Desna Misao

Пише: Владимир Пудар

     Српску политичку јавност ове године већ трећи пут потреса доношење неке декларације. Сваки пут доношење декларација за собом је вукло понижење српског народа и сваки пут је то понижење, кувано у жуто-црвеној кухињи,  било све веће и веће. У марту 2010. године наша Скупштина доноси Декларацију о осуди злочина у Сребреници, којом осуђује злочин у том босанском граду, истовремено пропустивши да осуди злочине у осталим деловима бивше СФРЈ, као да су ти злочини мање важни, уз образложење да ће бити осуђени неком каснијом декларацијом – вероватно мање важном. Србија је тада пропустила историјску шансу да једним актом осуди све злочине, без обзира на националност и вероисповест жртава, без обзира на националноси и вероисповест злочинаца. Што је најгоре, Народна скупштина Републике Србије није стала тада у заштиту Срба, већ је пожурила да их осуди, да ''се суочи са прошлошћу'' како то воле да кажу представници ''Прве Србије''.

            За жуто-црвену власт мање важна декларација, Декларација о осуди злочина над Србима усвојена је 14.10.2010. године, уз противљење опозиције, наравно сем ЛДП (када ЛДП гласа за нашто што има везе са интересима Србије одмах помислим како је то у супротности са интересима Србије). Занимљиво је приметити ''територијално важење'' ове Декларације, односно злочини учињени у којим државама се осуђују. Декларацијом су обухваћени злочини над Србима у Хрватској, Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији. Сваком ко се иоле сећа догађаја на територији бивше СФРЈ од 1990. године до 2000. године запада за око чињеница да овом Декларацијом ипак нису обухваћени сви злочини над Србима који су се у том периоду догодили. Случајно или не, а знамо да у политици нема случајности, жуто-црвена власт заборавља напад на војнике ЈНА у Словенији, пуцање на санитетска возила, дављење војника. Жуто-црвена власт заборавља и агресију НАТО пакта на СР Југославију, ратне злочине овог Савеза и вишемесечно дивљање и иживљавање на цивилним објектима у нашој земљи.

            Овакав текст Декларације је сасвим разумљив и очекиван када се има у виду крилатица око које је окупљена већина у Народној скупштини, а око које се окупља и део опозиције, да Европа нема алтернативу. Да се приметити да су Декларацијом обухваћени само злочини који се нису догодили на територији данашњих чланица ЕУ и које нису извршили грађани чланица ЕУ или САД – јер ЕУ и САД су безгрешни, цивилизован свет који не чини злочине, чији сваки потез је оправдан.

            Ко данас из српске власти има право да нас подсећа на то како се словеначка Територијална одбрана односила према рањеним војницима ЈНА, ко има право да угрожава наш европску перспективу помињући неке прастаре нападе на војнике који с се предали  и махали белом заставом, не смемо никада да поменемо да се тадашњи министар информисања Словеније Јелко Кацин сликао поред погинуле посаде хеликоптера ЈНА. Некадашњи министар информисања постао је сада известилац Европског парламента за Србију и било би непримерено да ми сада разговарамо о његовој улози и понашању у рату у Словенији.

            Србији би, по жуто-црвеним, било најбоље да заборави све ово, а било би и јако добро да заборави праву природу напада НАТО пакта на СРЈ. Испада да НАТО пакт није чинио ратне злочине на територији Србије, а и како би јер НАТО пакт предводе САД, а у својој богатој историји САД никада нису учиниле ништа што би се могло окарактерисати као ратни злочин – истребљење Индијанаца, Хирошима, Нагасаки и Вијетнам су само измишљотине којим регресивна, конзервативна, антихашка и заостала Србија покшава да нас удаљи од Евро-атланских интеграција. Србија је одустала од става да је НАТО извршио агресију на нашу земљу, јер се та реч не помиње у Декларацији. Пошто је агресија ратни злочин, односно биће када (ако) тај појам буде дефинисан  Статутом Међународног кривичног суда , жуто-црвена влада би тешко објаснила својим пријатељима и патронима због чега их сада оптужује за неки ратни злочин од пре десетак година. Како би изгледала посета Хилари Клинтон да се неко усудио да је пита шта је њен муж радио са Србијом 1999. године и ко је наредио нападе на цивилне објекте у Србији. Народна скупштина чак и не осуђује агресију/бомбардовање НАТО пакта, већ само изражава жаљење и солидарност са жртвама ове ''несреће''. По нашој власти није ратни злочин рушење мостова у Србији, није ратни злочин гађање воза у Грделичкој клисури, није ни разарање Алексинца, касетне и графитне бомбе , осиромашени уранијум, није ни  погибија Милице Ракић... Прави погодак за нашу власт би био да је осудила рушење невидљивог авиона Ф 117, јер какво право имамо ми, примитивни Срби, да се бранимо и да срећни не прихватамо поклоне милосрдног анђела.

            Понижењима Србије изгледа никад краја. Очигледни с покушаји да се фалсификује историја, очигледни су покушаји наметања кривице Србима за све што се дешавало на територији бивше СФРЈ од 1990. до 2000. године, очигледно је да сада више није потребно да ти покушаји долазе споља – сада имамо власт која ће све учинити да Србе прикаже као највеће кривце за све што се дешавало деведесетих године. Остаје нам само још да се Борис Тадић извини НАТО пакту што је морао да троши паре на нас. Када достигнемо тај последњи стадијум, када Срби забораве ко им је и шта радио, ко их је бомбардовао, земљу разарао, ко им је децу убијао, тада ћемо бити спремни. Бићемо спремни за улазак међу цивилизоване народе, бићемо спремни да уђемо и  у НАТО пакт – гарант мира и стабилности у свету, бићемо спремни да као део тог НАТО пакта бомбама штитимо угрожена људска права по свету, да гађамо нечије мостове, градове, возове, породилишта јер тако тим народима помажемо, показујемо им пут у неко боље сутра, отварамо им врата цивилизације. Бићемо тада понизни, поробљени и због тога захвални.