Desna Misao

Недоумице око "три прста"

Kulturna politika — Аутор desnamisao @ 23:03

Пише: Милан Дамјанац

 

 

       Претпостављам да ћу се овим текстом многим читаоцима замерити. Многима се неће допасти информације које ћу изнети а које се тичу изненадне потребе да се поздрав са раширена три прста доживљава као антисрпски. Међутим, већ неко време пратим расправу о овом проблему и видевши да једна страна не износи довољно аргумената у прилог својој тврдњи, а да та тврдња узима маха, решио сам да реагујем на једини начин на који могу- аргументима. Наиме, све је потекло од текста господина Немање Мрђеновића[1]. Укратко, господин Мрђеновић тврди како српски поздрав са раширена три прста није ни српски ни хришћански поздрав већ да прави српски поздрав јесте поздрав са три скупљена прста. Сада ћемо се позабавити кључним аргументима које Мрђеновић износи: “ Последњих година србски поздрав победи, салутирање, уобичајено се врши са три раширена прста: палцем, кажипрстом и средњим прстом, а да се ретко ко упитао шта овај поздрав значи, одакле и од када потиче. Они који су себи заиста поставили ово питање, дошли су до врло неочекиваних сазнања.

Ако питате самозване «стручњаке» од када се овај поздрав користи међу Србима, неретко ће те добити одговор «одувек», а ако их питате шта значи, рећи ће вам да три прста представљају Свету Тројицу. Истинитост ових њихових тврдњи можемо врло лако проверити. Ако је заиста истина да се овај поздрав користи «одувек», за очекивати је да га видимо на сликама старих србских уметника који су дочаравали тренутке из наше славне историје. Ако не ту, а оно барем од када се појавио фотоапарат. Било би врло природно видети одушевљене србске борце после Церске или Колубарске битке, или после пробоја Солунскога фронта како показују три прста. Међутим, таквих слика и фотографија нема.Чак ни у многобројним записима, било историографским, социолишким или етнографским, нигде нема ни словца о та три прста.[2]

Скренуо бих пажњу на познату слику „Таковски устанак“ из 1898 године коју је насликао наш познати и признати сликар Паја Јовановић.

http://img21.imageshack.us/img21/7209/drugisrpskiustanak.jpg

Уколико Вас то није убедило погледајте приказ Првог Српског Устанка

http://img21.imageshack.us/img21/6885/serbia14yu111.jpg

 

