Desna Misao

05 ÐÐ, 2009

Покушај стварања босанске нације

Politički život — Аутор desnamisao @ 15:50

Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

 

Говорити о двоструким стандардима званичника земаља западне Европе и САД не представља новост. Међутим, чини се да је посебно занимљиво сагледати случај Босне и Херцеговине, који представља необориви аргумент у прилог тврдњи да се, доиста, ради о двоструким стандардима.

Мит о лошим момцима

Већ након окончања ратних дејстава и потписивања мировног споразума у Дејтону, канцеларија високог представника (ОХР) започела је са притисцима на званичнике српског ентитета. Током година разних притисака, Републици Српској су одузете многе надлежности гарантоване Дејтонским мировним споразумом, односно, Уставом Босне и Херцеговине. Разлог за овакав третман Срба у Босни и Херцеговини може се пронаћи у уверењу страних дипломата да су Срби, ако не једини, онда највећи кривци за распад СФРЈ и да им као таквима не треба омогућити да имају ентитет у оквиру Босне и Херцеговине. Потпору за овакав став имају у јавном мњењу сопствених држава. Американци и народи западне Европе још увек памте медијско приказивање Срба, које се једино може описати термином – демонизација.

Погрешно сматрајући да би се СФРЈ сигурно одржала да је „Срби нису урушили” и да у њој, пре појаве Слободана Милошевића, није било никаквих етничких и верских сукоба, западне дипломате већ тринаест година (уколико изузмемо ратни период и бомбардовање Републике Српске) раде мирним путем на гашењу српског ентитета. Крајњи циљ њихових настојања јесте креирање нове нације- босанске нације.

Вештачка нација – својеврсни „melting pot“

Босанска нација би имала свој језик и писмо, док би вероисповест било питање личног избора.

У прилог томе је и жеља бошњачких политичара да у закону о попису не постоје категорије националности и вероисповести као део упитника.

Настојања бошњачких политичких лидера, да се из пописа изостави изјашњавање о вероисповести и националности, говоре о жељи да се не прикаже право стање ствари.

Чињеница је да би попис, који би обухватао изјашњавање о националности и вероисповести, приказао сву тежину етничког чишћења коме су Срби били изложени, и довео у питање тезу о мултикултуралној и толерантној БиХ наспрам нетолерантне Републике Српске. Такође, овакав потез показује жељу да се негира посебност посебних конститутивних народа.

Западни центри моћи виде бошњачке лидере као средство које им може помоћи да испуне крајњи циљ, док бошњачки лидери виде Западне дипломате и високог представника као савезнике у борби против српског ентитета. У питању је обострана корист – Бошњаци ће добити целу државну територију под своју управу, а западне дипломате резултат који ће, коначно, потврдити оправданост њихове војне интервенције у БиХ.

Међутим, често се у анализама ситуације у БиХ превиђа утицај хрватског фактора. Пројекат тадашњих хрватских лидера, тзв. Херцег-Босна, нестао је потписивањем Дејтонског мировног споразума. Некадашње постојање хрватске Херцег-Босне и њено учествовање у борбеним дејствима побија тврдњу да је у питању била српска агресија на Босну и Херцеговину – у питању је био грађански рат.

Као конститутиван народ, Хрвати и даље имају значајан утицај на креирање босанске политике. За разлику од Срба, њима је матична држава Хрватска дозволила да гласају и на изборима унутар ње саме. Тежња Хрвата за трећим ентитетом у Босни има потпору владајуће парламентарне странке у самој Хрватској- Хрватске демократске заједнице. Подржати Хрвате у настојању да добију свој, посебан ентитет, представља можда и најпаметнији потез који политичка елита Републике Српске може учинити. То је одлучан одговор унитаризацији земље и отворено противљење два конститутивна народа жељама трећег. Самим тим, политичка позиција бошњачке елите биће ослабљена. Уз прећутно слабљење западног фактора у Босни и Херцеговини и евентуално затварање канцеларије високог представника, позиција бошњачких лидера ће додатно ослабити.

Република Српска има релативно стабилну економску ситуацију, њени лидери су релативно јединствени или бар показују сагласност око кључних ставова. Национално гледано, Срби из Републике Српске представљају виталнији део српског народа уопште, уз јако осећање сопственог идентитета и завидно познавање српске традиције и културе. Институционално, Република Српска поседује механизме који је могу заштитити од прегласавања у Скупштини БиХ, а сама владајућа српска странка представља једну од најутицајнијих странака у држави.

Покушај да се створи нова, босанска нација, осуђен је на пропаст, пошто се темељи на старој југословенској заблуди. Суживот да, губитак идентитета никако. Потискивање националних осећања може довести само до нових сукоба, далеко погубнијих него што су то били претходни.

