Desna Misao

10 СÐ, 2010

Борисова победа

Politički život — Аутор desnamisao @ 00:45

Пише: Владимир Пудар

 

 

 

Од 280. до 275. године пре нове ере водио се један рат, који је у историји највише
остао познат захваљујући краљу Пиру и његовој победи. Краљ Пир је победио Римљане,
али је жртва његове војске била толика да је на крају рекао ''Још једна победа и ја сам
изгубио''. Од тада израз ''Пирова победа'' означава велику победу, али са превеликом
ценом.
Испунили су се сви услови да од 2010. године у историју и свакодневни језик уђе
један нови израз, по председнику Србије и његовој политичкој победи пред Генералном
скупштином Уједињених нација. Председник Србије Борис Тадић је остварио победу тако
што је Генерална скупштина усвојила Декларацију. Не могу да за ову Декларацију кажем
да је српска из неколико разлога, а овде ћу набројати само два. Први је то што се у њој ни једном не помиње реч ''Србија''. Ова реч је очигледно сметала ауторима Декларације, јер би указивала да је Србија овде заинтересована страна. Какве везе, по ауторима
Декларације, Србија има са Косовом, то су две одвојене државе. Други разлог се
надовезује на ову последњу реченицу, и то у делу у коме се помињу аутори Декларације.

Да бих декларацију назвао српском, њени аутори би морали да буду представници
Републике Србије. Можда су представници Србије и имали неког удела у писању ове
Декларације, али то су највероватније биле дактилографске услуге. Али то све није битно, битно је да се Декларација усвоји, па каква год. Није битно што се не спомиње Србија, није битно што су је диктирали странци, па није битно ни то што представници тзв. државе Косово поздрављају овакав текст Деклатације. Битно је да се то грађанима Србије представи као нова велика победа Борисове дипломатије.

Погледајмо мало сам текст Декларације, коју ће Генерална скупштина УН усвојити.
Првих 4 – 5 тачака практично ништа и не значе. То је могло да се напише и у једној
реченици. Генерална скупштина прима к знању саветодавно мишљење Међународног
суда правде о једнострано проглашеној независности Косова. Овде не могу да не
приметим погрешан превод назива институције International Court of Justice коју наши
преводиоци упорно преводе Међународни суд правде, иако је правно исправан и сасвим
довољан превод Међународни суд. Шеста тачка има неко значење у делу који каже да се поздравља спремност Европске уније да олакша процес дијалога између страна и да би тај дијалог требао ''унапреди сарадњу, оствари напредак на путу ка Европској унији и
побољша животе људи.''

Ако имамо у виду да је један од услова за приближавање Србије Европској унији успостављање добросуседских односа са тзв. Косовом, јасно је у ком
правцу овај дијалог треба да иде. А стране у тим разговорима би требало да буду представници Републике Србије и представници државе Косово.
Хајде сада да замислимо како је текао процес израде ове Декларације. Сећамо се
како је Србија поднела један текст Декларације и како је онда Вук Јеремић путовао по
свету да тражи подршку за усвајање Декларације. Истина, за тај исти посао се нудио и
Томислав Николић, када је подржао Владину политику у вези Косова и Метохије. Након
тога Србију посећују шефови дипломатија најутицајнијих европских земаља.

Такву част Србија одавно није имала. Прво је дошао Гвидо Вестервелд, шеф немачке дипломатије, а онда и његов британски колега Вилијем Хејг. Након ових посета убеђивали су нас Тадић и Јеремић да Србија није одустала од своје Декларације, нити од њеног текста. Да се Србија ипак сломи била је неопходна Кетрин Ештон, високи представник ЕУ за спољну политику и безбедност. Верујем да је разговор текао овако: Ештон: ''Борисе, донела сам ти текст Декларације коју ћемо заједно предложити Уједињеним нацијама.'' Борис: ''Не пада ми на памет, имамо ми свој текст.'' Ештон: ''Али ово је ултиматум.'' Борис: ''Аха, онда добро.'' Где би била Србија да је кроз историју олако прихватала ултиматуме? Вероватно тамо где ће бити ако настави овако олако да их прихвата.
Шта се дешава на унутрашњем плану у Србији док се води ова ''борба'' на
спољнополитичком. По добро опробаном рецепту измишља се разонода за народ како не
би много размишљали о Космету. Најављују нам одржавање геј параде у Београду, па
изммишљају разне афере како би дискредитовали политичке противнике.

Међутим оно што највише брине је тензија која се ствара у Рашкој области, а коју подгрева Муфтија Зукорлић. Јасно је да Зукорлић не би могао и не би смео овако да се понаша да није добио сигнал или налог неког врло моћног, највероватније ''наших западних пријатеља''.
Забрињавајуће је то што Зукорлићев сценарио подсећа на сценарио у Босни и
Херцеговини са почетка деведесетих године. Зукорлић је већ дошао у фазу да тражи
аутономију и присуство страних посматрача. Реторика Зукорлића и његових сарадника је
такође забрињавајућа, српску полицију назива четницима који су клали у Босни и на
Косову и који су ваљда сада дошли да кољу у Санџаку. Али највише забрињава обећање
Борисово већ поменутој Кетрин Ештон да ће решити проблеме у Санџаку. Ако их буде
решавао као што је решио Косово, тешко нама. После тога ће и Војводина доћи на ред да
је Борис реши.
Да се вратимо на почетак текста, Пира и његову победу. Сличност између Пира и
Бориса је у томе што су и један и други платили превелику цену. Разлика је у томе што је Пир победио, а Борисова авантура се не може никако назвати победом. Наравно осим
када то ради једна маркетиншка агенција, која има највише министара у Влади Србије. Као што Пир после своје победе рече : ''Још једна оваква победа и ја сам изгубио'' , можемо слободно после Борисове победе да кажемо: ''Још једна оваква победа и Србије више нема.''

 


Коментари


Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме

Powered by blog.rs