Desna Misao

Пише: Милош Станковић

На једном од најтужнијих и најсрамотнијих снимака из наше прошлости, немачка војска након априлског рата разоружава и уништава војну опрему југословенске војске. Међутим, немачки коментатор ову сцену описује као „предају српске војске“, иако нити зна нити може да зна има ли међу тим заробљеницима и Хрвата или Словенаца. Слично томе, пре пар дана гледамо на телевизији снимак групе која кидише на америчку амбасаду и чујемо коментар да је реч о екстремним десничарима и навијачима, који пред сваки свој рушилачки поход добијају благослов од Цркве. Несумњиво, реч је о Српској православној цркви, а насилници и хулигани су сви до једног православни Срби, иако је можда у тој групи било и оних који су друге националности и вероисповести, а у који у америчкој амбасади виде исто оно што и они који на њу кидишу у Африци, Азији, па и Европи.

„Србија нема чему да се нада, за Србију неће бити милости“! – још увек одзвања Србијом ехо судбоносних речи Јосипа Броза изговорених 1944. године. Ни неколико пута, по речима Феликса Каница, потпуно празна Србија, ни свака друга мушка глава из Првог светског рата, ни 100 Срба за убијеног а 50 за једног рањеног Немца, ни Јасеновац, ни Јадовно, ни Корићка јама, ни масовне ратне и послератне гробнице, ни „Олуја“, ни „Бљесак“, ни крвави братоубилачки рат нису довољни! Србија још постоји, Србију још треба понижавати, Србији треба дефинитивно поломити кичму, Србију треба духовно и морално бесповратно убогаљити, јер како рече Ненад Прокић, „демократија ће ући у Србију са Србима или без њих“!

И тако, на почетку 21. века, Србијом се шири задах баварских пивница, а повампирене хабзуршке и коминтерновске авети исколачених и закрвављених очију и запенушалих уста позивају на нове прогоне, распирују мржњу, продубљују поделе, и то све у име демократије и светлије будућности! Јер они, културтрегери, они су 1914. вешали, клали и палили по Мачви и Подрињу да ослободе Србију припростих опанчара и свињарских трговаца. Они су на дан васкрснућа сина Божјег бомбардовали Београд. Они су „Милосрдним анђелом“ 78 дана „благосиљали“ Србију и Црну Гору смрћу, сузама и патњом.

Јер у том демократском свету који креирају „користољубиви идеалисти“, „унајмљени браниоци врлина“ и „професионални арбитри праведног“ кривична пријава је исто што и правоснажна осуда, осумњичени је исто што и осуђени, а за осуђеног не постоји рехабилитација. У том „врлом новом свету“ у који само што нисмо закорачили, слобода медија значи да медиј и оптужује и да суди и да пресуђује, у том друштву благостања медиј оцењује чија су људска права и слободе вредна поштовања а чија нису. У том „усрећитељском поретку“ су чланови неких националних група неонацисти, а чланови других група који се у нацистичким униформама окупљају традиционалисти. У њему се негодује јер је у Србији много Срба изабрано на правосудне функције. Јер, „нова демократија“ није владавина мањине у име и за рачун већине, него беспоговорна владавина мањине над већином, мањине која је саму себе одабрала и прогласила елитом. У њој право на различитост постоји само ако сте идентични онима који процењују која је различитост допуштена, а која није. Јер медију који емтује Великог брата, није страно да се понаша као Велики брат.

Од ње, од те мањине зависи. Од ње зависи да ли ће разбијени прозори на три београдске зграде бити већи скандал од двоипомесечног рушења целе Србије, од ње зависи да ли ће запаљена и похарана Скупштина бити јуначко дело, а запаљена кућа без прозора злочин без преседана. Од ње зависи да ли ће фотомонтажа једне зграде у пламену болети много више или само мало више од свих спаљених, порушених и уништених средњевековних манастира на Косову и Метохији. Од ње зависи да ли ће изложба у српској престоници и у част и зарад глорификације доказаног шиптарског крвника бити „изложба радова савремених уметника из Приштине“, а „жута кућа“...Ма, далеко јој кућа, нека „о жутој кући“ брине онај у чијој је кући.
И ко онда каже да сте ви Срби победили, ко каже да сте својим врхунским моралом и вредностима и невиним жртвама у Великим ратовима стекли симпатије целога света? Ко каже да сте ви били на страни савезника у Великим ратовима, ко се још сећа да сте свагда и свукуда устајали против дрских тирана? – церекају се авети црно-жуте монархије у лице потомцима њихових победилаца. Знају они што емитују Великог брата да велики брат може кад затреба и да прештампа старе новине и књиге, да може Велики брат и да промени историју кад може људску свест.

Па, МОЖЕ ЛИ? СМЕ ЛИ? Сме ли хришћанска љубав и истина да устукне пред насиљем и лажи? Сме ли кроткост и правдољубивост да поклекне пред бахатошћу и идеалима „селективних хуманиста“? Сме ли духовна и морална снага да се уруши пред снагом новца? Овога пута од нас зависи!