Desna Misao

Пише: Милан Дамјанац

     Покушаћу да размотрим везу између нихилизма као таквог, политичке филозофије и српског националног идентитета. Нихилизам бисмо могли разумети као одсуство смисла; то је поглед на свет и људску егзистенцију као феномен без икакве сврхе, значења или разумљиве истине. 

Лишеност смисла

Могло би се рећи да модеран човек болује од бесмисла или претеране слободе да се бира ништа. Слобода се свела на избор понуђених истина лишених сваког садржаја, односно избор понуђеног ништавила, слободе да се између ништавила и ништавила изабере. Оваква слобода произвела је осећање усамљености, депресије, анксиозности. Однос сигурности и слободе су две кључне психолошке константе које ћу узети у разматрање. Потреба за сигурношћу и потреба за слободом могу доћи у отворену колизију. Човек је биће зависности које увек зависи од некога или нечега. Одузети му сигурност у име слободе произвело је подсвесну жељу за одбацивањем исте. Човеков отворени фронт против природе, његова жеља за превазилажењем и самопревазилажењем отворила је ново питање- није ли и човек превазиђен? Није ли и човек нешто што се треба превазићи?

Човек је тиме успео да разори смисао превазилажења. Нихилизам сада захтева превредновање постојећих вредности и самопревазилажење. Сам смисао живота постаје живот сам, пуко преживљавање уз уживање, што производи незајажљиву жељу за успехом, такмичењем и победом. Награда би била лагодан живот који значи одсуство бола. Све већи стрес и депресија представља искључив одговор на страх који се преко медија намеће. Он је двострук- страх да се не осећа физички бол, да се не живи живот лишен уживања, и страх да се не остане сам са собом, пошто би то значило суочавање са сопственим Ја.

Уколико се не прихвате друштвено наметнути услови чека нас сиромаштво, беда, бол. Модеран, западни човек се више боји боли него смрти. Продаја средстава за умирење достигла је рекордну стопу.

Истина је у постмодерни, коначно сахрањена, а остале су само интерпретације. Етички судови су претворени у прах, а религија разобличена.

Нихилизам у политици



Нихилизам је посебне последице оставио на политичком терену. Све модерне идеологије тоталитарног и неототалитарног типа засноване су на интерпретацији света након нихилистичког искуства. Право да се буде друкчији у либералном систему вредности заправо је право да се не буде у праву ни око чега. Ја могу да мислим једно, Ти друго, али у основи обоје имамо право да мислимо, те је и сама истина конструкција. Стога је и сама чињеничка историја ништа друго до конструкција, или опис верзије догађаја о којој смо се договорили. Јасније речено- победници пишу историју. Не постоји објективност као таква, све је увек субјективно, у зависности од многих социјалних, културних предрасуда, утицаја, дилема. Стога, не постоји историјска истина, не постоји религијска истина, не постоји истина као таква.

„О укусима(истини) се не расправља"- то је права идеологија модерног, западног човека. Последица урушавања истине као такве је све већа униформност у мишљењу. Бесмисао је постао смисао. Уместо да нихилизам буде подстицај на самопревазилажење, себеосмишљавање и суочавање са самим собом, како би се истина спасла релативности, претворио се у ништавило из којег нема излаза. Отуд појава масмедија као оружја наметања религиозне догме. Медији играју улогу креатора истина које одговарају њиховим господарима- који се играју конструкције стварности. Слика јесте божанска појава, она представља божанско отелотворење. Медији стога функционишу на потреби људи да верују. Пошто је човеку вера у онострано одузета, нова вера у материјално граби ка његовој души и срцу усађујући му нове системе вредности. Ова религија има предност коју остале нису имале- читав свет на длану, лако доступан за конверзију. Међутим, и јеретици ове нове вере нису малобројни- налазе се на интернету, последњем слободном медију. Стога ће се покушати са казненом политиком која би обухватала и слободу говора на интернету. Ове покушаје видимо свакодневно и углавном се заснивају на жељи тржишних телевизијских и писаних медија да одрже свој утицај.

На сличан начин је Стаљинова владавина у Русији (СССР) показала да је руски народ верујући народ, народ са потребом да верује- пошто се том истом народу врло брзо наметнуо као живо божанство.