Питање двоструких стандарда

Занимљиво је да се поступак унитаризације БиХ и отимање надлежности од Републике Српске назива „европским стандардом” и условом за чланство у ЕУ. Међутим, на примеру Србије видимо сву недоследност западних званичника. Од Србије се тражи да допусти максималну регионализацију са елементима државности и критикује наводни „централизам”, а све под маском „европског стандарда” и условом за чланство у ЕУ. Ишло се дотле да, чак и Европска комисија у свом извештају тражи од Србије да потврди статут АП Војводине. Дакле, док се од Србије захтева да Војводини пренесе надлежности, од Републике Српске се захтева да врати надлежности БиХ (које сама БиХ никада није ни поседовала), и учини је „функционалнијом”. У једном случају ради се о централизацији, у другом о функционалности, а иста је ствар у питању.

У име истих стандарда и европске будућности захтевају се две дијаметрално супротне ствари од суседних земаља. Зашто?

То није све. Тврди се да се Косово и Метохија могу отцепити од остатка Србије, пошто је то жеља Албанаца који тамо живе. Они имају право на самоопредељење, кажу нам. Кажу нам да Албанци више не желе да сарађују са званичним Београдом. У исто време, Србима из Републике Српске се исто право не допушта. Образац је јасан- сва права која захтевају Срби неће бити испоштована, док ће се све чинити на штету Срба и Србије, како би се исти ослабили и представљали што слабији фактор у одлучивању о будућности Балкана.

Занимљиво је да западни центри моћи никада нису изразили жељу за унитарном Србијом и предлагали Албанцима, и нпр. Мађарима да се одрекну свог националног идентитета и прихвате српски у циљу приближавања европским вредностима.

Двоструки стандарди?

Чини вам се.

 

 

http://www.slobodanjovanovic.org/2009/12/03/pokusaj-stvaranja-bosanske-nacije/ 

 

 http://www.nspm.rs/sudbina-dejtonske-bih-i-republika-srpska/pokusaj-stvaranja-bosanske-nacije.html

 

 


Коментари

  1. Најпре да ти захвалим што си десну политичку мисао уздигао на овако висок ниво. Десница би, по дефиницији, требало да стоји на конзерватинвим, у смислу традиционално постојаним, и теоретско и културно подкованим темељима. А то за последицу, између осталог, има и квалитетну аргументацију, као у твом случају. Постоје нажалост многи примери дивлјег и неписменог, непоткованог и попуистичког политиканства које воли да се кити десним перјем. Слични примери постоје и на левој страни. Или, као што није довоњно попити литар ракије под шубаром са краљевским грбом да би се постало десничарем, тако иста ракија и титовка са црвеном петократком није довољна за левичарски кредибилитет. Дакле захваљујем јер омогућујеш пристојну и констуктивну дискусију.

    Твој текст овде на почетку одлично примећује да би се распад Јуославије највероватније десио и без Милошевића. И у праву си, било је много политичких покрета који су активно радили на распаду и пре Милошевића и то би радили и да н није постојао. Моје је питање за дискусију је: Да ли би такви у томе успели да није било Милошевића? То да ти не видиш ништа лоше у Милошевићевим уставним опстукцијама ме не чуди јер су те промене у својој сржи биле изведене с десна. Милошевић, формално лево тако је стекао симпатије и признање с десна. Та његов работа била је на време уочена од стране осталих југословенских левичара, а југословенски десничари, одувек и национално раздељени, нису ни покушали да уједине левицу и тако спасу Југославенску федерацију. Наиме, Југославија је дефинитивно разбијена с десна, без обзира на нционални предзнак, и у томе су успели тек кад је један формално леви вожд скренуо на десно. Словеначка левица се одцепила најпре од десне линије у јединој југословенској партији (у целој историји југославије југословенски програм имао је само десни Љотић). Тек после, Словенија државно одлази , али не у националну самосталост него опет у заједницу где су државност и нација једно те исто, као и пре десног уставног пуча у Србији са Југославијом. Хрватска левица није учествовала у десничарском изгласавању о одцепљењу РХ. И тако редом, Југославију су комадали десничари, пре осталих.

    И вањске утјицаје добро разабиреш и препознајеш. Али основни проблем и контрадикција твоје анализе је што и даље десничарски националност, тј. државност дефинишеш по етничкиом принципу, а тако то није дефинисано ни код једне чланице УН-а још од 1945.