Као што видимо из приложеног, на обе слике се јасно види поздрав са три раширена прста. Тиме је Мрђеновићева тврдња да је овај поздрав био непознат Србима пре мартовских демонстрација деведесетих оповргнута. Даље, јасно је да се ради о старом српском поздраву који има и хришћанску али и старословенску (старосрпску) симболику. Погледајмо шта на ту тему каже пуковник др Раде С. Н. Рајић који се бавио пореклом старосрпских поздрава и старосрпске етике: „Карактеристична поздрављања код нашег народа су ЉУБЉЕЊЕ СА ТРИ ПОЉУПЦА У ОБРАЗ, и поздрављање ИСПРУЖЕНОМ ДЕСНОМ РУКОМ У ВИС са ТРИ РАШИРЕНА ПРСТА. Ови поздрави се користе у различитим поводима и приликама. Оба поздрава у одређеном смислу садрже и проносе ЗАВЕТНИ ДУХ ЧАСТИ СРПСТВА.“ Даље каже: „Други наш карактеристичан поздрав је поздрављање са три раширена прста десне руке испружене благо према небу. Овај препознатљив поздрав се различито тумачи, односно, најчешће се везује за поздрав чланства и симпатизера Српског покрета обнове. Међутим, у вези с овим поздравом, ваља имати у виду да се он јављао за време дизања Првог али и Другог српског устанка, а готово сигурно и много векова раније; односно, највероватније се од давнина оваквим начином народ поздрављао у свечаним ситуацијама и приликама. С тим у вези, ваља знати да је по старима вишебожачким, односно предачким веровањима старих Словена, један од врховних богова горњег света био Бог Световид, а код нас Срба Бог Вид. Као соларно божанство, имао је три посвећења. Био је бог светлости, обиља и јунаштва, односно рата. Јахао је белог коња и представљан је као ратник. Славио се великим светковинама у онај дан лета који је узиман као најдужи дан у години. То је 15.јуни по старом, односно 28.јуни по новом календару. Тај дан, односно датум, је дакле Видов-Дан. Додуше, код нас је Видовдан ипак више познат и везан за Косовску битку која се, ШТО НИЈЕ СЛУЧАЈНО, управо догодила на овај највећи народни и ратнички празник и светковину старе српске вере. С друге стране, крст је као религијски симбол био познат пре појаве хришћанства. Уколико би хтели да са прстима руке представимо крст, онда се то једноставно чини са три раширена прста (палацем, кажипрстом и средњим прстом). Дакле, они симболишу управо крст, а подигнути у вис, могу и асоцирати на свечани поздрав посвећењима и врховном богу старе српске вере Богу ВИДУ. (Постоје тумачења да је по тадашњим веровањима имао три главе што одговара броју његових култних посвећености.) Према томе, све то наводи на закључак да се код наших давних предака поздрав Богу Виду вршио са три раширена прста десном руком благо подигнутом према небу, ка његовом „горњем свету“. Уједно они представљају и крст сачињен прстима десне руке. Мора се напоменути да је ВИДОВДАНСКИ ЈУНАЧКИ КУЛТ био веома јак у време Косовске битке. Тако је ова наша најзначајнија битка, поред свих њених узвишених етичких и хришћанских, војничких и националних вредности, значајна и због тога што се догодила на Видовдан. Ово је додатни разлог што је она постала и остала стуб наше историје, завета и постојања. Видовдански култ се у одређеном степену сачувао и интензивирао уочи Првог српског устанка 1804. године. Да споменемо да је Карађорђе захтевао да му се народне вође са три подигнута (а не састављена) прста и заклетву, уз присуство попа, закуну на верност. “[3]

Погледајмо и тумачење слике „Таковски устанак“ Паје Јовановића, које може да одговори на питање колико је стар овај српски поздрав: „Пред Први, култ Видовдана се јављао и за време дизања Другог српског устанка. Ово је посебно интересантно и јасно уочљиво када се пажљиво погледа слика дизања устанка у Такову под Милошем Обреновићем. Иако је она уметничко дело, на њој су јасно приказане две целине. На левој половини слике су устаници (где има и жена), који заједно са попом имају подигнута три састављена прста - позади њих је црква брвнара. С друге стране, на десној половини слике виде устаници са оружјем који чин дизања устанка и потврду верности исказују са подигнута три раширена прста десне руке. Позади њих је храст најважније свето дрво из старе вере. Према томе, с леве стране слике су представници нашег народа који исказују дух хришћанске вере, док су на другој и они који У ИСТОМ ЦИЉУ НАРОДНОГ ОСЛОБОЂЕЊА исказују поштовање и везаност за дубоке корене старе (предачке) вере и славе, и јуначког култа Бога Вида - херојског родоначелника српског народа. То наравно није случајно и има основу у напред наведеном. Уосталом МИЛОШ ОБИЛИЋ као идеални представник јуначке славе и витешке части, је више представник видовданског српског јуначког ратничког култа него представник хришћанског светог ратника.[4]

Јасно је, дакле, да је поздрав са раширена три прста стари српски поздрав. Остало је да одговоримо на питање, да ли је такав поздрав хришћански или антихришћански, како тврди Мрђеновић. Мрђеновић каже: „Прво раздвајање прстију, «раздвајање Свете Тројице» код Срба десило се почетком деведесетих година прошлога века, и за то је најодговорнији тадашњи вођ опозиције, а данас антисрбски прегаоц Вук Драшковић. Од времена успона несрећнога Драшковића Срби заборављају стари хришћански поздрав са спојена три прста и узимају антихришћански са раздвојена три прста. На ово су упозоравали и различити четнички листови у емиграцији, али и разне омладинске националне организације у отаџбини. Остаје нам нада да ће будући нараштаји имати уши да чују упозорења која им данас упућујемо, те да ћемо одбацити овакав начин салутирања и обновити православни поздрав који користимо већ дуже од хиљаду година.[5]

