Desna Misao

Пише: Душан Вучковић

     Слободан Антонић је једном приликом духовито приметио да се не дешава само да се нека лоша књига прочује преко похвалне критике, већ да има и случајева у којима се преко неповољне и неуке критике чује за добру или солидну књигу.
 Управо је то случај са књигом Игора Ивановића Култура и идентитет – поглед здесна, и критике штоје на њен рачун изнео овдашњи филозоф и антрополог Иван Миленковић у часопису Време, 898. броју. Критички осврт на једну књигу, коме је у Времену посвећено пуне три стране, искористио је Миленковић и за изношење и одбрану тзв.филозофије неаутентичности, којој, прилика је, припада и срцем и душом.
     А „теоријску синапсу“ која повезује критику једне десничарске књиге са филозофијом неаутентичности, пронашао је Иван Миленковић у, наводно, сасвим очигледној чињеници да је Ивановићева књига парадигматичан израз десне мисли у Србији. Помешао је том приликом Миленковић критику штива које се пред њим нашло са квалификацијама интелектуалних способности ауторових, огрешивши се тако о кључни либерални принцип – критиковати становиште аутора, а не његову личност. Већ овакав лак однос према методологији довољно говори о Миленковићевим стварним политичким погледима.
 Наиме, као лоше стране Ивановићеве, а друге он не види, Миленковић наводи, између осталог, „претенциозно полуобразовање“, „лоше познавање језика“, „полуобавештеност“, „недостатак осећаја за теоријски говор“. „Управо због тога“, а не упркос, пише Миленковић, Ивановићева књига је парадигматична десничарска књига у Србији. Тог ради, све што Миленковић говори о књизи Култура и идентитет, требало би да се односи и на све остале у Србији који себе сматрају десничарима.
 Теоријску подлогу за своју критику налази Миленковић у неким идејама тзв.филозофа моћи, Маркса и Фукоа у првом реду. Мора се, при том, рећи да Миленковић исправно запажа како је иделани, метатеоријски, приступ духовним феноменима немогућ, без обзира на чврсту решеност неких аутора да буду сасвим објективни. У ту сврху, наводи Миленковић Фукоову констатацију по којој „ниједно знање није идеолошки невино док не докаже супротно.“ И ево одмах једног логичког проблема са којим се морају суочити оба ова филозофа. Ако, наиме, ниједно знање није ослобођено мањег или већег терета неке идеологије, и уколико је свака присутност неке идеологије аутоматски негативна, како онда извести подухват деидеологизације о којем Фуко говори? Неким антиидеолошким резом, који је као такав, такође и неизбежно идеолошки, или на неки други, слабим десничарским умовима, недокучив начин? Питање без правог одговора. 
 Стидљиво и готово неприметно, признаје ову околност и Миленковић. И због тога управо, приморан је он да прихвати два стара критеријума ваљаности неког филозофског текста, а то су добро разрађен теоријски апарат, или једноставније речено, познавање идеја старијих аутора који су се датом проблематиком бавили,и/или сила саморефлексије. За Миленковића овај други критеријум, којег можемо посматрати и као снагу убедљивости неког аутора, значајнији је од оног првог.
 Ивановићево познавање теорије, никакво је по Миленковићу, а и његова моћ саморефлексије којом би овај дефект могао колико – толико замаскирати, такође није ни на мало завидном нивоу. Завидан је само идеолошки учинак књиге, што Ивановићу као заговорнику, али само – заговорнику, „отвореног друштва“ јако смета. Разлог за овакво стање Ивановићевог духа, Миленковић даје по већ разрађеном шематизму. Писац Културе и идентитета себе сматра српским десничарем, па је његова наводна полуобразованост и недостатак смисла за логику готово природна последица његовог десничарства. С друге стране, управо је оно што је узрок истовремено и последица, па је Ивановић десничар због свог слабо развијеног духа.
 У оваквој Миленковићевој оцени лако можемо препознати ју - верзију извесног дијалектичко – материјалистичког манира, тако својственом расуђивањима многих савремених левичарских мислиоца, Радомиру Константиновићу, првенствено. Утолико, Миленковићева критика Ивановићеве књиге више је него добар кандидат за сиже, међу титоистички настројеним мислиоцима у Србији веома цењене, Константиновићеве књиге из шездесетих година Филозофија паланке.
