Desna Misao

18 ФÐ, 2009

ДОКТОРКА ДЕМОКРАТА И ГОСПОЂИЦА СЕПАРАТИСТКИЊА

Politički život — Аутор desnamisao @ 19:07

Пише: Душан Вучковић

 

 

         „Посланици Јерков ни на крај памети није да би, за промену, 'слушаоци' планираних трибина могли нешто и да к а ж у, а да, након тога, нешто и у ч и н е.“
Интервју народне посланице Александре Јерков у претходном броју НИН-а уверио ме је да је Необичан случај доктора Џекила и господина Хајда Р.Л.Стивенсона, једно од ретких, ванвремених остварења, не само у области књижевности, већ и антропологије и психологије.
Госпођица Јерков је замољена да прокоментарише договор председника републичке и покрајинске Скупштине да се са актом новог статута Војводине крене у турнеју широм Србије. Амбиција Славице Ђукић Дејановић и Шандора Егерешија је, по свему судећи, да се грађани и њихове локалне самоуправе увере да у нареченом акту нема ничега што би водило евентуалном одвајању Војводине од Србије.
Одговор госпођице Јерков навешћу у целини: „ Тај договор је добар, јер је договорен на нивоу институција, председника две скупштине. С друге стране, парадокс је да о статуту Војводине одлучују Нишлије, Врањанци или било ко други ко не живи у Војводини. И Нишлије и Врањанци, или неко трећи, треба сами да за своје средине одређују слична питања и како ће живети. То је и смисао децентрализације. Али, ја сам скептична колико ће та турнеја статута по Србији бити ефикасна. Питање је колико су ти људи заинтересовани да, поред свих других проблема које имају, слушају о статуту Војводине. С друге стране, то није лоша одлука, ако људи у Србији мисле да је статут Војводине некакав сепаратистички акт, тако да је потребно да им се из прве руке објасни и покаже да то није тачно.“
Оволика мере амбиваленције није очекивана од иначе жустре посланице Јерков. У њеном одговору сударају се две равни: демократска и сепаратистичка рађајући непремостиву противречност.
Госпођица Јерков најпре поздравља договор јер је он плод сарадње две демократски изабране институције. Моћ уређених правних земаља и почива у њеним квалитетним институцијама, а не у самовољи једног или неколицине грађана. Мишљење које треба поздравити.
Међутим, одмах затим у докторки демократи буди се госпођица сепаратисткиња која сматра парадоксом то што о статуту Војводине не одлучују само Војвођани, већ и остали грађани Србије. Уместо да ксенофобичне Нишлије и Врањанци, и они „трећи“ (Санџаклије, вероватно) гледају своја посла, они би да расправљају о Војводини. Њима госпођица сепаратисткиња свесрдно препоручује да поступе слично Војвођанима, јер је то, по њој, „смисао децентрализације“.
Даље у интервјуу сепаратистичка страст полако почиње да тиња, па се опет, додуше само привидно и као нека врста гарнирунга враћа она госпођица демократа. Она гаји сумњу да ће поред огромних егзистенцијалних проблема које не-Војвођани имају, они бити ради „да слушају“ о статуту Војводине.
Не знам да ли изван гласача ЛДП-а у том „остатку“ Србије има некога ко ће поверовати у алтруистичке мотиве посланице Јерков, која унапред учествује у патњи тих посетилаца потенцијалних, за њих неважних и досадних трибина са темом статута Војводине. Но, и да их има, психолошки индикативна реч слушају ће их ваљда разуверити у добре посланицине намере. Улога грађана на тим трибинама биће, како иста предвиђа, сведена на слушање онога што ће издекламовати какав сужбеник ЛСВ-а или неке НВО. Но, то онда неће личити на трибине организоване о једном важном питању унутар једне демократске и правне државе, већ на послератне конференције Комунистичке Партије, када би локални комесар или секретар Комитета прочитао какву одлуку са врха, а пар дискутатната се сложило са њим. Тада би уследило оно „Живео Тито! Живела Партија!“, и грађанство би се разишло кућама у илузији да су и они важни учесници у државном одлучивању.