Није моје да браним господина Драшковића, нити његову трнутну политику са којом се не слажем и мислим да је дубоко погрешна и опасна. Међутим, истине ради, треба рећи да прво „раздвајање прстију код Срба“ у време распада СФРЈ није дело Вука Драшковића, већ академика Јована Рашковића на просторима тадашње САО Крајине.

 Као што смо већ показали, то није прво „раздвајање прстију код Срба“. Поздрав са раширена три прста далеко је старији од поздрава са спојена три прста. Када Мрђеновић каже да Срби заборављају стари хришћански поздрав са спојена три прста, заборавља да напомене да постоји још старији хришћански поздрав којим се и данас служе руски староверци. Ради се о поздраву са два прста. Зачуђује ме како нико не позива на повратак тог старог поздрава?

Сада, ваља размотрити тезу да је поздрав са раширена три прста антихришћански и да представља раздвајање Свете Тројице. Овим поздравом служио се кнез Кијевске Русије Владимир Први Велики, односно Свети Владимир (958 - 1015). Даље доказе о хришћанском карактеру овог поздрава проналазимо на слици коју је насликао Теодор Вризакис  (1865) . Приказан је митрополит Герман који благосиља грчку заставу (устанак из 1821. Године).[6]

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0:Epanastasi.jpg

Овај поздрав можемо пронаћи и на следећим сликама

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0:GrUstanak.jpg

http://www.infozentralschweiz.ch/bilder/history/ruetlischwur_gr.gif

Или рецимо једну од икона Исуса Христа

http://www.timboucher.com/journal/wp-content/uploads/2006/11/sacred-heart-jesus.jpg

Утврдили смо, дакле, да поздрав са раширена три прста има своје утемељење у српској историји и култури као и у хришћанској симболици.

Последњи Мрђеновићев аргумент односи се на фотографије на којима су приказане стране трупе које користе овај поздрав. Сматрам да је овај аргумент излишан. Поздрав никада није јединствен нити у том смислу искључиво везан за један народ у свим историјским периодима. Наравно да је могуће да су га и други народи користили. Ово такође важи за поздрав са спојена три прста. Међутим, поздрав са раширена три прста није доминантан поздрав ниједног од народа које смо на фотографијама видели.

 

Иако постоје фотографије на којима се види сличан поздрав у другим државама, српски поздрав сем сличности нема ништа заједничко са тим поздравом.

Током грађанског рата на просторима бивше СФРЈ српски војници су користили овај поздрав. Због тога припадници других етничких група на Балкану, посебно Бошњаци и Хрвати овај поздрав често сматрају провокацијом. На исти начин се доживљава и појам четници.

Поготову у Хрватској овај гест се сматра провокацијом или се приписује националистима, а Срби се због овог поздрава понекад подругљиво називају "тропрсташи".

Победница Песме Евровизије 2007. године, Марија Шерифовић, славећи максималних 12 бодова које је добила од Босне и Херцеговине показала је три прста. Један део бошњачке заједнице ово је схватио као провокацију.[7]

Сврха овог текста није да на било који начин омаловажи оне Србе који користе поздрав са спојена три прста, већ да укаже на чињенице и прекине готово трогодишњу хајку на оне који се поздрављају са раширена три прста на јавним скуповима. Моја жеља није да доприносим новим поделама у српском националном корпусу, већ да станем у одбрану Срба ма који поздрав они користили. Поздрав са раширена три прста је одувек имао важно значење, како у општем (Смрт, Живот, Част), православном (Отац, Син, Свети Дух) тако и данашњем (Свети Сава, Његош, Карађорђе ). То наравно не значи да имам било шта против оних који користе неки друкчији поздрав.

