Desna Misao

22 ÐÐ, 2009

Српски Зевс

Kolumna — Аутор desnamisao @ 20:50
Пише: Душан Вучковић
 
 
 
 
 
Врховни бог старих Грка, Зевс, био је,како митологија говори, неприкосновени владар не само богова и људи Хеладе, већ и васцелог универзума. Са муњом у руци решавао је он самоуверено све што му није по вољи. Једна од молитви овом божанству упућених гласила је: "Са Њим зора свиће,са Њим тама пада".
Како актуелно српско руководство процес "европеизације", ма шта то значило, види као кључно своје посланство, било би право да и ми имамо једног Зевса,кад га је већ колевка Европе имала.Наш Зевс, морао би да успешно изрази хеленску рационалност и племенитост, а у исто време и балканску страст и маркантност. И ето нама Бориса Тадића.
Што се каже да смо га поручили бољег не бисмо добили.

Тако је и писац ових редова добио шансу да, као и сви грађани Србије, види божанство, тако рећи тик до себе. Као и античком Грку и нама дан почиње и завршава се нашим Борисом. Како је од Зевсовог доба прохујало пуно времена, данашњи Зевс у својој служби има и свеукупну технологију, па је тако Његова величанственост још већа.
Од када је освојио други мандат на прсте се једне руке могу набројати вести и дневници РТС - а у којима српски Зевс народу не обзнањује своје мисли, а на прсте обе у којима нека Председникова активност није у првом плану. Макар једном дневно Председник мора проговорити о евроинтеграцијама, или, пак о бројним стубовима своје спољне политике. Ако ниочему другом, Председник ће проговорити макар о неком велелепном, а исто тако и нестварном путу или мосту што га је дворски неимар Мрка енергично започео.
Зевсовски - нема збора.
А као што сваком богу припада, и нашем Борису морају припасти апостоли који ће
неуморно Његовим именом оплемењивати душу народну. И тај дефицит смо, Његовом заслугом, вероватно - а како би друкчије - решили. Српски Зевс има дупло више апостола од Христа - двадесетпет их је на броју, и седе у згради која се зове Влада.
Малих апостолчића има стодвадесетпет, каткад и који више, и они седе у згради
која је некада била Скупштина Србије.
Храм Председников баш је негде на пола пута између ове две зграде, тако да неки апостол, већи или мањи, ако се нађе у каквој дилеми, не мора да разбија главу своју, него може одмах да скокне до председништва и да од Свезнајућег, под условом да није на неком од својих многобројних туристичко-дипломатских путешествија, добије одговор на питање што га мучи. 
Малих, пак, свештеника и проповедника има на претек, и, када не спавају, обично обитавају у новобеоградској ТВ бастиљи Б92. Онда када не спавају, нити су на Б92, тада су обично на РТС-у.
Ето, величина је наш Председник. Исусу је било потребно пуне тридесет и три године, колико је овај свети мученик поживео, да створи једну религију, а нашем Зевсу ни десетак. Но, не лези враже, религија не би била религија да нема своје јеретике и дисиденте који јој се супротстављају.
У ХХI веку дисидената у српском јавном животу скоро и да нема - ето првог доказа свемоћи нашег Зевса. Јеретика, тј. оних који прихватају главнину Његовог учења, а разликују се тек у нијансама, има поприлично, а окупљени су око партије која, без неког нарочитог разлога, себе назива либералном и демократском.
Особеност јеретика ове нове вере је у томе што само мало гласније говоре оно
што Председник мисли, па је много достојније име за њихову организацију ВОП, тј. Владина Опозициона Партија.

