Desna Misao

05 ÐÑ, 2009

Украјина- подељена земља

Politički život — Аутор desnamisao @ 22:55

Пише: Јован Антуновић

 

 

 

Украјина, после Руске Федерације највећа и најмногољуднија земља Источне Европе, и држава са великим економским и људским потенцијалом, већ дуже време стоји у месту, стагнира, економски заостала, док њена политичка елита никако да нађе решење за нагомилане друштвене приблеме. Где су корени таквог лошег стања?

Прво, као и све источноевропске земље, Украјина је веома дуго била под социјалистичком и комунистичком идеологијом. Као део Совјетског савеза, а са падом берлинског зида и урушавањем целокупног колективистичког система вредности, логичан след догађаја био је економски крах. За разлику од осталих земаља источног блока, од којих је већина сада већ интегрисана у Европску унију, Украјина није одмах приступила реформама и сређивању друштва, већ се бавила политичким питањима, од којих су већина до данашњег дана остала нерешена.

Управо ти нерешени политички проблеми јесу други разлог због којег се Украјина налази ту где јесте. То су питања статуса украјинског и руског језика, питања националног идентитета, пута којим се треба кретати, избор између Москве, Брисела и Вашингтона, као и други низ тема око којих политичка елита не може да постигне консензус. Наиме, неформално, Украина је географски, али и у политичком, културном и вереском смислу подељена на три дела- источну, централну и западну.

У источном делу, уз Русију, живи велики број етничких Руса (који чине укупно око 17% популације у целој земљи), а већина њих, као ни Украјинаци који ту живе, не говори украјински језик, већ им је матерњи руски и инсистирају да се он уведе као други службени језик у земљи, чему се добар део остатка земље оштро противи. Грађани источних региона имају традиционално неповерење према украјинској држави, често се жалећи да она нема разумевање за њивове проблеме, да их посматра као грађане другог реда,  и да жели да их асимилује у украјински етнос и наметне украјински језик, културу и обичаје. Њихови политички представници углавном следе званичну политику Москве, о чему, између осталог, сведочи и велики број антизападних и антинатовских демонстрација које они организују у Аутономној Републици Крим. Иначе треба поменути да је од религије, у источном делу, доминантно православље, чији је институционални ослонац Украјинска православна црква Московског партијархата, аутономна огранизација унутар Руске Православне Цркве. За разумевање овог региона треба додати и чињеницу да је највећи број украјинских козака, који су ратовали за руског цара, управо са ових простора па према томе добар део популације источног дела земље чине њихови потомци.

Централни део, у који спада и главни град Кијев, насељен је махом Украјинцима. У регионима централне Украјине доминантан је украјински језик, али велики број људи се служи како руским тако и суржиком (мешавином украјинског и руског). Као и на истоку земље, овде је доминантна религија православље, али поред званичне Украјинске православне цркве Московског патријархата (УПЦ МП), делује са немалим бројем верника и одвојена, у православном свету непризната, Украјинска православна црква Кијевског патријархата (УПЦ КП). Од почетка деведесетих када је дошло до раскола у цркви, одвија се надметање у придобијању верника, при чему свака страна оптужује ону другу за издају и расколништво.

Запад Украјине, а посебно украјински део географске области Галиције, је регион по свему посебан, а могло би се рећи сушта супротност истоку земље. На западу се већ деценијама баштине идеје украјинског национализма, независности и дистанцирања од Русије. У односу на остатак земље, овде од верских заједница доминтну улогу има Украјинска грко-католичка црква, и њени верници које у православном свету често именују „унијатима“, тј. онима су након велике шизме прихватили унију са Римом, догме Римокатоличке цркве, али задржали православне, источне обреде. Руским језиком овде, иако га већина зна још од совјстских времена, локално становништво једва да се користи у међусобној комуникацији. Како што на истоку земље Руси и Украјинци истичу да страхују од асимилације и ишезавања њиховог језика и тако се и на западу често истиче претња од руског језика, аргументујући чињеницом да скоро пола земље прича на „језику стране земље“. Овде, на западу, у Галицији, је рођен и Степан Андрејевич Бандера, вођа покета отпора против Совјетске власти и човек о којем су мишљења о његовој улози у историји и данас оштро супротстављена. Иначе, када неки Рус жели да увреди Украјинца, у смислу да је фашиста, шовиниста или једноставно русофоб, он га означава термином „бандеровец“, мада многи Украјинци то и не сматрају увредом, одричући Степану Бандери било какав шовинизам или сарадњу са нацистичком Немачком у Другом светском рату, коју Руси често потенцирају.

Након свега наведеног, могло би се  рећи да културном и вредносном смислу, уместо једне Украјине, постоје три, које су међу собом, мање или више, оштро супротстављене и завађене. Остаје наравно и велико питање када ће се све ове разлике превазићи, када ће се постићи консензус око најважнијих тема, а политичка надметања почети да личе на цивилизован дијалог око социјал-економских питања и постматеријалистичких вредности а не на борбу на живот и смрт. До када ће исток гласати за Партију региона Виктора Јаниковича, центар за Блок Јулије Тимошенко а запад за Нашу Украјину Виктора Јушченка? Када ће Љвов, по многима један од најлепших градова не само западне Украјине и Галиције, него и Источне Европе, почети да изазива и позитивне асоцијације код рускојезичког становништва? Наравно, рећи да је само у Украјини проблем било би и нетачно и неозбиљно. Део решења је и у рукама земаља који се боре за превласт над овим просторима. Данас су то пре свега Сједињене Америчке Државе и НАТО савез са једне и Руска Федерација с друге стране, а у историји су то биле и Руско цартво, Пољска, Литванија, Аустроугарска...

У тим међусобним сукобима Украјина је, чини се, пречесто била, оно што данас називају- колетералном штетом.

 

 


Коментари


Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме

Powered by blog.rs