Моја поента је следећа- од тренутка када је Косово прогласило независност до данас, више је Срба трошило енергију на свађе и расправе о симболичком поздраву, него о судбини Косова и Метохије. Ово одговорно тврдим. Зато, браћо Срби, престанимо се делити и бавити проблемима који нису од суштинске важности за опстанак Срба и Србије, већ се почнимо бавити реалним проблемима, који су већ сами по себи довољно тешки да нам вештачки проблеми не требају.

Данашње значење овог поздрава је многоструко.

За разлику од Ве поздрава који је везан за победу, српски поздрав са три прста нема то значење. Користи се и у свакодневном поздрављању углавном мећу млађом и средњом полулацијом и једноставно представља поздрав некоме ко је далеко за традиционалне поздраве руковањем или говором. Обичај је да се одговори истим поздравом.

Поздрав са три прста су углавном популарисали српски спортисти. Познати су поздрави са три прста које су својим саиграчима и публици упућивали Владе Дивац, Саша Ђорђевић, Влада Вујасиновић, Новак Ђоковић и многи други.

Када су освојили Европско првенство у кошарци 1995., целокупна југословенска репрезентација је подигла три прста. Саша Ђорђевић је, подижући три прста, изјавио: „Нећемо да провоцирамо. Само - то је Србија, то смо ми, то сам ја - ништа више. То је мој понос.“ [8]

 



[1] http://www.czipm.org/triprsta.html

[2] http://www.czipm.org/triprsta.html

 

[3] http://www.vidovdan.org/arhiva/article1754.html

[4] http://www.vidovdan.org/arhiva/article1754.html

 

[5] http://www.czipm.org/triprsta.html

[7] http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%BE%D0%B7%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%B2_%D1%81%D0%B0_%D1%82%D1%80%D0%B8_%D0%BF%D1%80%D1%81%D1%82%D0%B0

[8] http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%BE%D0%B7%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%B2_%D1%81%D0%B0_%D1%82%D1%80%D0%B8_%D0%BF%D1%80%D1%81%D1%82%D0%B0


Украјина- подељена земља

Politički život — Аутор desnamisao @ 22:55

Пише: Јован Антуновић

 

 

 

Украјина, после Руске Федерације највећа и најмногољуднија земља Источне Европе, и држава са великим економским и људским потенцијалом, већ дуже време стоји у месту, стагнира, економски заостала, док њена политичка елита никако да нађе решење за нагомилане друштвене приблеме. Где су корени таквог лошег стања?

Прво, као и све источноевропске земље, Украјина је веома дуго била под социјалистичком и комунистичком идеологијом. Као део Совјетског савеза, а са падом берлинског зида и урушавањем целокупног колективистичког система вредности, логичан след догађаја био је економски крах. За разлику од осталих земаља источног блока, од којих је већина сада већ интегрисана у Европску унију, Украјина није одмах приступила реформама и сређивању друштва, већ се бавила политичким питањима, од којих су већина до данашњег дана остала нерешена.

Управо ти нерешени политички проблеми јесу други разлог због којег се Украјина налази ту где јесте. То су питања статуса украјинског и руског језика, питања националног идентитета, пута којим се треба кретати, избор између Москве, Брисела и Вашингтона, као и други низ тема око којих политичка елита не може да постигне консензус. Наиме, неформално, Украина је географски, али и у политичком, културном и вереском смислу подељена на три дела- источну, централну и западну.