Њихови челници кажу да је такво нешто могуће, чак шта више да то служи процесу "демократизације", премда неки зли језици говоре да су такве организације далеко пре део држава у којима владају војне хунте или комунистички деспоти.
Да би се култ ширио, потребно је, то је још Платон препоручивао, да и васпитање младих генерација буде у духу нове доктрине. Тако,баш по Платоновим упутима, треба ситмулисати државном врху одане песнике и реторе. Узор реторства у нашој "идеалној" држави ,је, изгледа, надалеко чувена ода "Чекај ме, моја Европо, и ја ћу ти сигурно доћи!". Култ, такође, треба усађивати и неговати још од најранијих дана, па су, тако, ученици, за сада једне, основне школе писали писмо Председнику.
Ђачићима који су гајили по коју интимнију емоцију према данашњем Зевсу било је омогућено и да се огледају на пољу ликовне уметности, цртајући Председников лик. На тај начин појавили су се и обриси једног новог правца у сликарству, такозвани ЗЕС-реализам.
У природи је свакога бога и то да покушава да делује правично и хармонично. Истина, овом нашем богу правичност није јача страна, а једина хармонија којој каткад тежи јесте она између Његових мантри о Европи и о Косову. Тако, ако у евроидеологији
Председник баш претера, што се свакодневно дешава, увек је ту симпатични госн.Јеремић да јавност мало зачини причом о оданости Србије Косову и међународном праву.
С друге стране, ако се са косовском причом претера, мада није баш јасно да ли се то до сада догодило, Председник у први план гурне министра Чиплића, свог опуномоћеника са специјалним идеолошким овлашћењима. Тек да мало конзервативни део Срба привуче једином исправном, "либералном", тј . зевсовском. Ако се пак ни Чиплић не појави, за сваки случај, ту су увек они наши јеретици, који себе доживљавају, попут свих јеретика, уосталом, као истинске правоверце. На тај начин ова два својеврсна коректива, Јеремић са једне, и Чиплић+"Л""Д"П+"Н"ВО,са друге стране, успевају да одрже наизглед, а и по свој прилици неодрживу Председникову концепцију.
И поред свег овог идиличног стања у нашој држави, изгледа да ту ипак нешто
шкрипи.
Нешто је труло у држави Србији.
Премда вазда будни цензори готово свих јавних гласила могу овакав дефетизам оценити као нечувену богохулност, оно што је у нашој држави труло јесу лажни ауторитети, са Борисом Тадићем на челу.
Наш Зевс ипак није небески, већ земаљски.
Сходно томе, подложан је Он и неким земаљским илузијама којима су иначе сви
земаљски створови подложни.
Преседник, наиме, очигледно много држи до оне холивудске изреке, која каже да не постоји лош публицитет. Ово правило, међутим, безрезервно важи за скандал мајсторе и, рецимо, успешне порно звезде.
За државнике оно важи само делимично, и као такво има бројне изузетке. Највише је оних изузетака који га поричу,а најмање оних која га потврђују.
У изузетке Председникових појављивања у медијима који потврђују правило да не постоји лош публицитет можемо сврстати она појављивања Његовог Превасходства у којима Он ама баш ништа не говори, већ, примера ради, шармантно, ноншалантно прошета поред салонског стичића на којем стоји ваза са цвећем и притом, тобоже ненамерно, окрзне рукавом једну сасвим недужну гранчицу. Или пак кад седа са свој велики сто, откопчава сако, и једнако шармантно као у случају оне гранчице, поправља елегантну кравату. 
Мужевније него што би то учинио и Џорџ Клуни, како нашег Зевса ономад ,од миља, назва италијански први министар.

Изузетке Председникових јавних појављивања која негирају оно правило холивудског света, није потребно посебно наводити. Нека читалац само на трен баци поглед на дневник РТС-а или на Блиц и наћи ће ризницу таквих примера.
Један психолог, колега по ужој струци нашег Председника, препоручивао је скоро оном који ово пише да свој проблем са несаницом може врло лако решити. Треба прочитати само једну страницу Блица. Сан већ сам долази на очи. Скоро, па савршенство досаде.
Друга илузија овог земаљског бога надовезује се на прву: да толики
публицитет уопште не штети здрављу и лепоти, ако већ може бити штетно по
политички рејтинг. Једно скорашње истраживање сврстало је друга
Председника на двадесетшесто место најлепших политичара света. Ако ни због
чега другог, макар би због тога Председник морао да се клони севања
фотографских блицева јер њихова светлост, а то је пак једно друго
итраживање показало, врло лоше утиче на тен. Уколико Председник у то не верује,
само нека пита свој двојац од највећег поверења, Крстића и Шарпера, они то
морају знати. Међутим, уколико овако настави Председник би врло лако могао
изгубити свој вероватно највећи адут.
Трећа,а уз то и највећа илузија нашег Зевса је та што, како се чини, Он доиста верује да је божанско биће. Међутим, ако о многим државним одлукама мора најпре да се консултује са неким амбасадорима, америчким и немачким, пре свих, онда Борис Тадић није бог,посебно не врховни, већ, у најбољем случају, неки мали полубог. На велику жалост, божански атрибути се не стичу аутосугестијом.
Није довољно мислити да си бог, да би то и био.
Док је Олимп у Вашингтону дотле ће у Вашингтону и седети богови. 
У малим вашингтонским намесништвима могу седети само полубогови.
На крају крајева нека не очајава наш мали слађани Зевс због ових великих и
горких истина. И истински Зевс, на крају крајева, није био свемоћан - тасови судбине и о њему су одлучивали.
Нама, обичним смртницима, остаје нада да ће моћ нашег Зевса ишчилети, кад је већ ишчилела многим његовим овдашњим предходницима. Што пре то и боље.

Дакле, кад нам већ зоре са Њим почињу, не дозволимо да нас са Њим и Њега ради тама сустигне.
Европска или антиевропска - сасвим свеједно.
 


Коментари


Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме

Powered by blog.rs