То што овакав манир не може да се подржи никаквим логичким аргументом, за Миленковића је, као и за његовог претходника, по свему судећи, последица логике коју намеће српски културни колективитет, Ивановићева књига као њен репрезент и Нова Српка Политичка Мисао као каква задруга конзервативних интелектуалаца која овакве књиге мимо икаквих „добрих издавачких обичаја“ објављује у својој посебној едицији. Не забрињава Миленковића ни то што су о овој књизи похвалне оцене изрекли неки виђенији интелектуалци, попут професора Леона Којена и књижевника Душана Ковачевића, чија је борба за ствар политичке демократије у Србији далеко дужа и принципијелнија од његове.  

Са истом неубедљивошћу са којом је његовом образовању и интелигенцији замерао, Миленковић замера Ивановићу и његове ставове о Ничеу и Карлу Шмиту. Слабо познавање Ничеове мисли, по речима овог критичара, разлог је због којег га Ивановић сматра десничарским филозофом. Логика нам говори да овако интониран Миленковићев „аргумент“ значи да је он, насупрот десничару Ивановићу, добар или изузетан познавалац Ничеове филозофије, те да је из такве обавештености проистекао његов, прећутани, суд о Ничеу као левичару. Ни једном пак реченицом није Миленковић објаснио због чега је Ивановићево сврставање Ничеа у рубрику десничара погрешно. Као остали судови и пресуде у његовој критици изречене, тако и ова о Ничеу, остају у равни чисте спекулације.
Може се, разуме се, и помислити да Миленковић држи да Ниче није ни левичар ни десничар, поготову не у идеалтипском облику. Но ова околност ни у ком случају за Миленковићево расуђивање не може бити олакшавајућа, јер се он већ на самом почетку своје критике заложио за афирмацију разлике левица –десница, искључујући, притом, као теоријски, а имплицитно и политички, ирелевантно свако разликовање по неком другом критерију.
У нимало друкчијем тону, критикује Миленковић и умерено позитиван став Ивановићев о Карлу Шмиту. Није, заправо, по Миленковићу коректно, што Ивановић „ламентира“ над Шмитовим америчким заточеништвом , јер је Шмит један од аутора „Нирнбершких закона“, који је у смрт хиљаде Јевреја отерао. Нису, међутим, за њега овакве симпатије Ивановићеве према немачком филозофу, ни најмање зачуђујуће, јер је, Шмитова супруга била Српкиња, и јер је антисемитизам за српске десничаре „интринсично“ својство.
На прилично лукав начин, покушаће одмах потом Миленковић да овај свој радикални суд ублажи, па каже да је „Јевреј само име за нежељеног Другог“. Ако је, међутим, по среди само ова језичка особеност, која није само српском језику својствена, како онда можемо говорити о аутентичном српском антисемитизму и тврдити да је он српским десничарима не само близак, већ и интринсичан, дакле конститутиван? Такође, још једно питање на које уважени критичар нема логичан одговор.
Како, пак, Миленковић своју позицију сматра логички утемељеном, остаје нејасно зашто оно што замера Шмиту, не замера, рецимо Лењину, чија је конститутивна улога у стварању Чеке и концентрационих логора, несумњиво већа од улоге коју је Шмит имао при изради поменутог нацистичког закона. Још је већа упитаност да ли је логично, да се замерка упућена Ивановићу, не упућује, рецимо Шувару из чије је одушевљености лењинистичком теоријом, а и праксом, настала Бијела књига, без сумње заслужна за репресије над стотинама становника некадашње „лијепе наше“. Бојим се да је одговор над овим питањем једноставан – колико је Миленковићева политичка нетрпељивост према свима који не стоје на његовој правоверној линији снажна, толико је слабачак пламен логике који његове опсервације обасјава.