У источном делу, уз Русију, живи велики број етничких Руса (који чине укупно око 17% популације у целој земљи), а већина њих, као ни Украјинаци који ту живе, не говори украјински језик, већ им је матерњи руски и инсистирају да се он уведе као други службени језик у земљи, чему се добар део остатка земље оштро противи. Грађани источних региона имају традиционално неповерење према украјинској држави, често се жалећи да она нема разумевање за њивове проблеме, да их посматра као грађане другог реда,  и да жели да их асимилује у украјински етнос и наметне украјински језик, културу и обичаје. Њихови политички представници углавном следе званичну политику Москве, о чему, између осталог, сведочи и велики број антизападних и антинатовских демонстрација које они организују у Аутономној Републици Крим. Иначе треба поменути да је од религије, у источном делу, доминантно православље, чији је институционални ослонац Украјинска православна црква Московског партијархата, аутономна огранизација унутар Руске Православне Цркве. За разумевање овог региона треба додати и чињеницу да је највећи број украјинских козака, који су ратовали за руског цара, управо са ових простора па према томе добар део популације источног дела земље чине њихови потомци.

Централни део, у који спада и главни град Кијев, насељен је махом Украјинцима. У регионима централне Украјине доминантан је украјински језик, али велики број људи се служи како руским тако и суржиком (мешавином украјинског и руског). Као и на истоку земље, овде је доминантна религија православље, али поред званичне Украјинске православне цркве Московског патријархата (УПЦ МП), делује са немалим бројем верника и одвојена, у православном свету непризната, Украјинска православна црква Кијевског патријархата (УПЦ КП). Од почетка деведесетих када је дошло до раскола у цркви, одвија се надметање у придобијању верника, при чему свака страна оптужује ону другу за издају и расколништво.

Запад Украјине, а посебно украјински део географске области Галиције, је регион по свему посебан, а могло би се рећи сушта супротност истоку земље. На западу се већ деценијама баштине идеје украјинског национализма, независности и дистанцирања од Русије. У односу на остатак земље, овде од верских заједница доминтну улогу има Украјинска грко-католичка црква, и њени верници које у православном свету често именују „унијатима“, тј. онима су након велике шизме прихватили унију са Римом, догме Римокатоличке цркве, али задржали православне, источне обреде. Руским језиком овде, иако га већина зна још од совјстских времена, локално становништво једва да се користи у међусобној комуникацији. Како што на истоку земље Руси и Украјинци истичу да страхују од асимилације и ишезавања њиховог језика и тако се и на западу често истиче претња од руског језика, аргументујући чињеницом да скоро пола земље прича на „језику стране земље“. Овде, на западу, у Галицији, је рођен и Степан Андрејевич Бандера, вођа покета отпора против Совјетске власти и човек о којем су мишљења о његовој улози у историји и данас оштро супротстављена. Иначе, када неки Рус жели да увреди Украјинца, у смислу да је фашиста, шовиниста или једноставно русофоб, он га означава термином „бандеровец“, мада многи Украјинци то и не сматрају увредом, одричући Степану Бандери било какав шовинизам или сарадњу са нацистичком Немачком у Другом светском рату, коју Руси често потенцирају.

Након свега наведеног, могло би се  рећи да културном и вредносном смислу, уместо једне Украјине, постоје три, које су међу собом, мање или више, оштро супротстављене и завађене. Остаје наравно и велико питање када ће се све ове разлике превазићи, када ће се постићи консензус око најважнијих тема, а политичка надметања почети да личе на цивилизован дијалог око социјал-економских питања и постматеријалистичких вредности а не на борбу на живот и смрт. До када ће исток гласати за Партију региона Виктора Јаниковича, центар за Блок Јулије Тимошенко а запад за Нашу Украјину Виктора Јушченка? Када ће Љвов, по многима један од најлепших градова не само западне Украјине и Галиције, него и Источне Европе, почети да изазива и позитивне асоцијације код рускојезичког становништва? Наравно, рећи да је само у Украјини проблем било би и нетачно и неозбиљно. Део решења је и у рукама земаља који се боре за превласт над овим просторима. Данас су то пре свега Сједињене Америчке Државе и НАТО савез са једне и Руска Федерација с друге стране, а у историји су то биле и Руско цартво, Пољска, Литванија, Аустроугарска...

У тим међусобним сукобима Украјина је, чини се, пречесто била, оно што данас називају- колетералном штетом.

 

 


Powered by blog.rs