Desna Misao

Хомофобија и клерофобија

Politički život — Аутор desnamisao @ 21:34
 

Пише: Милан Дамјанац

 

     Није одржана конференција за медије удружења које се бори за права геј популације у Сава Центру. Новинари омиљене нам телевизије су од овог случаја направили скандал енормних размера који, по њима, доказује сву хомофобичност српског друштва. Новинари омиљене нам телевизије са шифром у углу екрана, готово да појачају глас за октаву када о овоме говоре, већ готово две недеље.

Тврдње да је Србија хомофобична и нетолерантна ускоро су замениле тврдње да је ово доказ српског традиционализма и заосталости, чиме су, још једном, злоупотребљени проблеми једне групе да би се касније они заборавили како би се напала Србија као држава и доказало да су Срби заостали и сељаци. Ништа ново, на овакве увреде смо навикли.

Медијска хајка функционише по следећем систему: 1- није им издата дозвола за конференцију за медије, 2- скандал, то је доказ српске примитивности и непоштовања права геј популације, 3- Србија није ни налик либералним, западним земљама.

 

 

 

 Овога пута, медији су добили ветар у леђа; антидискриминацијски закон је повучен из скупштине на поновно разматрање. Само по себи, то није довољно добро, али ако се томе дода информација да је СПЦ послала допис скупштини поводом тог закона добијамо написану пресуду за Србе. Српска православна црква је против права за припаднике геј популације, што је очигледан доказ какви су Срби народ, какви су нам обичаји и традиција. Сасвим случајно, изостављена је информација да су овај допис заједно послали представници свих традиционалних верских заједница у Србији. Такође, заборавља се да је министарство уплатило новац из буџета ове државе управо удружењу за заштиту права геј популације.

Уколико се већ жели критиковати оваква одлука владе онда се критикује влада, а не црква. Какве везе има црква са тим што је влада повукла предлог закона? Међутим научили смо ваљда да се влада не сме нападати. Лакше је нападати цркву која о овом питању има исти став као и свака друга традиционална религијска заједница и на њега има пуно право.

Самозвани аналитичари хорски певају о скандалу незапамћених размера! Како би се тачка 3. Испунила треба довести политичара који ће је потврдити. Тако је Вук Драшковић изјавио да је невероватно да се ово дешава у једној европској земљи и да је то доказ да не баштинимо европске вредности.

Овом приликом одговорио бих господину Драшковићу.

Ни у једној европској земљи није могуће да јавна установа, у овом случају Сава Центар одбије да уступи салу организацији која за њено коришћење уредно плати пун износ. На пример, ово се догодило Дверима Српским, мада се нешто не сећам да је поведена медијска хајка око тога.

Друго, ни у једној европској земљи није допуштено на телевизији са националном френквенцијом отворено и безочно вређање црквених великодостојника. Имајући у виду шта се протеклих дана јавно говори о Амфилохију, замишљам неку европску земљу и националну телевизију на којој би, у ударном термину, некакав аналитичар  за кога нико није чуо причао такве гадости о, рецимо, Папи Бенедикту. То се назива клерофобијом и говором мржње.

Треће, ни у једној европској земљи, није могуће у сваком могућем тренутку, па чак и током преноса спортске утакмице, избегавати коришћење термина српски,српско,Срби и уместо тога користити ми, наше, Србија и њени грађани. То би се окарактерисало као наметање кривице већинском народу и утисак да јекоришђење његовог имена треба да изазове неку врсту кривице.

Четврто, ни у једној европској држави не може да постоји странка која јавно износи став супротан уставу те земље.  

И пето, ни у једној европској земљи странка коју овако представља господин Драшковић не би успела самостално да пређе цензус и уђе у скупштину.

У томе, хвала богу, личимо на европске земље.   


Одбегли бубрег

Politički život — Аутор desnamisao @ 20:19

 

Пише: Милан Дамјанац

 

 

     Каква је то држава, треба се запитати, у којој грађанин оде на операцију срчане аорте а пробуди се без здравог бубрега?

