“. Не треба да нас завара неопрезна употреба термина народа и нације у Ђиласовим говорима. Из наведеног цитата се јасно види циљ успоставе нове нације- црногорске нације. Слична права, у идентитетском смислу, на то има сваки део српског националног корпуса. Једнака права на стварање сепаратне нације има сваки део српског националног корпуса који је и мало културолошки различит у односу на остале делове, што представља опасност и претњу по српски идентитет. Наиме, ради се о томе да не постоји довољна национална кохезија Срба.

Закључак

Непостојање јединственог културног обрасца слаби српску нацију, тако да се културолошке разлике између Срба морају укључити у јединствен образац који се мора прихватити од стране свих припадника српске нације. Разлика између Срба у Црној Гори који баштине посебан варијетет српске културе у односу на друге Србе (нпр. у Републици Српкој или Шумадији) јесте постојање независне црногорске државе у прилично дугом периоду. Управо ће прекинута државност Црне Горе бити основни аргумет за осмишљавање неопходних предуслова који би створили нови национални конструкт и од Срба у Црној Гори (и старој Херцеговини која је њој присаједињена) начинили „Црногорце“.

Крајње је време да српска елита заузме јасан став о овом питању и доледно га спроводи. Ускоро ће у Црној Гори доћи до пописа становништва, а борба за смањење процента грађана који се изјашњавају као Срби јесте део прикривеног иденитетског рата. Уколико Србија не преузме одлучујућу улогу у решавању проблема Срба у Црној Гори веома брзо можемо бити суочени са асимилацијом великог броја Срба, што је недопустиво и представљало би пораз српске нације, политичке елите и државе Србије у целини.

http://www.slobodanjovanovic.org/2011/03/07/m-damjanac-konstrukcija-novih-nacionalnih-identiteta/