Веза нихилистичке идеје која стоји у основи реал политике данас огледа се у ревидирању историјских истина и самим тим, монополу над истином о садашњости и будућности. У основи живимо у нихилистичком свету којим доминира САД, као светска сила која је носилац интерпретације истине и нихилизма под маском демократских вредности.

Као пример, размотрићемо процес о легалности сецесије Косова пред Међународним судом правде. На овом примеру видећемо сву жестину борбе између политичког нихилизма и традиционалног поретка. Аргументи за независност своде се на „реалност на терену", што је друго име за право јачег (врста социјал-дарвинизма), док се аргументи против независности позивају на правне норме и међународни поредак који штити права слабијег. Прва група аргумената се заснива на нихилистичкој представи о релативности свега, па и правних норми, док се друга група аргумената труди да очува претендовање на универзалност и једнака правила као непролазну вредност.



Управо је став да истина као таква постоји, независно од нашег субјективног поимања оно што нихилизам истрајно жели да сузбије. Стога се флоскула „демократске вредности" увек намеће земљама и народима које живе по културном обрасцу за који верују да је истинит ван сваке сумње. Нихилизам тражи сумњу и одбацивање, а не нуди ништа за узрат, те се може поставити питање- откуда право да се намеће мерило истинитости? Није ли и то кршење људских права- право да се обитава у сопственој култури?

У том смислу треба разумети и парадокс нихилизма- нихилизам искључује истину као категорију а опет претендује на истинитост. У основи нихилизам тврди да је истина да истине нема, што је само по себи, логички контрадикторно.

Нихилизам као део српског идентитета





Нихилизам настаје управо на месту где престаје недовршени национални идентитет Срба. Научивши да своје господаре, Турке, виде као оличење Зла, Срби сваки облик државе виде као репресију над сопственом, нихилистички схваћеном, слободом. Стога, не само да народ државу доживљава као искључиво репресивну творевину која постоји да би њему одузела слободу, већ и сами Срби који се домогну власти, доживљавају власт искључиво као извор моћи, а никако као службу сопственом народу- те су над тим народом неретко заводили тиранију гору него турску. Отуд потпуна небрига за државу и потпуно одсуство одговорног политичког мишљења у Срба. Нихилистички српски идентитет је идентитет који се лако може напустити и прећи у други, те је тако значајан број српског корпуса, прихвативши југословенски идентитет радио на урушавању сопствене државности.



Држава- туђа творевина



Државност једног народа је крајњи израз народног страдања и народних жеља- жеља да се територија на којој народ живи омеђи и да се над њом добије власт која би омогућила престанак репресије, побољшање услова живота и обезбеђивање сигурне и мирне будућности.

Срби никада нису успели да државу схвате као нешто своје , нешто добро и позитивно. Срби државу не виде као шансу, већ као проблем. Дубоко је укорењен у нашој свести страх од државе и државног апарата, који је коначну потврду добио у Брозово време, које- може се поуздано рећи- српски народ ментално није напустио. Од државе се очекује све (последица безусловне и бесмислено схваћене слободе) а за узврат не нуди ништа. Срби, као природни бунтовници и противници било каквог поретка, одбацују саму идеју уређене државе, сем уколико им се таква силом не намеће, а тада добијају изговор да се против исте боре. Не постоји никаква врста одговорности за лош рад, никаква иницијатива на личном плану. Од државе се очекује да реши све наше проблеме, као да је држава некакав ентитет одвојен од народа који удељује милост по потреби. Овоме у прилог иду и несрећне историјске околности у којима смо се нашли.

Да би се исправно разумели данашњи проблеми Србије, мора се разумети на који начин Срби виде Европску Унију и зашто је доживљавају као једини циљ. Наиме, ствар је у афирмацији антисрпства као националне идеје. Национална идеја постаје самонегирајућа. У том смислу, свака већа заједница, била то Југославија или Европска Унија за Србију добија статус вредности по себи, светог грала, нечег за чим се безуспешно трага. То нешто је самонегирање, одрицање од себе и разумевање самонегирања као услова за пријем у ЕУ која представља решење свих проблема(покушај напуштања нихилистичког стања), те тако ЕУ постаје изговор за сопствени нерад, непредузимљивост, ишчекивање. Део политичке елите ову околност маркетиншки одлично користи и захваљујући њој годинама паразитира на политичкој сцени. Политичка елита и тзв. невладине организације константно говоре о некаквим "европским вредностима". Размотримо наше разумевање истих.