На страну овај ужасавајући сценарио, треба обратити пажњу на чињеницу да се министар здравља не осећа одговорним нити, кад смо већ код тога, било који доктор. Доктори ћуте, директор болнице ћути, министар ћути. Не, министар се буни због изазивања панике у медијима!

 

 

Замислите само тај безобразлук. Човек оде на операцију ока а остане без бубрега. Треба ли да тражимо да полиција буде присутна за време операције, како доктори не би извадили пар органа и препродали. У некој нормалној земљи, не само што би доктори изгубили лиценцу за рад, већ би били ухапшени под оптужбом за трговину људским органима. Министар здравља би услед моралне одговорности поднео оставку. Пацијент би наравно, био новчано обештећен од стране државе. Свега тога нема у Србији.

Медијске хајке у Србији разликују се од случаја до случаја. Тако, медијски скандал је информација да је влада планирала да исплати милион евра у случају Миладина Ковачевића САД-у. На страну шта ја мислим о овом случају, невероватно је да је то скандал, а нема медијске хајке када су нетрагом нестале десетине милиона евра из буџета. Куповина посланика, кофери, пуни новца...да ли је неко процесуиран, да ли је против некога подигнута кривична пријава?

Шта је са пропуштеним шансама? Шта је са пропадањем концесије за аутопут Хоргош- Пожега, шта је са никад дочеканом инвестицијом Фијата? Хоће ли неко сносити одговорност?

Статус кандидата до 2009, укидање виза, 500000 стипендија, потписивање фамозног ССП-а...где је сада медијска хајка?

Засмејавају нас тврдњама да ће сиромашна Србија просперирати у периоду светске економске кризе! Тако размишља наша политичка елита.

Далеко смо ми од нормалне земље.  

 

 

 


Анатомија српског пропадања 2

Politički život — Аутор desnamisao @ 20:04

 

Пише: Милан Дамјанац

 

 

      Оно што нисмо разумели је да се противник неће задовољити ничим мањим од нашег потпуног истребљења. Нудили смо све; подршку, пријатељство, испоручили читав државни врх, председника, генерале полиције и војске. На прошлим изборима, посредно, дали легитимитет политици која се неће борити за Космет чак ни свим дипломатским средствима. Војна нисмо ни разматрали. Принуђени да се дипломатски боримо, али да никога не увредимо. Отворено размишљамо да се Космета одрекнемо у корист европске будућности.  Одрекли смо се и Црне Горе у име истих циљева. Но, све то није довољно. Политичке поруке су више него јасне. Само треба погледати пресуду Хашког суда у којој се каже да је доказ великосрпске идеје претензија Србије на Косово и Војводину. Ни Космет није крај страдања.

Никада неће бити довољно. Нисмо желели да тужимо земље које су признале независност Косова. А могли смо. На страну што бисмо тужбом против неких мање значајних земаља ван ЕУ зауставили нова признања Косова, већ бисмо и директном тужбом против Холандије могли да преговарамо о вансудском поравнању. Ми повучемо тужбу, они одблокирају наш пут ка ЕУ.

Нисмо желели да вређамо наше савезнике. Уместо тога затражили смо мишљење међународног суда правде и успели у томе, наша резолуција је прихваћена. Право, а најчешће и правда, одувек су на нашој страни. Међутим, након тога, комплетан државни врх бива осуђен у хашком трибуналу по командној одговорности. Наиме, по пресуди испада да је псотојао државни план за протеривање Албанаца са Космета. Како погодно тле за оправдање НАТО агресије и довођење у питање будуће судске одлуке по питању отцепљења Космета.

Питам се само ко је умешао прсте у доношење овакве пресуде. На страну то што, да је овакав план заиста постојао,  био би свакако спроведен. Десило се управо обрнуто. Срби су протерани. Изнова- Срби криви за све, а Харадинај, Ахтисари, Кларк, Чеку и Тачи миротворци и добитници награда за мир. Срби су сами вадили органе једни другима. Срби су се сами убијали и добровољно побегли, како из Крајине, тако са Космета. Уверљиво.

Биолошки нестајемо. Деце је све мање а старих све више. Мртвих све више.

Победници пишу историју. То је лекција коју ћемо морати да научимо. Сетимо се речи Винстона Черчила: историја ће бити добра према мени пошто намеравам да је напишем. Заиста.