Управо оваква логика левичарске правоверности, доследна у својој самодовољности, као би то Макинтајер рекао, водила је Миленковића и према закључку „да би се било десничарем у Србији, мора се мислити у колективним категоријама.“ Они, пак, који мисле у колективним категоријама, по Миленковићу, највећи су противници либералне идеје сувереног појединца, која се могла јавити „само са почетком слабљења народног и државног суверенитета.“ Ивановић и сви остали српски десничари су „супстанцијалисти“ и филозофи „аутентичности“, јер су, вели Миленковић, „аутентични Срби“, па самим тим ваљда и највећи антилиберали на кугли земаљској.
Насупрот филозофији аутентичности и колективизма, афирмише Миленковић једну другу филозофију – суптилну и софистицирану филозофију неаутентичности, и потпуни индивидуализам - „игру облика“ - како епопеично он описује своје филозофско становиште. Таква филозофија донела би признавање грађанских права овдашњим хомосексуалцима, и због тога управо хетеросексуални српски десничари „беже од ње, к'о ђаво од крста.“ Миленковићу изгледа потпуно невероватно да могу постојати и оне индивидуе које се осећају и као Срби и као хомосексуалци, а и када би постојале, морале би у његовом друштву афирмисане неаутентичности, да бирају између једног од ова два осећаја.
Кроз призму Ивановићеве наводне хомофобије, коментарише знаменити филозоф неаутентичности и однос ауторов према феномену културе. Алудирајући на разликовање цивилизације и културе у клаасичним радовима Освалда Шпенглера, Миленковић оптужује Ивановића за измишљање топле воде. Са којим и каквим правом питамо се, као да је филозофија неаутентичности какав оригиналан и, до сад, невиђен изум нашег критичара, први такав у историји идеја. Довљно је, међутим, навести само двојицу домаћих Миленковићевих претходника: већ споменутог Радомира Константиновића у књижевној критици и Ивана Фохта у естетици, да би био јасан његов интелектуални домет.
Елем, Миленковић сматра да је Ивановићев наводни културолошки универзализам у несагласности са његовим нехотичним партикуларизмом. Универзалистом Миленковић сматра писца Културе и идентитета јер држи да је Ивановић мишљења да култура, која је тог имена достојна, мора у себи да носити универзалне учинке. Међутим, ако је нека култура неким својим достигнућем остварила какав универзални учинак, рецимо грчка својом политичком филозофијом, то не значи да је она тиме аутоматски универзална и једина. У некој другој култури, арапској на пример, постигнут је универзални учинак на пољу алгебре, и та њена заслуга одиста је довољна је да је не сматрамо „пуком партикуларистичком творевином“ , али није ни изблиза довољна да је сматрамо универзалном, како би се то Миленковићу допало. Једном речи – неки учинак одређене културе, који се по важности показао универзалним, није исто што и универзална култура. Образован је и уман Миленковић човек, али оваква његова „игра облика“ доказ је да ни образовање ни интелект нису довољно јемство за уочавање неких очигледних бесмислености.
Атрибут нехотичног партикуларисте, заслужио је Ивановић јер је – и овде опет имамо шематизам нашег неаутентичног филозофа – заговорник аутентичности српске културе, кроз њен језик и обичаје, као „неупитне константе“. Како је пак Ивановић неспособан да се упита о тим константама, он, наводно, врло негативно конотира мултикултурализам, сматра Миленковић, и постаје ратоборни партикулариста када говори о његовој „агресивности “. Хало ефекат за који је ова критика књишки пример, оно је што Миленковић безуспешно покушава да приговори Ивановићу, а чему је сам заправо више него склон. Једно је агресивна и монокултурна пропаганда наших НВО и њима блиској ЛДП о потреби за афирмацијом мултикултурализма, и због тога је Ивановић огорчен, а нешто сасвим друго феномен мултикултурализма. Веровати да делатност таквих ударничких првоборкиња, каква је Борка Павићевић, иде у смеру равноправног развоја свих култура ових простора, исто је веровати као да Шувар био борац за људска права. Но изгледа да Миленковић у то ипак верује када изједначава мултикултурализам и аггресивност којом се њен овдашњи модалитет жели наметнути.