Мултикултуралност се схвата потпуно погрешно. Уместо да представља мирну коегзистенцију различитих култура, у Србији представља одрицање од сопствене. У ту сврху, занемарује се национална култура и пропагира туђа. Занемарује се српски језик и дозвољава се увођење страних речи и израза, а ћирилицу, званично српско писмо не треба ни спомињати. Оно је готово потпуно протерано из Србије. Док се Французи, на пример, својски труде да сачувају свој језик и писмо, Срби га се добровољно одричу и стиде. Мултикултуралност није акултуралност.

Толеранција се схвата као гушење себе како се не би угрожавала права Другог иако у теорији подразумева трпељивост, прихватање различитости, које изискује афирмацију и Себе и Другог. Тек тада може доћи до толеранције. Толеранција није насиље над собом зарад Другог. Постојање две културе, две нације, два система вредности који не врше насиље један над другим јесте толеранција. У супротном звала би се асимилација.

Прогрес се схвата као нерад. За време комунизма српски народ је испољио бројне слабости а једна од њих је нерад. На прелазу у капитализам народ и даље верује да ће, када једном постане члан Европске Уније, бити ослобођен рада. Стога за све неуспехе на личном плану криви се држава. Лична одговорност и осећај према сопственој држави не постоји.

Стога, Срби државу схватају крајње нихилистички- безсадржајно.





Да и моје село буде главни град



Регионализација код Срба, супротно од оног како се представља, јесте израз паланачког духа- његова директна последица. У Србији се успех не прашта и увек се други криви за сопствени неуспех. Свеукупно незадовољство самима собом и нихилистички поглед на свет је главно обележје српског идентитета. Национална девиза у Србији је- знамо против чега смо, не знамо за шта смо. Наш национални спорт јесте такмичење у лицемерју. Претварамо се да смо већи европејци од самих европејаца, и негирамо своју културу до нивоа бесмисла. Пошто не признајемо никакав ауторитет сем свој (почевши од исправног мишљења сваког Србина о било чему- нпр ко треба да наступи за репрезентацију у фудбалу) логично је да желимо сву власт за себе. Не постоји никаква солидарност за оне сународнике који живе у неразвијенијим срединама. Без обзира на то, тражи се регионализација и сопствени приходи- како би се новац трошио искључиво на пројекте у тој заједници, што је главно обележје паланачког духа. Паланачки дух је везан искључиво за паланку. Не постоји никакав колективни идентитет који би створио осећај солидарности, вере у боље сутра, идентитет на основу кога осећамо блискост са свим својим сународницима. Из незадовољства собом, вере у ништа, проистиче наш егоизам и аутошовинизам, који се најбоље исказује у лакој алимилацији Срба у друге народе.

Српска паланка је она која тражи аутономију.

Стога, регионализација код Срба је други назив за покушај стварања сепаратног идентитета.



Улога медија у одржању нихилизма. Паланачки менталитет.





Сам поглед на програм наших телевизијских станица говори о стању српског идентитета и непостојању културне политике. Упоредимо само хрватске медије са српским и наћи ћемо јако мало сличности. Док се на хрватским медијима слави патриотизам и национални идентитет, на нашим се слави анационалност, те у том контексту имамо и телевизије које се баве искључиво пропагирањем мржње према сопственом народу, док се у исто време боре против нетолеранције.

Да све може бити другачије, показују програми телевизијских мрежа наших сународника из Републике Српске. На овим каналима можемо да пратимо углавном поучне емисије које се баве српском културом, вредностима и обичајима, можемо погледати квалитетне домаће и стране филмове, чути изворну српску музику, епску поезију, чак и гусле. Често ћемо видети српску народну ношњу, трубаче, народне игре.

За то време, на "нашим" телевизијским каналима, гледамо програмске шеме у којима главно место заузима „Гранд продукција", „Фарма", „Велики Брат" и разноразне емисије паланачког карактера попут „Тренутка истине". Овакве емисије су ништа друго до легализовани воајеризам српског паланачког духа, истог оног духа који тражи аутономију Војводине.

