Desna Misao

25 ÐÐ, 2010

Недоследна економска политика

Ekonomska politika — Аутор desnamisao @ 19:54

Пише: Драган Марковић

 

 

 

 

Почетак 2010. године означио је бурни повратак националних тема у наше реформисане медије, које су до тада биле потпуно маргинализоване, као жртва на олтару наших евроатланских интеграција. Још једно забадање ножа у леђа од стране црногорског руководства успостављањем дипломатских односа са тзв.државом Косовом, Месићеви ратни планови о укидању Републике Српске, петиција 200 јавних личности којим се тражи референдум око питања чланства у НАТО, су само нека од актуелних тема. Тадићева иницијатива о скупштинским резолуцијама, којим би се злочин у Сребреници одвојио од свих других злочина у грађанском рату на простору СФРЈ, постала је још једна линија подела у српком друштву. Међутим, тема која већ месецима заокупља пажњу јавности су све бројнији и масовнији штрајкови у Србији, упркос самопрокламованој социјалној одговорности наше владе.

До почетка 2010. већина штрајкова се одвијала у приватизованим предузећима у којима нови власници нису испунили ни минумум преузетих обавеза. Радници су годинама без плата, осигурања, а да држава ништа није урадила да натера послодавце на пословање по закону и према потписаном  купо-продајном уговору. Раднички захтеви су били исплата заосталих плата, раскидање уговора о приватизацији, покретање производње. Иако су захтеви радника разумљиви, треба истаћи да је нека предузећа немогуће оспособити за производњу која може наћи купца на тржишту. Такође, постоје и системски пропусти у закону о приватизацији, који обезбеђује купце за успешне фабрике и за оне фабрике, којима се заправо купује српско тржиште, док предузећа у проблемима, од којих су неки били и гиганти, не проналази адеквтно решење. Оно што влади недостаје у овим штрајковима је један системски и конзистентан приступ, а не да се реагује и доносе решења од случаја до случаја, у зависности од организованости штрајкача, политичких или сличних интереса коалиције на власти, јер у таквој атмосфери нема поверења, нема дијалога и ствара се клима да се само штрајком, који се радикализује до самоповређивања, нешто може издејствовати за предузећа и сопствену егзиситенцију. Међутим,  Владино понашање је још штетније поводом  све гласнијих захтева за повећањем плата радника у јавним предузећима и јавном сектору. Зашто истичем кривицу Владе Србије? Почетком године, министар Динкић је најавио да ће у овој години бити повећане пензије и плате у јавном сектору, иако је свега неколико дана раније усвојен буџет који тако нешто не предвиђа!

Напротив, буџетом се планира да плате и пензије остану на истом нивоу. Поставља се питање способности и координације владиних планова, ако око тако важних питања министар мења мишљење после свега неколико дана? Затим је председник владе Цветковић истакао да је у 2010.години могућ раст плата и зарада, додавши услов да је за тако нешто ипак потребан већи раст производње. Да подсетим, влада је планирала да ће пораст БДП у овој години бити 1,5 %. Такве најаве о могућем повећању плата биле су веома неодговорне и популистичке и оне су један од главних криваца за најаву штрајкова. Такве најаве биле су сигнал синдикатима да истакну своје захтеве, јер ако Србија излази из кризе и биће повећања плата, због чега онда плате не би биле повећане и њима? Отпочео је штрајк у Термоелектрани Никола Тесла. После свега  неколико дана синдикат, пословодство ЕПС-а и министар Шкундрић су потписали протокол, који до данас изазива несугласице и контроверзе. Тиме је обећано месечно повећања плата у износу од око 7000 динара. То је била иницијална каписала да и сва друга јавна предузећа најаве штрајкове, у којима се по одлучности истиче захтев синдиката Телекома, а слично су истицали и синдикати медицинских радника, образовања, железничари и тд. Увидевши да повећање плата у јавном сектору води слому буџета, кроз превелико повећање расхода и дефицита, министри су се окупили код свеприсутног председника Тадића и истакли да неће бити повећања плата. Али шта ће бити са споразумом са синдикатом који је већ потписан?

Према сведочењу синдикалаца, око потписа министар Шкундрић се консултовао са премијером Цветковићем, који сада тврди да повећања неће бити. Оно што вређа здрав разум је објашњење да плате неће бити повећане из буџета, већ из добити ЕПС-а!? А губитак ЕПС-а је у 2008. био је око 25 милијарди динара, 2009. око 15 милијарди, а за 2010. годину(у којој ће се наводно делити добит) неки економисти предвиђају губитак од чак 30 милијарди динара! Друго објашњење је да ће плате бити финансиране из поскупљења струје, која јесте међу најнижима у Европи, али од тог повећања, новац треба да иде у одржавање мреже, инвестиције и изградњу нових постројења, а не у плате и потрошњу.

Треба истаћи и улогу ММФ. Познато је да је Србија са том институцијом потписала аранжман, који јој гарантује 2,9 милиијарди евра, али уз поштовање преузетих обавеза. А једна од њих је и замрзавање плата и пензија, буџетски дефицит до 4%, отпуштања и мере штедње у јавном сектору. Занимљиво је да су ових дана представници ММФ истакли да чак и ако буде раста БДП, он према договору не треба да иде у плате и пензије. Занимљиво је и стално Владино позивање на ММФ, јер се влада у одсусутву сопственог ауторитета и немогућности спровођења своје политике, позива на ММФ, при томе плашећи грађане да је споразум са ММФ питање опстанка српске економије. У оквиру бројних лутања и одустајања од договорених мера са ММФ-ом, да подсетим да су плате директорима у јавним предузећима (после 6 месеци замрзавања) враћене на ниво пре кризе и опет се мере стотинама хиљада динара. Такође, још једна од преузетих обавеза, о броју запослених у државној администрацији који ће добити отказ, такође се мења под притиском штрајкова, што се најбоље показало на примеру Геодетског завода и најављеном штрајку у Хидрометереолошком заводу.

Оно што је Влада пропустила да уради на самом почетку кризе, јесте да обезбеди консензус да су неке промене неопходне и да их је нужно спровести и договорити их са синдикатима, послодавцима, али и опозицијом. За успех стабилизације и реформе српске привреде важно је обезбеђење и економског кредибилитета, који се односи на ефикасност владе у имплементацији различитих мера. Ефикасност најгломазније Владе у Европи, са огромним бројем странака које учествују у њој, готово да је равна нули. Економска политика мора бити конзистентна што  подразумева стабилну и кредибилну политику која не одступа од политике која је планирана и најављена економским субјектима, а истакао сам неколико (а има их много више)примера у којима влада најављује, па одустаје од одређених мера и договора.

Сматрам да је ова Влада низом грешака изгубила кредибилитет, што је онемогућава да планира и реализује одговорну економску политику.


Коментари


Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме

Powered by blog.rs