Desna Misao

Пише: Милош Станковић

Пре само пар дана 80000 људи у Мадриду присуствовало је представљању Кристијана Роналда као фудбалера Реала. У готово паганском заносу, та маса жељна panem et circenses, симболично је потврдила духовно сиромаштво данашње људске цивилизације, одсуство сваког осећаја за естетику, али и дала право за размишљање, да ли је људски род уопште напредовао у последња два миленијума, или се можда данас поново налази на најнижој тачки Гаусове криве која врло верно осликава фреквенције историјских епоха. Било како било, последица је иста, а закључак поразан. 

                Кристијано Роналдо је само симбол једне глобалистичке инстант културе, те суштински колективистичко – монолитне филозофије животарења која само наизглед у први план ставља појединца. Јер глобализам нема потребу за истински лепим, већ за оним што изгледа лепо. Нема потребу за непролазним, већ за популарним. Њему не треба квалитет, већ квантитет. Зато глобализам није истина, него илузија. Зато је он гола форма без суштине, а такви су и уметност, спорт, политика, култура и наука које је породио. Ни веће спортске понуде, ни веће музичке и филмске индустрије, ни више књига, ни мање вредног и новог. Готово да више не постоји музика која се слуша дуже од једне сезоне, скоро да нема песме која је симбол свог времена, филма који оставља поруку, књиге која подстиче на размишљање, бритке мисли у науци, као да су изумрли дриблинг, машта и виц на фудбалском терену. Преплавило нас је понављање, штанцовање, доминирају копирање и рутина, а онда је неминовно све само привид.

                Зато је глобализам дубоко антицивилизацијски, али и антихришћански процес. Он човека, као мисаоно и емоционално биће води на слепи колосек еволуције, јер његови производи не оплемењују дух, него пријају чулима. Он човека доводи на ниво животиње. Подстиче инстинкте и нагоне а не мисао и емоције. Јер оно што оплемењује дух и душу јесте непролазно а глобализму не треба свевременско, већ једнократно. Глобализам тражи понављање на нивоу просте конзумације и дегустације, јер као примарни, али и ултимативни циљ и пред себе и пред друге поставља профит. У ту сврху служе и разни лажни идоли и пророци попут Роналда или Мајкл Џексона, људи материјално обезбеђени а духовно сиромашни, људи богатог спољашњег а сиромашног унутрашњег живота. Ко у њима и њиховим животима види спас, само је део зачаране спирале гладне сјаја, светла, сладуњавих паковања и осиромашења без краја. Јер исцрпљујуће маштање и поистовећивање са туђим и интересовање и уживљавање у животе других, као неке од главних “вредности” глобализма, неминовно воде запостављању личног, пре свега унутрашњег и духовног живота.

                Има ли спаса? Има, постоји већ више од два миленијума за оне који спас желе, који верују у љубав, наду и веру саму по себи. Има га и у делима и у књигама. Има га у нама, само га је важно наћи. Најзад, Франческо Тоти је потпуно неприметно потписао уговор којим се обавезао да до краја каријере остане у једном и једином клубу за који је играо и који је волео.