Од те речи слушају, тако омиљене особама ауторитарног душевног склопа, опет на први план интервјуа посланице Јерков, ступа она госпођица сепаратисткиња, волунтаристкиња, револуционарка, а, не бојим се то рећи, и прикривена фашисткиња, док докторка Демократа одлази полако у сан,овога пута онај вечни.
Посланици Јерков ни на крај памети није да би, за промену, слушаоци планираних трибина могли нешто и да кажу, а да након тога нешто и учине. Рецимо да не поверују промотерима новог статута и да апелују на своје изабранике у Скупштини Србије да не дају свој глас при одлучивању о том кобном акту. Или, на пример, да потпишу петицију Нове Српске Политичке Мисли којом се од Уставног суда тражи да оцени уставност таквог акта. Или да, пак, у својим срединама, а зашто не и у Војводини, организују трибине на којима ће се расправљати о лошим странама предложеног статута, попут дводомности парламента.
Све ове демократске могућности изван су ауторитарног видокруга посланице Јерков.
Како пак изгледају њени погледи на јавну расправу, улогу институција, децентрализацију и уопште не-Војвођане,који при томе још нису ни гласачи ЛДП-а или левог крила ДС-а?
Демократску јавну расправу она види као слушање. Србијанци треба да буду задовољни што им је и толико дато. Становиште сасвим примерено једној “револуционарки”, али не и демократи.
Такође, владавина права и институција ваљда је некакав лукави изум српских ксенофоба и националиста, јер ће евентуално враћање акта новог статута Војводине покрајинском парламенту на поновно разматрање „само говорити о односу Републике према Војводини и њеној скупштини“. Онда би, ваљда, грађанима Војводине, а то, верујем госпођца сепаратисткиња свим срцем жели, постало јасно да јој Србија никакав напредак не жели. То што статут није прошао чак ни покрајински референдум посланицу не забрињава. Довољно би, по њој било да само Војвођани, тј. посланици њеног парламента о томе одлуче. Како се пак централни одбори неких странака, попут ДС-а или ЛДП-а не слажу са погледима својих покрајинских колега, посланица одговара: „Зар они тамо то боље знају?“. Овим реторским питањем њена се аргументација завршава. Такође класичан егземплар покушаја легитимизације волунтаризма, насупрот институционализму.
Суштина децентрализације није, како је писац ових редова до сада мислио, демократским путем изборено повећање ингеренција локалних самоуправа, већ самовољни потез тренутне(еврореформске, по могућству) власти, без икакве консултације са државном управом, а такво је отприлике гледиште народне посланице Јерков, јер војвођански модел без референдума она препоручује и осталима. Књишки пример сепаратистичке идеологије.
И на крају о посланициној перцепцији не-Војвођана. Они треба да слушају, да поновимо то још једном.Тако ће „из прве руке да им се објасни и покаже да то(да је акт сепаратистички) није тачно.“ Стиче се из речи госпођице сепаратисткиње утисак да је подухват што су га Славица Ђукић Дејановић и Шандор Егереши осмислили, личи на некакву вечерњу школу где ће се ђацима Србијанцима објаснити и показати, оно што су изумели њихови суграђани Војвођани. Ако буду само пажљиво и без запиткивања слушали, верује посланица Јерков, схватиће да у новом статуту Војводине нема сепаратистичких елемената.
Зашто Србијанци не могу сами да схвате оно што су Војвођански парламентарци направили, већ им је потребно то показивати и објашњавати? Ово питање се само по себи намеће. А једини логички одговор је да су Војвођани супериорнији од становништва остатка Србије. Делује ли, онда, она малопређашња теза о прикривеном фашизму претерано? И делује ли декларативни антифашизам посланице Јерков прилично бледо и дегутантно? И не чини ли се да је такав антифашизам, заправо ништа друго до антисрбизам?

 

 

Да се на крају вратимо на ону докторку демократу.
Можда је за њу и боље да остане у вечном сну. Када би се пробудила видела би да против ауторитарности госпођице сепаратисткиње има далеко мање шанси него доктор Џекил против господина Хајда.

Уторак, 3. фебруар 2009. године


Коментари


Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме

Powered by blog.rs