Desna Misao

Пише: Милан Дамјанац

Писати о приликама на Косову и Метохији је веома захтеван и мучан процес. Космет је под окупацијом, а о њој, таквој каква јесте, речено је све што се могло рећи. Међутим, последњих недеља сведоци смо расправе која се води, како међу српским интелектуалцима, тако и међу српским политичарима и народом- требају ли косовски Срби изаћи на тамошње изборе које организују нелегалне институције тзв државе „Косово”? Влада Србије послала је доста конфузну поруку тамошњим Србима. Поручено им је да бојкотују изборе, али и да је њихова одлука да ли на њих треба изаћи. Овакав одговор сведочи о конфузији српске политике према Косову и косовским Србима, којима је, по ко зна који пут, остављено да сами донесу одлуку.

Поједини представници невладиних организација, попут Хелсиншког одбора за људска права, упутили су апел косовским Србима да на изборе изађу и „прихвате одговорност за сопствену будућност”, „схвате реалност” и покажу већу зрелост од “Срба у Хрватској”. Овај апел тамошњим Србима, са подсећањем на злокобну судбину Срба у Хрватској, служи застрашивању преосталог српског живља. Просечан Србин овакав апел схватио је као претњу- „уколико не изађем на изборе, десиће ми се исто што и Србима у Хрватској”.



Демократско је право и принцип да је и неизлазак на изборе сасвим легитимна одлука. Сетимо се само Албанаца који су деведесетих година свесрдно бојкотовали изборе које су расписивали органи Републике Србије, а које они нису признавали. Реалност је тада била сасвим друкчија, али је косовски Албанци нису прихватали. Бојкотовали су све институције српске државе. Тада се, за овакво стање, нису окривљавали Албанци. Није им поручивано да је нужно „да преузму одговорност за своју судбину у своје руке”, „да схвате реалност”, и да се сете како су прошли Срби у Хрватској. Тада би то био говор мржње и застрашивања, те позивање на насиље. Данас је то легитимно иступање организација које се залажу за поштовање људских права.

Бојкот избора од стране једне националне заједнице говори о положају те исте заједнице. То је њен начин да скрене пажњу власти на свој катастрофалан положај.


Међутим, хајде да размотримо да ли су се стекли и минимални услови за излазак косовских Срба на изборе.

Покушаћу да покажем да постоји континуитет геноцида над Србима од стране косовских Албанаца и да се по том питању ништа није променило. Два су аспекта које треба имати у виду:

1. Физички терор и присилна асимилација

2. Културни геноцид

Физички терор

Средњовековни попис становништва нам говори да је 1455. године на целој територији Вука Бранковића живело само 2% албанског живља. Ови подаци се могу пронаћи у отоманским изворима “дефтер” („пореска књига”). Данас на Космету живи 97% Албанаца. Физички терор јесте први апект који ваља размотрити и који је најзаслужнији за овакво стање у јужној српској Покрајини. Под физичким терором подразумевам убијање, застрашивање и остале злочине који су свесно чињени како би се српско живље на Космету свело на минимум. Крајњи циљ оваквог деловања јесте стварање етнички чисте „Велике Албаније” (погледајте информације о „Призренској лиги”) која би се састојала од делова територија свих околних, међународно признатих држава на којима живе припадници албанске мањине. Континуирано кршење основних људских права Срба присутно је бар два века уназад, а интензивирано након српског ослобођења Космета 1912. године од турске окупације. Злочини су добили најужасније размере у периоду Другог светског рата, али и након њега. Након протеривања Срба са Космета, у периоду од 1941-1945. године, нови комунистички режим пристаје на услове албанских лидера, од којих су многи учествовали у рату на страни нациста, и пристају да забране повратак протераним Србима. Тако је демографска слика Покрајине значајно промењена.

Но, господарима албанског покрета је била недовољна јасна већина на Космету. Њихов циљ је био масовно протеривање преосталих Срба и отцепљивање Космета од остатка Србије. У периоду комунистичке владавине забележени су многи злочини из мржње према српској заједници, од којих су најучесталији прогони и убиства, силовања и трговина људима. На овај начин преко ноћи су нестале читаве српске породице. Ове злочине комунистичка власт је игнорисала.

