Desna Misao

10 СÐ, 2010

Капитулација

Politički život — Аутор desnamisao @ 00:41

Пише: Драган Марковић

 

 

 

 

Како другачије него изразом „капитулација“ назвати урушавање елементарног националног достојанства српског народа и државе. Прелазак преко такозваних „црвених линија“, које заправо представљају ефектан маркетиншки слоган чија је функција да покаже да за владајући режим постоји доња граница националних интереса коју никад неће прећи, је учињен у току јучерашњег дана! Наравно, реч је о капитулацији Србије која је извршена променом Резолуције коју је Србија поднела Генералној скупштини УН. Суштинске измене Резолуције се огледају у три аспекта:

1. Србија је одустала од захтева да Генерална скупштина осуди једнострану сецесију.

2. Србија је одустала од разговора о свим питањима, укључујући и статусна и сада „поздравља спремност Европске Уније да олакша процес дијалога између страна. Овај дијалог би имао за циљ да унапреди сарадњу, оствари напредак на путу ка Европској Унији и побољша животе људи.“ Очигледно је циљ ових разговора успостављање добросуседске сарадње, а не преговори о статусу.

3. Србија је одустала и од неизмештања овог питања из УН, где имамо сигурне савезнике. Овом Резолуцијом оно се измешта у ЕУ, која нам отима Космет. Овај штетан процес развлашћивања УН започео је распоређивањем ЕУЛЕКС-а, које је подржао српски режим (Јеремићу шта је са планом од 6 тачака?!).

Оваква Резолуција је акт капитулације и представља попуштање под притиском ЕУ и САД. Србија је попустила, иако је јасно да шаргарепе нема, а штап ЕУ и САД није ни приближно јак као што је био 90-их година, пре свега због промене геополитичке позиције и јачања групе земаља које подржавају позиције Србије и које су окупљене у организацији БРИК. Ту се долази до још једног великог проблема: како ће сада земље које подржавају Србију реаговати? Како ће Јеремић моћи да погледа у очи министре (углавном из држава Несврстаних) које је обилазио и убеђивао да подрже српску Резолуцију? Они су подршку обећали упркос великим притисцима САД и ЕУ. Они су под притисцима издржали, али нисмо ми!

Јасно је да су у причи о штапу и шаргарепи, српски властодршци испали магарци. Али шта је са грађанима? Шта после још једног националног понижења у режији режима? Многи позивају на акцију. Хајде прво да видимо колико су кредибилни и респектабилни носиоци националне акције?

1. Српска православна црква је несумњиво институција од највишег значаја и поверења јавности. Међутим, њен утицај је, имајући на уму поверење јавности, несразмерно мали и не може се очекивати да се СПЦ ангажује, чак ни после још једног националног пораза. Нико од СПЦ не очекује да се меша у унутар-страначка питања, али свакако да треба се оглашава поводом значајних државних и националних тема. Нажалост, постоји и неколико (тињајућих?) сукоба у самој СПЦ и сигурно би осуда ове капитулације представљала отварање још једног жаришта. Тако да од СПЦ по овом питању ништа не очекујте, неће се огласити. А ако се и огласи, већ сутрадан ће бити заборављено шта је саопштено.

2. Српска академија наука и уметности. Очекивање да се огласи ова, некада веома угледна, институција представљају чисту утопију. САНУ се једва огласила и поводом усвајања Статута Војводине и та критика се искључиво концентрисала на формирање Војвођанске академије наука и уметности. Нажалост, САНУ је у великој дефанзиви, чак хибернацији, што је у великој мери последица и систематских оптужби да је “Меморандум САНУ био великосрпски пројекат и увод у разбијање Југославије” (што углавном говоре они који га нису ни читали) и да „САНУ стоји иза ратнохушкачке политике Слободана Милошевића“. Али свакако да у САНУ има интелектуалаца од реномеа и кредибилитета, који су друштвено ангажовани и који желе промене поражавајуће политике.

3. Патриотске организације. Многи полажу наде у патриотски НВО сектор, пре свега због велике енергије, спремности на деловање и идеализма, којима су ове организације често вођене. Али, патриотске организације немају довољно чврсту међусобну сарадњу (мада у последње време ту има значајних помака) и немају довољно бројно чланство. Ове организације су медијски маргинализоване или су под медијском баражном ватром, која њихово деловање везује за насиље, екстремизам, уз низ негативних стереотипа.

4. Навијачи. У претходном блогу, истакао сам велику солидарност, спремност на личну жртву и испуњеност националним осећањем као позитивне карактеристике навијачког покрета. Међутим, навијачи немају јединствену идеолошку, а поготово политичку платформу иза које би могли сви да се окупе и крену у друштвену и политичку акцију. Такве ситуације су ретке, али и нејединствени, они свакако могу бити значајна подршка евентуалном окупљању антирежимских снага.

5. Опозиционе и „опозиционе странке“ (које се хвале да би боље спроводиле владајућу политику и програм). О „опозиционим“ странкама нећу трошити речи, али пар речи заслужује оно мало истински опозиционих партија у Србији. Јавност је углавном изгубила поверење у политичке партије, посебно да оне могу нешто озбиљније да промене. Због тога је нужно да опозиција направи још већи отклон од владајућег режима, како би се разлике још јасније нагласиле. Неке од ових странака имају тешкоће да поврате кредибилитет због пропуштених шанси и прокоцканог поверења јавности у прошлости. Ту су лек напоран рад и одлучни ставови, али и признавање сопствених грешака.

Испада да режим нема чега да се плаши и да шта год да уради његове позиције су сигурне. То је само привидно тако. Економска ситуација је тешка, режим је низом неиспуњених обећања и пораза изгубио легитимитет. Велика шанса за промене је у формулисању минималне, али јасне политичке платформе око које би се окупиле истинске опозиционе странке, интелектуалци и патриотске организације. А та минимална платформа за почетак треба да садржи тражење одговорности носилаца режима због великог пораза и пропасти државне политике. Одговорност треба тражити институционалним путем, кроз скупштинску расправу о поверењу Влади, али имајући у виду недемократски карактер актуелне власти и пословничке смицалице, ту одговорност треба тражити и ванинституционалним путем, кроз мирне протесте. Тражење одговорности треба да буде праћено и формулисањем јасне алтернативне политике поменутих актера, за које се искрено надам да ће наредних дана сести за сто и покушати да је усагласе. Ко, ако не ми? Кад, ако не сад?

 

http://www.slobodanjovanovic.org/2010/09/09/dragan-markovic-kapitulacija-2/ 


Коментари


Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме

Powered by blog.rs