Да би се оправдао конструкт садашњости мора се утицати на поимање прошлости, промену перцепције. Важно је пронаћи оправдање за гнусна дела геноцида. Неће одустати док нас не избришу и из Војводине и створе нову нацију. Можда ћемо временом расправљати отворено о тој могућности и имати партију у скупштини која ће се отворено, а не прикривено, залагати за такав циљ. Можда ћемо пристати уколико нам обећају да ће оно што од Србије преостане ући у ЕУ, бољу будућност. Затим, тражиће да се одрекнемо Рашке области. Онда источне Србије. Нема краја уценама и захтевима. Нема краја обманама и самообманама. Неће се власи досетити, бојим се.

После се питамо зашто нас најбоље разумеју судије и политичари  црне боје коже. Знају они одлично шта значи мржња, дискриминација, гето, енклава и геноцид.

Срби и јесу црнци на Балкану.  

 

 

 

За крај, за све наше пострадале мученике, стихови старе српске песме:

 

 

"Пљуну огањ из адових жвала,
Па запали кућу Србинову,
Све разгради што је саграђено,
Све прождера што је умјешено,
Све однесе што је изаткано,
Све разграби што је уштеђено,
Све раскући што је закућено,
Све попљува што је освећено,
А господу у окове веза,
Старјешине врже на вјешала,
Ил умори глађу у тамници,
Поби момке, зацрни ђевојке,
Згрчи мајке над кољевке празне,
Над кољевке празне и крваве.
Још завеза језик у Србина,
Да не смије пјеват ни кукати,
Нити Божје име спомињати,
Нити брата братом ословити;
Још завеза ноге у Србина,
Да не смије слободно ходити,
Осим тамо куд га коноп води,
Коноп води или кудак гони;
Још завеза руке у Србина,
Да не смије радити ван кулака,
Нити сјести, нити хљеба јести
Без сатанске горде заповјести,
Нити ђецу своју својом звати,
Нит слободно мислит ни дисати.

 

 

Тако ишло задуго земана
Док набуја земља Србинова
Од мртвијех српскијех тјелеса,
И од крви српских мученика,
Ка тијесто од јакога квасца.
Тад анђели Божји заплакали,
А Срби се Богу обратили,
Јединоме своме пријатељу,
Јединоме своме спаситељу,
Вишњем Богу светоме Сави.
Тад се Саво стресе од ужаса,
Скочи, викну иза свега гласа:
"Доста, Боже, поштеди остатак!"
Тад је Господ послушао Саву,
На српско се робље ражалио,
Те Србима гријехе опростио."

 


Анатомија српског пропадања 1

Politički život — Аутор desnamisao @ 19:34

Пише: Милан Дамјанац

 

 

    ...Србија се мора суочити са прошлошћу, Србија мора преузети одговорност за оно што је у њено име чињено на просторима бивше Југославије...Србија се мора одрећи великосрпских идеја. Колико смо само пута чули ове реченице, које звуче попут моралних императива. Трују нам умове годинама. Траже нам да погнемо главе и признамо- шта год треба,  по жељи. Признајемо по жељи. Први у свету. Криви смо, признајемо. Само нам објасните унапред о чему се ради, да не погрешимо у изјави па признамо, сачувај боже, нешто друго. Оптужба и није важна. Признајемо само јавите.

 Признајемо годинама. Извињавамо се крвницима, клечимо и молимо за кору хлеба, мало наде, да преживимо. Искључиво у наду се уздају само побеђени, изгубљени, немоћни. Победници стварају будућност и прекрајају прошлост- или то иде обрнутим смером- док се побеђени надају милости, човештву.

Србија се нада милости. Дали смо, пропорционално гледано, највише живота у Првом Светском рату, изгубили готово половину становништва. У Другом Светском рату били смо први у окупираној Европи који су дигли устанак, вођени речима да термин предаја не постоји у српском речнику. Имали смо неколико покрета, од тога два антифашистичка, који су се у паузи ратовања са Немцима убијали међусобно до истребљења. Били смо бомбардовани од стране Немаца. Били смо бомбардовани од стране савезника. У савезничком бомбардовању погинуло је више цивила него у немачком. Континуирано се врши геноцид над српским народом. Ко још памти Јасеновац који је сам однео близу милион недужних живота? Да ли се неко уистину изборио за истину о страдању под НДХ-а?

