Desna Misao

 Пише: Милан Дамјанац

     „ Узимам од богатих како бих дао сиромашнима“, чувено је гесло још чувенијег енглеског побуњеника Робина Худа. Разуме се, реч је о легенди. По тој легенди, Робин Худ, Мали Џон и остатак „веселе дружине“ боре се за сиромашне, а против бескрупулозних господара који су из дана у дан све богатији, док је обичан народ из дана у дан све сиромашнији.

Отимајући кесе пуне злата од богатих властодржаца и делећи новац сиротињи, Робин Худ је, каже легенда, постао славан. Народ га је, разуме се, волео. Видите, да се закључити да су Робин Худ и његова „весела дружина“ били национално и социјално одговорни. Нешто попут наше социјално одговорне владе.

Додуше, чини се да је у Србији дошло до забуне, те је чувено гесло схваћено обратно. Ситуација је све тежа, а влада је решила да кризу победи тако што ће повећати порезе на зараде. Дакле, узми сиротињи да би дао богатима.

„Весела дружина“ и „ћораве баке“

Иницијатива за промену Устава Републике Србије коју предлаже председник републике заслужује посебну пажњу. Наивни читалац могао би помислити да је једина амбиција оваквог предлога измена броја посланика, тј свођење укупног броја посланика на 150 уместо 250, колико броји садашњи скупштински сазив. Међутим, уколико узмемо за премису да смањење броја посланика служи уштеди народног новца који се немилице троши не можемо а да се не запитамо- зашто се прво не поднесе иницијатива за смањивање највеће европске владе у овој малој и сиромашној земљи? Сигуран сам да би уштеда била много већа уколико би се број министарстава смањио бар на пола. Такав број би био оптималан. Судећи по изјавама несуђених нам министара стиче се утисак да је прави разлог њиховог одбијања да се одрекну неких министарстава неприхватљива економска ситуација у којој би се нашли услед велике економске кризе. Могуће је да њиховим останком влада испуњава предизборно обећање о отварању нових радних места. Као што видимо, њихов останак на позицијама власти има чисто социјални карактер.

Наравно, сваком иоле озбиљном посматрачу јасно је да се иза иницијативе за промену Устава крије жеља за редефинисањем положаја АП Војводине у Србији, како би се противуставни статут ипак некако усвојио, а СПС одобровољио.

Завршетак ове приче жељно ишчекује бивши укућанин Великог Брата, који је „већ виђен“ на месту председника Аутономне Европске Регије Војводине са судском, законодавном и извршном влашћу.

Национално одговорно, нема шта.

„...Док по земљи свашта раде, на ТВ-у лимунаде“

Имајући у виду упоредни однос стања у коме се Србија данас налази и стања у којем је представљена у медијима, стиче се утисак да владајућа коалиција одлично ради свој посао, а да су за лоше стање у земљи одговорни редом: опозиција, пар независних медија, Српска Православна Црква и Роми. Сведоци смо пропаганде која одавно није виђена на овим просторима; телевизије са националном френквенцијом су објективне колико и CNN, а иоле објективно извештавање одмах добија етикету „ изолационизма“ и „ евроскептицизма“. Све и да је тако- великог ли греха. Нисмо ли се борили за слободу говора?

На медијима се нападају све невладине структуре овог друштва, сем „људскоправашких“ организација. Стога, на медијима гледамо праву параду чланова владе и њених симпатизера. Води се права хајка против свих националних вредности. Језик, писмо, вера, патриотизам, традиција, територија, достојанство, породица, право на слободу говора- забрањене су вредности.

Врхунац ове хајке је подизање тужби за „говор мржње“- прво против Добрице Ћосића а затим и против новинара Зорана Грбића и главног и одговорног уредника часописа Нова српска политичка мисао (НСПМ) Ђорђа Вукадиновића. Дакле, није довољно само укинути слободу говора на медијима, већ  се мора забранити и писана реч. Очигледно, институција „вербалног деликта“ је изнова успостављена.

У међувремену, Косово је примљено у ММФ. Након тога следи пријем у СЕ, те на концу и у Уједињене Нације. Тада нам вероватно неће бити оволико смешно. Могуће је да некоме из владајуће коалиције смета и преамбула Устава у којој се Косово и Метохија спомињу као саставни део Републике Србије , те ће, када већ мењају Устав, променити и преамбулу. Дакле, целокупно стање у медијима и друштву уопште, намеће питање- зашто се оволико мучити, подизати тужбе против политичких неистомишљеника, запошљавати људе по партијској књижици, вршити притисак на медије, односно, зашто просто не укинути изборе уколико је резултат унапред познат а опозиција врши опструкцију добронамерне власти?

Најбоље је увести једнопартизам. Још је боље, стога, објавити да ће запослење добити само чланови владајуће странке.

Демократски и национално?

Тешко. Пре ће бити ни демократски, ни национално.

„Село гори а баба се чешља“

Коначно, српска економска криза је интернационализована, те сад наша влада има изврстан изговор за нерад и лоше резултате. „Светско, а наше“, звучи слоган.

Није више влада одговорна, већ СЕКА.

Штрајкачи, којима је обећано исплаћивање зарада недељама одбијају храну а појединци одсецају себи прсте и прете да ће их појести. Влада им поручује да прекину штрајк пошто им захтеви неће бити испуњени. У преводу, поручује им да додају мало кечапа када их буду јели.

Наравно, пара за ове јаднике има. Међутим, рачуница је и више него јасна- уколико буду помогли овим јадницима и испунили своје обавезе, тако нешто ће морати да учине свима, пошто ће сваки поштени радник помислити да би и он, на сличан начин, могао доћи до новаца које је зарадио и који су му обећани. Био би то лош преседан. А, наравно, први постулат преговарачке политике јесте- „са терористима нема преговора“. То је у реду. Поставља се само питање- да ли је могуће да наша влада сопствене грађане који траже законом загарантована права и корицу хлеба доживљава као терористе? Изгледа да је тако.

У међувремену, влада је поново искамчила нови вишемилионски кредит који ће отплаћивати нека будућа покољења. Уколико их уопште и буде. Важно је преживети данас, а о сутрашњици ћемо мислити када постане данашњица. Зато и јесмо ту где смо.

Предвиђам да ће у Србији будућности постојати искључиво два растућа параметра- број одсечених и поједених прстију и број фиктивних радних места које заузимају чланови владајућих странака.

 Међутим, све то не брине наше министре. Министар Динкић најављује, колико сутра, „излазак из кризе“. Знајући шта је све дотични министар изјављивао протеклих година, не би ме зачудило да из кризе изађемо баш оног дана када нам исплати обећаних хиљаду евра од бесплатних акција.

Надам се да се финансијска ситуација дотичног министра у међувремену поправила од оне коју нам је презентовао у једној популарној телевизијској емисији. 

У супротном, послаћу му чешаљ о сопственом трошку.

Пошто смо закључили да ова социјално одговорна влада погрешно разуме концепт социјалне правде, било би неумесно тврдити да се ради о „Робину Худу и веселој дружини “. Пре ће бити да се ради о злогласном шерифу од Нотингема.

Мада, концепт „веселе дружине“ јој свакако одлично пристаје.