Desna Misao

17 ÐÐ, 2010

(на)То није место за нас

Politički život — Аутор desnamisao @ 16:23

Пише: Дарко Панић

 

 

 

Спиновање представља технологију политичке владавине која подразумева циљано и организовано креирање друштвене атмосфере уз чију помоћ би одређене политичке одлуке у будућности задобиле статус саморазумљивих и опште прихваћених.



Тако смо имали прилике да се осведочимо како је брутална смрт недужног француског младића Бриса Татона имала послужити центрима политичке моћи у покушају да се одређене политичке партије, групе и појединци назову инспираторима, доведу у везу са овим злочином, дискредитују и евентуално, методом медијског линча, ставе ван закона. О неутемељености ових тврдњи заиста је излишно трошити речи. Но, са преласком у нову годину на менију се нашла нова манипулација. Реч је о иницијативи за улазак Србије у НАТО алијансу, што треба да се оствари пузајући, неприметно, а која је манифестована серијом интервјуа поједних партијских првака и министра војног (кога, очигледно, не обавезују акти скупштине о војној неутралности земље) као и изјавама поборника атлантске интерграције у оквиру цивилног сектора. Наравно, како се политичарима мало верује, у овом ешалону су и експерти,''са знањем у глави и Србијом у срцу'', задужени да увере јавност у исправност утврђене политке. Симптоматично је да се сви заговорници уласка наше земље у НАТО савез слажу да одлуку о приступању савезу не треба да донесу грађани већ привредници, експерти и политичари јер ''политичка елита мора да зна све што народ не зна, јер му није ни казан''[1]. Ова чињеница изазива бојазан јер већина земаља чланица НАТО није приликом приступања алијанси тражила мишљење грађана по овом питању. Иза ставова, примерице, ''референдум и избори су скупи изуми'' те ''новац треба утрошити на кориснији начин'' прикрива се ауторитарни начин размишљања и популистича логика.

Крајњи циљ ових јавних иступа је да се већина грађана једнога јутра пробуди са мишљу да НАТО савез и није тако лош те да је будућност наше земље у овој алијанси.

Погледајмо, најпре, који се аргументи користе у прилог атлантске интеграције Србије и колико су они основани. Најпре, каже се да је заговарање неуласка Србије у НАТО антиевропски чин. Опште је познато да добар део чланица ЕУ није саставни део ове алијансе (Финска, Шведска, Аустрија, Ирска, Кипар) па им то не смета да буду европске и демократске. Пре се може рећи да деловање НАТО није у складу са европским вредностима мира и толеранције с обзиром на видљиве и невидљиве ратове које алијанса води широм света а који су праћени огромним бројем цивилних жртава и разарањем цивилне инфраструктуре. Источноевропске земље које су хрлиле у НАТО чиниле су то, подстакнуте негативним искуствима унутар Варшавског пакта, у уверењу да ће тим чланством онеспособити руски утицај. Мада су све ове државе најпре постале чланице НАТО па ЕУ, у изјавама америчких и европских званичника може се уочити да то не мора да буде сценарио и за Србију. Затим, тврдње да је улазак у алијансу од огромног значаја за националну економију или изјава типа ''и Немци су нас у Другом светском рату бомбардовали па смо само десетак година касније ишли тамо као гастарбајтери''[2] звуче неубедљиво ако не и несувисло. За успех економије једне државе од пресудне су важности: политичка стабилност, одсуство корупције, јака инфраструктура и економске олакшице, а не чланство у војном савезу. Овде се ради о класичној замени теза. Такође, чланство у НАТО нема везе са билатералном економском сарадњом са њеним чланицама. То су два потпуно одвојена питања. Када већ помињемо економске аспекте, превиђа се да би Србија, у случају чланства у алијанси, морала значајно да повећа војни буџет не би ли достигла НАТО стандарде. Ово подразумева куповину наоружања из иностранства чиме се на директан начин угрожава домаћа војна индустрија. Постоји и чланарина у савезу која за Хрватску, поменимо, износи три милиона евра.

Констатација да би се неуласком у НАТО Србија нашла потенцијално у непријатељском окружењу имала би смисла да је Србија чланица неког другог војног савеза. Данас се ниједан рат не може повести без барем прећутне сагласности Сједињених Држава те је за војно и економски слабе државе важно да негују коректне односе са овом супер-силом, а то се може и без учешћа у НАТО.

Разлози за неулазак наше земље у НАТО су бројни. С обзиром да је оштрица алијансе данас уперена против Русије (у перспективи и против Кине), логично је очекивати да би арсенали ових велесила, у случају заоштравања глобалних односа, били уперени ка источноевропским чланицама НАТО, најпре. Улазак у алијансу одразио би се крајње негативно на односе са Руском Ферерацијом, посебно у светлу недвосмислене и снажне руске подршке српској позицији у погледу Косова и Метохије.

Иза НАТО пакта стоје САД а иза САД-а стоје највеће мултинационалне корпорације. Овим корпорацијама ратови су неопходни јер су, у њиховим очима, ратови замајац економског раста. Ратови значе реализацију производа војне индустрије, ратовима се освајају нова тржишта, ратовима се отимају туђи енергенти и сировине, ратовима се експлоатише окупирано становништво. Поред огромних цивилних жртава током агресија (Ирак, Авганистан), готово свакодневно гледамо како нове жртве падају као последица нестабилности насталих након интервенција. Због свега тога исламски екстремисти и терористи сматрају да су државе чланице савеза легитимна мета.

Премда НАТО формално негује прицип консензуса држава чланица приликом одлучивања, није тајна да чланице друге или треће лиге савеза трпе бројне притиске ради саглашавања и пристанка на политику Вашингтона. Тако би, у случају уласка Србије у алијансу, Војска Србије добила вазални статус стога што власти наше земље не би могле да се одупру захтевима да се помогне ''међународним снагам'' у кризним жариштима. Тиме би српска држава постала империјалистички саучесник давајући сигуран алиби америчком експанзионизму.

Најзад, оружје НАТО било је употребљено против српског народа са обе стране Дрине. Поменимо бомбардовање положаја Војске Републике Српске током грађанског рата у БиХ. Последица интервенције на СР Југославију је комадање Србије и етничко чишћење систематски употребљено против неалбанског становништва на КиМ. Ни деценију након интервенције челници савеза не налазе за сходно да изразе кајање и упуте извињење за бројне цивилне жртве током агресије а камоли да процесуирају виновнике ратних злочина из својих редова. Ако питате функционере НАТО, та је операција била у складу са међународним правом. Поставља се питање: ако је српски народ, благо речено, унесрећен од стране НАТО пакта, зар ће тај исти народ да буде асистент у будућем унесрећавању других народа и региона? Дубоко верујемо да неће. Стога је програм партнерство за мир права мера сарадње наше земље са овим савезом. Дефинитивно, НАТО није место за нас.



[1] http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/95970/

[2] http://www.alo.rs/vesti/23186/Srbi_brdani_nece_u_NATO

 

 

http://www.vidovdan.org/arhiva/article2516.html 

 

 

 

 


Коментари


Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме

Powered by blog.rs