Воајеризам и оговарања, кич и примитивизам су званично легализовани. Свачија глад за трачем ће бити задовољена. Омладина Србије препричава доживљаје „укућана"- „да ли ће Маца стварно смувати Тијану...Чанак ушао у кућу...ко ће испасти" и тд. Када се не прича о томе, прича се о „Тренутку истине "- „Не могу да верујем да је варао своју жену са љубавницом док је она била у суседној соби и да је то рекао пред својом децом и њеним родитељима, у сред емисије...какав цар". Треба добро да се запитамо какве то примере дајемо својој деци. И шта нам деца гледају, у крајњем случају.

Некада су се људи згражавали над превеликом љубопитљивошћу комшија, оговарањима и подсмевању. Сматрало се да се то дешава само у мањим срединама, да људима дани споро протичу, да су им животи неиспуњени, те да немају ништа паметније да чине. Данас, то је пожељно понашање. Пропагирамо га на телевизији. Пропагирамо га у шоу програмима (у које треба убројати и скупштину). И на крају, пропагирамо га у кући.
Наметање друшвених вредности у Србији се одвија јако перфидно. Кога, за име Бога, занима ко је у вези са ким, ко је кога преварио и ко о коме лоше мисли? Да ли је могуће да се бавимо оваквим тричаријама?
Узгред буди речено, пада ми на памет чувена „Филозофија паланке" професора Константиновића. Ова студија, која је у многоме узимана за реликт комунизма на овим просторима данас је предмет свакојаких расправа. Узимајући у обзир да тумачи Констатиновића, који за себе кажу да су припадници некакве „Друге Србије", тврде да њихов идол управо ове особине које смо разматрали у досадашњем делу текста приписује искључиво српској паланци и српском менталитету, те стога, кажу они, правилно закључује да је „узрок суштинског неразумевања између остатка цивилизованог света и Србије управо паланачки дух" сматрам да им је овиме дат одговор. Сведоци смо практичног демантија ових тврдњи "другосрба"- све ове емисије које пропагирају споменути „паланачки дух", да се тако изразим, стигле су нам са иностраних, европских телевизија. Биће да смо, овога пута, „паланку"- увезли.

Коначно, то нашу паланку смешта на исту таласну дужину са остатком „цивилизованог света".

„Цивилизовани свет" и српска паланка се одлично разумеју.



А пошто смо утврдили да је нихилизам доминантна вредност данашњег модерног света, ово такође потврђује да су Срби, у суштини- нихилисти. И док се европска интелектулна елита бори против оваквих садржаја, српска грађанска паланка под кодним именом „Друга Србија" их великодушно прихвата, пошто су „дошли са запада".

Нихилизам у музици


Био би ред да се детаљније позабавимо и Гранд продукцијом. Владајуће је мишљење да је стара српска музика, под којом подразумевам и кафанску музику новијег датума, израз "сељачког менталитета". Коришћење израза "сељак" у негативном смислу смо наследили из периода комунизма, када су српски сељаци плански сељени у градове ради индустријализације у претежно пољопривредној земљи. Ова потпуно нерационална одлука довела је до пропасти српског села, а једна од функција борбе против "сељака" је била њихова сатанизација. Тако су они од носилаца српства и државе, они који су захваљујући пољопривреди одшколовали своју децу која су касније чинила политичку елиту Србије, доживели да их називамо руглом народа, неукима, носиоцима српског шовинизма и некултуре. Једино што нису успели да објасне јесте следеће- по чему се, у културном смислу, разликује српски сељак од америчког фармера? Сељак је сељак. Једино у Србији није тако. Кад бисмо заиста били у праву, морали бисмо и већину Швајцараца прозвати "сељацима", само што ти сељаци живе много боље него што ћемо ми икада живети.

