Desna Misao

16 ÐÐ, 2008

ПРОБЛЕМ СРПСКОГ ИДЕНТИТЕТА ( други део )

Kulturna politika — Аутор desnamisao @ 15:21
Пише: Милан Дамјанац

 

Проблем националног идентитета. Анализа тренутне ситуације.

 

 

       Можемо са сигурношћу рећи да национална елита која је водила Србију након Првог Светског рата није успела да испуни националне циљеве. Она није дорасла времену, историјском тренутку у коме се нашла и није се руководила националним интересима. Данас се за политичку елиту издају бивши комунисти и поштоваоци комунистичке идеје која је учинила највише на разградњи српства. Десила се прекомпозиција политичке мисли. У основи она се руководи идентичним принципима и средствима, док начелно заступа другачије циљеве.

Неопходно је одредити националне циљеве, национални програм, образовање, очувати сопствени језик, културу, веру и обичаје.

Да би се исправно разумели данашњи проблеми Србије, мора се разумети на који начин Срби виде Европску Унију и зашто је доживљавају као једини циљ. Наиме, ствар је у афирмацији антисрпства као националне идеје. Национална идеја постаје самонегирајућа. У том смислу, свака већа заједница, била то Југославија или Европска Унија за Србију добија статус вредности по себи, светог грала, нечег за чим се безуспешно трага. То нешто је самонегирање, одрицање од себе и разумевање самонегирања као услова за пријем у ЕУ која представља решење свих проблема, те тако ЕУ постаје изговор за сопствени нерад, непредузимљивост, ишчекивање. Део политичке елите ову околност маркетиншки одлично користи и захваљујући њој годинама паразитира на политичкој сцени. Политичка елита и тзв. невладине организације константно говоре о некаквим "европским вредностима". Размотримо наше разумевање истих.

Мултикултуралност се схвата потпуно погрешно. Уместо да представља мирну коегзистенцију различитих култура, у Србији представља одрицање од сопствене. У ту сврху, занемарује се национална култура и пропагира туђа. Занемарује се српски језик и дозвољава се увођење страних речи и израза, а ћирилицу, званично српско писмо не треба ни спомињати. Оно је готово потпуно протерано из Србије. Док се Французи, на пример, својски труде да сачувају свој језик и писмо, Срби га се добровољно одричу и стиде. Мултикултуралност није акултуралност.

Толеранција се схвата као гушење себе како се не би угрожавала права Другог иако у теорији подразумева трпељивост, прихватање различитости, које изискује афирмацију и Себе и Другог. Тек тада може доћи до толеранције. Толеранција није насиље над собом зарад Другог. Постојање две културе, две нације, два система вредности који не врше насиље један над другим јесте толеранција. У супротном звала би се асимилација.

Прогрес се схвата као нерад. За време комунизма срспки народ је испољио бројне слабости а једна од њих је нерад. На прелазу у капитализам народ и даље верује да ће, када једном постане члан Европске Уније, бити ослобођен рада. Стога за све неуспехе на личном плану криви се држава. Лична одговорност и осећај према сопственој држави не постоји.

 Појам жртве се узима за релевантан само када су жртве припадници другог народа. Срби одбијају статус жртве који би морали да афирмишу. Народ који је у два светска рата претрпео стравичне губитке и преживео геноцид од стране НДХ назива њихов исход победом иако је у оба случаја остао без државе и великог дела становништва. Питање српских жртава заслужује посебну пажњу, но овде га само узгредно спомињем у другом контексту. Национална елита је избегавала ово питање као и многа друга отворена питања.

Управо због оваквог самообмањивања настаје превелика сервилност наше политичке елите према спољном фактору. Данашња српска елита је углавном антисрпска. На тој основи она гради позиције у друштву и статус у политичком и научном свету. Она није либерална, већ у великој мери, бољшевистичка. Она нема садржај. Она је једно велико Ништа.

 

 

Проблем националног идентитета. Перспективе.

 

        Српски национални идентитет се мора афирмисати кроз истицање позитивних вредности српског народа у свим сферама деловања. Србија мора улагати у образовање и у младе стручњаке, што представља основ изградње националне елите.  Најважнија министарства морају постати министарства за образовање и културу. Србији је потребан културни национализам.

Српство се мора градити на постојећим основама. Као што развој личности подразумева задржавање суштинског, тако и развој националне идеје подразумева ослањање на пређашња искуства, на сопствену историју, традицију, културу али и константан развој, себеосмишљавање.

Идентитет се мора изнова задобити као поново осмишљен, он се мора сагледати, сада када обитавамо ван њега, мора се афирмисати кроз своје позитивне стране и опет постати актуелан.

Он мора садржати специфичне вредности и циљеве. Варирајући чувену Сартрову мисао, да биће није оно што јесте и јесте оно што није, можемо рећи да је идентитет, као и идеја, увек више од оног што реално јесте, он је замисао, тежња да се доврши ониме што није присутно а желели бисмо да јесте, а пошто је тај недостатак немогуће надоместити у потпуности, уместо целине и циља, имаћемо пројекцију остварености и пројекцију целине која је неопходна у развитку нације. Имагинарна допуна онога што јесте реално. Свест о националним циљевима је свест о недостатку.

Једино нација која живи историју јесте покретач развитка човечанства. Тек у том превазилажењу и самопревазилажењу, нације задобијају прогрес, чиме човечанство остварује прогрес. Тек у том односу пријатељ - непријатељ прогрес се задобија кроз самопревазилажење. Управо зато, на културном плану, човечанство добија услед борби култура да надмаше једна другу. У том изобиљу различитости показује се исконска људска вредност и потреба. Обитавање изван контекста културе и нације је немогуће. Оно може бити само као обитавање у култури безвремене садашњости коју Срби морају да превазиђу да би постали народ који обитава у историјском смислу. Срби морају константно себе изграђивати изнова, чувајући сећања о ономе што је прошло и што више није; српство није стање. Оно што је прошло не може бити целокупно одређење већ део процеса. Нација је процес, кретање.

 

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

 

      Српска национална идеја мора да обухвати своје одређење кроз афирмацију свега што је била и што ће бити. Она мора превазићи самонегирање, које јој може донети само аутошовинизам, међусобне деобе и сукобе. Непостојање свести о једниству данашњих Срба је више него очигледно иако су исте вероисповести(поделе на Војвођане, Шумадинце, Косовце, Босанце, Крајишнике, Београђане и тд). Управо непостојање националног идентитета условљава овај феномен. Овакве деобе се морају превазићи пошто оне неће задуго остати само политичке и културне природе, већ могу довести и до крвавих грађанских ратова, што би значило дефинитивну пропаст и истребљење српске нације, рат Нас против Нас.

 Наднационална форма мора поћи од националне, па тако и наша. Проблем је што наша елита негира национално, негира државу, народ, као нешто архаично и превазиђено. Узгред буди речено, иста елита захтева сарадњу са Хашким судом због "чисте савести и нашег отклона од злочина". Контрадикција. Уколико ти исти који нас опомињу негирају нацију, државу одакле им онда право да спомињу било какву колективну одговорност?
 

Европска Унија као опредељење, стога, не сме бити још једна шанса за пут у самонегацију, већ шанса за афирмацију сопствене културе и националног идентитета.  Можда ћемо тада израз Србин користити често и са поносом, а не са осећањем кривице и понижености.


Коментари

  1. Interesantno i jako originalno.

    Аутор dzoksi — 16 ÐÐ 2008, 15:50


Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме

Powered by blog.rs