Desna Misao

Турска у 21. вијеку - земља дубоког јаза између политике и војске

Politički život — Аутор desnamisao @ 13:09

Пише: Стефан Драгичевић

 

 

 

 

Од државе која је увјек наилазила на неку врсту спорења између држава са којима се граничи, посебно са Грчком са којом има историјских проблема, од унутрашњих проблема са Јермени и осталим националним мањинама, од сталних преплитања да ли је она демократска држава и да ли она жели бити европска једног дана, да ли је режим достојан демократским реформама које захтjева ЕУ до тога да је данас један од незаобилазних фактора и једна врста моста Европе и Азије као и важан политички и војни фактор за НАТО и САД. Турска је у 21. вијеку један од највећих савезника САД и запада. Колико историја може да буде чудна послије Отоманске империје и покоравању хришћанства на Балкану великој сили каква је некада била Отоманска империја довољно показује вријеме у коме живимо јер ју је запад прихватио, али не и деклеративно - немају статус пуноправног чланства у ЕУ.

 

Међутим, оно што је веома занимљиво јесте чињеница да је Турска данас друга држава по снази у НАТО савезу која издваја највише својих војника за учествовање у појединим мисијама заједно са Американцима и Британцима. Од сталне сарадње са Америком по питању Ирака, па и одређених притисака на Иран због спорних нуклеарних амбиција, до "тајног" савезништва са Израелом као стубом и промотером политичких интереса САД на Блиском Истоку. Иако је окршај на цивилном броду који је имао турске држављане тзв.пропалестинце жестоко уздрмао односе Турске и Израела, сматрам да ипак то није онај државни облик и однос у пуном капацитету како се он данас приказује кроз различите врло непријатне и радикалне изјаве Тајипа Ердогана са једне стране, с друге стране Бењамина Нетенијахуа са својим шефом дипломатије Албертом Либерман . Ипак су то двије државе од стратешког интереса за САД, а врло добро знамо у каквим односима стоје двије или више држава када су под покровитељством САД или неке друге велике силе.

 

Из мог угла виђења Турска је држава која постепено остварује своје спољно-политичке државне циљеве. Један од примарних, а данас и актуелних јесте повратак Турске на Балкан кроз различите врсте сарадње тројице шефова дипломатија Даватоглу-Јеремић-Алкалај (Турска, Србија, БиХ). Недавно је предсједник Турске Абдулах Гул посјетио Србију, Београд и Нови Пазар унаприједио сарадњу двије државе; ту је такође потписница познате "Истанбулске декларације"; као и низ састанака на највишем нивоу Даватоглуа, Јеремића и Алкалаја. Питање је, "колико је у интересу Србији и БиХ повратак Туског утицаја на Балкан". Обзиром да од Србије и БиХ фактички зависи стабилност Балкана, повратак Турске би ту само замаглио ријешења и евентуално побољшање односа. Важно је развијати са Турском економску и пословну сарадњу, али политичку или у крајњем случају војну, мислим да нису добри за Балкан. Балкан треба да тражи ријешења у оном облику којег прихватају све државе које обухвата Балкан, а не да компликују ствар са уплитањем неке државе са стране, јер "локал" је увјек знао шта треба боље да ради "од оног споредног".

 

Такође, важно је напоменути и чињеницу да је Турска већ 11 година на статусу кандидата за улазак у ЕУ, што врло негативно утиче на климу у самој Турској. Многи аналитичари у Турској су коментарисали "да Европа уствари не жели муслиманску државу унутар својих граница; једна врста плашења од великог наталитета Муслимана у односу на Европљане код којих је изражен морталитет; да уствари Француску уопште не интересује Турска јер ионако у Француској живи око 6 милиона Муслимана "итд. различити су погледи Европе на Турску, међутим, несумњиво је Турска велики партнер запада по питању војске и војне области која на неки начин попуњава одлазак војника из редова Француска, Немачке, Шпаније, Италије .. У нашој ближој будућноти уколико Турска почне да инсистира на уласку у ЕУ, а по мојим процјенама за то ће недвосмислено добити подршку САД онда можемо очекивати снажан заокрет у политици Европе према Турској. Јавна иницијатива звначника ЕУ "да Турска није испунила очекиване реформе" немора ништа да значи уколико она добије подршку САД. Ту су могуће различите варијанте, па и онај сада незамисливи - конфронтација Нјемачке, Француске, Италије, Шпаније против САД уколико настави да подржава Турску, а ове европске државе то категорично одбијају да Турска приступи у ЕУ. Важно је такође истаћи да су Муслимани најбројнији у Француској којих има око 6 милиона, затим Нјемачка 3 милиона, Холандија 945.000, В. Британија 1,6 милиона ... поред тога у САД Муслимана има око 9 милиона што такође може да буде један од важних интересних тачака САД и Стејт департмента. По неким мојим личним процјенама Турска може највише да добије од ЕУ неку врсту специјалног статуса или специјалне државе унутар ЕУ са ограниченим надлежностима које обухватају економију, здравству, културу, војску, полицију итд итд. само је питање да ли би под таквим условима Турска прихватила и да ли би се онда понашала и видјела себе "као уљез у цијелој тој причи приступања у пуноправно чланство". Несумњиво да од држава од којих највише зависи ЕУ (Немачка, Француска, Италија) неће добити зелено свијетло, бар када је ријеч о пуноправном чланству.

