Desna Misao

17 ÐÑ, 2010

Слобода и њене границе

Kolumna — Аутор desnamisao @ 16:12

Пише: Катарина Анђелковић

 

 

 

 

 

Увод

Сви ми тежимо слободи и желели бисмо да будемо слободни, ма шта то значило. То једноставно звучи примамљиво. О слободи се може говорити на безброј начина, али у крајњој линији, само на два: да ли је она универзална категорија или творевина људи, друшва?

Претпоставка да слобода уопште постоји често се узима здраво за готово зато што делује интуитивно. Без те претпоставке нема смисла говорити о данашњим модерним заједницама и о етици, где без слободе нема могућности избора како можемо поступати, па самим тим, нема ни моралне одговорности. Дакле, може се говорити о слободи као универзалној категорији. Али, како то разумети?
На неки начин, то значи да је она метафизички појам, који не зависи од људи; она је људима прирођена од самог почетка, када дођу на овај свет. Пошто не зависи ни од људи нити од било чега другог, може се рећи да има онтолошки примат. Међутим, да ли се о слободи може говорити без људи?
Сматрам да је то немогуће. Слобода без људи је празан појам (или како би се у логици реклонема домена на који би се применио). Шелинг сматра да се ниједан појам не може одредити појединачно, а тек му упућивање са целином даје потпуност, тако је и код појма слободе.

Слобода је настала са људима; прецизније, они су је створили  и то онда када су почели да се удружују, да живе заједно. Можда звучи мало паракодсално то што су људи створили слободу, а увек вапе за њом. Она представља идеал, олученје чистоте, где је главни владар нашејаи наш ум. Ипак, она није ништа више до прећутни договор међу људима.

***

Либерали су сматрали да је једно од главних одређења људи њихова слобода, а слободу су узимали као једну од највиших политичких вредности. Сходно томе,  веровали су да се слобода може једино остварити кроз политичку заједницу. Међутим, политички поредак садржи један принудни апарат који називамо државом. Ту наилазимо на проблемкако помирити схватање да смо у суштини слободна бића са схватањем да живимо у политичком поретку који укључује присилу?
Да бисмо разрешили ову потешкоћу, потребно је врло прецизно дефинисати сам појам слободе. Исаија Берлин сматра да је појам слободе дефинитивно споран, и у свом чувеном есејуДва појма слободеконстатује да се, и код либералних и код конзервативних схватања, јављају два појма слободе – „негативниипозитивнипојам. Када долази до забуна и компликација, то је зато што долази до мешања та два појма, каже Берлин. Указујући на ову појмовну дистинкцију, Берлин покушава да разреши извор забуне.


***

Што се тиче појманегативнеслободе, Берлин полази од тезе да је човек слободан у оној мери у којој нико не омета његове активности. Ако нам други људи умање подручје слободе испод извесног минимума, ми тада нисмо слободни, већ смо под принудом или поробљени. Дакле, смисао негативног појма слободе је садржан у одређивању оне сфере делања у којој нека особа нешто чини, а притом не долази до уплитања друге особе или особа. Не поставља се овде питање ко управља неком особом, односно ко јој ограничава слободу, већ колико правила ограничава слободу те особе. Са овим се слаже и већина либерално орјентисаних филозофа, који теже што већем сужењ друштвене контроле над индивидуом. Друштвено уплитање у њену приватну сферу требало би да буде што мање. Могло би се ићи још даље и рећи да је једина функција државе само заштита приватне сфере појединца, који би тако имао потпуну слободу.

***

Сличног схватања био је и Џ.С.Мил у свом списуО слободи“, у коме каже да друштвени склад и напредак не искључује постојање подручја приватних сфера појединаца у које не сме закорачити држава. Ма колико та сфера била мала, прекорачавање њених граница би значио деспотизам. Такође, и ми бисмо требали да минимално сачувамо подручје личне слободе, ако не желимо да се понизимо и изгубимо оно суштинско у нашој људској природи. Милу је најважнија индивидуална слобода човека. По њему, цивилизација не може напредовати ако људима не буде дозвољено да живе како желе; наравно, у области која се тиче само њих. Зато Мил слободу дефинише као тежњу за сопственој добробити. Ипак, Мил сматра да је државни принудни апарат неопходан; пошто правда захтева бар минимум слободе за сваког појединца – а сваки појединац се мора спречити, макар и силом, да другог лиши тог минимума. Закон уствари постоји само због тога.
Оваква одбрана слободе састоји се у једном негативномциљуодбијању мешања у личне ствари, и у примеру Мила, Берлин проналази пример свогнегативногпојма слободе.