Вероватно је, имајући у виду неке јавне делатнике сличне Ивану Миленковићу, Сартр ингениозно приметио да су идеологије слобода када се стварају, а тлачење када се успостављају и одржавају.
Миленковић са извесним призвуком помирљивости, сматра да за Ивановићево стање духа, а самим тим и за стање духа свих оних који себе сматрају српским десничарима лека нема. Сви су српски десничари, а ту писац ових редова и себе скромно убраја, наиме, верници у аутентичност и деконструкција њиховог становишта је немогућа, јер би силом саморефлексије, сама аутентичност била сведена на пуке конструкте без икакве општости. 
Но није он први који говори о немогућности деконструкције неке идеологије, писали су о томе и Хајдегер, Лакан, и, у скорије време, наш теоретичар књижевности Радоман Кордић. Није, међутим јасно,зашто Миленковић, када већ прихвата Фукоову тезу о извесној идеолошкој кривици сваког знања онда када говори о српским десничарима и њиховим гледиштима, исту нема намеру да примени на своју филозофију неаутентичности? И зашто, уколико је већ немогуће сачувати језгро неке идеологије, након њене теоријске деконструкције, ову методологију Миленковић примењује само на десичарске, не и на левичарске идеологије? Одговор исти као и у претходним питањима самодовољна логика правоверности, која у овом случају не познаје границе у својој „игри облика“.
Колико су Миленковићу заправо својствени манихејски поглед на свет и идеолошки начин размишљања, уверљиво нам показује последња у низу његових замерки књизи Култура и идентитет, уједно и најнаивнија и најопаснија. Наводни агресивни антикомунизам Ивановићев,вели нам Миленковић, потире борбу антифашизма. Теза безброј пута изречена од стране оне политичке групације у Србији, чији су следбеници склони да епопеично и патетично себе да називају „Другом Србијом“. Такав пак радикални антикомунизам Ивановићев, „служи за“, уверава нас Миленковић „премештање предмета критике на титоизам и титоистичко наслеђе“, уместо на рецимо Слободана Милошевића као „могућег“ узрочника стања у коме се налазимо.
За Миленковића је, изгледа, свака критика комунизма и Броза агресивна, и једина пожељна критика друштва била би она која би терористичку организацију КПЈ и њеног предводника приказивала у најповољнијем могућем светлу. Каже нам то Миленковић и директно у својој оцени духовног стања у Србији у последњих двадесет лета: „Зло баналности: произвољан, неодговоран, на фанатизму утемељен дискурс који драшка примитивне пориве колективитета, утерујући га у тор глупости, безнађа и бесмисла.“ 
У пристојној мери, Миленковићево запажање је тачно, тј. било би то када би у тај биланс безнађа урачунао и педесет година комунистичке диктатуре, у којој су постојали колективизација, као кључни антипод филозофије неаутентичности, Голи оток, Свети Гргур и законска одредница „морално – политичка подобност“, а у којој нису постојали приватно власништво, самосталне издавачке куће и вишепартијски систем политичке демократије, којем Миленковић тако стрмоглаво тежи. 
 Културно стање нашег друштва у којем, пак, бивше комунисткиње и титоисткиње, попут Латинке Перовић и Борке Павићевић, себе врло успешно представљају као вечне баштионике идеје политичке демократије, довољно сведочи колико је наш филозоф неаутентичности у нечему одиста у праву - баналност зла, то је доминантна слика Србије, али оне „Друге Србије“, која је овде већ годинама медијски прва.
А како они који две гореспоменуте револуционарке у пензији промовишу у борце, шта кажем борце – витезе људских права и идеје либералног друштва, Ивана Миленковића сматрају хуманистом просветитељског ранга, усуђујем се да господину Миленковићу поставим једно питање, ако се некада сусретнемо.
Отприлике овако:
Господине Миленковићу, Џорџ Орвел је будућност видео као чизму која гази људско лице – вечно. Уколико је могуће да изузмемо то да Орвела можда сматрате српским десничаром, мислите ли да ће људско лице које та чизма гази, мање болети, уколико чизма себе сматра најоданијим следбеником филозофије неаутентичности?