Desna Misao

 Пише: Душан Вучковић

     Један од многобројних наших пријатеља у свету, а притом и известилац управо за овај наш тамни вилајет при Савету Европе, господин Јелко Кацин, недавно је изјавио – боље рећи поручио - да ће „гласање о статуту Војводине бити прави тест демократије и европског карактера Србије.“ 
Какав просечни српски грађанин, а у то онај који ово пише помало јеретички убраја и оне који у Војводини живе, помислиће да српски парламентарци добијају још једну велику шансу да одговоре на европски изазов и коначно, након шест деценија наставе да граде демократску и правну државу, по узору на оне велике, европске у којима наши угледни пријатељи столују.
Шта би друго, уосталом, и могао помислити када овде све полуге власти, укључујући и ону медијску, држе они који се издају за правоверне и несумњиве Европејце и еропеизаторе? Почевши од јавног сервиса Европске Србије,преко Б 92, Фокса, Студија Б и осталих, сваког сата бивамо бомбардовани мноштвом порука са свакојаких места да је пут ка ЕУ онај који нема алтернативу, и да смо на њему, управо њима захваљујући, већ подоста одмакли.
  А усвајање новог војвођанског Статута, по речима горе споменутог нам пријатеља и ментора, представља један од најкрупнијих наших корака ка европском царству Божјем на земљи.
Нешто, ипак, изазива велику сумњу у благотворне последице које ће уследити након чина скупштинског изгласавања овога акта. Наиме, изван Нове Српске Политичке Мисли, није ова тема ни у једном писаном или електронском гласилу завредила већу пажњу. О њој се, истина, ту и тамо, понешто у домаћим „европским“ медијима и каже, али ни издалека није то у оној мери у којој, ако је веровати господину Кацину, то она заслужује. 
Признаћете, тешко је, барем у нашем случају, претпоставити да се творци овако једног важног документа скромно одричу својих заслуга и почасти, па изгледа да се иза свега крије само још једна подвала епских размера, судбински слична оној из 1974.године.
Верујем да многим читаоцима Десне Мисли већ и сам спомен ове године, буди неке суморне асоцијације. Болног потсећања ради, била је то година у којој је донет нови Устав СФРЈ, којим су Косову и Метохији и Војводини дати готово па прерогативи државности, а Скупштини Србије забрањено да било какве одлуке доноси без сагласности Скупштина ових двеју Аутономних покрајина. Онако, узгред, том приликом, десило се и проглашење Јосипа Броза за доживотног председника „лијепе наше.“
Званични разлози који су ондашње уставотворце покретали неодољиво потсећају на разлоге који се данас, додуше много стидљивије него онда, јер неког привида демократије и овде има, пред српску јавност бацају. И тада је Војводина била „драгуљ наших народа и народности“, која ће новим Уставом постати „покретачки мотор привредног напретка земље“и „леп пример још лепшег суживота различитих народа и конфесија“.

 
Последице октроисаног Устава биле су, ево још једног болног потсећања, конфедерализација, па потом крвави распад СФРЈ, слабљење Србије, јавно жигосање оних патриотски настројених српских интелектуалаца, који су прозрели намере југословенских комуниста, и на крају, проглашење независности Косова (и Метохије). Но да ли је баш са косовским случајем уништавање државе Србије коначно застало, и да ли је то била последња последица кобног Брозовог Устава?
Одговор на ово питање, да Срби много не замарају мозак, дао је, можда и нехотице, дугогодишњи власник идеје Војводина – Република, а притом и ватрени обожавалац лика и дела друга Старог, господин Ненад Чанак. На последњем Конгресу Лиге Социјалдемократа Војводине, којом он још од њеног оснивања председава - сасвим у духу свог идола - пожалио се господин Чанак да је од распада СФРЈ само још питање Војводине остало „нерешено“, и тога ради, упутио захтев Републици Србији да Војводина добије „законодавну, судску и извршну власт.“

 
Какво је тренутно „стање на табели“ у српском парламенту, биће дугогодишње жеље господина Чанка испуњене, отприлике негде око Православне Нове Године. Смирени и самозадовољни тон господина сепаратисте док је своје новогодишње жеље казивао, казује нам да га овај пут деда Мраз са Дедиња и патуљци из Српских владара неће издати, и да ће нови Статут, који ће велики део његових жеља испунити, бити изгласан.
Законодавна, судска, извршна власт, глави град, химна и застава, сопствени буџет, Влада и дводомни парламент, Академија Наука и Уметности, претставништва у иностранству – новине су које нови Статут доноси. И како га онда друкчије окарактерисати него онако како га је господин Ђорђе Вукадиновић окарактерисао – полуустав за полудржаву.
Помислиће онај наш просечни грађанин са почетка овог чланка да су овакви покрајински статути, по природи ствари, могући и пожељни и у Европској Унији, ако нас већ овај наш, војвођански, такав какав је, њој судбоносно приближава.
Није, међутим, тако. Примери нерегионализованих европских земаља попут Француске, Шпаније, Мађарске, то нам говоре. Тамо где се пак у европским земљама уставни поредак мењао, било је то увек транспарентно, уз референдумску одлуку, не само становника покрајине које се то директно тиче, већ грађана целе државе.
 Границе и уставна уређења су се, након II светског рата, на овакав недемократски и нереферендумски начин какав српски парламенарци намеравају да примене, без икакве јавне расправе, мењале само у земљама азијских деспотија и негдашњих тзв.народних демократија под чврстом војном, политичком и економском управом бољшевика из Кремља. А ми Европској Унији тежимо, макар се тако оном који ово пише чини, управо из опредељености за један потпуно друкчији начин политичког живота, од оног комунистичког, који нас је и довео овде где смо сада, а где, ту ћемо се сви сложити, није баш најлепше.

Треба рећи и неугодну чињеницу да постизање политичких и економских стандарда европских земаља захтева тешку, упорну и дугу демократску и националну борбу, а она је у нашем случају додатно отежана тиме што повлашћени медијски статус европеизатора имају највећим делом бивши жестоки комунисти и титоисти, као и њихови острашћени ученици и следбеници. Уколико тако остане – а надајмо се да неће – демократска земља никада нећемо постати. Јер, има ли ичег од тога бесмисленијег, него да нас осведочени пиромани, који се поносе тим што су били и што и даље јесу, уче ватрогасним вештинама? Са таквима на челу можемо само дубље потонути од места на којем тренутно јесмо, и заиста постати и остати црна рупа на Балкану, којом нас стално плаше, а која ће бити у границама не већим од граница негдашњег Београдског пашалука.
Уважени наш пријатељ, господин Јелко Кацин, одиста је, дакле, у праву. 
Изгласавање новог Статута Војводине биће више него добар тест „демократије и Европског карактера Србије.“
Пријатељски му хвала што нам је на то на време добронамерно скренуо пажњу.
   
  На Светог Николу, 2008.