Међутим, Берлин није задовољан Миловом дефиницијом слободе, јер сматра да он мешапозитивниинегативнипојам, што је недопустиво. Можемо замислити једног деспота либералног духа, који својим поданицима допушта велику меру личне слободе или демократију која може лишити грађане појединачних слобода. Зато Берлин сматра да индивидуална слобода није нужно повезана са влашћу.Заправо, требамо разликовати одговоре на питања: „Ко мноме влада?иКолико се власт меша у мој живот?“. Управо у тој разлици је садржана супротност између Берлинова два појма слободе. Да би се то боље разумело, потребно је увести други појам слободе.


***

Позитивнаслобода (или слободаза“) је садржана у покушајима да се одреди извор друштвене контроле која одређује шта нека особа треба да чини, односно шта нека особа треба да постане у животу. Код овог појма није битно одређење сфере уплитања, већ чињеница да људи хоће сами да управљају својим животом. Зато је кључно питање појма позитивне слободе: Ко хоће са мном да управља? Овде особа жели да постане свој господар и да се према њој опходе као према индивидуи, личности, а не каопрема предмету. Берлин сматра да се појампозитивне слободе историјски развио на такав начин да је постао дијаметрално супротан негативном појму. Штавише, позитивна слобода је довела до апсурда сам појам слободе, јер се претворио у тзв.апотезу ауторитета“. Шта то значи?

Од захтева да сваки човек треба сам собом да управља, дели нас мали корак од тврдње да наше постојећејаније истинско и рационалнојаи да нам треба наметнути наше истинско и рационалноја“. Одавде се може закључити да, пошто људима можемо да наметнемо њихово истинско ја, онда имамо право да их натерамо да буду слободни, што је један апсурдан захтев. Да би реализовали слободу морамо покорити рационалности све оно што измиче рационалности вишег Ја“.

Проблем је што се товише Јаможе лако идентификовати са Умом, друштвеном целином, црквом, државом итд. Уколико се нека од ових идентификација легализује, онда би она могла постати основ једног деспотског или тоталитарног друштва.
Такође, и негативна слобода може да доведе до изопаченог захтева за подељеним ја“; рецимо, у неким доктринама, захтев за укидањем препрека (што је формални захтев негативне слободе)се тумачио као захтев за ослобођењем духовногја“. Таквојасе, по Берлину, јавља у протенстанској етици и доктринама појединих јеврејских и хришћанских теолога. Међутим, Берлин наглашава да је негативна слобода врло ретко у историји прелазила у неслободу, што није случај са позитином слободом.

***

Берлин даље каже да не постоји нужна логичка веза између ова два појма слободе. Аргумент за то тврђење је већ горе изложен, али не у експлицитном облику. Дакле, логичка веза не постоји, јер негативна слобода ретко када (скоро никада) доводи доапотезе ауторитета“, односно до стварања неслободе. 

Постоје аутори који, не само да мисле да постоји логичка веза између позитивне и негативне слободе, већ сматарају да је реч о једном појму са два аспекта. До овог закључка се долази простим испитивањем случајева. На пример, негативна слобода (слобода „од“) ограничења у јавном саопштавању мисли и уверења, може се изразити као позитивна слобода (слобода „да“) да се те мисли и уверења јавно саопштавају. Скоро свака врста слободе се може изразити или преко негативне или преко позитивне слободе, а да се притом не изгуби ништа на значењу.


Zaključak

На почетку смо се питали да ли слобода може постојати као универзална категорија или творевина друштва. Пошли смо од претпоставке да прва теза не може бити тачна, зато што би то био празан појам, а да се смислено о слободи може говорити само када говоримо о заједници људи. Најпознатија дефиниција слободе као два појма јесте Берлинова – негативна и позитивна слобода, где он даје предност негативној слободи, зато што је она донела много мање изопачења кроз историју, него позитивна. Ова два појма Берлин је представио као логички независна, међутим лако се показало да то она нису. И опет смо се вратили да почетак питања о слободи као творевини људи. Једно је сигурно – она се остварује кроз праведан политички поредак, који поштује слободу појединачних људи, и омогућава им, да се, кроз државу, остварују на сопствени начин. С друге стране, мора постојати међусобна толеранција међу људима, тражење у њима циља, а не само средства за остварење сопствених интереса – поштовање онога што је у нама суштинско.

 

 

 

 


Коментари


Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме

Powered by blog.rs