Desna Misao

Многа питања и један одговор

Kolumna — Аутор desnamisao @ 12:10

Пише: Драгана Трифковић

 

 

Мртвило, летаргија, меланхонија, посрнуће....речи које ми се јављају у мислима ....а размишљам о
садашњости.

Та садашњост дешава се у Србији, мојој Србији. Истој оној земљи која је изнедрила једног
Обилића, земљи јунака, земљи ратника.

ДА- ми смо ти наследници јунака што давно некад рекоше НЕ турској војсци и сукобише се са
њима на Косову Пољу.

Ми смо поносни праунуци оних великана што прегазише Албанију, прегазише Солун. Што их је
мука отерала са огњишта а слава на крилима вратила.

Само да ли се ми поносимо уопште? Да ли се ми сећамо још тога, или упорно покушавамо да
заборавимо.

Многи нас и подстичу да заборавимо, а можда су успели и да нас убеде, да нисмо то ми него неки
други.

Ако и јесмо то МИ, не препознајем НАС. Видим само уморна лица око себе, која слежу раменима
и ломе руке. Видим равнодушне људе, видим безнађе.

А памтим ја и своје деде и прадеде и претке и јунаке и великане. Уби ме то памћење. Саму себе
понекад мрзим што памтим, што не заборавим ко други.

Памтим и деведесете, буре, превирања, војсковође и коловође.

Дуго нисмо хтели да поверујемо у оно што јесте, оклевали смо и тонули. Па када смо потонули,
када нисмо имали куда даље, онда смо се скупили једног дана, да нешто променимо.

И променили смо.

Сменили смо једног лошег диктатора који нас је уништио својом лошом политиком.

Помислили смо: добро је, прошло је. А сада? Сада уместо једног лошег имамо двадесет још
лошијих.

И шта сада?

Сада не смемо више да дигнемо глас, садa гледамо у своје двориште, у свој тањир у свој
телевизор. Трују нас, трујемо се, дозвољавамо да нас лажу и газе. Све то нам је, мање-више и
познато од раније. Сценарио је сличан, само сада има више глумаца на сцени.
И када смо то уствари престали да будемо људи? Када смо почели да ходамо четвороношке?

Размишљам у чему је проблем?

Наше прадеде, наши преци су имали ВОЂУ и јунаке. Имали су кнеза Лазара, имали су краља
Петра, имали су Обилића, Синђелића, па Мишића, Путника, Бојовића, имали су, није да нису.

Ја лично волим вође и јунаке, уосталом ко њих не воли? Можда само они који их мрзе због
њихове величине. Нису им по мери.

А кога ми данас имамо? Ко данас нас води?

Е па кад је тако, онда боље нек нас бију, нек нас деру, нек нас трују, нек нас разапну на крст.

А зар смо ми још гори од њих, да им ћутећи све то дозволимо?

Зар немамо више ни трунку достојанства?

И где је онај наш урођени Српски инат?

Што не кажемо: докле БРЕ? НЕЋУ! НЕ ДАМ!!!

Па што и да кажемо, кад је овде већ све речено. Овде је реч одавно изгубила значење и вредност.
Овде свако може свашта да каже и ником ништа. А многи само причају а ништа не кажу. Највећи
проблем је што је мало оних који нешто раде, а тек оних који нешто паметно и корисно раде, да
не помињем.

И шта нам онда преостаје?

Да вриснемо из све снаге?

Нема помоћи, ни врисци ни претње, ништа више не помаже.

Све је то већ испробано, и лонци и шерпе и зарђале кашике и бомбе и терасе и балкони, и багери
и камиони, па опет смо ту где смо.

Нема више борбе.

Сад дај да пробамо да ћутимо и савијамо кичму још више, да дозволимо да нас газе до
изнемоглости. Ма нек нам кичму сломе. Можда ће ћутање и одобравање све да промене?
Можда.

А када ће нам бити боље?

Одговор је један.

Онда када МИ постанемо бољи, када опет будемо људи, када исправимо кичму, када дигнемо глас.


Powered by blog.rs