 Одбили смо да станемо на страну нациста. Одбили да убијамо наше грађане јеврејског и ромског порекла. Наша југословенска браћа додуше, нису имали ништа против, само су том списку додали Србе. Уколико могу да истребе нас, истребиће и остале у пакету, чини ми се. Све зависно од  договора.

Дочекали су нацисте раширених руку, као спасиоце и ослободитеље. Биће да су их ослободили моралних норми. Људскости.

Убијали су нас немилосрдно. Истребљивали и асимиловали, мада се то у суштини своди на исто. Нестанак. Геноцид.

 Балкан је пун јама у којима леже српске кости, већином неоткривене и непобројане. Не треба ни спомињати вишевековна страдања под Отоманском империјом, када нам ниједна западна земља није хтела помоћи. Деведесетих смо доживели геноцид на простору СФРЈ. Кажем геноцид, зато што је тада само довршено оно што је дуго било у функцији. Тада је геноцид  доживео своју кулминацију, испунио свој циљ.  Заборавили смо протеривање Срба из Хрватске и са Космета далеко пре трагичних деведесетих година. Заборавили смо хрватске упуте становништву да су Срби непожељни и да се морају терати из лијепе наше. Заборавили смо упутства у којима се наводи да треба Србима отежати живот што је више могуће, убијати им кућне љубимце и набијати на ограду испред куће, одбијати да се комшијама Србима прода храна, терорисање српске деце у школи и на улици од стране хрватских вршњака. Шиканирање српских радника на послу. Присилне асимилације. Како смо заборавили ратна зверства Хрвата, Јасеновац, па логоре за српску децу, тако смо заборавили и зверства тих истих Хрвата у Првом Светском рату у аустроугарским униформама. Мачва је добро упамтила њихову љубав према српској деци и женама. Заборавили смо МАСПОК, хрватско прољеће. Заборавили смо и натписе на хрватским кафанама осамедесетих година- псима и Србима забрањен улаз. Заборавили смо Медачки џеп, Братунац, убијање цивила и рушење кућа у околини Книна, Олују и Бљесак,те акције које Хрвати са поносом славе. Протерали и убијали сопствене грађане, и то цивиле, у једној брзој акцији уз помоћ УНПРОФОРА. Вредно спомена и славе. Бриљантно. Испунила се жеља хрватске елите- трећину Срба асимиловати, трећину протерати, трећину побити. Није ли тако било?

Заборавили смо албанске злочине на Космету, протеривање Срба, отмице, силовања, претње бесом да ће побити целу породицу уколико им се не прода имање и побегне са Космета. Ово се све догађало далеко пре деведесетих. Зaборавили смо да смо етнички очишћени са простора Херцеговине, једне од старих српских колевки.

На крају, али не и последње, наши бивши савезници помогли су нашој бившој браћи да нас се ослободе тиме настављајући светлу Хитлерову традицију.  

Протерани смо са Космета, Крајине, доброг дела Босне и Херцеговине, а онда нас гумицом избрисали из Македоније и Црне Горе. Бомбардовани смо немилосрдно, гађано је мноштво цивилних објеката, болница, кућа. Од последица бомбардовања умиремо и данас. Свако треће српско дете рођено на Космету има тумор као последицу бомбардовања осиромашеним уранијумом.

 

На послетку, предали смо се; пристали да преживимо, понудили све. Пристали смо на кривицу. Криви за злочине које смо преживели. Криви што постојимо. Схвативши да смо превише слаби да наставимо борбу, покушали смо бар да водимо уједначену политику која би бринула и о нашим  интересима поред туђих, о којима вечито бринемо. И то нам је било сувише. На недавним изборима, изабрали смо оне који ће, некад, понекад само, обратити пажњу и на наш интерес, онолико колико се мора, да се не увреде победници.

 


Powered by blog.rs