 

У јавности данас доста слушамо о томе колико је уствари Турска "национална држава која је за мањине и странце бирократска". Врло добро знамо какав однос Турска и турски званичници имају према Јермени, где им забрањују јавна дјеловања, забрањују рад политичких партија које припадају Јерменима, забрањују њихова јавна окупљања, политичке вође који су врло неугодни по изјавама за уставно правни поредак Турске се ликвидирају или се осуђују на робију .. Јермени су прави пример мањине која на неки начин нема своја основна права загарантована уставом. Преко милион Јермена је између 1915 и 1917 побијено у ондашњем Отоманском царству, дакле један прави геноцид у самом свом смислу и ријечи значења. Зато сама Турска нема правих начина да се докаже као демократско-правна држава иако тако жели да се прикаже свијету.

 

Желио бих такође да прокоментаришем своје виђење и улогу Турске на унутрашњем плану када је ријеч о политичкој и војној структури власти. Прије пар мијесеци почела је жестока побуна турских официра и генерала која је малтенте довела до усијања Турску - наговјештај државног удара. Међутим, сама војна структура је требала одмах да зна да послије II свијетског рата војска није најјаче "државно оружје" већ политика и "политика оружја". По неким изјавама и копањем новинара дошло се до податка самог плана државног удара и преузимање власти од стране војске. План је разрађивао да се обори пар борбених авиона Грчке који се нађу у ваздушном простору при патролирању својих острва односно својих граница, потом да се изведу сви тенкови из свих база на улице највећих градова у Турској, а сама пјешадија да гази и побија све оне који се успротиве уласку односно збацивању властодржаца. Такав план још није добио и аргументацијску верификованост и то је само медијска спекулација. На крају, сами официри и генерали су подвили реп и устукнули против борбе на релацији "војска - политика". Сви официри и генерали који су се држали државног удара су смјењени. Најзначајније кадровске промјене биле су на челу војске гдје су сада постављени Исак Косанер (65) који је до новог унапријеђења био комадант пјешадије и жандармерије, а раније је био и комадант турских снага на сјеверном Кипру, а на чело пешадије постављен је Ердал Џејланоглу.

 

Осврнуо би се и на саму политику Турске према Кипру. Наиме, Турска је извршила војну инвазију 1974 године на Кипар, а и сада је Кипар најважнија тема и највећа тачка спорења Грчке и Турске. Турска војска се није смирила док није заузела 37% територије Кипра.Први удар Турака кренуо је од града Киренија. Послије свега три дана од успостављања прекида ватре Турска је освојила 3% територије Кипра. Затим је још више кршила споразум о прекиду ватре све док није пробила и проширила коридор до Никозије. На једној мировној конференцији Турска тражи да се формира федерална држава и да Турци добију 34% територије Кипра. Међутим, "оклијевање и чекање међународне заједнице и Грчке" није зауставила Турску да већ 15 августа појача своја војна дејства и прошири освојеност територије, док се она није попела на 37%. Затим је била сазвана ванредна сједница СБ УН али без успјеха за грчку страну, јер је Хенри Кисинџер ставио вето на одлуку да се заустави турска војска. После тога град по град, село по село пада под турском војском и ствара се турска управа. Више од 200.000 Грка су постали избјеглице у сопственој држави због неспособне политике Атине и њеног лобирања, а с друге стране велика подршка САД Турској, поготову Кисинџеров вето у СБ УН.

 

Данас Турска дјелује тако-рећи моћно, скоро сви канали превоза нафте, гаса, обилних трговинских размјена пролази кроз ту земљу. Напросто Турска из дана у дан постаје све више транзитна земља гдје многи страни инвеститори увиђају свој потенцијал и поред велике бирократије. Поред тога туризам је јак, култура и историја су 1 / 5 турске снаге гдје профитира. Када се томе дода подршка САД, притом да је Турска веома активна чланица НАТО, по неким процјенама друга по снази и по бројности армије добијемо резултат да Турска све више иде ка горњој љествици најразвијенијих и најпрофитабилнијих држава свијета која једног дана може да постане супер сила у свијету.


 


Powered by blog.rs