    Па тако кад неко инсистира нпр. на БиХ уставу из 1945, о државности као окућуници за све њене грађане и, даље, народности, онда не инсистира на истребљавању Срба него на њиховој равноправности. А управо српска десница инситирајући на заосталом и нигде у свету практицираном принципу - један народ-једна нација-држава поставља Себе у инфериорни положај. Исту грешку чине и албански десничари на Космету, и Хрватски у Хрватској, па и Швећани у Шведској. Поанта је да ово инсистиранје м.заједнице по Балкану на очувању нације-државе није топљење народа у лажне народе него истрајност на принципима на којима се базира правни поредак у целом Свету после другог светског рата. У подржављању Космета има елемената повреде тог правног поредка, али гледајући слева проблем није у том што су Срби изгубили национални суверенитет (они су га правно-формално и проширили за још једно институционано национално
    тело), него у том што је албанска десница то схватила као искључиво право на владање. Али десни албанци ће се морати отрезнити, и због дубине своје заблуде зато и имају и међународну војну силу на свом терену. Гледано са лева, Космет никад није био (правнополитички) слободнији за Србе него данас за не искоришчаванње тог потенцијала кривзи су по имену Срби десничари који Космет виде као Космет за само Србе и тд. А кад би албанска десница на Космету схватила колико је Војводина потала назионално суверена од пре неки дан, одлуком Српске скупштине, одмах би се ујединили са Републиком Србијом. Али да се то схвати треба бити левичар или макар иформисани конзервативац.

    Исто тако, да Република Српска није толико на погрешној линији етничке државности, гледано с лева, и по важећим мећународним правима, могла би се одмах одцепити под именом Босна и Херцеговина од ткз. Федерације којом влада усташко талибанска мафија потпууно илегално! Свет би аплаудирао.

    А Срби би могли владати и у Книну и у Задру, кад не би слушали инструкције Владе у Егзилу да гласају ѕа десни ХДЗ.

    За крај, чини ми се и да је снага и просперитет народа и десничарски циљ и не разумем зашто (ми) Срби не искористимо прилику да владамо својом судбином и националним ресурсима и заузмемо места у пет европских парламената (у Србији, Космету, Војводини, БиХ и Хрватаској) и то сместа? Уместо да да се осећамо демонима.

    Аутор Жељко — 05 ÐÐ 2009, 17:48

  2. Zamislimo samo kako bi svet izgledao SJEBANO kada bi okoreli desnicari bili svuda (u svim drzavama) na vlasti...

    Аутор srbija2020 — 05 ÐÐ 2009, 19:18

  3. Сажета анализа нечега што сви већ јако добро знамо. Читалац Жељко је на интересантан, а пре свега културан начин покушао да се супротстави изнетом у тексту. Тако да ће овај мој пост бити пре свега упућен њему, у покушају да се одбрани изнето у тексту.

    Прво, националност и нација се не могу сагледавати из искључиво формално-политичке визуре из следећег разлога. Нације су се формирале као заједнице на бази етничких критеријума, пре свега као заједнице jeзика, који су формирали и нормирали истакнути књижевници, философи и песници. Уз то су касније додавани вера, култура, митологија и тд., у зависности од конкретних ситуација. Углавном је заједница која је била најмоћнија потчинила остале(Италија-Пијемонт, Немачка-Пруска).
    Поента је у следећем-те НАЦИЈЕ су настајале уз присутан мањи или већи отпор (локалних елита), али надасве СПОНТАНО.
    У балканском случају последњих година, то није тако. Овде се нације настоје да формирају вештачки, физичким и насиљем над историјом, а често и над здравим разумом. За ово последње, најочигледнији је пример "црногорског" језика. Разлог што ти пројекти ипак нису доживели потпуну пропаст је што иза себе имају приличну подршку сваке врсте са стране.

    Што се тиче РС, она тренутно не може да се отцепи никаквом променом схватања из десног у лево или негде другде, јер МЗ неће да дозволи исламску републику у сред Европе, мислим на оно што би остало после евентуалног отцепљења РС. Да покуша, суочила би се са невиђеним ратним разарањима.

    Што се тиче Срба у Книну или Задру, тешко да могу да узму власт тамо, с обзиром да их тамо нема, а ово што има, неће га бити за 20-30 година.

    Кад су у питању косовски Срби, њима прво треба обезбедити основна људска права, пре свега право на живот и слободу кретања, па онда причати о осталом, јер је причати о политичкој партиципацији пре приче о горенаведеном најблаже речено лицемерно.

    За крај, у светској политици доминирају закони деснице: мега-тржиште, економска експлоатација, право јачег, "у се и у своје кљусе". Због тога не видим због чега би Срби глумили доброг самарићанина, поготово кад је реч о спољној политици. Унутрашња политика је друго, ту се слажем да најопштије речено, треба обезбедити једнаке могућности свима.

    Иначе сматрам да је расправа типа: "десница или левица?", слична оној: "плавуше или црнке?", "Звезда или Партизан?". Пре свега ствар афинитета, ниједно није боље по дефиницији.

    Аутор Ре-Жељко — 08 ÐÐ 2009, 15:14


Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме

Powered by blog.rs