Наш покојни патријарх, господин Павле, такође је био жртва обести косовских Албанских шовиниста. Осим погрдних речи које су му свакодневно упућивали, једном је био и зверски претучен. Овакво понашање није било страно ни многим Албанцима који су радили у државним институцијама. Тако је 1988. године, полицајац албанске националности покушао да силује игуманију манастира Грачаница, мајку Татјану која је тада била старица у седмој деценији живота.

Након последњег рата, са Космета је прогнано 200 000 Срба који живе као избеглице у остатку Србије. Ником од ових људи није враћена узурпирана имовина, нити гарантована безбедност, те тако, од доласка међународне мисије на Косово, није дошло до повратка Срба, али јесте дошло до проглашења независности Космета. Срби настављају да се исељавају са Космета, а преосталим Србима је угрожено основно људско право- право на живот. Они не могу слободно да се крећу, већ припадници КФОР-а обезбеђују српске заједнице. Срби на Космету живе у резерватима.
Од доласка КФОР-а ништа се није променило по питању терора над Србима, а ниједно од многобројних убистава у којима су учествовали Албанци није расветљено.

Говорити о асимилацији Срба захтевало би бар још оволико простора. Треба, у најкраћем, рећи да су читаве српске породице након застрашивања, малтене преко ноћи, мењале веру и презимена, а самим тим и националну припадност. Треба споменути да су албански матичари при матичним службама, уз прећутну сагласност српских комуниста, од 1971. године самоницијативно мењали српска презимена која су се завршавала са ић. Тако су, на пример, Наумовићи, после једне овакве интервенције преименовани у Науми.

Културни терор

Геноцид над српским културним наслеђем на Космету је и више него очигледан. Само у периоду од доласка међународних снага, на Космету је порушено или оштећено 150 православних цркава и манастира. Преостали манастири се налазе под даноноћном стражом КФОР-а, а налазе се и под заштитом УНЕСКО-а. Међутим, неупоредиво је више порушених домова српских породица.

Јасна је тежња да се избришу сви трагови српског постојања на овим просторима. Оно што не могу прикрити, албанске власти, једноставно, присвајају. Српске цркве проглашавају старим албанским црквама, а себе потомцима Илира, народа који је истребљен и асимилован. Иду и толико далеко да у једном „научном раду”, који је објављен на енглеском језику у САД-а, можемо прочитати тезу да је јунак који је убио султана Мурата у Косовском боју био албански витез Милош Копилићи.

Врло успешно присвајају српску традицију и мењају српске топониме. Скоро сви топоними на Космету су словенског порекла. Албанци никада не користе назив „Метохија” пошто овај термин значи „црквена земља”. Не само што су променили називе многим местима на Косову (Србица- Скендерај), већ планирају да то ураде и у местима где још има Срба. Стога, Срби ће трпети не само досељавање Албанаца и у оно мало српских средина на којима су опстали, већ ће трпети и преименовање самих места.

…избори ће променити све…



Такозвана држава Косово данас представља црну рупу Европе. То је држава са највећом стопом незапослености и са врло развијеним шверцом, трговином људима, дистрибуцијом наркотика и корумпираном владом у којој седе бивши команданти ОВК, од којих су многи масовне убице и вође мафијашких кланова.

То је такозвана држава, у којој бивши амерички председник Бил Клинтон има ту част да, док је још жив, открије свој сопствени споменик. Ова сецесионистичка творевина је дом америчке војне базе Бондстил. То је такозвана држава, која “тежи европским вредностима”, “мултикултуралности” и “толеранцији”, а која је при том готово потпуно етнички чиста, и у којој припадници српског народа живе у резерватима. Они су очигледно изоловани за сопствено добро, попут Јевреја, које су на сличан начин изоловали нацисти уочи Другог светског рата.

Да ли се вама чини да су то нормалне околности у којима је могуће одржати изборе и учествовати на њима?

Стога, за Србе на Косову и Метохији не сме бити избора - за њих нема избора.



http://www.slobodanjovanovic.org/2009/11/23/milan-damjanac-kosovski-vilajet/