Desna Misao

01 ÐÐ, 2010

ПРЕСТО САВИН

Kolumna — Аутор desnamisao @ 18:05

Пише: Милан Милутин

 

 

Било је нешто после 11 часова по ноћи када је последњи воз тога дана кренуо из Новог Сада ка престоном српском граду... Мислим да никада из Српске Атине нисам излазио уверенији у значај чина који сам пошао да обавим и захвалнији на таквој части као што је могућност да испратим свог патријарха, Павла Српског, у наручје Очево. У вагону је седео и човек дуге црне косе увезане у пунђу и проседе браде. Ушао је раније, у неком од села или вароши Српске војводине. После сам га видео у Саборном храму како се, изнова стајавши у реду, чини ми се, три пута поклонио одру. „Оде наш Паја...“, изговорио је у разговору у возу. Сетио сам се одмах како је народ краља Петра I звао „чика-Пером“...
Чуо сам једном приликом Владету Јеротића како је рекао да утицај на развој дететовог карактера немају толико ни приче које им се причају и уопште речи које им се упућују, колико оно што деца усвоје гледајући понашање својих родитеља. Пример који имају пред собом, како сам схватио, пресудан је за развој њихове личности. Наш патријарх Павле на својим плећима понео је тешко бреме родитеља српског. О тежини тог терета сведочи и давно изговорена реченица Саве Текелије: „Нека ми Бог не да да будем први међу Србима...“ Павлу је Бог дао... И ако је судити по искуству Владете Јеротића, онда се ми, Србадија 21. века, можда и немамо за много бринути. Он је своју родитељску дужност, својим примером, честито изнео!
Поворка је кренула. Свечана тишина стотина хиљада проносила се путем крај кога су стајали мушкарци и жене, деца и стари, и сви, до последњег, у очима имали достојанствен одсјај сузе, искрене, велике, која их је све везивала и спајала у диван танан вез – род српски и православни! Ми смо његови, и он је наш, била је мисао препознавања сваког од њих. А Богу хвала што нам га је послао!
Данас, 11 месеци од његовог упокојења, владике српске један другог вређају, смењују, умировљују, прете рашчињавањем, оптужују једни друге за раскол, унијаћење са римокатолицима, екуменизам. А стадо српско, док се пастири међусобно нападају, постаје збуњеније и изгубљеније него икад. Ја не знам ко је од њих у праву. Штавише, ни не треба да знам. Немају право мене, чији су они пастири, да стављају пред избор између њих. И нека не говоре ни једни ни други да избора нема, да су ствари јасне – нису! Побогу, Ви сте Христови епископи! Шта ми, неуки, да радимо, ако се Ви свађате?! Да ли сте свесни, сви Ви, владике српске, колико сте потребни слуђеном народу српском?! Колико му је потребно да сте сложни, да сте вечити ослонац народни! Да ли заиста мислите да су данас пред Српством мања искушења но у доба Османлија? У доба Броза? Помирите се, ако Бога знате. А ако га Ви не знате, пастири наши вољени, а ко ће Га од нас знати?

Срби ових дана столиче свог новог духовног поглавара. Ваша Светости, Господине Иринеју, детиње Вас молим као пастира свог, саберите владике српске у саборности, и сав народ око Вас. И ако је са неким теже, а Ви још више напора за тог неког уложите. И никад од оних са којима је теже не одустајте! Јер то је Ваша дужност! Ви сте данас од нас свих први пред Господом, и какви сте Ви, такви смо сви ми! Не почиње се столовање Цркви сукобом. То Ви бар знате! Ви можете боље. Ви умете боље! Нека Вас Господ благослови и руководи у светом позиву којем сте се одазвали да тешко и честито бреме Патријарха Српског понесете на понос прецима и у аманет потомцима! Нека Вас Бог чува.

С вером, надом и љубављу,
Милан Милутин,
Студент права
 


Коментари


Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме

Powered by blog.rs