Да је овај потез био потпуно нерационалан, видимо на примеру Београда, који данас има два милиона становника, док су села потпуно опустела, и то у земљи која би могла да живи искључиво од пољопривреде. Тако се, они који остају на селу и мањим градовима називају " сељацима" од стране " грађана", такође бивших сељака. Наши "грађани" су стога чинили све како би се разликовали од тих "сељака" или како их једна опозициона партија данас назива, "руралаца". Резултат видимо. На телевизији можемо видети/чути искључиво турбо-фолк и електронску музику. Дакле, Тома Здравковић је оличење сељачке музике, али су зато Тина, Мина, разноразне Африке и сличне, оличење " урбане Србије". Човеку је довољно да преслуша стихове те "модерне српске музике". Полуголе девојке (а некада и голе) без икаквог певачког талента, уз мешавину разноразних музичких праваца, певају о свему и свачему (и то лоше). Вредности које се пропагирају кроз овакву музику су видљиве на улицама наших градова. Полуголе девојчице, које већ од основне школе почињу да личе на своје идоле, младе "спонзоруше" и искусни "спонзори", успешни "бизнисмени" . Негирање морала и пропагирање разврата јесу главна обележја стихова овакве музике. Не зна се шта је смешније- паланачко потајно вредновање овакве музике или јавно одрицање од исте.

Зашто бисмо пропагирали моралне вредности када знамо да морала нема, већ само интерпретације истог, зар не?



Неотитоизам под маском европских вредности





Обележје титоизма јесте прихватање нихилизма у потпуности и допуштање да старе истине изгубе своју вредност. Националност, традиција, историја, религија- све сем визије о „хуманијем свету" остављено је да пропадне. Прихватајући нихилизам несвесно је прихваћено и нихилистичко тумачење сваке истине, те се и идеја о хуманијем свету нашла на удару психолошког механизма по коме нихилизам делује. Како би задржали живу представу своје идеје, направљена је нова врста религије која је имала своје божанство, проповеднике и васпитаче. Васпитачи су свој посао спроводили са великом ревношћу, о чему сведоче исповести са Голог Отока. Овом методом титоизам је изнова уплео себе у замку нихилизма, не успевши да га превазиђе. Могло би се рећи да је титоизам обновио све оно што је порушио, само овога пута стављајући све под своју контролу- контролу силе која увек попушта над идејним недостацима. Религија, догма, обичаји- све је то изнова успостављено, у новом руху, чиме је нихилизму дат нови простор за деловање. Распад титоистичке државе показује да је неке старе истине ипак немогуће до краја угушити и да се ипак и даље може говорити о истини као таквој.

Проблем са Србијом данас јесте што је политичка елита наслеђена из доба титоизма, те она, на једнак начин, грчевито брани постулате титоизма. Неуспешна флоскула о „братству и јединству" је пребачена у „европске вредности", „вербални деликт" у „говор мржње", а „повреда равноправности југословенских народа и народности" у „толеранцију и мултикултуралност".

По истом систему, медији се понашају попут сервиса државне власти која има монопол над истином, а врховни орган „коминтерне" је замењен владајућом партијом. Слабљење српског идентитета је, разуме се, изврсно очувано кроз „суочавање са прошлошћу и денацификацију". Отворено се тврди да је српски народ крив за уништење СФРЈ, у којој смо „одлично живели". „Светска интернационала" је замењена бриселском бирократијом. Остаје отворена дилема да ли мудро очекивати од људи који тврде да говоре „српскохрватским" заштиту српског језика?

Зато је данас отужно и смешно када слушамо о скупу „неофашиста", „клерофашиста", и антифашизму као вредности по себи. У основи фашистичке и комунистичке идеологије је тоталитарни поредак који је кршио људска права. Екстрем је ектрем, био он на левом политичком спектру или на десном. И као такав мора бити изједначен. Поставља се стога питање, зашто антититоизам није вредност по себи? Лично мислим да је смешно било шта те врсте проглашавати за вредност по себи, али метод владавине је једнак. Проблем је што ми меримо само циљеве, а не учинке. Учинци Брозовог режима у Србији су поражавајући и застрашујући. Стога је смешно говорити о борби против наводног српског фашизма који никада у Србији није ни постојао.

Последица неотитоизма је лажно представљање оваквог начина мишљења за либерално и прогон истински либералних идеја.

Стога, мислим да можемо да закључимо да српски идентитет има уграђену нихилистичку компоненту која не дозвољава Србима да изнова постану народ са националном елитом која може правилно да процени- шта су губици а шта добици политичких потеза и (евро) интеграција. Обичан народ мора бити кадар да осети солидарност према својим сународницима и осећај обавезе према држави.




http://www.vidovdan.org/arhiva/article2363.html