Desna Misao

Покушај стварања босанске нације

Коментари

1. Најпре да ти захвалим што си десну политичку мисао уздигао на овако висок ниво. Десница би, по дефиницији, требало да стоји на конзерватинвим, у смислу традиционално постојаним, и теоретско и културно подкованим темељима. А то за последицу, између осталог, има и квалитетну аргументацију, као у твом случају. Постоје нажалост многи примери дивлјег и неписменог, непоткованог и попуистичког политиканства које воли да се кити десним перјем. Слични примери постоје и на левој страни. Или, као што није довоњно попити литар ракије под шубаром са краљевским грбом да би се постало десничарем, тако иста ракија и титовка са црвеном петократком није довољна за левичарски кредибилитет. Дакле захваљујем јер омогућујеш пристојну и констуктивну дискусију.

   Твој текст овде на почетку одлично примећује да би се распад Јуославије највероватније десио и без Милошевића. И у праву си, било је много политичких покрета који су активно радили на распаду и пре Милошевића и то би радили и да н није постојао. Моје је питање за дискусију је: Да ли би такви у томе успели да није било Милошевића? То да ти не видиш ништа лоше у Милошевићевим уставним опстукцијама ме не чуди јер су те промене у својој сржи биле изведене с десна. Милошевић, формално лево тако је стекао симпатије и признање с десна. Та његов работа била је на време уочена од стране осталих југословенских левичара, а југословенски десничари, одувек и национално раздељени, нису ни покушали да уједине левицу и тако спасу Југославенску федерацију. Наиме, Југославија је дефинитивно разбијена с десна, без обзира на нционални предзнак, и у томе су успели тек кад је један формално леви вожд скренуо на десно. Словеначка левица се одцепила најпре од десне линије у јединој југословенској партији (у целој историји југославије југословенски програм имао је само десни Љотић). Тек после, Словенија државно одлази , али не у националну самосталост него опет у заједницу где су државност и нација једно те исто, као и пре десног уставног пуча у Србији са Југославијом. Хрватска левица није учествовала у десничарском изгласавању о одцепљењу РХ. И тако редом, Југославију су комадали десничари, пре осталих.

   И вањске утјицаје добро разабиреш и препознајеш. Али основни проблем и контрадикција твоје анализе је што и даље десничарски националност, тј. државност дефинишеш по етничкиом принципу, а тако то није дефинисано ни код једне чланице УН-а још од 1945.

   Па тако кад неко инсистира нпр. на БиХ уставу из 1945, о државности као окућуници за све њене грађане и, даље, народности, онда не инсистира на истребљавању Срба него на њиховој равноправности. А управо српска десница инситирајући на заосталом и нигде у свету практицираном принципу - један народ-једна нација-држава поставља Себе у инфериорни положај. Исту грешку чине и албански десничари на Космету, и Хрватски у Хрватској, па и Швећани у Шведској. Поанта је да ово инсистиранје м.заједнице по Балкану на очувању нације-државе није топљење народа у лажне народе него истрајност на принципима на којима се базира правни поредак у целом Свету после другог светског рата. У подржављању Космета има елемената повреде тог правног поредка, али гледајући слева проблем није у том што су Срби изгубили национални суверенитет (они су га правно-формално и проширили за још једно институционано национално
   тело), него у том што је албанска десница то схватила као искључиво право на владање. Али десни албанци ће се морати отрезнити, и због дубине своје заблуде зато и имају и међународну војну силу на свом терену. Гледано са лева, Космет никад није био (правнополитички) слободнији за Србе него данас за не искоришчаванње тог потенцијала кривзи су по имену Срби десничари који Космет виде као Космет за само Србе и тд. А кад би албанска десница на Космету схватила колико је Војводина потала назионално суверена од пре неки дан, одлуком Српске скупштине, одмах би се ујединили са Републиком Србијом. Али да се то схвати треба бити левичар или макар иформисани конзервативац.

   Исто тако, да Република Српска није толико на погрешној линији етничке државности, гледано с лева, и по важећим мећународним правима, могла би се одмах одцепити под именом Босна и Херцеговина од ткз. Федерације којом влада усташко талибанска мафија потпууно илегално! Свет би аплаудирао.

   А Срби би могли владати и у Книну и у Задру, кад не би слушали инструкције Владе у Егзилу да гласају ѕа десни ХДЗ.

   За крај, чини ми се и да је снага и просперитет народа и десничарски циљ и не разумем зашто (ми) Срби не искористимо прилику да владамо својом судбином и националним ресурсима и заузмемо места у пет европских парламената (у Србији, Космету, Војводини, БиХ и Хрватаској) и то сместа? Уместо да да се осећамо демонима.

   Аутор Жељко — 05 Ð�Ð 2009, 17:48

2. Zamislimo samo kako bi svet izgledao SJEBANO kada bi okoreli desnicari bili svuda (u svim drzavama) na vlasti...

   Аутор srbija2020 — 05 Ð�Ð 2009, 19:18

3. Сажета анализа нечега што сви већ јако добро знамо. Читалац Жељко је на интересантан, а пре свега културан начин покушао да се супротстави изнетом у тексту. Тако да ће овај мој пост бити пре свега упућен њему, у покушају да се одбрани изнето у тексту.

   Прво, националност и нација се не могу сагледавати из искључиво формално-политичке визуре из следећег разлога. Нације су се формирале као заједнице на бази етничких критеријума, пре свега као заједнице jeзика, који су формирали и нормирали истакнути књижевници, философи и песници. Уз то су касније додавани вера, култура, митологија и тд., у зависности од конкретних ситуација. Углавном је заједница која је била најмоћнија потчинила остале(Италија-Пијемонт, Немачка-Пруска).
   Поента је у следећем-те НАЦИЈЕ су настајале уз присутан мањи или већи отпор (локалних елита), али надасве СПОНТАНО.
   У балканском случају последњих година, то није тако. Овде се нације настоје да формирају вештачки, физичким и насиљем над историјом, а често и над здравим разумом. За ово последње, најочигледнији је пример "црногорског" језика. Разлог што ти пројекти ипак нису доживели потпуну пропаст је што иза себе имају приличну подршку сваке врсте са стране.

   Што се тиче РС, она тренутно не може да се отцепи никаквом променом схватања из десног у лево или негде другде, јер МЗ неће да дозволи исламску републику у сред Европе, мислим на оно што би остало после евентуалног отцепљења РС. Да покуша, суочила би се са невиђеним ратним разарањима.

   Што се тиче Срба у Книну или Задру, тешко да могу да узму власт тамо, с обзиром да их тамо нема, а ово што има, неће га бити за 20-30 година.

   Кад су у питању косовски Срби, њима прво треба обезбедити основна људска права, пре свега право на живот и слободу кретања, па онда причати о осталом, јер је причати о политичкој партиципацији пре приче о горенаведеном најблаже речено лицемерно.

   За крај, у светској политици доминирају закони деснице: мега-тржиште, економска експлоатација, право јачег, "у се и у своје кљусе". Због тога не видим због чега би Срби глумили доброг самарићанина, поготово кад је реч о спољној политици. Унутрашња политика је друго, ту се слажем да најопштије речено, треба обезбедити једнаке могућности свима.

   Иначе сматрам да је расправа типа: "десница или левица?", слична оној: "плавуше или црнке?", "Звезда или Партизан?". Пре свега ствар афинитета, ниједно није боље по дефиницији.

   Аутор Ре-Жељко — 08 Ð�Ð 2009, 15:14

Додај коментар